"Za rođendan od pobratima, pisca Klerka Hafekera i scenariste filma Dezerter u kome je igrao kauboja, Bekim je na poklon dobio pištolj. Dino de Laurentis mu je, sećam se, objasnio da bi svaka filmska zvezda u svojoj karijeri morala barem jednom da odigra ulogu kauboja; tako je Bekim otišao u Španiju. Odatle se vratio sa tim pištoljem, veoma lepo dizajniranim. Ako čovek pažljivo pročita pesmu na kraju Bekimove knjige... Bože, doživela sam šok! Dobro, čitala sam je i pre. Ali, tek kada je otišao, shvatila sam da je zapravo sve naslutio.
Nebeska plućna krila su usisala moju zvezdu
Otpljunuće je kao ugljenisani metak
Ugarak
Kao otpadak...
Svi simboli završetka njegovog života sadržani su u toj pesmi"
Deset godina nakon objavljivanja prvog dijela i dvije godine poslije smrti Bekima Fehmiua, iz štampe je, krajem oktobra, izašao i drugi dio Fehmiuovih memoarskih zapisa Blistavo i strašno. Rukopis jednog od najvećih jugoslovenskih glumaca, uz pomoć prijatelja, za štampu je priredila njegova porodica – sinovi Uliks i Hedon i supruga, beogradska glumica Branka Petrić.
„Rukopis drugog dela Bekimovih sećanja stajao je u kompjuteru još od njegovog odlaska, 15. juna 2010“, kaže Branka Petrić. „Iako je odavno bila završena, Bekim se dvoumio da li da tu knjigu uopšte objavi.
‘O tome ćete konačnu odluku doneti Uliks, Hedon i ti’, rekao je jednom.
Bilo je dana kada je na rukopisu radio gotovo fanatično; onda bi naglo odustajao tvrdeći da to nema nikakvog smisla. Sećam se, stalno je nešto popravljao, brisao… A pisanje, govorio je, počinje brisanjem.
Pored naših sinova Uliksa i Hedona i mene, taj rukopis su videli i ljudi do čijeg je mišljenja Bekim držao.“
„VREME„: Ko ga je vidio?
BRANKA PETRIĆ: Filip David, Petrit Imami, Miljenko Jergović… Miljenko mu je, pročitavši knjigu, poslao lepo pismo ubeđujući ga da je objavi; Filip David mu je predložio da dodatno objasni zbog čega je odlučio da ispriča i onaj deo biografije koji se odnosio na neke druge žene… Znate, bili smo u braku, a Bekim je, na neki način, ipak živeo kao slobodan čovek.
Bez obzira na to što ga je izuzetno cenio, Bekim nije prihvatio sugestiju Filipa Davida.
„To sam napisao kako bi moja deca mogla da vide koliko sam, u tom smislu, bio grozan“, šalio se.
A vi, šta vi mislite: da li je Bekim Fehmiu trebalo da prihvati sugestiju Filipa Davida?
Razgovarala sam sa svojim prijateljima, pa i sa sinovima; svi su rekli – ne, neka ostane; to je njegov život, to je neodvojivo. Kako mi je Bekim rukopis povremeno davao na čitanje, razmišljala sam… Setila sam se da je Marlon Brando, pišući autobiografiju, odlučio da iz nje izbaci sve svoje supruge. Taj princip mi se učinio prihvatljivim.
„Izbaci me iz svoje knjige!“, rekla sam. „Jednostavno – eliminiši! Može to i bez mene.“
E, onda su svi skočili – ne, ne dolazi u obzir! Na kraju sam odlučila: neka ide! Ionako sam sve saznala kasnije, tek kada je Bekim napisao.
Niste znali?
Ne. A onda čitam: Ava Gardner! U to vreme je imala pedeset četiri godine. Bila sam dosta mlađa, pa me nije mnogo pogodilo. Onda Širli Meklejn, pa Brižit Bardo… Posle tog susreta u Parizu, Bekim mi je pričao o Brižit Bardo, opisivao ju je…
„Da se ti nisi malo zaljubio?“, pitala sam ga.
To sam rekla više… onako, u šali… Bekim je snimao po svetu i u Beograd bi se vraćao na po petnaestak dana; mislila sam – zašto da i to malo vremena koje imamo provedemo u prepirkama, u svađi; bilo bi besmisleno, je li? A i takav sam tip. Doduše, i Bekim je bio takav tip: ni on mene nije mnogo gnjavio. Jednom me je, sećam se, vrativši se sa nekog dugog snimanja, pitao imam li nešto da mu kažem.
„A da li ti meni imaš nešto da kažeš?“, odgovorila sam pitanjem.
„Nemam“, rekao je kratko.
„E, onda nemam ni ja!“
Tako je na tu temu stavljena tačka.
Između Bekima i mene – ma kako to danas zvučalo – uvek je postojalo poverenje. Jer, da je bilo nekih emocionalnih izleta, to bi se osetilo; a nije… Odnos između dvoje ljudi koji su tako dugo zajedno, koji su toliko bliski, morao bi da bude takav…
Kakav?
Prijateljski. Zato sam Bekimovu knjigu i doživela na taj način: naprosto, bila sam drug kome je poverio svoju tajnu, svoju avanturu. Pored toga, bilo mi je važno kako će to naša deca doživeti; razumeli su da njihov otac, pišući svoja sećanja, zapravo nikoga nije uvredio, nikoga ponizio, nikome naneo zlo; to nije ispovest čoveka koji želi sebe da predstavi kao nekog mačo tipa, ne… Ostao je džentlmen.
Kasnije, kada je knjiga već izašla, u Beogradu je napravljena velika izložba u Bekimovu čast. Skupili smo fotografije među kojima se našla i slika kuće u kojoj je, u Sarajevu, 1936. godine rođen Bekim Fehmiu.
Tek u drugom dijelu knjige Blistavo i strašno, Bekim Fehmiu otkriva zašto je rođen u Sarajevu…
Bekimov otac je bio učitelj i, sredinom tridesetih godina prošlog veka, iz političkih razloga morao je da napusti Prizren; našli su se u Sarajevu. Zanimljivo, i moji roditelji su se rado sećali Sarajeva: 1932, venčali su se u sarajevskoj crkvi Svetog Vinka.
Petrići su katolici sa Rijeke, vaša majka pravoslavka iz Sandžaka…
Petrići su iz Hrvatske, sa Sušaka. Deda nije imao neke velike škole; bio je trgovac, vlasnik pilana i šuma u Gorskom Kotaru. U njegovom pasošu je pisalo – veleposednik. Bio je veoma lep čovek, visok skoro dva metra. Početkom tridesetih, ušao je u posao probijanja šarganskog tunela – znate tu Šargansku osmicu – i u njega uložio sav svoj imetak. Ostatak je trebalo da uloži jugoslovenska vlada, ali je, uprkos potpisanom ugovoru, ipak na kraju odustala od posla. Deda je zbog toga išao na međunarodni sud u London i dobio spor.
„Sa tim papirom možete samo da se obrišete…“, rekli su mu u Stojadinovićevom kabinetu kada im je pokazao presudu.
Deda je ubrzo bankrotirao i umro u pedeset četvrtoj godini života.
Šta je sa majčinom porodicom?
Karamatijevići su iz Nove Varoši, Sandžaklije. Deda, prota Jevstatije Karamatijević, bio je solunski borac; prešao je Albaniju, imao Albansku spomenicu; učestvovao je i u Prvom i u Drugom balkanskom ratu. U Novoj Varoši je napravio internat „Kneginja Zorka“ u kome su se školovali i živeli dečaci iz okolnih sela. U tom kraju je bio veoma cenjen. Zajedno sa svojim sinovima, deda se 1941. pridružio partizanima. Cela porodica je otišla u partizane. Moji ujaci – Vuk i Pivo Karamatijević, slikar – sve su ih povukli na tu stranu. Dosta njih je izginulo: moja baka, dedina dva brata, tri sestre…
Čije tri sestre?
Moje mame. Najstarija Zorka je, zajedno sa svojim sinovima i mojom bakom Jefimijom, poginula tokom bombardovanja Podgorice; Nata je poginula na Kamenoj gori, a Kaja na Sutjesci. Bila je ranjena u stomak… Umrla je u mukama, u očevom krilu. Deda nije imao vremena da je sahrani; morao ju je ostaviti. Poljubio je, prekrio, na pokrivač stavio dukat i napisao: putniče, zastani i sahrani mi dete.
U ratu je stradala i moja ujna Zora, žena Piva Karamatijevića; zaklana je istog dana kada i majka glumca Miše Janketića…
Taj slučaj je poznat: ubio ih je pljevaljski pop Milorad Vukojičić Maca, koga je Srpska pravoslavna crkva 2005. proglasila za „sveštenomučenika„?
Da li je moguće?! Njega?! Nemojte, molim vas… Pa taj pop je zaklao desetak partizanskih žena! Miša Janketić mi je pričao kako je 1944. sestra njegove majke videla popa Vukojičića; partizani su ga već bili osudili na smrt.
„Zašto, Vučko?!“, zakukala je.
„I opet bih!“, odgovorio joj je gledajući je s mržnjom.
Kako su se upoznali vaši roditelji?
Mama je završila Filozofski fakultet u Beogradu, Grupu za ruski i nemački jezik i književnost; tu ju je sreo moj deda koji je trgovao sa poznatom novovaroškom porodicom Šećiragić; kod njih je moja mama tog dana bila u poseti. Deda joj je odmah rekao kako mu se dopada i kako ima sina koji u Švajcarskoj završava studije ekonomije. Ubrzo su tata i deda – o tome se kasnije pričalo – u Novu Varoš stigli velikim lepim kolima i isprosili moju mamu Radmilu. Sve što je Petrićima moja mama donela u miraz bila je diploma beogradskog Filozofskog fakulteta i pet sandžačkih ćilima. U početku joj, verujem, u novom domu i nije bilo baš lako: valjda ih je podsećala na stranu sa koje je došla poslovna nesreća i bankrot porodice Petrić.
Vaši roditelji su živjeli na Rijeci?
Živeli su na Sušaku koji je do 1918. pripadao Austrougarskom carstvu. Kada su Istra i Rijeka pripojene Italiji, Sušak je ostao u Kraljevini Jugoslaviji; od Rijeke ga je razdvajao most, koji je srušen 1945.
Odmah na početku Drugog svetskog rata, Italijani su mog oca osudili na dvadeset godina robije.
Bio je komunista?
Nije. Bio je antifašista, levičar, pomagao partizanski pokret u Gorskom Kotaru; slao im je i hranu. Nakon presude odveden je u Italiju, u logor. U Novom Vinodolskom, gde sam rođena, još uvek čuvam tabakeru na kojoj je moj otac izgravirao datume svog premeštanja iz jednog italijanskog logora u drugi; a bilo ih je šest. Nakon pada Italije 1943, otac je oslobođen.
Gdje ste vi proveli rat?
Mama, sestra i ja smo rat provele u Novom Vinodolskom, u vikendici koju je, 1917, moj deda poklonio mojoj baki za rođendan. Italijani su tu kuću pretvorili u bolnicu, nas smestili u malu prostoriju za poslugu; ostalih dvadesetak soba su zauzeli ranjenici… Bilo je to čudno vreme: otac u zatvoru, mama, sestra i ja u kući sa okupatorom. A mama tada ima trideset četiri godine!
Jeste li imali kontakt sa majčinom porodicom?
Ne. Do kraja rata nismo znali šta se s njima događa… Posle oslobođenja, zbog neslaganja sa novim vlastima, cela očeva familija je pobegla u Italiju, u Trst, zbog čega je moj otac, bez obzira na to što je nekoliko godina proveo po italijanskim logorima, često bio pozivan u policiju na saslušanja. Izuzev vile u Novom Vinodolskom, ubrzo mu je bila oduzeta gotovo celokupna imovina. E, onda je moj drugi deda, prota Karamatijević, pozvao sve preživele članove porodice da se okupe; tako smo se 1947. našli u Beogradu. Krenula sam u zemunsku gimnaziju, tamo maturirala…
U koliko ste zapravo država živjeli?
Evo, sačekajte… U šest: u Kraljevini Jugoslaviji, na primorju koje je bilo pod fašističkom Italijom, u SFRJ, Saveznoj Republici Jugoslaviji, državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i, na kraju, u Srbiji. U našoj su se kući govorila četiri dijalekta: ikavica, ijekavica, ekavica i čakavica.
Gdje se najbolje živjelo?
Kaže se: tamo gde je dobro, tamo je domovina. Svuda sam mogla lepo da živim. Ali, najlepši period – i iz emocionalnih i iz svih drugih razloga – svakako je Titova Jugoslavija. Taj utisak je možda povezan i sa činjenicom da sam u to vreme bila mlada, ko zna… Ali, bilo je lepo: svi smo pevali Hej, Sloveni, svi bili Jugosloveni…
Bekim Fehmiu je bio Jugosloven…
Jeste, veliki. Naravno, nikada nije zaboravio da je Albanac. Svetski producenti i reditelji su nekoliko puta na Bekima pokušavali da izvrše pritisak da, zbog internacionalne karijere, svoje ime i prezime zameni nekim atraktivnijim. Bekimu na pamet nije palo da tako nešto prihvati. Bio je veliki igrač; tim pre što su ulozi u toj igri bili veliki.
Bez obzira na to što je i u tom režimu Bekimov otac bio hapšen i zatvaran, u njihovoj se kući nikada o tome nije govorilo; decu su štitili, čuvali ih od bilo kakvih situacija koje bi kasnije mogle da ih usmere na neku pogrešnu, neljudsku stranu, na mržnju. Tako je, tek kao odrastao i formiran čovek, Bekim saznao da je njegov otac i u komunističkom zatvoru bio maltretiran.
U knjizi Blistavo i strašno, Bekim opisuje svoj prvi susret sa Beogradom: u toj epizodi se možda najbolje vidi odnos porodice Fehmiu prema Jugoslaviji. Ili Bekimov opis Prištine, mešovitog pozorišnog ansambla, te atmosfere stvaralačke radosti… Uostalom, Sava Ravasi je Bekima pripremao za prijemni za Akademiju…
Kako ste vi odlučili da upišete glumu?
Dok smo još živeli na Rijeci – imala sam negde desetak godina – u našu školu je stigla prelepa gospođa Marija Crnobori. U to vreme su umetnici iz velikih gradova dolazili u manja mesta; tako je, iz Zagreba, gospođa Crnobori stigla na Rijeku i u mojoj školi osnovala dramsku sekciju. Sećam se, naučila me je pesmu Mate Balote Dvi daske, sa kojom sam, 1956. godine, polagala prijemni na beogradskoj glumačkoj akademiji. Iako su gospođu Crnobori ubrzo pozvali da dođe u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, školska dramska sekcija je nastavila sa radom. Kasnije, kada smo prešli u Beograd, kao učenica zemunske gimnazije priključila sam se sličnoj školi glume, koju je vodila naša profesorka psihologije Buba Adamović. Gospođa Adamović je glumu učila u Lenjingradu, zajedno sa Miroslavom Belovićem…
I Stevom Žigonom?
Da, i sa Žigonom… To je zaista bilo vreme nesebičnih ljudi. Iako nisam bila preterano vredna – često sam kasnila na probe – profesorka Adamović me je podsticala da upišem glumu. Kao najbrojniju na beogradskoj Akademiji, našu klasu je vodio profesor Tomislav Tanhofer.
Zašto najbrojniju?
Bilo nas je čak dvadeset dvoje: Danilo Bata Stojković, Katarina Dorić, Marija Milutinović, Nenad Šegvić iz Splita, Zora Hudales, Aleksandar Sibinović, Boda Marković, ja… Krajem pedesetih, Beograd je pred našim očima postajao ozbiljan, kulturan, kosmopolitski grad. Pa, pogledajte samo ko je vodio pozorišta! Ivo Andrić je, recimo, bio predsednik Pozorišnog saveta Jugoslovenskog dramskog; kada sam došla u JDP, upravnik je bio Milan Dedinac…
Rektor i dekan pozorišne akademije – Dušan Matić!
Eto! Nije, dakle, čudno to što je, početkom šezdesetih, u Jugoslovensko dramsko pozorište, na jedno od izvođenja Zatočenika iz Altone, stigao i Žan-Pol Sartr. Iako je u toj predstavi Bekim imao malu ulogu, Sartr ga je primetio i napisao mu nekoliko reči kao posvetu… Ko sve tih godina nije dolazio u Beograd?! Bili smo jedna od najuglednijih zemalja, osećali se građanima sveta. U Londonu smo, recimo, te 1959, na Festivalu studentskih pozorišta, izveli Ežena Joneska; Bata Stojković i ja smo igrali u Lekciji…
Ko je režirao?
Vuk Vučo. Igrali smo savremene pisce, Beketa, Joneska, Sartra, Brehta… Bekim je, recimo, za ispit imao Joneskovu dramu Žak ili pokornost; Boda Marković je na scenu JDP-a postavio Krpice, predstavu rađenu na osnovu poezije Mije Pavlovića i Vaska Pope. Tu su bili i Vlada Popović, Slobodan Aligrudić, ja… Za ilustraciju jedne pesme Aleksandra Vuča bio je iscrtan pano i iza njega, prema publici, moja gola noga. Govorim o 1958, 1959… I tada je, molim vas, igran takozvani nacionalni teatar. Pa, u Otkriću – predstavi Mate Miloševića i Predraga Bajčetića rađenoj po romanu Koreni Dobrice Ćosića – u JDP-u je 1960. zapevano Igrale se delije nasred zemlje Srbije! U jednom momentu, na sceni ste imali osamdeset glumaca i statista… Za ulogu u toj predstavi u kojoj je glumio mladića „koji se ne boji ni boga ni noža“, Bekim je dobio nagradu.
Iako sam igrala u više njihovih predstava, u to vreme još uvek nisam imala stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu…
Igrali ste i u Ateljeu 212?
Bojan Stupica, koji je iz nekih razloga bio napustio JDP, ponudio mi je 1959. stalni angažman u Ateljeu 212. Dobila sam ulogu u predstavi Jaje Felisijena Marsoa u kome je glavni lik bio Paja Minčić; Bekim Fehmiu – još uvek smo bili samo kolege – igrao je mog muža. U predstavi sam nosila crni kombinezon; doduše, dug, skoro do pola listova… Najpre sam se pojavila u belom šlafroku, ispod koga sam imala taj crni kombinezon.
„Otkopčaj dva gornja dugmeta, neka se vidi…“, nagovarao me je Bojan Stupica. „Hajde, malo…“
Na kraju, uprkos stidu, ipak sam skinula šlafrok i postala druga glumica u istoriji jugoslovenskog teatra koja se na sceni pojavila u kombinezonu; prva je Olivera Marković u Mački na usijanom limenom krovu.
Kako je publika reagovala na taj „skandal„?
Kao prva, „skandal“ je izazvala Olivera Marković; ja sam prošla bez posledica… Sa predstavom Jaje smo 1960. gostovali na sarajevskom MESS-u; Paja Minčić je dobio Zlatni venac, što je predstavljalo veliki uspeh Ateljea 212. Zanimljivo, u to vreme Atelje još uvek nije imao svoj stalni ansambl; zato je Bojan Stupica, pokušavajući da od Ateljea napravi ozbiljno pozorište, glumcima ponudio da sa njim potpišu ugovor. Ponudio ga je i meni. Odmah sam dobila tri uloge i možda je jedan od najtežih trenutaka u mom životu bio onaj kada sam – iako sam već bila prihvatila Stupičinu ponudu – dobila vest da sam primljena u JDP. Eh, trebalo je sada otići kod Bojana Stupice i reći mu da ste se predomislili.
Zašto ste se predomislili?
Ne možete ni da zamislite kakav je status imalo Jugoslovensko dramsko! Ne verujem da takav status danas ima bilo koje pozorište na prostoru bivše Jugoslavije. Naprosto, JDP je bio stvar prestiža, san svakog glumca.
Moj kolega Zoran Ratković i ja smo, sa naočarima na nosu, skrivajući oči, tako otišli kod Bojana Stupice i saopštili mu da smo odustali od Ateljea.
„E, Branka, Branka“, vrteo je Stupica glavom. „Ne znaš kakvu si grešku napravila. Srešćemo se nas dvoje…“
Bio je razočaran.
Stupica je bio veliki čovek… Glumcima je uvek veoma važno kada osete da ih reditelj voli.
Bojan Stupica vas je volio?
Mislim da jeste. Stupica je u pozorište unosio radost, tu fantastičnu atmosferu zbog koje su glumci zaljubljeni u svoj posao. Uvek bi trčao po sceni, pokazivao nam šta da radimo. Sećam se kada je u JDP-u postavljao Brehtovu Prosjačku operu: stajala sam na ulazu u pozorišni kafe, kada mi je prišao odnekud s leđa.
„Kakve ti ono beše imaš noge?“, pitao je ozbiljno.
Eh, moje noge! Mislila sam da imam najlepše noge na svetu. Zadigla sam suknju i pokazala mu ih.
„Dobila si ulogu!“, rekao je i projurio.
U toj predstavi su igrale Mira Stupica, Olga Spiridonović, Sonja Hlebš, Dubravka Perić… Moja uloga je bila mala. Bekim je, sećam se, igrao Džimija Kengura.
Zbilja, kako ste upoznali Bekima Fehmiua? Na Akademiji?
Svi studenti na Akademiji se poznaju. Bekim je studirao u klasi profesora Mate Miloševića; bio je generacija posle mene. Kada je upisao Akademiju, Bekim je sanjao o tome da ode u Ameriku, u Actors Studio. Kao student, uvek je bio nekako uzdržan, ozbiljan. Ali je znao da bude i opasan kada je ljut. Sećam se, jednom se strašno potukao sa mojim najboljim drugom, Batom Stojkovićem. Igrali su karte i Bata mu je opsovao „šiptarsku majku“. Bekim ga je propisno udesio…
Bekim Fehmiu u knjizi kaže kako ste ga, poslije posjete „udešenom“ Danilu Bati Stojkoviću, pogledali „krvnički„.
Nikako nisam mogla da ga ubedim da taj izraz izbaci. A jeste, baš tako je napisao… Šta se dogodilo? Čuvši da su se Bekim i Bata potukli, otišla sam da vidim u kakvom je stanju moj najbolji prijatelj. Bata je ležao krvav; preko lica je imao biftek koji je trebalo da izvuče zadobijene modrice i hematome. U momentu nisam razlikovala Batino lice od tog prokletog bifteka. Užasnuta, izletela sam van i naletela na Bekima.
„Nikada neću zaboraviti taj tvoj krvnički pogled“, govorio mi je Bekim.
Eto, a posle je sa Batom postao najbolji prijatelj.
Kasnije, kada je izašao iz vojske, Bekim je tog leta, zajedno sa još nekim našim kolegama, došao kod mojih u Novi Vinodolski; u Beograd smo se vratili kao par. Doduše, i pre toga, dok smo radili Jaje, Bekim me je nekoliko puta pitao hoću li da budem njegova devojka. Nisam htela.
Zašto?
Bio je suviše mlad… Bekim se seća kako ga je moj otac jednom pitao o namerama koje ima prema njegovoj ćerki.
„Bilo bi možda bolje da svoju ćerku pitate kakve namere ima sa mnom“, odgovorio mu je.
E, posle je došao taj put u SSSR… Zaista, to je nešto najneverovatnije…
Šta je nevjerovatno?
Bili smo na turneji po SSSR, cela trupa… Između Bekima i mene se tih meseci zaista nešto lomilo: nismo znali da li da nastavimo ili da se raziđemo. Ni sama nisam bila načisto. Odjednom, Bekim je uleteo u avanturu sa nekom lepom Ruskinjom. Dopratila ga je do stanice, pozdravljali su se onako, baš… Svi su videli. Ceo ansambl je bio ljut na njega. Ostavili su ga samog u kupeu. Sedeo je šćućuren pored prozora i, kao, čitao knjigu. Prva sam prekinula taj besmisleni bojkot. Znala sam: čekao nas je dug put do Beograda – dve noći i dva dana; i, šta sad?!
„Zdravstvujtje!“, rekla sam, provirivši kroz vrata kupea. „Što čitate?“
Na licu mu je zaigrao osmeh. Tako smo se pomirili. Ali, Ljudmiločka mu se ipak svidela, znate… Kasnije smo razgovarali.
„Mogao si da nađeš i neku manje lepu“, govorila sam.
Budući da ste dolazili iz drugačijeg svijeta, drugačijeg mentaliteta, kako ste se snašli u jednoj ipak tradicionalnoj, patrijarhalnoj porodici kakva je bila porodica Bekima Fehmiua?
Čudno, dok sam još bila devojčica, sećam se da mi je mama često pričala o nekom divnom, ponosnom narodu u zemlji orlova; i otac je slično govorio. A kako sam se snašla? Lepo. Verovatno i zbog toga što je moja mama poreklom iz Sandžaka; Nova Varoš je mešavina hrišćanskog i muslimanskog. Pored toga, zahvaljujući dedi, proti Karamatijeviću, koji je uvek održavao dobre odnose sa sandžačkim hodžom, odrasla sam u atmosferi u kojoj se poštovala različitost. Kao studentkinja, i moja mama je za beogradske novine pisala o muslimanskim ženama iz Sandžaka; pričala mi je kako su Novovarošanke od svojih prijateljica muslimanki učile da izbeljuju lice, da se kaniraju, da mažu nokte… Znate, ako dolazite iz dva geografska miljea, važno je da razlike prihvatite kao nešto što će vas oplemeniti. Uvek će mi, recimo, ostati velika žalost to što nisam naučila albanski jezik. Deca jesu…
Gdje su naučila?
Odlazeći na Kosovo, kod Bekimovih. I sama sam tamo odlazila, ali, za razliku od Uliksa i Hedona koji su dane provodili igrajući se sa decom od koje su učili jezik, ja sam se družila sa odraslima koji su odlično govorili srpskohrvatski, tako da i nije bilo potrebe…
U Bekimovoj porodici majka Hedija je zauzimala veoma važno mesto. Naprosto, bila je simbol u koji se nije smelo dirati. I to je logično. Rano je ostala bez muža, sama othranila osmoro dece, školovala ih, od njih napravila čestite ljude… Ako pažljivo pročitate knjigu, videćete da je u toj porodici jedino Bekim na neki način prekršio pravila.
Šta, na primjer?
Iako najmlađi sin, Bekim se, recimo, prvi oženio. Da li su njegovi imali nešto protiv toga što sam bila druge vere, sigurna sam da nisu; tako nešto nikada nisam osetila. E, sad, bilo je tu… Znate, mnogo slobodnije sam vaspitana i nije mi bilo važno da, na primer, kada ustanem, odmah namestim krevet; njegovim sestrama jeste. Pazite, četiri sestre od kojih su, u tom momentu, njih tri neudate. Ali, svako ima svoje. Nije se bilo lako prilagoditi, neću da kažem. Verujem da ni Bekimu nije bilo lako; i sam se prilagođavao…
Čemu se prilagođavao?
Toj mojoj malo opuštenijoj prirodi… Bekim je, recimo, imao i fantastičnu moć zapažanja. Videli ste da je u knjizi do detalja opisao kako su bile obučene njegove filmske partnerke: Ana Mofo, Širli Meklejn, Ava Gardner, Brižit Bardo, Olivera Katarina, Olivija de Hevilend… Naravno, opisivao je i svoje prijatelje…
Ali i vas!
Jeste, da, i mene… Sećam se tog čuvenog prijema u njujorškom hotelu „Pjer“ priređenog povodom filma Avanturisti: američkoj publici je trebalo predstaviti filmsku ekipu, među kojima i Bekima Fehmiua. Reč je o samom kraju šezdesetih godina prošlog veka, vremenu hipi mode. Svi su sebi dali zadatak da na prijem dođu u nekoj specifičnoj garderobi; insistiralo se na bogatstvu nacionalnih kostima.
„Mi Jugosloveni možda jesmo siromašni, ali imamo osećaj za lepo“, govorio je Bekim.
Na prijem je došao u za tu priliku specijalno sašivenom odelu: lepa albanska nošnja – beli sako i pantalone obrubljene crnim trakama, košulja od prizrenske svile, dodaci od filigrana. I crne lakovane cipele. Divno je izgledao!
I sami ste, sjeća se Bekim Fehmiu, tako izgledali u svojim crvenim visokim potpeticama…
Eh, da… Bilo je to u Bogoti – Bolivarov trg – na kome je, za film Avanturisti, snimana vojna parada. Išla sam da se vidim sa Bekimom. Nosila sam lepe italijanske crvene cipele sa visokim potpeticama, sivi džemper i mini suknju. Sa strana su stajali statisti kostimirani u vojnike i čekali da počne snimanje. Kada sam došla do pola puta, prolomio se aplauz.
„Ola, linda! Ola, linda!“, vikali su.
„Linda“ je – lepotica… Eto, to je možda bio najveći aplauz koji sam dobila na otvorenoj sceni.
Često ste, tokom karijere, igrali ljepotice?
Ne baš… U Putujućem pozorištu Šopalović Dejan Mijač mi je, recimo, dao ulogu izmučene žene, iako mi se mnogo više dopala druga, uloga glumice. Bekim se zbog toga ljutio.
„Ne misli na lepotu! Pokaži kakva si glumica!“, rekao mi je.
A to nije baš tako lako, znate…
Zbog čega?
Takvi prelazi za mnoge glumice znaju da budu veoma dramatični. Vaše telo je u drugoj vrsti kondicije i oblika, a igrate nekoga posve drugačijeg… Teško je. Kada dobijete ulogu nekoga ko je stariji, ko je ružan ili zapušten, u jednom momentu i sami počinjete da ličite na lik koji tumačite. Kada sam 1983, u Balkanskom špijunu, igrala ženu Bate Stojkovića, verujte da sam se tako i osećala – ostarelo. I obrnuto: kada glumite lepoticu, hteli – ne hteli, uživljavate se u ulogu; ona vas nosi, pa sebi često izgledate lepše nego što zapravo jeste. Naravno, sve je ovo površna, više ženska priča.
Bekim i ja smo često razgovarali o pozorištu, filmu, ulogama koje su nam bile ponuđene, o scenarijima…
Kako ste doživljavali njegov svjetski uspjeh?
Kao svoj. Bili smo oslobođeni sujete, ljubomore. Radeći svoj posao, Bekim je deci i meni omogućio pristojan život. Uostalom, sa nama je, dvadeset godina, živela i naša Jeja koja je, s vremenom, deci postala prava baka; zahvaljujući njoj, Bekim i ja smo bili u stanju da bez brige o tome šta će biti sa decom, odgovorimo svim svojim profesionalnim obavezama.
Dok je radio, Bekim je uvek bio apsolutno posvećen svom poslu; nije dozvoljavao da ga bilo šta ometa. Naprosto, bio je takva vrsta i čoveka i umetnika.
Kakva vrsta?
Bio je posvećenik, obožavao svoj posao. Kada je krenuo raspad Jugoslavije – koji mu je veoma teško pao – definitivno se povukao. Jedno vreme čak nije hteo da izađe iz kuće.
„Hajde, izađi makar na terasu“, molila sam ga.
Kasnije je ipak počeo da izlazi. Kada bih igrala predstavu, sa mnom bi odlazio u Jugoslovensko dramsko pozorište.
„Večeras imam izlazak“, šalio se.
Znate, ljudi su se odjednom promenili, promenio se Beograd…
Kako?
Mržnja je, kažu, virus koji se najbrže širi…
Bekim Fehmiu je opisao kako je preživljavao početak raspada Jugoslavije, hajku na Albance, te razne „odjeke i reagovanja„; a vi, kako ste se vi sa tim borili?
Bekima je sve to mnogo više pogađalo. Ponekad je govorio kako, srećom, u životu nisam preživela isto što i on, pa sam zbog toga možda smirenija. Ali, branila sam se…
Čime ste se branili?
Moja mama je uvek tvrdila – ljude bi trebalo voleti. Nije govorila da su dobri, nego da bi ih trebalo voleti… Branila sam se tako što sam i u svojim neprijateljima uspevala nešto da pronađem. Ne mislim da sam ih opravdavala; samo sam ono što se događalo prihvatala na drugačiji način. Naučila sam da uvek u glavi nosim makaze, da sečem sve što je suvišno. Miroslav Belović je govorio kako je mnogo bolje da makaze u rukama držimo mi, a ne publika. A i, znate… Bilo je divnih ljudi. Bekim se seća da je Zoran Radmilović, kada su po Beogradu počeli da razbijaju albanske poslastičarnice i lokale, svake noći išao od jedne do druge radnje pokazujući na taj način solidarnost sa onima koji su bili na meti, koji su bili ugroženi. Onda bi obavezno svratio u kafanu Ateljea 212 i tražio da mu donesu vode.
„Šta je, Zorane?“, pitali su ga. „Najeo si se baklava, pa si žedan?“
„Jesam, majku li vam nacionalističku!“, odgovarao je Zoran Radmilović.
Očajna sam kada vidim da se ista glupost ponavlja. U nešto uložite svoj život, celoga sebe, da bi se onda neko tome rugao, pokušavao da to sruši.
U knjizi Blistavo i strašno Bekim Fehmiu spominje pištolj koji je dobio na poklon od nekog svog prijatelja.
Dobio ga je za rođendan od pobratima, pisca Klerka Hafekera, koji je napisao scenario za film Dezerter; Bekim je u tom filmu igrao kauboja. Dino de Laurentis mu je, sećam se, objasnio da bi svaka filmska zvezda u svojoj karijeri morala barem jednom da odigra ulogu kauboja; tako je Bekim otišao u Španiju. Odatle se vratio sa tim pištoljem, veoma lepo dizajniranim. Ako čovek pažljivo pročita pesmu na kraju Bekimove knjige… Bože, doživela sam šok! Dobro, čitala sam je i pre. Ali, tek kada je otišao, shvatila sam da je zapravo sve naslutio.
„Nebeska plućna krila su usisala moju zvezdu
Otpljunuće je kao ugljenisani metak
Ugarak
Kao otpadak…“
Svi simboli završetka njegovog života sadržani su u toj pesmi.
Zašto se Bekim Fehmiju odlučio na samoubistvo, šta mislite?
Bekim je negde bio fatalista. Ako bi u jednom momentu nešto odlučio, nije bilo toga ko je bio u stanju da na njega utiče da tu odluku preinači. Mislim da je sve dolazilo polako… Bekim je ceo život verovao da je sposoban da vodi svoju sudbinu. Naši sinovi su, posle njegovog odlaska, rekli da je njihov otac svoj život završio upravo onako kako je hteo, onako kako ga je i živeo: kao samuraj. U toj odluci ima svega, sve se pomešalo… Evo, samo do 1989, gde se završava njegova knjiga… A šta se sve nakon toga dogodilo…
Nije pisao dalje?
Nije. Raspala se Jugoslavija, završilo se… Posle toga smo preživljavali sve te grozne ratove, bombardovanje, Kosovo…
U nekom intervjuu ste rekli da tog 15. juna 2010. niste otišli kod frizera, možda bi Bekim Fehmiu danas sjedio u svojoj fotelji. Zaista to mislite?
Ne, ne mislim više. Sve sam to kasnije… Možda se ne bi dogodilo 15. juna, ali bi se ipak dogodilo, u to sam sigurna. Nije moglo drugačije… Sećam se da sam, kada sam tog dana odlazila kod frizera, silazeći stepenicama, razmišljala: zašto li me danas, na odlasku, nije zagrlio onako snažno kao što je to obično činio?
„Dođi da te zagrlim“, govorio bi mi kada bih god izašla iz kuće.
Onda bi me stegao jako, jako… Ovoga puta nije; zagrlio me je onako, ovlaš. Ali, nije mi palo na pamet… Tog 15. juna je, sećam se, bila nepodnošljiva vrućina. Bekim je, poslednjih desetak dana, iznenada ponovo počeo da puši. Posle toliko godina… I onda, kada sam ušla u kuću… Vidim, nema ga na terasi, ne šeta, nema ga ni u dnevnom boravku… Ušla sam u njegovu radnu sobu: kompjuter, stolica, sto, njegov krevet – sve prekriveno belim čaršavom.
„Ma, šta radiš tu?! Vidi što mi je lepa frizura! „, povikala sam, strgnuvši čaršav.
Ležao je. Mirno, lepo lice, u ruci pištolj i ta mala rupica na slepoočnici… Eto, ovolika… Kasnije je došao Hedon. Zajedno sa mrtvozornikom, moj Hedon je svog oca izneo iz kuće.
Pepeo Bekima Fehmiua je prosut po rijeci Bistrici?
Bekimova želja je bila da se njegov prah prospe po Bistrici. Tako smo uradili. Otišli smo u Prizren, spustili se do Bistrice. Uliks je ušao u tu brzu reku koju je Bekim toliko voleo; govorio je da je lepša od Tibra… Zakoračio je, prosuo pepeo. Bekimova braća su se za to vreme u tišini molila… Bilo je neko praskozorje, kiša tek stala; boje jače nego obično… Potrčala sam, pokušala da dohvatim nešto od tog pepela. Ali, eto… Bistrica je ipak bila brža.
fotografije: m. milenković
SA PRIJATELJICOM: Branka Petrić i Kaća Dorić, 1958.
fotografije: iz lične arhive
NA SCENI: U predstavi Razvojni put Bore Šnajdera A. Popovića, Atelje 212 (1967)
LOS ANĐELES, 1970: Na premijeri filma Avanturist
RIM, 1982: Bekim Fehmiu, Hedon Fehmiu i Branka Petrić
POSLEDNJA ZAJEDNIČKA FOTOGRAFIJA, 2007: Bekim Fehmiu, Snežana Bogdanović, Uliks Fehmiu, Branka Petrić u Novom Vinodolskom
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
