Život iz prve ruke

Prvi album “Partibrejkersa” ona je mitska ploča od koje počinje da se računa stvarni rokenrol život u našim krajevima. Kada se pojavio, pre tačno 40 godina, udaren je temelj koji još uvek neporecivo stoji. Na tom temelju svoj dom i dalje može da gradi ko god je za to kadar – širom jugoslovenskih krajeva – jer ovaj album već decenijama predstavlja uzor i nauk kako treba da zvuči, ponaša se i izgleda neki naš rok bend. S pravom se može reći da se radi o jednoj od najuzbudljivijih i najuticajnijih ploča u ovdašnjoj kulturnoj istoriji.

...

Pre neki dan, album Partibrejkers reizdat je u posebno izrađenom proširenom omotu – zahvaljujući trudu članova grupe i kuće “Croatia Records” (nekadašnji “Jugoton”, dizajn Darko Kujundžić). Prvi tiraž je praktično odmah rasprodat, što rečito govori o tome kako u ovom slučaju nikakav hvalospev nije suvišan – radi se o istinskom remek-delu koje svaka poštena rokenrol kuća želi da ima. To je bio i konkretan povod da se nađemo i sa glavnim stvaraocima Zoranom Kostićem Canetom i Nebojšom Antonijevićem Antonom porazgovaramo o tome kako je i pod kojim okolnostima nastao jedan od najvažnijih rok albuma svih vremena na ovim prostorima. Danas je on istovremeno živo svedočanstvo o jednom dobu i moralna pouka za generacije koje tek dolaze.

“VREME”: Kakva su vaša sećanja na vreme kad ste pravili pesme za prvi album?

CANE: Kad se rasturila “Radnička kontrola”, pošto sam znao Manzaneru, on mi kaže: “Ej, pravim grupu, imam dvojicu, a ti treba da pevaš”. A pošto je Manza, pored Đileta Markovića, imao jako veliki uticaj na mene – ja sam mu samo rekao: “Okej, šta, kako to?”. Onda smo otišli kod njega na gajbu, da se tamo slobodno osećamo, da on odvrme svoj Torens ili Tehniks gramofon, slagaću te, i da onda počne zezanje veliko… On je imao ploču Gravest Hits, izdanje sa pet stvari od “The Cramps” – pa nam je tu nešto objašnjavao, pričao i onda smo se svi zajedno sreli u parku na Tašmajdanu. Tamo smo se kao upoznali – ja sam Antona svega dva puta video do tad, Ljubu nikad nisam uopšte video, ali sam mu odmah rekao da liči na Džaju (smeh). I onda smo kao nešto sedeli i kliberili se na klupi u parku, pa je Manza dao bendu ime “Partibrejkers”, bile su probe kod njega na gajbi u Bloku 45, Dr Ivana Ribara 183, i tako je krenulo nekako. Šlampavo, ali – ka nečemu.

ANTON: Najvažniji je bio zvuk. Svako je doneo sa sobom nešto što je voleo. “Dr Feelgood”, “Flamin’ Groovies”, “The Gun Club”. Sve to se dešava na nekom nesvesnom nivou, po toj nekoj ljubavi prema muzici.

CANE: Prema uzbuđenju i dešavanju toga trenutka – pošto je čitava scena riknjavala i već zapravo nije postojala. Mi smo se skupili negde u avgustu 1982. Da li je bio pust grad – verovatno. Bio je samo onaj koji nije imao gde da ode. Puštamo tog Litl Ričarda, tu je onaj njegov fenomenalni bubnjar. Pa onda sve one slike na B strani Gravest Hitsa gde je totalna frka, stoji samo Pojzon Ajvi, i ti počinješ da tripuješ kroz sve to. Ili fotografija Igija Popa u Sinsinatiju, kad hoda po glavama publike i pokazuje rukom negde napred. Kapiraš, izlaze ti delovi predstava rokenrola na videlo, iz tvoje unutrašnjosti. Kažeš sebi: “E hajde tako nešto da uradimo, hajde da budemo – opasni”.

ANTON: Hajde da budemo drugačiji od bilo čega. To je zapravo bila ideja.

CANE: U stvari, hajde da budemo mi, jer mi i jesmo bili drugačiji. Niko nije tako svirao, a i nismo imali bas gitaru, jer nije bilo basiste koji bi sad tu nešto sa nama.

ANTON: A nije nam bio ni potreban – tu smo nas četvorica, kao neka Cvjećarnica, pošto smo se svi ložili na Alana Forda (smeh)

Kakav je bio tvoj prvi utisak o Antonu?

CANE: Ma nemam pojma, prolazi kao da vidiš još hiljadu ljudi, a onda smo otišli kod njega na gajbu, pošto je on imao magnetofon “TEAC”, imao je neke svoje stvari, pa smo tu kao nešto snimali. Glavno je bilo to što smo Manza i ja sedeli i tripovali za sebe, a Anton i Ljuba su tripovali u Kapetan Mišinoj na Dorćolu. Mislim, ono – Simplicisimus, Kastaneda, Goats Head Soup Stounsa, ploča koja uvek preskače na istom mestu, i takve neke priče.

ANTON: Kakvo pamćenje!

CANE: Bio sam u fazonu: ko su ovi tipovi?!

A koji je, Antone, bio tvoj prvi utisak o Canetu?

ANTON: Neki klinja, upoznao sam ga u parku kod “Pevca”.

CANE: Ali to se sve brzo dešava. Ja tad imam nepunih 17–18 godina. Oni su 1959. godište, Anton 1961, a ja 1964. Već, jebi ga, imam pesmu “Dosada” sa “Radničkom kontrolom”, imam nastup na ABRS festivalu.

ANTON: U to vreme, tri godine razlike, to je mnogo.

CANE: Ali svako tu fura svoj fazon i tako je ostalo – rogovi u vreći.

Kapetan Mišina, a?

ANTON: Ma, tu je Ljuba stanovao. Pa znaš ono, kad izađeš u grad, gde ćeš da se vraćaš svaki čas na Lion, gde sam tada živeo. Ceo dan gluvariš po gradu i između ostalog svratiš kod ortaka.

foto: marija janković

Znači hipici i kolekcija ploča?

ANTON: Lepo si rekao, hipici, bluz i sve ostalo. U stvari, Marlija smo dosta slušali, albume Natty Dread i Kaya. Sve su to kamičci koji su na neki način utkani u nas.

Hteo sam da kažem da je važna stvar to što sam ja kupio “TASCAM TEAC” četvorokanalni magnetofon – bio je prvi u gradu. Nikad nisam imao nešto love, ali sam štekovao i potpuno slučajno naleteo na tog tipa koji je bio u fazonu – evo, imam ja. Rekao sam, čekaj da vidim – i kupim ga. Na običnoj kaseti je snimao na jednoj strani dva kanala, na drugoj strani dva kanala. Nije mogao da snima četiri zajedno, nego dva po dva, i ping pong. Ping pong je tehnika kada snimiš dva kanala i onda još dva kanala, pa imaš stereo sliku. Onda celu stereo sliku prebaciš dalje i dodaješ još i pevanje. Tako se radilo i ranih šezdesetih.

I onda sam tog leta zamenio dan za noć, samo sam sedeo, svirao, slušao i izoštravao taj osećaj kako da se napravi neki drugačiji zvuk. Zatim je bila ta prva svirka u “Dadovu” – do tad smo vežbali u sobi, samo jedno pojačalo, Cane nešto peva, imamo pravi bubanj, ali ne čuješ stvarni zvuk, iako osećaš energiju. I kad smo u “Dadovu” izašli na binu, tek tad sam skapirao – čoveče, ovo je bend, opasan bend. Baš sam osetio kako smo svi kao jedan bili, kao da postojimo već ne znam koliko.

CANE: Koncert je bio 4. oktobra 1982.

ANTON: I onda smo snimili Radio Utopiju u SKC-u, dole u podrumu, tu gde smo vežbali.

CANE: I tu smo bili od 9 ujutru.

Kako ste uspevali tako rano ujutru da svirate?

CANE: Pa morali smo, zato što su svi drugi bendovi imali neke normalne termine. A mi kao poslednja rupa na svirali, trinaesto prase, pa kao uđemo i nešto radimo. Ali glavna fora je da niko nije imao takve stvari kakve je Anton doneo: “Večeras”, “Ako si”, “On je došao uz vetar”. Onda smo i grupno pravili stvari: “1000 godina”, “Ulični hodač”.

ANTON: E, to je bilo najbolje!

CANE: Tu smo pravili stvari, jebi ga, svi zajedno. Najvažnije je što smo mi bili prvi bend koji je improvizovao. Nije se znalo gde je kraj – “1000 godina” ili “Ulični hodač” trajale su i po pet-šest minuta – a u to vreme pesme traju dva i po–tri minuta.

ANTON: Bila je još jedna stvar – niko tu nije imao mnogo iskustva. Dobro, ja jesam, kao i Cane, on je već nastupao pred ljudima, a i ja sam imao bendove iza sebe. Manza je prethodno imao samo jedan bend, Ljuba nijedan – zajedno smo otišli i kupili mu gitaru koju smo štimovali, znao je akorde i to je bilo to. Ali baš je Ljuba došao sa uvodnim rifom za “1000 godina”. Svako je tu doneo ono najbolje što je imao u sebi.

CANE: I najbolje, a i jedino što je znao. Manzanerina svirka na “1000 godina” – toga nema pre njega uopšte, ne postoji.

ANTON: E, to je bilo jako zanimljivo: ta pesma je nastala u deset minuta, kao i sve najbolje pesme koje smo napravili u životu. Znači, to je to (pucne prstima) – kad se taj momenat desi. Kad se spusti, čista euforija, odmah znaš da je to – to. To je bio pečat.

I kako je publika reagovala na prvom koncertu u “Dadovu”, kad ste se pojavili?

ANTON: To je bilo ludilo.

CANE: Prva tri reda su bili moji ortaci. Bili smo predgrupa grupi “Fifties”. I dok smo svirali, svi su nešto otkidali, ja sam tamo skakao u publiku, moraš da praviš frku – jer sve je malo klimavo, ali postoji velika želja, veliki nagon. Završimo mi naš set, izlazi grupa “Fifties” i cela ekipa počinje da viče: “Uuuuu, Kićo Slabinac”. Oni su želeli još, jer ovo naše nikad do tad nije bilo viđeno. Ali najveća fora u svemu tome bio je naš plakat, koji je bio vidljiv kad se prilazi “Dadovu” sa leve strane gore. Pošto je za nas plakate stručno lepio Đole Noga, drugar koji se bavio molerajem – on je stajao, ja mislim, brat-bratu pa jedno petnaest godina. Mnoge generacije, ljudi koji su bili posle u raznim grupama, prolazili su pored tog prvog plakata kao pored nečeg važnog. To znam iz njihove priče. Ja nisam to tako doživljavao – plakat ko plakat, prođem pa ga vidim – ali on je dugo bio tamo, zaklonjen od svih atmosferskih prilika, nije propao zbog vremena.

U tim ranim danima oko vas je postojala jedna ekipa beogradskih frikova koja vas je podržavala, likova koji su živeli oko muzike, u muzici i koji su u njoj bili srcem.

CANE: Išli smo kod Đoleta Kostića Noge na gajbu u Cersku, slušali muziku, on je bio sa nama i u Zagrebu, a prvi intervju smo dali Koji u “Poletu”. Kako da objasnim – bio je uvek neko tu, mada se ljudi nešto nisu pretrgli da nam pomognu kad smo se pojavili. Glavni tip za sve to bio je Manzanera. On je bio taj koji je davao atmosferu, šta će i kako da bude. Anton je znao da svira gitaru. Ljuba je bio levo-desno, ja sam bio levo-desno, a Manza je bio najbolji. Mi smo od svih svojih nedostataka napravili naš identifikacioni znak.

ANTON: Ja bih uvek doneo neku osnovu za pesmu, a sve drugo smo zajedno svi radili.

CANE: Recimo, pesma “Stoj, Džoni” je donesena iz “Radničke kontrole”. To je u stvari prepev Tonija Sovilja, a ima tu neki moj prolog: “Da li me čuješ?”. I onda smo imali još nekoliko pesama – tako da smo u “Dadovu” napravili demo snimak. “Radio Utopija” se pojavila zahvaljujući Zoranu Modliju na kompilaciji radio-emisije “Ventilator 202”, to je mart 1983 – a mi već u aprilu imamo pet nastupa za tri dana u Zagrebu, izašla cela strana u “Startu”, u “Poletu” moja slika na naslovnoj. Na sve to je došlo i gostovanje u nekoj emisiji, ponovo u 9 sati ujutru.

ANTON: Sva sreća što sam bio u vojsci (smeh).

CANE: I tu se pojavi baja koji se zove Tomislav Ivčić. On je kao dalmatinski pop pevač – imao brkove. Mi smo svirali “Večeras”, gde je on prišao i rekao nam: “Lepa vam je pesma”. To je baš onako bilo iznenađenje za nas. Mada smo već 1983. u nekom izboru bili proglašeni za “nadu godine” i dobili plastičnu zvezdu repaticu, koja je stajala negde kod Manzanere.

Imali ste još svojih stvari koje ste napravili, a koje nisu ušle na prvi album – kako ste došli baš do te selekcije pesama za ploču?

CANE: Nismo imali mnogo drugih pesama – samo “Tkiva” i “Osamnaest godina” nisu ušle.

ANTON: Dvanaest stvari ima na prvoj ploči – pa to je dosta. Ali ima još jedna važna priča o tome kako se ona pojavila – za to je bitan Džoni Štulić.

On je dolazio na te vaše koncerte u Zagrebu?

CANE: Od pet je bio na tri, a na poslednjem je radio i zvuk.

ANTON: Jako čudna stvar. Nešto što treba da se desi – to se i desi, ako dovoljno želiš. Mi smo imali druga Duju. Dok smo vežbali u Klubu 22 u Bloku 37 – a on je živeo tu okolo, gde i Kele (bubnjar “Discipline kičme”) – obojica bi dolazili na probe, visili sa nama. E, Duje je imao sestru u Zagrebu, koja se zvala Nelica i inače bila profesorka hrvatskosrpskog jezika, a njen muž slikar. Živeli su pored “Lapidarija” (klub u Zagrebu), imali kućicu sa dvorištem – i to je bio centar gde se okupljala cela ta ekipa starijih zagrebačkih frikova. Ispostavi se da Nelica poznaje Džonija i – verovatno pošto smo poslali našu kasetu – on i Nelica zajedno dođu na naš prvi koncert u Zagrebu i posle uđu u našu garderobu. On je bio gospodin čovek, kaže nam: “Super ste momci, zaista”.

CANE: A mi smo bili u fazonu “li-pa”. Mi skroz cirke i nismo voleli te studentske fazone, žvaka neka koju ti ne razumeš, nego je nekako nagonski teraš “mojne, bre”.

ANTON: Cirke, odvaljeni posle svirke. I sad kaže Ljuba njemu: “Čoveče, pa mi ne volimo ‘Azru’”. Na šta Džoni kaže: “Pa ni ja je ne volim” (smeh).

CANE: Mi smo svirali zaredom: “Jabuka”, pa “Saloon” koji je bio ultrašminkersko mesto. Tu su dolazili košarkaši “Cibone”, Sven Ušić i drugi, a ja sam u to vreme voleo da prskam pivom publiku. I onda nam je sledećeg dana otkazan koncert tamo – gazda je bio u fazonu: ma palite. Peti koncert je bio u klubu “Moše Pijade”, gde je Džoni radio zvuk. Čak su ljudi mislili da je “Stoj, Džoni” njemu posvećena, a ono – nema veze.

ANTON: Ja sam posle putovao u Zagreb, pošto me je Džoni pozvao da dođem i donesem demo snimke za Sinišu Škaricu, urednika “Jugotona”. I stvarno, Škarica nas pozove na večeru u taj svoj ogroman stan. Džoni je tada prodavao ne znam koliko hiljada ploča, bio na vrhu i, naravno, Škarica priča sa Džonijem o planovima u vezi sa “Azrom” – a Džoni mu kaže: pa evo imam ja ovde nešto, i izvadi kasetu – poneli smo da čuješ, odličan bend, “Partibrejkers”. Pustimo, Škarica presluša, neki komentar je bio – dobro je, ali treba tu još da se radi… klasika. Prošlo je dosta vremena, ja sam na to praktično i zaboravio. Međutim, pošto nam je izašao singl “1000 godina” za “Jugoton”, koji se vrteo svuda, jednog dana meni zvoni telefon. Kad ono Škarica koji kaže: “E, ja mislim da treba da izdamo ploču”.

CANE: Mi smo davali te demo snimke da se vrte po radio-stanicama, recimo Studio B, kod Slobe Konjovića. Ne samo za prvi album, nego i za drugi. Ali Beograd nije hteo da čuje za nas. Iako smo imali pune koncerte u Beogradu, moram reći da je Zagreb više odlepio. Znači, sve što je njima nedostajalo, mi smo im donosili. A onda je bila i kontra stvar: svi zagrebački bendovi su super prolazili u Beogradu, punili hale – na primer “Pinki”, pa zajedno sviraju “Kazalište” i “Haustor”, i imaju čak dve-tri hiljade ljudi. Neverovatno.

Bio je još jedan grad – Novi Sad. I tu smo uvek super prolazili, imali neku svoju ekipu. Po Srbiji uopšte nismo svirali, sem u Nišu. Da ne zaboravim Pančevo, drugi ili treći koncert nam je bio tamo.

Što se tiče novca – tu smo uvek bili osetljivi. Nismo bili za to da se svira džabe. Manzanera kao šef vodio nas je tako da smo svuda dobijali neku lovu – nikad nismo išli negde da platimo da sviramo, nikad nismo radili ni Omladinske radne akcije. Ali smo išli da sviramo na “Hitu meseca” Radio Beograda 202 – gde smo pobedili – jer su neki ljudi, kao Vlada Džet, to prepoznali. A onda kasnije, prvi koji je rekao da smo mi super bend bio je Žika Jelić. Godine 1985. “Riblja čorba” je bila u bedaku, pa smo svirali ispred njih da bi došlo 500-600 naših ljudi i da bi njihov koncert dobro izgledao. Takođe smo svirali ispred “YU Grupe” u Hali sportova. Uvek smo tu negde bili i neko bi nas setio… Ali, PGP RTB – nikad. Za njih nikad nismo postojali. Čak i kad je izašla prva ploča – čovek kome neću da pominjem ime – napisao je da je izašla ploča “nejasne orijentacije”. A mi sviramo rokenrol. Kaže: “Braća dua ‘Disciplina kičme’”. I mi smo tu kritiku posle stavili na omot za kompakt-disk.

foto: marija janković

Šta ti ljudi koji su tad odlučivali u Beogradu nisu voleli kod vas?

ANTON: To je jako smutno vreme bilo, sve se raspadalo. Ja sam odlazio da nosim drugi album u PGP, pozvao me Peca Popović, koji je jako kratko vreme tamo bio urednik, i on je bio u fazonu da naša druga ploča kod njih izađe, čak smo se i rukovali. I onda vidiš te ljude, neke iz partijskih krugova, koji samo dođu da snime šta se radi i popiju kaficu. Naravno, ništa od toga nije bilo.

CANE: Mi nismo bili iz te intonacije. Drugačije smo izgledali, drugačije se ophodili prema njima. Ima snimak kako mi sviramo “1000 godina” u “Hitu meseca” na RTB – to je frka, mi nismo stajali, trčali smo po bini, skakali jedan po drugom. Jednostavno, nismo bili iz njihove in-to-na-ci-je. Kako oni misle da neki bend treba da bude – mi smo bili kontra od svega toga.

Vi ste u tom trenutku potpuno pogodili beogradsku dušu kroz rokenrol.

CANE: Prva ploča “Riblje Čorbe” Kost u grlu tu je važna. Bora je prvi počeo da priča jezikom ulice. Ali to je opet bila neka druga ekipa, starija od nas. Mi smo pisali tekstove onako kako bismo pričali između sebe. Nismo nudili formu, nego suštinu: “Gubitnik”, “Hej ti, dole u mraku”… Totalno drugačije nego što je bilo u to vreme. Muzika je bila pank rok, ritam i bluz, hard rok… neka smesa na naš način, prema našim mogućnostima.

ANTON: Nikad hard rok!

CANE: Kako smo pričali – tako smo i pevali.

Ništa namešteno, ništa našminkano, nego tako kako jeste. Ali je u stvari stilizovano na neki svoj način?

CANE: Imali smo sreću da su Stanislav Milojković (autor fotografije na naslovnoj strani prvog albuma “Partibrejkersa”) i Goranka Matić bili tu da naprave neke neverovatne snimke nas u tom trenutku. Goranki nikad nije bilo frka da dođe ujutru i da nas slika, da nam govori: ajde uradi ovo, uradi ono. Stanislav je tada tek počinjao, doveo ga Anton sa Zvezdare gde su obojica živeli, došao je čovek mlad, pun elana i sve to – mi smo bili njegova grupa za snimanje. Napravio je fenomenalne slike sa “Hita meseca 202” koji se održavao u Domu omladine, a i u “Cepelinu”. Taj super omot prvog albuma je Anton uradio. Naročito B strana je dobra, s tim pesmama ispisanim kao u nekom lavirintu – ideš kroz njega da bi našao svoj put. Sve je bilo – uradi sam.

ANTON: Makaze imaš, kupiš papir u boji, sečeš, imaš fotke – i tako napraviš.

CANE: Takvih omota nije bilo, tu vidiš gitaru, mali bubanj i tako dalje.

ANTON: To je inače gitara Brusa Springstina. Isekao sam je odnekud iz štampe (smeh).

Kako su nastale pesme na prvom albumu? Recimo “Ulični hodač”?

ANTON: Vraćao sam se sa “Akademije” (Klub FLU) do Liona, polako noću, pešaka. I eto, nastala je pesma.

“Ona živi na brdu”?

CANE: Mi smo uvek imali tu usamljenost kao jednu pojavu pored nas. Uvek smo verovali u ljubav, u neku čežnjivost, da nađeš nekog da ti osmisli život, da mu daš ljubav. Sve je to bilo jako – transparentno. Naći nekog da te voli i da ga ti voliš: to je ostalo kroz sve što nam se dešava.

“Hej ti, dole u mraku”?

CANE: Ako su Stonsi imali “Street Fighting Man”, e onda ćemo mi imati “Hej ti, dole u mraku”.

“Večeras”?

CANE: Antonova pesma.

ANTON: Teško je pričati o tome kako nastaje pesma: sediš, recimo, u piceriji i vidiš tamo neki natpis. Na primer: parče. I ti preradiš reč i ona te sama povede.

“Ako si”?

CANE: Ponovo Anton.

Opet si sedeo u piceriji?

ANTON: Ne, ta sigurno nije tamo nastala (smeh),

CANE: Ta stvar je ostala u repertoaru, ona mi je omiljena. Druga je na koncertu, daje taj input – ako si dovoljno luda, ako si dovoljno hrabra – idemo i svi pevaju, otvara se prolaz kod publike.

“Ti moraš biti moja”?

CANE: Nju smo svi zajedno radili. Počela je kao zajebancija, ali je na kraju ispala jako ozbiljna stvar.

“On je došao uz vetar”?

ANTON: Priča malo o meni, malo o tebi, malo o svakom… uglavnom – o bendu.

CANE: Borba protiv usamljenosti.

“Novi dan”?

CANE: Pankić jedan. Da li ima zabave za tebe, šta se dešava? Nešto ti pričaju, da li je to istina? Šta ti misliš o svemu tome, koji je tvoj stav?

“Gubitnik”?

CANE: Pa, ista tema. Ozbiljna stvar. Mi smo sve vreme živeli u nekoj obespravljenosti kao bend, niko nije računao na nas.

“Noć”?

CANE: Antonova stvar. Takođe o bendu.

ANTON: Tako je. Na kraju, moram da spomenem, pored nas su tu bili i Koja, produkcija, Miroslav Cvetković Cvele, snimanje i Vlada Negovanović, miks.

Ostalo je samo još jedno pitanje – kad je izašao album, vi ste se posle toga u nekom trenutku – razišli?

ANTON: Te veze su počele da popuštaju.

CANE: Ako je tebi stalo i sve bi dao – ne mora da znači da je i nekom drugom toliko stalo do toga. Možda on hoće da dođe, da se malo provede, da ispuni neko svoje vreme. A mi smo to imali kao neki životni poziv, kao nešto što je jače od nas. Šta drugo da radiš, nego da budeš član rokenrol benda? Ali ne radiš to da bi te znali, da bi imao ribu, nego ono – ja sam svedok svog života, svedok svog vremena, svedok svega. Mi smo u tom fazonu i ćao doviđenja.

Prvi album “Partibrejkersa” posle 40 godina i dalje je spomenik rokenrolu.

CANE: Da, iz prostog razloga što je mnoge koji su čuli tu ploču ona podsetila na ono što bi mogli da urade i kakvo usmerenje da imaju, da bi bili svoji.

ANTON: Drago mi je što je ta ploča uradila svoje za sve ovo vreme, a pogotovo onda, što je donela puno utehe mnogim ljudima i ohrabrila ih.

CANE: Dala im je identifikaciju. Jer sve što je bilo do tada, to je bio naš život iz druge ruke. A ova ploča je bila – život iz prve ruke. Teme su usamljenost, ljubav, borba za slobodu. Teme koje treba da krase svaki rokenrol bend. Jedan u odnosu na sve.

ANTON: Svaka od tih tema je večna tema.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.