Život bez plate, penzije i pasoša

Povodom Međunarodnog dana žena na selu, koji se obeležava 15. oktobra, oglasila se potpredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović: „Žene na selu ogroman su potencijal i imaju ključnu ulogu u proizvodnji hrane i poljoprivredi, i ne smeju ostati marginalizovane i neplaćene za posao koji obavljaju“, smatra Zorana Mihajlović, istakavši da su žene na selu najugroženiji i najranjiviji deo seoskog stanovništva, te da je neophodno podržati ih i ohrabriti da se udružuju, registruju poljoprivredna domaćinstva i zajedničkim snagama istupaju ka tržištu. Navodeći da je više od polovine žena sa sela formalno nezaposleno, da 60 odsto nema pravo na penziju i da su retko vlasnice imovine, Zorana Mihajlović je predočila da je država kroz IPA fondove obezbedila 300.000 evra za projekte koji za cilj imaju ekonomsko osnaživanje žena, posebno žena na selu.

VIŠESTRUKO OBESPRAVLJENJE: Kakvo je realno stanje, pokazao je „Izveštaj o položaju žena na selu iz marta“, koji su sastavile članice neformalne mreže koja se bavi položajem žena na selu u organizaciji UN Woman, marta 2017. godine. U rezimeu izveštaja navodi se da su žene sa sela višestruko diskriminisane, da ne učestvuju ravnopravno na pozicijama vlasti i u donošenju odluka na svim nivoima i nemaju adekvatan pristup zdravstvu, obrazovanju, socijalnim i drugim uslugama, finansijskim i ostalim sredstvima. Kućni poslovi i briga o deci skoro su isključivo poslovi kojima se bave žene, uz intenzivni rad u poljoprivredi, dok u organizaciji gazdinstva uglavnom imaju ograničeni pristup prihodima, imovini i odlučivanju. U Srbiji, većinu lica čiji su glavni izvori prihoda zarada i prihodi od imovine čine muškarci, dok žene čine većinu lica čiji su glavni izvori prihoda penzija i socijalna davanja. Postoji znatno manja verovatnoća da žene budu nositeljke ili vlasnice poljoprivrednog gazdinstva i nepokretnosti. Istraživanje UN Women iz 2015. godine pokazuje da je broj gazdinstava registrovanih na žene, prema podacima Uprave za agrarna plaćanja, porastao na 26,7 odsto, od čega je 23 odsto komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava. Nivo učešća žena u donošenju odluka u gazdinstvu veoma je nizak, samo 15,9 odsto žena su upravnice gazdinstava odnosno donositeljke odluka u vezi sa organizacijom poljoprivredne proizvodnje u gazdinstvu. Žene su retko stalno zaposlene na gazdinstvu, dok su najčešće neformalno angažovana radna snaga u obavljanju poljoprivrednih poslova. Procenat muškaraca koji su vlasnici poljoprivrednog zemljišta dva puta je veći od procenta žena, a čak 88 odsto kuća u seoskim područjima u vlasništvu je muškaraca, dok 84 odsto žena ne poseduje poljoprivredno zemljište.

Učesnice fokus grupe objašnjavaju kako izgleda život žena na selu: „Žena na selu mora biti domaćica, treba da radi i u kući i na gazdinstvu, da sama čuva decu jer nema obdaništa, da se brine o starima i njenim i njegovim roditeljima, toliko toga na ženi prosto ne može ni da se opiše. Ona svakom treba da bude na raspolaganju 24 sata u domaćinstvu. Ali to nije sve, jer je obavezna da ide i na njivu i da se brine o životinjama ako su u blizini kuće“.

„Nemam ni subotu, ni nedelju… Ako je neko slavlje, neki rođendan, onda odem, ali pre toga uradim što se mora, zovem ženu iz komšiluka, ona pomuze i uradi što treba. Slabo idem da se družim, a na godišnjem odmoru nisam nikada bila u životu.“ Žene sa sela, pogotovo starije, nemaju pasoš, nikad nisu putovale avionom niti bile na moru.

SVE JE NJEGOVO: U Srbiji su bračne i vanbračne zajednice zakonski izjednačene, osim u delu koji se odnosi na nasleđivanje, s obzirom na to da samo bračni partneri mogu da naslede imovinu svog partnera. Ovakva zakonska rešenja nepovoljna su po žene, jer se usled tradicionalnih shvatanja imovina uglavnom upisuje na ime muškarca. Supružnici se mogu upisati samo u jedno porodično poljoprivredno gazdinstvo, dok takvih ograničenja nema u pogledu drugih članova porodice. Zato, iako se odredba odnosi podjednako i na muškarce i na žene, u praksi ovo dovodi do odricanja žena od svojih gazdinstava, a nova gazdinstva uglavnom bivaju registrovana na muškarce.

Kad je o nasleđivanju reč, tu vlada običajno pravo – kuća, zemlja, stoka, njive i sve ostalo ide muškom detetu. U izveštaju se navodi da su najveći broj žena koje su se odrekle nasleđa u korist nekog drugog naslednika bile ćerke ostavioca koje su odlučile da svoj deo nasleđa prepuste bratu/braći (55 odsto od svih slučajeva odricanja od nasleđa), a slede majke koje su se odricale nasleđa u korist svojih sinova (13 odsto), naročito ako se ovaj procenat uporedi sa procentom u kojem su se majke odricale nasleđa u korist ćerki (2 odsto).

O tome govori učesnica fokus grupe koja se odrekla nasleđa svojih roditelja, odnosno imovine koju su činili trosoban stan u centru grada, polovina kuće njene babe, lovačka puška, automobil i šuma čiju površinu ne zna. Ona se odrekla nasleđa u korist svog brata, živi u kući roditelja svog supruga i nije vlasnica nikakve nepokretne niti pokretne imovine. O razlozima za odricanje od nasleđa u korist brata navela je: „Odrekla sam se nasleđa u korist brata jer sam mislila da tako treba, nisam ni razmišljala da mogu ili da treba da donesem drugačiju odluku, niti da meni od te imovine bilo šta pripada. Smatrala sam da sve treba da pripadne bratu. Nisam mogla da zamislim situaciju u kojoj ja njemu uzimam stan u kome živi, a što se tiče ostale imovine, to me uopšte nije zanimalo. Jako mi je teško da objasnim svoje razloge, jer u tom trenutku meni se to nametalo kao jedino normalno, ispravno i moguće. I moj brat je tako smatrao, te sam za nas oboje ja učinila jedinu moguću stvar. Naravno da sam svesna da sam se odrekla celokupne zaostavštine svojih roditelja i naravno da znam kakav je zakon i da nisam morala da se svega toga odreknem. Ali i iz ove perspektive, deset godina kasnije, ja bih opet sve isto učinila. Smatram da žene ne treba da se odriču nasleđa i tako sam vaspitavala svoju decu, jer duboko verujem u ravnopravnost, ali da mogu da vratim vreme, ja bih se opet odrekla nasleđa. Ne mislim da tako treba, ne mislim da je to normalno, ali ja za sebe lično i dalje ne vidim drugi način jer mi je odnos sa bratom važan i nekako i dalje osećam da sam donela jedinu odluku iza koje mogu da stanem.“

NIJE SVE TAKO CRNO: Većina učesnica fokus grupe smatra da se odnos prema obrazovanju na selima promenio i da u novije vreme nema prepreka za školovanje devojčica, kao što je to ranije bio slučaj. Smatraju da je postalo jasnije koliko je obrazovanje važno, posebno za devojčice, i da su prepreke u vezi sa obrazovanjem koje postoje u seoskim sredinama povezane sa drugim razlozima, odnosno da nemaju veze sa polom. Bilo je učesnica koje smatraju da u selima i dalje ne postoji podrška porodice i sredine školovanju devojčica, posebno za više nivoe obrazovanja. S druge strane, same učesnice veoma podržavaju školovanje svojih ćerki i ženske dece, a kao glavne razloge navode da „obrazovanje omogućava ženama da budu samostalne, da imaju svoj novac, da imaju više samopouzdanja, da ne zavise od muževa i slično“.

KRUG NASILJA: Ekonomska zavisnost izlaže žene riziku od nasilja u porodici, naročito ekonomskog, otežava im izlazak iz „kruga nasilja“ ukoliko su u situaciji porodičnog nasilja i otežava ili onemogućava da na ravnopravnim osnovima sa muškarcima odlučuju o ekonomskom aspektu upravljanja domaćinstvom.

Pored toga, u Srbiji nema adekvatne podrške razvoju ženskog preduzetništva, a većina žena nema dovoljno početnog kapitala, što je preduslov za podizanje kredita. Banke uglavnom nemaju posebne proizvode i usluge namenjene ženama, kao ni namenjene ženama na selu.

Osim što su izložene diskriminaciji u skoro svim sferama javnog i privatnog života, žene sa sela izložene su i nasilju. Činjenica je da je nasilje prisutno, ali se o njemu ne govori dovoljno javno, što otežava sagledavanje stepena njegove rasprostranjenosti. Rešavanje problema ostaje u krugu najbližih jer je i dalje prisutan stav nemešanja u „porodične stvari“, zbog čega se nasilje ne prijavljuje u dovoljnoj meri.

Razlozi što žene ne prijavljuju nasilje su mnogobrojni. Pored neadekvatne reakcije organa koji bi trebalo da ih štite, učesnice fokus grupe takođe navode i da se žene sa sela stide, smatraju kako je to njihova „bruka i sramota“, da na neprijavljivanje utiče tradicionalno i patrijarhalno vaspitanje i siromaštvo, da se plaše nasilnika, zbog nedostatka finansijskih sredstava, nedostupnosti usluga zaštite (sigurne kuće i prihvatilišta), odnosno privremenog karaktera zaštite kada je uopšte ima, kao i nedostatka podrške u porodici.

„Stide se, neće da se brukaju. Kod nas vlada ono da je žena žena i ima da trpi. Kod nas su problem finansije. Žene se pitaju od čega će da žive, gde će da žive i šta će da bude s decom. I zato trpe. Da imaju svoj novac, da su ekonomski nezavisne, prijavljivale bi nasilje. Žena mora da ima podršku od roditelja, braće, da bi prijavila nasilje i da bi se izvukla. A to je retko. Kada je mene moj muž jednom tukao, ubio me od batina, bila sam modra. Moja majka je likovala i govorila da joj je milo da se našao neko ko će da mi ‘sčuka rogovi’.“