Zemlja kažnjenih i povlašćenih

Miroslav Stojanović je živeo u selu Jelašnica, kod Niša. Bio je izbeglica sa Kosova. Imao je 44 godine i četvoro maloletne dece. Nije imao struju jer su mu je isekli zbog duga od 22.000 dinara. Imao je insekticid etiol. Pre nego što je odlučio da ga popije, samo nekoliko sati pošto mu je struja isečena, ispratio je ženu i decu kod tašte u Niš, pozvao sestru i rekao joj da nema čime da hrani decu, niti da plati račun za struju. Umirao je nekoliko sati.

SMRT ILI SIROMAŠTVO: Nije ova vest, nažalost, nimalo neobična, niti je retkost. U Srbiji su samoubistva zbog siromaštva uobičajena stvar, svakodnevica u kojoj živimo, a nesrećne sudbine ljudi na kraju postanu naslovi u novinama: Dragan Mladenović se obesio u krugu fabrike „Goša“, Stefan Simić iz Mola se obesio kraj Tise, Gordana Zekanović iz Žablja polila se benzinom i zapalila… Još na početku ove dekade bili smo na visokom 13. mestu po broju samoubistava u svetu. A taj se broj iz godine u godinu samo povećava, sa sve učestalijim uzrokom – bedom. Država Srbija je, prema podacima Eurostata, zemlja najekstremnijih nejednakosti u Evropi i čak 80 odsto ljudi u Srbiji sebi ne može da obezbedi dostojan život zato što su siromašni. Svega 20 odsto ljudi živi dobro, ali i to je šaroliko društvo. U rasponu između prosečne zarade od 422 i 13.236 evra, što su mesečna primanja onih jedan odsto najbogatijih.

S druge strane, milion građana Srbije je na spiskovima izvršitelja za prinudnu naplatu dugova, uglavnom za komunalne račune.

EPS je povodom tragičnog događaja u Jelašnici pozvao sve socijalno ugrožene građane da se prijave nadležnima u lokalnoj samoupravi i dobiju besplatne kilovat-sate. U saopštenju EPS-a stoji da „EPS nema zakonsko ovlašćenje da određuje nivoe socijalne ugroženosti građana niti da samovoljno određuje ko ima pravo na besplatne kilovat-sate“. Onaj ko je sročio saopštenje EPS-a, smatrao je kako je važno da se precizira da je „Miroslavu Stojanoviću iz Jelašnice kod Niša u aprilu upućena opomena pred obustavu isporuke električne energije za dug od 22.000 dinara, a da je do juče (utorak, 10. jul, na dan kada se Miroslav ubio, prim.n) dug dostigao 35.000 dinara“.

MONOPOLISTA: Da podsetimo, Elektroprivreda Srbije je najveće javno preduzeće, monopolista u proizvodnji struje u Srbiji, u protekle tri decenije poznatije po proizvodnji afera nego struje. Gigant na čijem je čelu uvek bio neko koga je postavila najjača stranka na vlasti, dosad se „proslavio“ neregularnim tenderima, zloupotrebama službenih položaja, prenaduvanim računima za struju, dugovima, kao preduzeće koje je u jednom trenutku imalo više od 600 direktora… Zbog svega toga je pažnje vredna ta preciznost u pisanju saopštenja povodom jednog duga i jednog samoubistva.

„Došao je čovek da plombira brojilo. Molili smo ga da nam ne isključuje struju, molili smo ljude iz Socijalnog da nam pomognu, rekli su nam da nije trebalo da rađamo decu ako nemamo uslove da ih čuvamo“, kazala je novinarima „Novosti“ udovica Miroslava Stojanovića, Slavica. Inače, kuću u kojoj su živeli u Jelašnici, dobili su od države pre dve godine: „U nju je trebalo toliko ulaganja da je bilo bolje da smo ostali da živimo u kolektivnom centru gde smo boravili pre toga.“

Dve nedelje pre ovog tragičnog događaja, jedna Nišlijka je pokušala da se polije benzinom zato što je izvršitelj Miljan Trajković, bez ikakvog papira kako su za Južne vesti potvrdili očevici, izbacio iz stana. Snežana Stojilković i njen sin ostali su bez krova nad glavom zbog duga koji ima Snežanin bivši suprug, iako je stan, kako kažu, posle razvoda pripao njoj i u katastru upisan na njeno ime. Snežana, inače invalid, razvedena je već 15 godina. Pokušala je da uveri izvršitelja da je stan njen i da ne mogu da ih isele zbog tuđeg duga, ali je izvršitelj to učinio bez ikakvog rešenja ili najave. Izvršitelj je potvrdio da žena koju je iselio „nije stranka u postupku“, a dug zbog koga je stan prodao iznosi oko 4 miliona dinara.

POSLEDNJI REZERVOAR VREDNOSTI: Javnosti je poznat i slučaj porodice Maurer, koja je iseljena marta ove godine iz stana u Bulevaru kralja Aleksandra 26 u Beogradu. Policija je uspela da obije bravu dok je Silvana Maurer bila u prodavnici, a potom joj nisu dali da uđe u stan, ali ni da izađe iz hodnika. Okupljene komšije, građani i aktivisti Združene akcije Krov nad glavom nisu uspeli da spreče izvršitelja i policiju da isele porodicu Maurer iz stana. Prema rečima Silvane Maurer, sa slučajem su bili upoznati i SUP Vračar, i sudstvo i tužilaštvo, kao i Eurobanka koja je na aukciji prodala stan 2017. godine da bi naplatila dug. Reč je o klasičnoj prevari, jer je bivši podstanar sa lažnom ličnom kartom stavio njen stan pod hipoteku, podigavši kredit u Eurobanci od 145.000 evra. Posle nekoliko meseci je pobegao, a Silvana Maurer je, misleći da je pobegao jer nije platio stanarinu, naknadno u policiji saznala da je reč o izvesnom Đuri Miloševiću, koji je već tri takve hipoteke napravio: „Radnici iz banke su rekli da ne mogu da naplate dug od tog kriminalca, a imali su hipoteku na stan i da ne žele da budu kolateralna šteta zbog tog slučaja prevare. Znaju da je u pitanju falsifikat, a i banka je znala da je dokumentacija napravljena na osnovu lažne lične karte: ime jednog čoveka, broj lične karte drugog, slika trećeg, a oni mene iseljavaju“, reči su Silvane Maurer.

Izgleda da se građani ove zemlje koji nisu deo povlašćene kaste ne mogu dobrom nadati, niti računati na svoja Ustavom i zakonima zagarantovana prava. Srbija je premrežena uticajem lokalnih kabadahija i moćnika. Neuki, korumpirani i podmitljivi partijski nameštenici u svim državnim institucijama na nezaštićenim građanima kao na pokusnim kunićima do istrebljenja testiraju novouvedene zakonske instrumente, gledajući taj svet dobro poznatim spokojstvom šalterskog službenika, kako doslovno skapava na ulici.

POSLE 73 GODINE – ULICA: Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) na snazi je od 2011. godine, privatni izvršitelji koji su u narodu nazvani „uterivačima dugova“ položili su zakletvu 31. maja 2012. dok je institucija privatnih izvršitelja zvanično predstavljana kao efikasan način da se naplate dugovi za komunalije, kao i da se olakša i ubrza rad sudova. Ipak, samim tim što su komunalni dugovi dati privatnim izvršiteljima na naplatu, bilo je i više nego dovoljno da se ova nova institucija – privatnih izvršitelja – razume kao instrument koji će državi omogućiti da se obračuna sa dugovima najsiromašnijih građana, čak i po cenu da im uzme krov nad glavom. Danas, kao i na početku primene ovog Zakona nikako nije jasno kako je moguće da EPS isključi struju dužniku koji duguje 15.000 ili 22.000 dinara za struju, a ne isključuje struju, niti može da naplati dug onim korisnicima koji duguju od nekoliko stotina hiljada do nekoliko desetina miliona dinara bilo da su privatna lica ili državne firme koje su godinama unazad na vrhu spiskova dužnika EPS-a i Srbijagasa, na primer? Ukratko tzv. nulta tolerancija se sprovodi samo prema pojedincima, nemaju svi potrošači isti status.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju izmenjen je prvi put 2015. navodno zbog kritika nezavisnih institucija, stručne javnosti i građana. Za portal „Insajder“ nedavno je u Ministarstvu pravde potvrđeno da se sprema još jedna izmena ovog Zakona i da će se „izmene ticati pre svega sudske kontrole nad radom izvršitelja“. Portal „Insajder“ je ranije izveštavao da je 2018. godine, recimo, „12 izvršitelja razrešeno jer nisu položili pravosudni ispit u skladu sa zakonom, četiri javna izvršitelja su razrešena dužnosti zbog obavljanja nespojivih poslova, dok je jedan izvršitelj razrešen na lični zahtev“, što im je potvrđeno u Komori izvršitelja. Dakle, nijedan izvršitelj nije razrešen zbog kršenja zakona, a žalbi građana je bilo koliko hoćete. Prethodne izmene nisu ništa promenile; hoće li nešto promeniti nove izmene ZIO?

Početkom ovog meseca, baš nekako posle najave o novim izmenama ZIO, posle 73 godine provedene na adresi Miloša Pocerca 10 u Beogradu, KUD „Branko Cvetković“ izbačen je na ulicu. Izbacio ih je izvršitelj po zahtevu Saveza samostalnih sindikata Srbije. Članovi društva su kazali da izvršitelj nije najavio izvršenje, niti je pokazao bilo kakav papir. Ušao je u prostorije i popisivao inventar, nošnje i trofeje čuvenog folklornog ansambla, koji je nastupao pred osam miliona gledalaca i imao 7000 nastupa od Švedske do Japana. U Sindikatu tvrde da su igrače tužili zbog duga od milion dinara za struju i vodu i da je još 2012. godine beogradski Privredni sud doneo rešenje o iseljenju.

Prema rečima Jovana Šijačkog, predsednika KUD „Branko Cvetković“, rešenje je nezakonito, a spor sa Savezom samostalnih sindikata traje više od deset godina jer je Sindikat nekako uspeo da se uknjiži kao vlasnik zgrade još 2007, pa od tada hoće sve da isele: „Zgrada je podignuta 1945. kao Dom železničara i oduvek je bila u vlasništvu države, a mi smo tu od samog početka. Skupili smo papire koji dokazuju da je uknjiženje Saveza sindikata nezakonito i Viši sud je 2012. upisao kao vlasnika Republiku Srbiju.“ Za dugove tvrdi da ih nema i traži od Sindikata da pokažu jedan neplaćeni račun, dok Sindikat od Šijačkog traži da pokaže makar jedan – plaćeni.

KUD se žalio Državnom pravobranilaštvu koje je konstatovalo da je iseljenje neovlašćeno i proglasilo ga nedopuštenim. Ipak, taj dokument izvršitelj nije želeo da primi.

U Veću Saveza samostalnih sindikata kažu da je presuda 2012. o iseljenju KUD-a i doneta zbog nagomilanih dugova za struju i infostan, i da su već tri ili četiri puta već pokušali da ih isele iz zgrade. U KUD-u su uvereni da je sve to zbog blizine Beograda na vodi i da se zgrada Doma železničara nalazi na atraktivnoj lokaciji. Ali, vlast koja insistira na brizi o tradiciji i kulturi, možda, kada preuzme zgradu, poplaća te dugove za infostan i struju ukoliko ih ima, i vrati folkloraše na staru adresu.

Pre neku godinu je, recimo, poreski dug pet kompanija iz namenske industrije, vredan 15 milijardi dinara, konvertovan u kapital države, a dugovi oružara prebačeni su na građane. Reč je, naime, o firmama koje već jesu državne, samo je ovom konverzijom poreskog duga uvećan udeo države, u „Zastava oružju“, „Krušiku“, „Namenskoj“ iz Trstenika, „Slobodi“ iz Čačka i „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana. Ukratko, umesto plenidbe imovine, za loše poslovanje i neizmirivanje obaveza državne firme su na neki način nagrađivane. Slično je bilo sa Sartidom, RTB Borom…

POVLAŠĆENA „ZADRUGA„: A da postoje i povlašćeniji od povlašćenih, reklo bi se da je medijska kompanija Pink Željka Mitrovića – najbolji primer. Za dugove Pinka u Poreskoj upravi je, međutim, uvek bilo razumevanja, pa ova kompanija nikada nije bila u blokadi. Kao što se zna, Centar za istraživačko novinarstvo (CINS) otkrio je da je ova kompanija protivzakonito uspela da dobije od državne Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) skoro deset i po miliona evra u periodu od 2014. do 2017. godine na ime „kratkoročnog kredita“.

Samo prošle godine, Pink International Company, prema pisanju CINS-a, dobio je nešto više od 3,2 miliona evra od ove državne agencije. To je, kako se navodi na sajtu CINS-a, pokazala dokumentacija Uprave za trezor do koje je došao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS): „Iz podataka Uprave za trezor ne može se zaključiti u koju svrhu je AOFI dao pozajmicu, šta tačno Pink izvozi, niti zbog čega je državna agencija odlučila da podrži izvozne aktivnosti ove privatne firme. Takođe, nije jasno ni da li je ovo ukupna vrednost kredita.“

Zanimljivo je, međutim, da se 2014. kad je država preko AOFI-ja takođe pomogla kompaniji Željka Mitrovića, Pink International Company pojavljuje na listama Poreske uprave kao jedan od najvećih dužnika. Jedan od uslova za dobijanje kredita od AOFI-ja je i to da kompanija nema poreska dugovanja, te je po tom osnovu kredit Pinku svakako bio protivzakonit.

Ali, kada je CINS od Poreske uprave Ministarstva finansija zatražio podatke iz 2017. godine o poreskim dugovanjima Pinka, Poreska uprava je odbila zahtev CINS-a, kao i AOFI, uz obrazloženje da su podaci o tome koliko Pink International Company duguje poreza državi – službena tajna, piše novinarka Anđela Milivojević.

Dnevnik „Blic“ je, međutim, otkrio, vrlo brzo posle ovog CINS-ovog istraživanja, desetak dana kasnije, najveće poreske dužnike u 2017. I pogodite, tu nije bilo kompanije Pink. „Na spisku najvećih poreskih dužnika za 2017. godinu koji su državi ostali dužni milijarde dinara nalaze se firme poznatih biznismena Miroslava Miškovića, Miroslava Bogićevića, Bogoljuba Karića i Dragana Đurića“, otkrio je „Blic“ (3. februar). Izgleda da među dužnicima na spisku Poreske uprave postoje manje i veće službene tajne.

Kako god bilo, jedna je stvar ovde znakovita. U Mitrovićev rijaliti-projekat „Zadruga“ uloženo je više od 10 miliona evra, kako su se hvalili u kompaniji pred početak „najimpresivnijeg rijalitija svih vremena“, što je novac, taman toliko, koji je kompanija Pink dobila od državne Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza na ime „kratkoročnog kredita“ u protekle tri godine. Ne znamo da li je nesrećni Miroslav Stojanović iz Jelašnice imao televizor da vidi to čudo od rijalitija.

Ali znamo da je predsednik Vučić pre nekoliko meseci rekao: „Ko nema da plati struju, neka je i ne koristi.“ To je u redu, nema struje, nema ni Pinka.