Zatočenici haškog pritvorenika

Nekada je za SPS to bio praznik: 17. jul slavio se kao dan kada su (1990) srpski komunisti, predvođeni Slobodanom Miloševićem, ušli u Centar Sava, tamo zanoćili i izjutra odatle izašli kao socijalisti. Tada su obećali da će Srbiju i Jugoslaviju braniti od povampirene desnice i nacionalizma i zapisali u svom programu da će graditi društvo u kome „majke rađaju i čuvaju decu za radost i rođendane, a ne za ratove i siromaštvo“.

Mnogo godina kasnije, ponešto od tog programa povremeno slušaju i članovi tročlanog sudskog veća koje u Haškom tribunalu sudi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, optuženom za ratne zločine i genocid počinjene tokom ratova na prostorima bivše SFRJ. U tom programu, kao i onom koji je za JUL kasnije pisala njegova supruga dr Mirjana Marković, Milošević u haškoj sudnici često traži dokaze za tvrdnju da je u (ratovima) rasturenoj bivšoj državi sve moglo da bude drugačije. Samo da su se svi držali programa.

MNOGO NEPOZNATIH: Tačno 13 godina od dana kada su vizije budućnosti na osnivačkom skupu SPS-a izgledale brutalno drugačije, u četvrtak 17. jula na praznik socijalista, petočlana delegacija ove partije (predsednik GO-a Ivica Dačić, sekretar Zoran Anđelković Baki i potpredsednici Milorad Vučelić, Dušan Bajatović i Žarko Obradović) trebalo bi da se pojavi na ulazu u zatvor u Ševeningenu. Na put do Haga krenuli su sa nešto više zorta nego nade – kao deca koja iščekuju susret sa Deda Mrazom a znaju da je Dedica nešto ljut, strahuju da u pismu koje su mu uputili nisu možda negde pogrešili i, uprkos svemu, ipak iščekuju da će biti nekih poklona. A pri tom nisu baš ni sasvim sigurni da će se uopšte probiti do haške „vreće sa poklonima“. Jer, čitava delegacija došla je na čelne pozicije u SPS-u na partijskom kongresu održanom pre nekoliko meseci bez blagoslova Slobodana Miloševića. I za kongres i za novo rukovodstvo Milošević je tada upotrebio istu reč koju oduvek lako poteže – „petokolonaški“, znajući valjda da će mu na tom skupu definitivno biti oduzeta mogućnost da partijom rukovodi preko glasnika koji iz Haga na Studentski trg donose poruke preko kojih se smenjuju i postavljaju funkcioneri po njegovoj volji.

Dodatan razlog za ljutnju, ako ne i prvi, mogla bi da bude i činjenica da mu u posetu dolaze oni koji su Mirjanu Marković praktično „isključili“ iz SPS-a i oduzeli joj mogućnost da preko JUL-a i svojih partijskih restlova i ona upravlja strankom svog na duže vreme odsutnog supruga. A tu je oduvek bio najosetljiviji. Uz sve to, sastav haške delegacije prvi put je određen u Beogradu i nije ga izdiktirao sam Milošević koji je lično razgovarao samo sa Miloradom Vučelićem i moglo bi ispasti kako se svi ostali pomalo „grebu“ na Vučeline zatvorske rane i hrabro držanje u pritvoru tokom akcije Sablja. Ako se priseti, Milošević bi mogao da im zameri i to što odlučnije nisu poricali bilo kakvu vezu bivšeg režima sa nekim zločinima – ubistvom Ivana Stambolića i Ibarskom magistralom, već su govorili: sačekajmo rezultate istrage, neka odgovara svako ko je kriv.

Pravila zatvorskog života u Ševeningenu nalažu inače da u zatvorske odaje u posetu haškim optuženicima mogu da uđu odjednom samo četiri posetioca, dok je vreme posete ograničeno na tri sata. Istovremeno, onaj ko prima posetu može da odluči da li želi da vidi one koji ga posećuju. Ševeningenska pravila (četiri dozvole, tri sata za posetu, a njih petorica), mogućnost da jedan od njih izvuče kraću šibicu ispred zatvora ili mogućnost da Slobodan Milošević napravi na zatvorskoj kapiji selekciju gostiju nisu bile jedine nepoznanice s kojima je petočlana delegacija SPS-a krenula na put u Hag. U Beogradu je ostalo bar nekoliko onih koji su smatrali da im je „po starini“ i minulim zaslugama (bar zbog obnove i izgradnje zemlje posle bombardovanja, ako ni zbog čega drugog) bilo mesta u partijskoj delegaciji koja posle dužeg vremena prvi put obilazi svog utamničenog predsednika. U Beogradu je ostalo i nešto socijalista (okupljenih oko Bogoljuba Bjelice) od kojih je krenula priča kako će Dačić i ostali u Hagu definitivno saznati da ih „šef“ ne priznaje za „njegove socijaliste“ i kako im definitivno oduzima pravo da se pozivaju na njega kao na predsednika stranke. (Početkom godine i izvorni i Bjeličin SPS okupljen oko udruženja „Sloboda“ tvrdili su da im je Milošević predsednik, za počasnog predsednika proglasili su ga i socijalisti Branislava Ivkovića, a sam Milošević je na poslednjim predsedničkim izborima kao svog kandidata podržao lidera radikala Vojislava Šešelja, pre nego što mu se ovaj pridružio u zatvoru.)

TEŠKO NASLEĐE: Sve do prolaska kroz kapiju zatvora u Ševeningenu delegacija SPS-a moći će da kombinuje i računa kako će da izađe pred nekada neprikosnovenog vođu – u sastavu četiri pa jedan (taj „jedan“ bi mogao da poseti i ostale članove haške espeesovske ćelije, partijske drugove Milana Milutinovića i Nikolu Šainovića), ili tri pa dva (pri čemu bi jedan član delegacije sve vreme sedeo uz Miloševića i kasnije bio najverniji prenosilac njegovih zatvorskih poruka). Ono što u SPS-u svakako još dugo neće moći da izračunaju i iskombinuju jeste to kako da izađu na kraj s nasleđem zvanim Slobodan Milošević. Gotovo svaki funkcioner SPS-a napamet zna da navede primere svih bivših autoritarnih partija iz okruženja koje su se vremenom reformisale i vraćale na vlast popunjavajući ispražnjen prostor na političkoj levici i pokušavajući da pridobiju glasove gubitnika tranzicije. Takva stranka levice danas je očajnički potrebna i Srbiji. Ali, između onih koji su se u okruženju reformisani vraćali na vlast i SPS-a postoji samo jedna bitna razlika – a to je bivši i sadašnji lider ove stranke koga ni u haškom zatvoru ne napušta ambicija da utiče na političke prilike u zemlji. Bez Miloševića na čelu stranke (ili bar njegove zvanične podrške), SPS najverovatnije ostaje bez podrške stotinak hiljada članova i simpatizera koji spadaju u „čvrsto jezgro“ partije i za koje je najpoznatiji stanovnik Ševeningena i dalje jedina ikona u koju veruju. Sa Miloševićem na čelu, stranka ne može daleko – ostaje i dalje bez ideoloških saveznika i prinuđena je da izigrava „ugodnu opoziciju“ koja nikoga ozbiljno ne ugrožava; zbog velike besparice na primer, (od 15 opštinskih odbora u Beogradu 13, nema rešeno pitanje prostora) i nastojanja da se i finansijski pomogne odbrana Miloševića u Hagu, stranka će najverovatnije sve češće biti prinuđena da u parlamentu glasa na način koji bi mogao i da joj donose nešto para; finansijska elita koju je bivši režim stvorio (uglavnom na prljavom novcu) danas služi drugima i polako „betonira“ svoje pozicije nove finansijske oligarhije; stranka (kako to primećuje sociolog Slobodan Antonić) ne može da računa ni na „svežu krv iz tzv. strateških elita“ – akademskih, medijskih, kulturnih, i svodi se na podršku onih koji su slabo društveno uticajni. SPS tako sve više podseća na FK „Fiorentinu“, tim koji je ispao u treću ligu, sa još značajnim brojem vernih pristalica i slabim šansama da se vrati blizu mesta na kome je bio. Sa Miloševićem na čelu neće ih niko ni sa međunarodne levice.

VUČELA IPAK U HAGU: Ta zaglavljenost stranke koja ne može ni napred ni nazad, čiji članovi na kongresu u samo pet minuta i plaču i zvižde na pomen Miloševićevog imena, možda se najbolje ogleda kroz priču o Miloradu Vučeliću. Ovog nekadašnjeg i sadašnjeg visokog funkcionera SPS-a (Milošević ga je lično dva puta izbacivao iz stranke) i bivšeg direktora RTS-a neki od ovdašnjih šaptača haškog tužilaštva svojevremeno su preporučivali Karli del Ponte i kao potencijalnog putnika za Hag koji bi mogao da popuni praznu rubriku – ratna propaganda i informativna zlodela, ali se od toga na vreme odustalo. Neposredno posle 5. oktobra Vučelić je bio među onima koji su javno govorili da SPS mora da se otrgne od puta kojim je do tada išao i koji je simbolizovao Slobodan Milošević. Smatrao je da su oktobarski događaji već praktično obavili smenu na vrhu stranke i tražio od rukovodstva SPS-a da tako nešto i konstatuje, kako se ne bi zaputilo u bespuće. Pošto je uvideo da se Milošević ne pomera sa vrha SPS-a, pokušao je da osnuje sopstvenu stranku, a među socijaliste se, uprkos žestokom Miloševićevom protivljenju, vratio uoči poslednjeg kongresa, pre nekoliko meseci. U samom SPS-u mnogi tvrde da je Vučelić bio najglasniji zagovornik definitivnog uklanjanja Mirjane Milošević i uticaja JUL-a na socijaliste, kao i najodlučniji protivnik ideje da se Miloševićeva supruga pojavi na listi SPS-a za poslanike nove državne zajednice. Time je, smatrali su mnogi, Milošević na Vučelu zauvek stavio krst.

Samo nekoliko meseci kasnije, Vučela je uhapšen, a zatim i pušten tokom akcije Sablja. U zatvoru je smršao petnaestak kilograma, a dan pošto je izašao na slobodu (uz očigledno tanka obrazloženja zašto je uopšte bio hapšen), zazvonio mu je mobilni telefon. Milošević se iz Haga brižno interesovao za njegovo zdravlje, bodrio ga i čestitao na hrabrom držanju. Zatim je nazvao još jednom i pitao da li je i Vučela u „grupi“ funkcionera koja želi da ga poseti i tako je posle nekoliko meseci ćutanja novo stranačko rukovodstvo ponovo stupilo u vezu sa svojim predsednikom.

Kroz zatvorska vrata u Ševeningenu petočlana delegacija mogla bi da izađe nasmejana sa vešću da ih je predsednik na njihov praznik ponovo priznao kao jedino legitimno rukovodstvo u zemlji, izljubio, poručio da nastave borbu baš kao i on u Hagu i rekao da se ne ljuti što po partijskom statutu dok je on odsutan i neko drugi može da donosi važne stranačke odluke. Ali, šta ako im posle zagrljaja i poljubaca (ako ih bude) kaže – idu novi izbori, dajte, stavite Miru na listu, neka levica opet ide zajedno? Vučela bi onda po treći put mogao da bude isključen iz SPS-a.

Ivica Dačić, predsednik GO SPS-a: Znamo da je bio protiv

Za nas je dobro što je on lično odredio veoma simboličan datum posete – 17. jul, dan SPS–a

„Svesni smo da je Slobodan Milošević bio protiv održavanja kongresa“, kaže u kraćem razgovoru za „Vreme“ predsednik GO SPS-a Ivica Dačić. „Tada smo smatrali da je to više rezultat nepostojanja direktne komunikacije između nas, odnosno delovanja ljudi koji su želeli da posvađaju njega i stranku. I pored njegovog protivljenja, izabrali smo ga za predsednika partije, uz određene izmene Statuta prema kojima, kada je on sprečen da obavlja funkciju, to čini predsednik Glavnog odbora stranke, što je novouvedena funkcija. Posle kongresa trudili smo se da normalno radimo svoj posao, ne očekujući da Milošević neprekidno šalje pisma i saopštava da li to prihvata ili ne. Novinari su nas stalno pitali – da li imate kontakte, mi smo hteli da radimo svoj posao a da on iz toga, kako i šta radimo, izvuče određeno mišljenje o tome kako naši odnosi treba ubuduće da izgledaju. Obaveštavali smo ga redovno o svemu što smo radili, preduzeli smo mnogo toga što se tiče njegove odbrane da mu pomognemo. Početkom juna poslali smo pismo Haškom tribinalu da nam dozvoli posetu i prilično dugo smo čekali na odgovor zbog proceduralnih razloga. Sa Miloševićem nismo imali direktne kontakte, već samo preko njegovih pravnih savetnika. On se iz Haga dva puta javio Miloradu Vučeliću kada je ovaj izašao iz zatvora i tako je ostvarena direktna komunikacija. Vučelić ga je pitao da li bi primio našu delegaciju i Milošević je odgovorio potvrdno. Za nas je dobro što je on lično odredio veoma simboličan datum posete – 17. jul, dan SPS-a. Sa zadovoljstvom smo prihvatili njegovu odluku da nas primi i nadamo se da će sve ići u pravcu dalje konsolidacije naše partije. Rezultati lokalnih izbora pokazaju da se SPS konsolidovao. Upravo je stigla vest da smo ovih dana pobedili i u Vrbasu, gde smo imali samo jedan glas više od DS-a, a sada smo osvojili više od 40 odsto ukupnih glasova. Usvojili smo jasna pravila po kojima partija funkcioniše, došlo je do organizacionih, programskih i kadrovskih promena i za nas je veoma bitno da i ovaj segment odnosa sa Slobodanom Miloševićem rešimo na pozitivan način kako bismo bez unutrašnjih trzavica dočekali izbore.

„VREME„: Postoji priča da ste susret sa Miloševićem tražili u vreme kada vam se činilo da su izbori veoma blizu jer niste želeli da vam on iz Haga na mesec–dva pre izbora kaže – ja vas ne podržavam, pravim svoju listu, nisam vaš predsednik. Da li je to zapravo pravi motiv odlaska delegacije SPS–a u Hag, želja da budete načisto sa Miloševićem?

IVICA DAČIĆ: U svakom slučaju, mi smo i tražili taj razgovor da bismo znali kakve su njegove pozicije i pogledi na sve ovo što se dešava. Jer to je veoma bitno. Za nas bi bilo od ogromne koristi ukoliko se sve reši tako da nastavimo zajedno, a ne odvojeno svako na svoju stranu. Za nas je ovo više radna poseta nego, kako to po novinama ponegde kažu, neka vrsta pregovora o normalizaciji naših odnosa. Svako od nas je u međuvremenu radio svoj posao i želimo dalje da idemo zajedno. Naši odnosi sa „Slobodom“, udruženjem koje se bavi odbranom Slobodana Miloševića, treba da ostanu na nivou odnosa jedne političke partije i udruženja koje se bavi njegovom odbranom, a koje ne može da se meša u rad SPS-a.

Izgleda da je Milošević nezadovoljan time koliko ga stranka podržava u njegovoj odbrani, pogotovo finansijski?

I to će biti jedna od tema naših razgovora. Naša je želja da mu pomognemo i više nego što su prethodna rukovodstva stranke činila. U svemu, političko-pravnom, pa i finansijskom smislu. Iako je to sve teže jer mi smo opozicija. Ta odbrana tek ulazi u drugu fazu u kojoj će on izvoditi na stotine svedoka i to se mora organizovati na pravi način. U Hagu ćemo mu reći da smo spremni da mu pomognemo koliko god možemo.