Zašto tek sad i kako dalje

Režim Aleksandra Vučića suočava se s najdužim protestima protiv vlasti u savremenoj istoriji Srbije, a verovatno i s najdugotrajnijim protestima od kako je Srbije (kao samostalne celine, ili u okviru jugoslovenskih projekata), ili ako pribegnemo drugačijem kriterijumu – zar protest “Jedan od pet miliona” nije trajao duže od godinu dana? – svakako nije bilo intenzivnijih osam i po meseci pobune protiv vlasti u kontinuitetu.

Osam i po meseci, gotovo nesmanjenom žestinom, građani Srbije pokušavaju vlast da vrate unutar granica zakona i civilizacijskih ograda. Osam i po meseci vlast se opire elementarnim civilizacijskim zahtevima (poštovanje zakona koji važi za sve građane, pa i za samu vlast), a svoje mesto izvan zakona brani propagandnom mašinerijom koja ne poznaje pojam istine i fizičkim nasiljem nad građanima. Zašto se režim Aleksandra Vučića toliko opire ulasku u zakonski poredak nije teško odgonetnuti: zakoni, naime, postoje da bi se uveo nekakav red u ljudsku zajednicu, te, samim tim, sprečila kako samovolja pojedinaca, tako i samovolja same vlasti. Otud Ustav: zaustaviti vlast da se ponaša po svojoj volji.

Režimu, međutim, ne odgovara poredak jer bi tada morao da vodi računa o svojim postupcima, morao bi da se odrekne korupcije kao glavne poluge (nezakonitog) sticanja novca i morao bi građanima da polaže račun. A to, iz perspektive ovog i ovakvog režima, znači poraz usled neutažene, a beskonačne želje za parama. To je, dakle, jasno. Otud je zanimljivije pitanje šta je to što motiviše građane da osam i po meseci, bez predaha, pritiskaju vlast?

Na prvi pogled dovoljno je ponuditi spisak nepodopština navedenih u prethodnom delu teksta – nepoštovanje zakona i civilizacijskih ograda, kršenje Ustava i potpuna samovolja, ubilačka korupcija, prezir prema istini i samim građanima, razaranje institucija računajući i samu državu, cepanje društvenog tkiva (sociocid), čitav niz represivnih praksi… Ali zašto se sve to pokrenulo tek posle više od 12 godina vladavine režima koji od prvog dana na vlasti (osvojene, da se ne zaboravi, na slobodnim i fer izborima), pokazivao autoritarne tendencije s totalitarnim pretenzijama, da bi se, vremenom, tendencija prelila u stvarnost, te je vladavina Aleksandra Vučića postala lična i diktatorska (dakle apsolutna, odvezana od zakona)?

Gde se, za ovih dvanaest godina, akumulirala sva ona energija koja građane ne napušta osam i po meseci, uprkos besomučnim lažima režima i sve jačem batinaškom i policijskom teroru? Jer, živeli smo, očigledno, u zabludi da energija više ne postoji, da ju je besramni režim koji deluje izvan zakona uništio. Ispostavilo se da nije. Ono što opoziciji organizovanoj u političke partije nije polazilo za rukom, kao ni ogromnim izlivima građana na ulice posle masovnog ubistva u “Ribnikaru” ili na protestima protiv rudarenja u Srbiji, pošlo je za rukom studentima, dotle duboko skrivenim u našim predrasudama o tome da su ravnodušni prema stvarima javnim (političkim).

NAIVNOST PROTIV CINIZMA

“Dugovečnost ovih protesta rezultat je dve stvari: količine nagomilanog gneva i izabrane metode borbe”, kaže Sava Tatić, ekonomista i novinar. “Nama starijima dinstanje je neprirodan način borbe, mi smo još od 9. marta bili navikli na to da sledi bitka, samo je pitanje kada ćemo se sakupiti u dovoljnom broju. A ovo što su izabrali studenti, kao vodeća snaga, verovatno je delotvornije na duge staze i blagotvornije za društvo. Ipak, prelomna tačka se mora dostići, osim ukoliko se već nije dogodila, jer Vučić i ekipa deluju kao politički zombiji.”

Na primedbu da je gnev, ipak, svojstvo koje se ne odlikuje dugotrajnošću – poludimo od besa, ali se smirimo – Tatić pojašnjava: “Ovde je reč o tinjajućem gnevu. Klasičan gnev rezultira nekakvom eksplozijom, pa kom opanci kom obojci, do sledeće eksplozije ukoliko ova prva nije rešila uzroke ili ih presložila na takav način da oni više ne budu eksplozivni. Ovde masivne eksplozije nema, nema Petog oktobra, niti poziva na revolucionarni juriš, već gnev tinja i tinja. On je latentan i svako malo sukne plamičak, pogotovo kod ovih rmpalija iz zapadne Srbije i Mačve. Ali nema pražnjenja. Možda bi trebalo pronaći drugi izraz, osećaj krivde, recimo, neizdrž.”

Sociološkinja Ivana Spasić priznaje da je potcenila građanski potencijal protesta jer, kaže, verovala je da je građanska supstancija uništena, da su besomučna propaganda, beskrupuloznost režima, duboko nezakonje, te materijalna i intelektualna beda koja iz toga proističe, dali rezultat.

“Pogrešila sam”, kaže Spasić. “Ono, međutim, što me je još više iznenadilo upravo su liberalne, građanske vrednosti koje su studenti istakli u prvi plan i koje se drže do danas: jednakost pred zakonom, nezavisnost sudstva, funkcionisanje institucija, individualizovanje odgovornosti, pravna država, jednaka prava za sve članove zajednice… Te vrednosti nisu zapaljive, da tako kažem. Ali, kao što vidimo, odolevaju.”

Filozof Predrag Krstić na sebi svojstven način usložnjava pitanje: “Umesto otkud sad tako izgledni i istrajni protesti u Srbiji, protesti protiv istog onog autoritarizma kao devedesetih – osim što je ovaj perfidniji – pitanje bi moglo da glasi otkud tek sad, šta se dosad čekalo i zašto trpelo? Kada Lešek Kolakovski nastoji da objasni kako je narod sedamdeset godina podnosio sovjetski zulum, objašnjenje zvuči razorno i poražavajuće za mogućnost promene: svima su, ako ne cele ruke, makar šake bile u krvi. Studenti su čistih ruku, moglo bi se reći da još nisu stigli da ih uprljaju i da su, štaviše, osetljivi na njihovo prljanje. To je inače svojstvo te socijalne grupacije: ona može da prosuđuje sa stanovišta nepotkupljive i drugim nalozima neinficirane pravde. Ukazali su na carstvo očite nepravde i laži i to je ono privlačno i opravdano. Dok to traje biće i protesta. To herojsko doba čiste pobune već je, međutim, dobrim delom iza nas, preuranjeno prekinuto. Ono bi se svejedno zaključilo izneverenim nadama, kompromitovanim obećanjima sreće, izdanim revolucijama, ali… I pre toga nastupilo je ono što izneverava, kompromituje i izdaje, proglašavajući se za zrelo obistinjenje. Nastupila je, naime, ‘politika’.”

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Pitamo Krstića nije li naivno verovati da čistota kao takva, čistota bez “prljave” politike, može da dovede do bilo kakvih delotvornih učinaka?

“Naivno, naravno”, odvraća Krstić. “Ali s druge strane naivnosti, njen opozit, zove se cinizam. Izvesna naivnost, za razliku od cinizma, potrebna je da bi se uopšte mislilo. Nenaivnost je, naravno, držanje usmereno prema ustanovljenim, poprirođenim normama, ali naivnost je neophodna da se u dominaciji ustanovljenih normi prepozna da to što jeste nije sve i da može biti drugačije. Drugačije od inflacije nepočinstava, ali inflacija nepočinstava nije razlog da se i jedno propusti i prepusti zaboravu. Dugačije od normalizovanih šema, kombinacija, nagodbi, burazerske ekonomije; drugačije od koza nostra silovanja javnog sektora, od pejzažnih i zločina prema kulturnom nasleđu po gradovima, od, ukratko, samoživog samovlašća voluntarizma državnog terora koji je nastupio mnogo pre nabrijanih (para)policajaca.”

IDENTIFIKACIJE

Novosadski filozof Lazar Atanasković, najmlađi sagovornik “Vremena”, deo odgovora o dugotrajnosti protesta pronalazi u elementarnoj egzistencijalnoj ugroženosti.

“U vreme protesta protiv Miloiševićevog režima postojala je vera u nekakav normalni svet koji se nalazi s one strane granice našeg zatvora (taj zatvor zvali smo država) i, zajedno s time, postojala je vera da će, pošto sloboda dođe, biti barem lakše da se u taj normalni svet ode bilo pojedinačno (emigracijom) ili kolektivno društvenim promenama koje će i naše društvo učiniti ‘normalnim’. Projekat ‘unormaljivanja’ imao je gotovo eshatološke dimenzije i završio se epskom propašću, dželati nisu nigde nestali, samo su evoluirali, prilagodili se i napredovali. Upravo je ovo poslednje proizvelo užas i nemir, ali i probudilo svest čitavog društva. Ne verujem da nas vodi nada kako ćemo biti nekakvo normalno društvo – takva vera je odavno izneverena – već svest o tome da je život svakog pojedinca u ovom društvu ostavljen na milost i nemilost proizvoljnosti interesa onih koji okupiraju pozicije moći. Ta užasna i za svakoga vrlo lična spoznaja, otpor čini jedinim pribežištem. Drugim rečima, ljudi ne mogu da stanu i vrate se na nekakvu ‘normalnost’, jer ako to i pokušaju da učine, sve što im ostaje je propast.”

Atanaskovićeva perspektiva bi se, u drugačijem pojmovnom režimu, mogla nazvati i solidarnošću u osvešćenoj nevolji, dakle svojevrsnom identifikacijom sa sugrađanima koji dele istu bojazan. Ivana Spasić, međutim, uočava u ovim protestima i druge vrste identifikacija: identifikaciju sa strukom, ili izvesnu institucionalnu solidarnost.

“Iskustvo života u laži kao da je izoštrilo naša čula za prepoznavanje onih koji imaju jednako razvijeno gađenje prema laži ili nepravdi”, kaže Spasić. “Mnogo je vremena prošlo, apatija je, kao crna rupa, gutala sve okolo, a onda su ljudi počeli da prepoznaju male nepravde, pa malo veće, svako je bio svedokom svoje verzije nepravde i odjednom su građani počeli da shvataju da nisu usamljeni u svome gađenju, ili svome strahu, u svojim dilemama, najzad. Krenuli da uočavaju da ih, da nas, ima još. Krenulo je identifikovanje s grupama kojima su profesionalno, ili već po nekakvoj bliskosti, pripadali. Evo su inženjeri počeli s ponosom da se grupišu kao inženjeri. Lekari izlaze na ulicu u svojim belim mantilima. Nastavnici, recimo, koji su stradali i pre pobune i koji su podneli strahovit teret. Univerzitetski profesori. Advokati. Odjednom je postalo važno pripadati grupi.”

Vučić i njegov režim nisu uspeli, uprkos vidnim naporima, da poravnaju društveni prostor, da ga načine ravnim i homogenim.

“Razuđenost društva je opstala”, dodaje Spasić. “Totalitarni gen ćete prepoznati po tome što se nalazi u centru i upravlja razmrvljenim delovima društva. Ove grupacije, međutim, ove identifikacije, svedoče o tome da nije uspeo. Ljudi odjednom osećaju ponos što su deo nečega što je veće od njih samih.”

I sve to prožeto zajedničkom željom za nenasilnom promenom.

“Izbegavanje nasilja je prosto nestvarno u kontekstu našeg epskog etosa”, kaže Sava Tatić. “Stiven Sigal je malo dete u odnosu na malog Radojicu. Ali niko ne pominje dan konačnog obračuna, malo je onih koji, makar javno, zazivaju trenutak koji će se dogoditi kad prođe ova ‘gandijevska zajebancija’. Dakle metod borbe nije sukladan s katarzom nasilnoga tipa. I svi sledimo taj metod koji ima očigledne prednosti u odnosu na revoluciju, ali je spor. I niko ne odustaje. Mislim da je većini jasna pogubnost vraćanja na staro. I sama ta pomisao tera napred. To je svojevrsna identifikacija s nenasilnim metodom.”

Na pitanje o perspsktivama protesta, Tatić je nedvosmislen: “Vučić je politički zombi koji se tetura i može da napravi još dosta štete, ali on se igra vatrom. Pitanje je kad će krenuti otvorena celonardona pobuna, pa čak i nekoordinisana.”

Na pitanje o specifičnosti ove pobune on odgovara: “Definitivno decentralizacija i kapilarnost, a naročito studentska putešestvija. To je bilo genijalno – da se ne sedi u Beogradu i trabunja, nego guli po selima da ljudi shvate koliko ih ima.”

Najzad, primećuje Ivana Spasić, “dugotrajnost ovog protesta stvara svojevrsni virtuelni prostor sapripadnosti, koji uspostavlja zajednicu. Da li ste primetili da niko neće da bude ćaci? Deca ne žele da budu na strani ćacija u igrama. Kod odraslih to je postalo opšte mesto izrugivanja. Vidim pre nekoliko dana kako u mom kraju postavljaju neki ljudi šator i čujem jednog kako viče da je najveći šator za ćacilend. Odjednom je postalo sramno biti na strani vlasti. A to je učinak za sada neuhvatljivih političkih procesa.”