Zašto su neuspešne reforme obrazovanja

U modernom svetu reforma obrazovanja nije više veliki administrativni poduhvat koji svakih nekoliko decenija obeleži smenu političkih epoha, nego konstantan proces u kojem se kroz otvoren dijalog nastavnika, roditelja, učenika i administracije redefinišu ciljevi i principi obrazovanja, permanentno mere inputi i rezultati. To je proces u kojem se podešavaju instrumenti upravljanja, preusmeravaju resursi, proces koji podrazumeva produženo školovanje, stalno usavršavanje nastavnika i administracije, široku participaciju roditelja i učenika, regionalno i globalno povezivanje i umrežavanje.

foto: medija centar

Za ovakav, razvojni pristup sistemu obrazovanja potrebno je najpre uočiti njegov značaj, tj. potrebno je da među kreatorima politika, ali i u celom društvu, preovlađuje shvatanje da je kvalitetno celoživotno obrazovanje neophodno za uspešan društveni razvoj („društvo znanja“). Potom je potrebno izgraditi viziju uloge obrazovanja u razvoju društva, tj. potrebno je imati opštu predstavu o obrazovanom građaninu kao činiocu i ishodu funkcionisanja obrazovnih institucija. Napokon, za savremen pristup reformi obrazovanja potrebno je kreirati i sprovesti strategiju unapređenja obrazovanja. Kreiranje i sprovođenje strategije unapređenja obrazovanja podrazumeva, naravno, angažovanje različitih resursa, od finansijskih preko ljudskih do institucionalnih, ali dinamički najvažniji element u tom procesu, kohezivni faktor koji sve to povezuje u funkcionalnu celinu je „politička volja“. Ovaj eufemizam bi trebalo da znači spremnost „države“ (dominantne političke grupe, obrazovnih institucija, ali i institucija kulture, uključujući javne medije) da formiraju otvoren proces usaglašavanja vizije i ciljeva unapređenja sistema obrazovanja i da obezbede postojanost u postizanju tih ciljeva. Na ovom mestu treba shvatiti da je takva „politička volja“ rezultat uticaja brojnih faktora: istorijskog nasleđa, globalizacijskih pritisaka, partikularnih političkih interesa, demografskih procesa, itd.

Kako u ovom svetlu oceniti reforme obrazovanja u Srbiji? Najpre treba reći da su u Srbiji planirane i sprovođene reforme obrazovanja, da su neke od njih, kao i u mnogim drugim, čak i razvijenijim zemljama, donele loše rezultate, ali da je čitav obrazovni sistem nekako držao priključak sa evropskim trendovima u tom sektoru. Ova situacija, međutim, počiva na slabim osnovama i zbog toga postoji stalna pretnja pogoršanja i shodno tome opadanja sposobnosti i kompetencija nastavnika, učenika i studenata. Krenimo istim redom.

Što se tiče preovlađujućeg shvatanja značaja obrazovanja za uspešan društveni razvoj, stiče se utisak da ono postoji, jer se povećava procenat visokoobrazovanih, a političarima su puna usta priče o značaju obrazovanja za privredni rast. Ali na delu stvari stoje drugačije: permanentno obrazovanje i visoko obrazovno postignuće je vrlo često vrednost odgajana u porodicama, posebno onima gde su roditelji fakultetski obrazovani, a ne vrednost koju su afirmisale institucije i mediji. Ovo je zbog toga što naš obrazovni sistem niti dovoljno komunicira sa roditeljima niti je uspeo da vrednosti obrazovnog postignuća nametne medijima u konkurenciji raznih popularnih tema i primitivnog populizma. Osim toga, i pored sve afirmativne priče domaćih političara, izdvajanja za obrazovanje iz skromnog državnog budžeta u Srbiji su mala, a efektivnost njihovog korišćenja slaba, što ukazuje da „država“ za obrazovanje ne mari onoliko koliko se to predstavlja.

Sa izgradnjom vizije na kojoj bi počivala reforma obrazovanja stoji još lošije: teško je izgraditi viziju zemlje kompetentnih nastavnika i obrazovanih građana u situaciji u kojoj medijima dominiraju zvezde reality emisija i afere sa kupovinom diploma i u privredi koja investitore privlači jeftinom radnom snagom, a zaposlene ponižava prekarnim radnim mestima. Osim toga, obrazovanje je jedno od retkih polja gde država može i treba da afirmiše vrednosti jednakosti i pravednosti, javno dobro koje može da se pravedno raspodeli svim građanima. Umesto toga, u Srbiji se deca iz nižih društvenih slojeva sve teže kreću od nižeg ka višem obrazovanju i češće završavaju u srednjim stručnim školama, marginalne društvene grupe nisu dovoljno obuhvaćene ni osnovnim obrazovanjem, a fakultetsko obrazovanje je u velikoj meri rezervisano za decu iz srednje i više klase…

U ovakvim realnim okolnostima u Srbiji je u poslednjih 15 godina pisano nekoliko novih strategija i zakona u vezi sa obrazovanjem i nije čudo da je veliki deo aktivnosti i rezultata iznetih u njima ostalo slovo na papiru. Ja ne bih rekao da su za to presudna finansijska sredstva, jer i sa ovim što je na raspolaganju i sa značajnom međunarodnom pomoći realizovanom kroz razne projekte može više da se uradi. Ne bih rekao ni da je problem sa sposobnošću i motivisanošću nastavnika i većeg dela administracije, jer bez obzira na niske plate, oni žele da se usavršavaju i žele da njihov rad sa decom pruži rezultat. Najveći problem predstavlja neizgrađenost vizije i nedoslednost u sprovođenju usvojenih strategija. Tu se prepoznaje slabost „političke volje“, spremnost da se obrazovni sistem žrtvuje popularnijim političkim ciljevima ili partikularnim interesima političkih klika. U preovlađujućoj klimi političkog klijentelizma u kojoj se sve bitne pozicije u javnom sektoru podređuju interesima stranke koja je na vlasti i stavljaju u funkciju političke promocije, primarni ciljevi sistema javnog obrazovanja su gurnuti u drugi plan u odnosu na partikularne ciljeve pojedinaca i grupa uključenih u klijentelističke mreže. Na rukovodeća mesta se postavljaju ljudi koji su „bliski vlasti“, i najjednostavnija radna mesta se dodeljuju „po političkoj liniji“, odabir ponuda za školske ekskurzije, izdavača obaveznih udžbenika i dobavljača opreme i učila često zavisi od privatnih aranžmana, a ne od prilagođenosti dogovorenim obrazovnim ciljevima. Kao rezultat takvog stanja imamo obrazovni sistem koji je orijentisan na preživljavanje i zadovoljavanje minimalnih standarda, a ne na stvaranje visoko kompetentnog nastavnog i upravljačkog kadra koji će formirati samostalne, inventivne, učene i vešte građane.

U svojoj knjizi „Obrazovanje svetskog nivoa – lekcije iz međunarodnih modela izuzetnosti i inovacije“, Vivijen Stjuart navodi deset principa po kojima funkcionišu uspešni obrazovni sistemi u svetu: Dugoročna vizija uloge obrazovanja u razvoju društva; Upravljanje sektorom održivo kroz cikluse političkih izbora; Ambiciozni standardi u postignuću; Posvećenost ravnopravnosti; Visoko kvalitetni nastavnici i rukovodioci obrazovnih ustanova; Ujednačavanje i koherentnost kako bi se planirano i ostvarilo; Pametni mehanizmi praćenja kvaliteta; Efektivno korišćenje resursa; Motivacija i angažovanost učenika; Orijentisanost na globalni plan i na budućnost.

Realno gledano, iako su strategije u vezi sa obrazovanjem u Srbiji pisane informisano i ambiciozno, Srbija ni prema jednom od navedenih principa ne stoji dobro. Ja sam naglasak stavio na prva dva, jer verujem da bez njih ne možemo slediti ni ostale. A ova prva dva čine ključni faktor napretka ne samo u sektoru obrazovanja, nego i u širem društvenom razvoju. Kao što su konstatovali Asemoglu i Robinson u svojoj knjizi „Zašto propadaju nacije?“, mnoge države su kroz istoriju propuštale prilike da napuste klub nerazvijenih zemalja samo zbog toga što nisu imale političko vođstvo koje bi nametnulo razvojnu viziju i izgradilo institucionalni sistem koji omogućava održivost razvojnih procesa. A obrazovni sistem čini kičmu takvog poretka u svakoj modernoj državi.