Vladimir Janković je 15 godina bio zaposlen na pravnim poslovima u Policijskoj upravi u Valjevu. Kako je i zbog čega dao otkaz u MUP, te šta je bilo posle?
“Moj prvi posao u policiji bio je u kadrovskoj službi, iliti Službi ljudskih resursa”, kaže za “Vreme” Vladimir Janković. “Tu me dočekalo oko 600 nerešenih tužbi radnika koji su tužili MUP sa zahtevom da im se isplate dodaci za prekovremeni rad i nekakva stimulacija za godišnji odmor. Sve te sporove smo dobili, jer smo mi tad zastupali MUP pred sudovima. Procenat dobijenih sporova bio nam je 96, 7 odsto. Pre nego što sam došao, MUP je sve te sporove gubio i radnici su naplaćivali velike iznose. Eto, od mog dolaska to je prestalo. Ja sam to doživljavao kao da je moje, pa sam tako i čuvao imovinu ove nesrećne države. Ministar policije i tad je bio Ivica Dačić – povezao se sa sindikatima i kupovao ih o državnom trošku. Imali smo predstavnike sindikalnih grupa koji su imali pun fond plaćenih časova na mesečnom nivou radi navodnog obavljanja sindikalnih delatnosti, a da se nisu pojavljivali na poslu. Jedan od njih je bio policajac Marko Marković, koji je pre nekoliko godina ovde u Valjevu ubio ženu koju je proganjao, pa onda i sebe… Eto, takvi su bili sindikalci: Dačić im je delio privilegije, počev od pomenutog plaćenog nerada, preko kancelarija, telefona, čak i službenih vozila, a on je zauzvart dobijao sigurne glasove.”
“VREME”: Da li ste i dalje potpukovnik policije?
VLADIMIR JANKOVIĆ: Ne.
Šta se desilo?
Desila se nadstrešnica i desili su se studenti. A onda se desila Đoletova “Plava balada”: “Sorry, Plavi, pošaljem katkad srce na raport glavi/ Od starog društva, ništa, neko je puko, neko je svirno/ Ma ti si super, brate, ako stvarno spavaš mirno”. Onda sam 27. januara 2025. odbio da izvršim naređenje da navodno “obezbeđujem” javni skup ispred Valjevske gimnazije, a zapravo da popisujem i špijuniram svoje sugrađane koji su svakoga dana u 11:52 odavali počast ubijenima pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Nikada pre toga nisam obavljao takve poslove, to su čisto policijski poslovi za koje nisam obučen, niti sam želeo da ih znam. Da sam to hteo, završio bih policijsku akademiju ili kurs. Za obavljanje takvih poslova potrebno je imati odgovarajuću opremu (službenu palicu, lisice, sredstva veze), a takvu opremu nikada nisam dužio jer to nije bilo u opisu poslova na mom radnom mestu. Ne samo da za to nisam bio osposobljen i opremljen već to jednostavno nisam hteo da radim. Bolesni mozgovi su očekivali da ću špijunirati svoju majku, suprugu, decu, kumove, prijatelje koji su redovno dolazili pred Valjevsku gimnaziju u 11:52 kako bi odali poštu nastradalima. Teško je ponoviti šta sam im sve tom prilikom izgovorio, ali jedino pristojno što sam rekao bilo je da ću sugrađane sam braniti, ali kao građanin. Rekao sam im “Izvinite, kasnim na pomen!” i onda sam otišao da zajedno sa svojom porodicom i prijateljima stanem pred svoju Valjevsku gimnaziju, kao građanin, kao jedan od njih, a ne kao uhoda. Sledećeg dana sam dobio odluku da je protiv mene pokrenut disciplinski postupak, a nakon što sam se vratio sa godišnjeg odmora, podneo sam zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa. Na moj zahtev nije odgovoreno puna četiri meseca, čak sam nakon dva meseca podneo žalbu zbog “ćutanja uprave”, koju je usvojila Žalbena komisija Vlade R. Srbije, a Ministarstvu naloženo da bez odlaganja odluči o mom zahtevu. Tek nakon četiri meseca ministar je doneo rešenje kojim me je obavestio da ne prihvata moj predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa, ali da mi radni odnos prestaje zbog navodnog nepojavljivanja na poslu tri uzastopna radna dana, što jednostavno nije istina.
Radili ste punih 15 godina u PU Valjevo. Da li su ranije tražili od vas da špijunirate svoje sugrađane? Kakva je uopšte bila situacija u PU Valjevo od kako je kriza u Srbiji? Da se podsetimo i afere u kojoj vaša koleginica, policajka Katarina Petrović po optužnici, takođe “nije postupila po pravilima službe”?
Od mene se to nikad ranije nije tražilo jer to nije bilo u opisu mog posla. Ovo je bilo prvi i poslednji put i to sam, naravno, odbio.
Što se tiče Katarine, to je jedna poštena i odgovorna osoba, a istovremeno i vrhunski profesionalac. Upravo mi je ona pružala značajnu pomoć kada se radilo o razumevanju policijskih poslova, ovlašćenja, procedura i generalno organizacije rada policije. Ona i njena porodica su prošli kroz veoma težak period zbog časne stvari koju je uradila u javnom interesu. Gotovo dve godine bila je suspendovana bez ikakvog osnova i opravdanog razloga, i za to vreme je primala znatno umanjenu naknadu plate; u krivičnom postupku je oslobođena, ali je u disciplinskom postupku novčano kažnjena za činjenično istu stvar ,u jednom kafkijanskom procesu u kojem je disciplinski starešina bio istovremeno i tužilac i sudija. Katarina Petrović je postupila po “pravilu savesti i poštenja”, što je zapravo ideal kome svako “pravilo službe” mora biti upodobljeno jer je to jedan od osnovnih postulata takozvane “dobre uprave”. Smešno zvuči, ali njena savesnost je u disciplinskom postupku upodobljavana pravilu službe umesto da bude suprotno, pa je kažnjena za navodno odavanje “tajnih podataka” koji zapravo nisu imali nikakvu oznaku tajnosti jer nisu proglašeni “tajnim” u skladu sa zakonom. U Policijskoj upravi u Valjevu bilo je sličnih slučajeva – pojedini policijski službenici disciplinski su odgovarali zbog sličnog dela kao Katarina, ali nijedan od njih nije bio suspendovan, ili nije bio suspendovan dve godine, niti je trpeo značajnije posledice.
Šta radi MUP ako ste vi i Katarina kažnjeni za nešto što nije vaša greška u radu, a još manje je prekršaj?
Nije ispravno porediti Katarinin i moj slučaj, mislim da je ona doživela mnogo ozbiljnije posledice zbog ispravne stvari koju je uradila, jer ne samo da je bila suspendovana, već je bila i hapšena i pritvorena. Morate razumeti da je policija po slovu zakona jedna autoritarna institucija koja počiva na principima jednostarešinstva i subordinacije, i da svako odstupanje od ustaljenih procedura u radu predstavlja blasfemiju. Nema tu mnogo prostora za neku kreativnost u radu, jer pravila procedure predstavljaju granicu koja se ne sme prekoračiti, a s druge strane, upravo poštovanje pravila procedure štiti policajce. Način na koji se ljudi zapošljavaju u policiji znatno doprinosi poslušnosti jer prećutnu i faktičku prednost pri zapošljavanju imaju upravo deca policijskih službenika ili članovi porodica penzionisanih policajaca, čime su svi ostali diskriminisani. Rekao bih da Katarina i ja predstavljamo izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer ni ona ni ja nemamo rođake u policiji, pa se sa te strane ne uklapamo u porodični biznis čitavih familija koje su zaposlene u Policijskoj upravi u Valjevu ili u Odseku za vanredne situacije Valjevo, koji takođe pripada MUP. Zapošljavanje u policiji zasnovano je na nepotizmu. Ne treba tu očekivati da će bilo ko od njih izaći iz svoje zone komfora i da će uraditi nešto spektakularno u cilju borbe za slobodu ili demokratiju, jer oni prvo polažu račun svojim familijama, koje kao tumor izjedaju tkivo policije, pa tek onda javnom interesu. Ukratko, policija neće preći na stranu naroda, a čak i da je postojala neka nada da bi se to moglo desiti, sada je za to kasno.
Šta znači pošteno i ispravno obavljanje radnih dužnosti u državi u kojoj se blate moralne vrline, ne poštuje mladost, uspešnost, inteligencija i kultura?
Moje polje rada bili su kazneni postupci iz nadležnosti Policijske uprave u Valjevu, pre svega prekršajni i disciplinski postupci, uz čitav niz dodatnih poslova u vezi sa informacijama od javnog značaja, zaštitom podataka o ličnosti i zaštitom od zlostavljanja na radu (mobing), za koje poslove sam imao posebno ovlašćenje (zapravo nalog) ministra. Osnovni princip kojim sam se rukovodio u radu bio je zaštita javnog interesa, ali ne na štetu pojedinaca ili njihovih prava, i sa te strane imao sam izuzetnu saradnju sa zaposlenima u Policijskoj upravi u Valjevu kroz međusobno uvažavanje, ali i autoritet koji sam izgradio jednakim odnosom prema svima. Bilo bi pretenciozno da sada tvrdim da nije bilo grešaka u radu, jer to bi onda značilo da nisam ni radio, s obzirom na to da ne greši samo onaj ko ništa ne radi. Ipak, za 13 godina imao sam samo jednu poništenu (ukinutu) disciplinsku odluku, što je procenat uspešnosti veći od 99 odsto, što obuhvata ne samo disciplinske postupke na nivou MUP već i upravne sporove pred Upravnim sudom, a povodom disciplinskih postupaka. Moj standard javnog interesa bio je viši od standarda postavljenih zakonom, čime sam napravio otklon – da i kada pogrešim, to svakako ne može ugroziti javni interes, koji je obično bio ispod te granice. Što se tiče plate i uslova rada, te komocije državno-službeničkog posla, plata nije bila relativno dobra, već je bila izuzetno visoka za naše uslove, ali jednostavno je bila mala za prihvatanje sramote i beščašća koje se od mene očekivalo, a na šta ostali pripadnici Ministarstva očigledno pristaju. Možda im nije drago, možda se osećaju loše zbog toga, ali oni pristaju na to i zbog toga su saučesnici u zločinu.
Kako komenarišete policijsko nasilje na ulicama Valjeva i Srbije?
Što se tiče nasilja, u noći, 14. na 15. avgust, u Valjevu smo videli potpuni poraz policije, a samim tim i policijske države. Kordon policije koji je uvežbavan i planiran da zaustavi 10.000 ljudi potpuno je porazilo i ponizilo 300 demonstranata. Tokom devedesetih, kao student, učestvovao sam u gotovo svim protestima i demonstracijama nakon krađe lokalnih izbora ‘96, a i kasnije, uključujući i demonstracije 5. oktobra, ali nikada nisam video ovakvo poniženje policije. Za takvo poniženje zaslužni su isključivo rukovodioci Policijske uprave u Valjevu, koji su nekompetentnim, nepromišljenim i jednostavno glupim odlukama doveli do toga da u Valjevu u narednih mesec dana policija gotovo da nije ni postojala. Sve je bilo pogrešno, počev od odluke policije da izazove nerede, preko sastavljanja interventne jedinice od dojučerašnjih pripravnica (u prvom redu kordona bilo je pet devojaka), zatim maskiranja policije fantomkama u tropskom danu i odsustva bilo kakve komunikacije policije sa okupljenim građanima – policajcima je bilo strogo zabranjeno da sa građanima komuniciraju. Pre početka sukoba građani su policiji nudili sokove i vodu, što su oni neverbalnim gestovima odbijali, govorili im da skinu fantomke jer je tog dana bilo strahovito vruće (38 stepeni) i molili ih da spuste štitove i da se pridruže narodu.
Sukobe je izazvala policija bacanjem topovskog udara ili sličnog eksplozivnog sredstva direktno u masu, nakon čega je usledilo preteće udaranje policajaca palicama u štitove i kretanje prema građanima bez ikakvog upozorenja ili naređenja građanima da se raziđu. Ubrzo je usledilo i ispaljivanje suzavca i to direktno u noge kordonu Interventne jednice policije, kojom prilikom je znatan broj policajaca počeo da se guši i da skida šlemove, a nakon što je policija ispalila još nekolika patrona suzavca, neko od demonstranata je podigao sa zemlje ispaljenu čauru suzavca i vratio je prema kordonu, nakon čega se kordon razbežao.
Sve što se desilo posle toga bilo je bezobzirna osveta policije, koja je srednjoškolce i studente lovila po taksi vozilima, pekarama, kladionicama ili ih izvlačila iz kafića i surovo se obračunavala sa njima, iako ta deca, po pravilu, nisu učestvovala u protestima. To nije i ne sme biti policija. To je bila nesposobna, neorganizovana, frustrirana ali teško naoružana falanga.
Ovakva policija, sa ovakvim rukovodstvom, jednostavno nema ni promil šanse protiv građana, što se videlo već 16. avgusta, kada je u Valjevu na protestu bilo skoro 20.000 ljudi, a policija koja je bila pojačana ogromnim brojem pripadnika žandarmerije nije uspela da spreči paljenje prostorija SNS i zgrade gradske uprave, kao ni razbijanje prostorija tužilaštva i Prekršajnog suda. Policijsko nasilje jednostavno nema efekta, ono je proizvelo suprotne posledice, jer su se građani organizovali i faktički preuzeli kontrolu nad svojom bezbednošću, iz jednostavnog razloga što policiji, nakon događaja od 14. avgusta, više ne veruju. Takođe, bez obzira na činjenicu da su policajci bili maskirani i da im suprotno zakonu na uniformi nije stajala traka sa prezimenom i brojem službene legitimacije, a sve sa ciljem potpunog skrivanja njihovog identiteta, građanima su uglavnom poznata imena i prezimena svih policajaca koji su te noći učestvovali u ovom zločinu, kako onih 60 koji su bili u prvom kordonu koji je inicirao nerede, tako i u dva rezervna voda sa ukupno 40 pripadnika. Građani su neke prepoznali, neki su se hvalili kolegama i prijateljima zverskim prebijanjem srednjoškolaca i studenata, ali je bilo i savesnih policajaca, koji, iako prisutni, nisu primenjivali prekomernu silu već su pokušali da spreče one koji to jesu činili. Dakle, bez obzira na “fantomke” i skidanje pločica sa prezimenom i brojem službene legitimacije, ne postoji ni zakonski niti faktički način da se sakriju, identifikovani su i odgovaraće.
Smatrate li sebe optimistom?
Da nisam optimista, verovatno bih i dalje bio zaposlen u MUP, uživao bih u privilegijama beneficiranog radnog staža i prilično visokoj zaradi, a glavni cilj bi mi bio kako da pobedim apatiju državnog posla i potrošim osam sati, koliko treba da provedem u kancelariji. Jednačina je prosta – ćutiš, primaš veliku platu i ne trošiš se mnogo, sanjaš penziju sa 55. Nije uspelo, stvar je kućnog vaspitanja da sve u životu moraš da zaradiš i da nikada, ni po koju cenu, ne smeš da ćutiš. Na tu cenu sam pristao. Nezaposlen sam već sedam meseci i do sada sam imao samo jednu ponudu za posao – da čistim bojlere od kamenca. Međutim, izgleda da ni tu nisam prošao. I na kraju, ako pitate da li je sve to vredelo? I te kako, bre!
