Negde u ovo vreme pre jedanaest godina, ekipa koja se okupila pod brendom N1, tada novog regionalnog news kanala, vežbala je emitovanje na “suvo” (dry run). Isprobavali smo tehniku, snimali, pravili priče, uključivali se uživo – rečju, pravili smo program koji niko osim nas nije video. Uzbuđenje je kod svih bilo ogromno, dobili smo priliku da napravimo pravi news kanal, a samo od nas je zavisilo da li ćemo opravdati poverenje koje su nam dali investitori iz United Group. Tada smo se pojavljivali na svim važnim događajima, a naši reporteri su se javljali uživo kao da ih gleda milionski auditorijum.
U to vreme, održavanje Parade ponosa bio je događaj od prvorazrednog značaja, pre svega iz bezbednosnog aspekta. Tadašnji premijer Aleksandar Vučić želeo je da se pokaže Evropskoj uniji kao sposoban da osigura bezbedno održavanje parade. Kordoni policijskih snaga bili su svuda u centru Beograda i imali su naređenje da niko ko nema akreditaciju ne može da prođe u zonu povorke kako bi bili sigurni da se neće dogoditi incident i bacii ljagu na snagu premijera koji je preuzimao poluge moći nakon smene vlasti demokrata 2012.
Naša ekipa bila je locirana u blizini Slavije gde su bile jake snage Žandarmerije. Baš kada su pomislili da je sve dosadno za izveštavanje i sa namerom da promene lokaciju, primetili su dvojicu muškaraca koji su pokušavali da prođu kroz kordon. Kamera je uključena, snimanje počelo. Incident je dobro poznat.
Javljaju se u redakciju da kažu kako je došlo do intervencije žandarma, bilo je dosta napeto. “Sve smo snimili, sada je mirno, idemo dalje”, javili su mi i krenuli ka Slaviji.
Posle pola sata, ako me sećanje ne vara, zove me Jelena i kaže da su je zvali neki policajci koje zna i raspitivali se o tome šta su snimili. Zatim zove Jugoslav Ćosić — kaže kako ga je zvala Suzana Vasiljević da ga ubeđuje da taj snimak ne objavimo jer je na njemu brat premijera i brat gradonačelnika (Siniše Malog). Tada tek nama postaje jasno da imamo sve samo ne uobičajeni incident. Nakon toga zvao je i direktor BIA Aleksandar Đorđević. I on je pokušavao da nas ubedi da snimak ne objavimo. Kada su shvatili da to nećemo prihvatiti, šalju nam pisani nalog da snimak ovog događaja presnime. Na to pristajemo, a potom snimak emitujemo na tek otvorenom N1 You Tube kanalu.
To je trenutak kada je Aleksandru Vučiću postalo jasno da TV stanica koja još nije počela s emitovanjem nema nameru da pravi dogovore s vlastima. Tada je shvatio da neće moći da nas kontroliše i da će neki tamo novinari biti neposlušni; tada počinje Vučićeva uporna borba protiv N1.
Kako je evoluirala njegova moć, tako je pritisak na nas bivao sve veći. Svesno ili nesvesno, reagujući na naša nenameštena pitanja, Vučić nam je podizao vidljivost. Čak i oni koji nisu mogli da nas vide pitali su se šta je taj N1. A taj N1 je bio uvek tamo gde su vesti, postavljao im je pitanja i preispitivao poteze. U početku je Vučić dozvoljavao funkcionerima da gostuju kod nas – ako su oni to hteli. Nije to bilo često, ali događalo se.
Relativno brzo došli si oni “gde bežite” izbori. Dok smo mi pratili uzbudljivu izbornu noć, nismo bili svesni da je u Savamali bilo mnogo uzbudljivije. Tamo su maskirani ljudi držali u zarobljeništvu svedoke rušenja objekata i oduzeli im telefone. Kada su porušili šta je trebalo da bi se Vučićev životni projekat u saradnji s šeikom ostvario, vratili su mobilne telefone svedocima i zapretili im da ništa ne govore nikome.
Neki nisu izdržali pa su pozvali N1 i posvedočili o prvom otvorenom suspendovanju države jer policija nije reagovala na pozive u pomoć. Niko iz vlasti nije ni pokušavao da zove N1 i da sprečava da se priča objavi – znali su da neće imati efekta. Pošto je tada većinski vlasnik UG bio američki investicioni fond KKR, funkcioneri vlasti su pokušavali da nas diskredituju nazivajući nas CIA televizijom. Znali su oni da KKR nema uticaja na to kako izveštavamo, ali bilo je zgodno diskreditovati nas kao “strane plaćenike”, po starom dobrom receptu iz 90-ih.
VLAŽNI SNOVI D. J. VUČIĆEVIĆA
Kada je umesto KKR u vlasništvo United Group ušao drugi međunarodni fond BC Partners, postali smo za vlast tajkunski medij. Sva silina državne propagande usmerila se na manjinskog vlasnika i čoveka koji je zapravo stvorio UG – Dragana Šolaka. Za širu javnost u Srbiji postao je strašilo i simbol državnog neprijatelja za Vučića i njegove najvernije bukače.
Zašto je režim u Srbiji krenuo na ovaj način da se obračunava sa manjinskim vlasnikom UG i čovekom koji je rukovodio poslovima jedine konkurencije Telekomu? Razlog je jednostavan – trebalo je naći jednu osobu koja bi mogla da kaže: “Dosta je – odustajem, ugasiću N1”. To se nije dogodilo ni pored stotina i stotina naslovnih strana tabloida, sa fotografijama, obojenih neprijateljskim filterom, biznismena koji godinama nije kročio u Srbiju.
Vreme je polako prolazilo i većinski vlasnik UG, BC Partners pokušava da unovči svoju investiciju tražeći kupca za UG. Kako je grupa postala prevelika s operacijama u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj i Grčkoj, ujedno se pokazala i kao veliki zalogaj za potencijalne investitore. Od 2023, postalo je jasno da je BCP odlučio da kreće u prodaju delova grupe, tako što je prvo saopšteno da je dogovorena prodaja Telemaha u Bosni i Crnoj Gori, a nedugo zatim da se prodaje SBB u Srbiji.
Likovanju vlasti u Beogradu nije bilo kraja. Kao da su očekivali da će istog trenutka to biti kraj N1 i Nove – da će konačno dočekati ostvarenje najmilijeg sna ― etra lišenog kritike. Meseci su prolazili i ništa se nije menjalo. Sve dok polovinom juna nije objavljeno da je Dragan Šolak odlukom BCP smenjen s operativnih funkcija, delovalo je da je u UG sve po starom.
Grupa se odjednom našla u kriznom stanju, a njene finansijski najmanje značajne operacije ― mediji, postaju neverovatno ranjivi. Otvoreno je pitanje – da li je ovo uvod u prodaju medija i ako jeste, kome se prodaju? Da li će uređivačka politika biti slobodna? Te jednostavne odgovore od vlasnika (BCP), koji je s nama već sedam godina i dalje čekamo.
U iščekivanju tih odgovora, u UG u Srbiji dolazi novi direktor Vladica Tintor u pratnji advokata koji rade za državni Telekom Srbija. Pojavljuje se pred kraj radnog vremena u danu kada je upisan u APR, a uz Telekomove advokate pojavljuju se režimski tabloidi. Informer praktično prvi javlja da je došao novi direktor u UG u Srbiji. Doduše, nazivaju ga novim direktorom N1, možda ih neko nije dobro informisao, a možda samo sanjaju vlažne snove. Kako drugačije objasniti kada se D. J. Vučićević fotošopira kako sedi u studiju N1, osim kao neverovatnu frustraciju.
UG u Srbiji nema upravljačku ulogu nad N1 i Vladica Tintor nema nikakve veze s N1 i Novom.
POSLEDNJI UKLJUČENI REFLEKTOR
Međutim, Vučić ima sve veze s medijima u Srbiji, čak i kad nema direktne veze. Ne treba sumnjati da je ikada odustao od plana da uništi N1. Sve bi bilo mnogo lakše po vlast da nema kamere i reportera N1 koji su deset meseci sa studentima i građanima na ulici gradova i mesta u Srbiji. Bilo bi mnogo lakše i da N1 nije najgledaniji kablovski kanal u SBB, a da portal N1 nije u samom vrhu čitanosti u Srbiji. Ne treba verovati da mu je i dalje potrebno da se nekom u Briselu pravda kada ga pitaju za slobodu medija u Srbiji i da im kaže: imate N1, šta hoćete?!
Da li je Evropi i dalje bitno da ovde postoji makar jedan slobodan medij? Možda bi trebalo da se zapitaju na vreme, da posle ne bi bilo kasno. A vreme je krajnje. Ili će N1 ostati baš kakav je i do sada bio ili ga neće biti, jer naši ljudi nikada nisu pristajali na kompromise.
Kada se poslednji reflektor ugasi, mrak više neće skrivati samo istinu. Skrivaće nas sve.
Autor je programski direktor N1
