Zaslađena opomena

Velika afera koja se otvorila povodom odluke Komisije Evropske unije da, počevši od 7. maja, na tri meseca suspenduje preferencijale za izvoz šećera iz Srbije i Crne Gore na evropsko tržište, zato što su tu privilegiju naši izvoznici u protekle dve godine iskoristili iznad naših proizvodnih mogućnosti i evropskih očekivanja, kao i svaka privredna priča začinjena sa mnogo politike – ne samo da ima više slojeva i mnogo direktno upletenih aktera, nego pada na domaći teren baš u vreme kada posle ubistva premijera Đinđića, raznobojni centri moći traže povode za okršaje kako bi zahvatili što širi deo praznog prostora koji je on iza sebe ostavio.

Afera nije eksplodirala iznenada, jer su upozorenja iz Komisije EU-a da se odobrena privilegija za bescarinski izvoz šećera „zloupotrebljava“ već stizala u Beograd nekoliko puta u proteklih godinu dana, pa se čak početkom marta očekivala i suspenzija, ovakva kakva je izrečena početkom maja. Istina, Evropska komisija nije u našem slučaju (kao kod Hrvatske ili Makedonije) svoje (valjda privremene) restrikcije obrazložila nekom konkretnom špekulacijom sa šećerom koji eventualno nije poreklom iz Srbije, što bi bilo logično i normalno, nego sasvim načelno „zbog neadekvatnog sistema izdavanja sertifikata kvaliteta o poreklu robe“, što daje uverljivost oceni Slobodana Milosavljevića, ministra za trgovinu i turizam Srbije, da je spomenuta suspenzija privilegije izrečena najviše zbog velikih količina šećera koje su po povlašćenim uslovima izvožene iz Srbije i Crne Gore (sa razlikom u ceni između berzanske, koja osciluje između 200 i 300 evra, i one koja se može realizovati na tržištu EU-a, a koja prelazi 600 evra). Komisija EU-a, je pomenutu privilegiju odobrila zemljama zapadnog Balkana, računajući da njihovih oko 500.000 tona ukupne proizvodnje (najviše u Srbiji i Hrvatskoj) i oko 150.000 ukupnih tržišnih viškova neće značajnije ugroziti ostale izvoznike u EU (sa ukupnom kvotom od oko 12 miliona tona). Očigledno, Komisija sada pokušava da sebi podastre razloge da tu privilegiju ipak „kontingentira“, pa se ne može potpuno odbaciti, samo kao „odbranaška“, ni izjava Miodraga Kostića, vlasnika ili zakupca četiri vojvođanske šećerane (od osam aktivnih), da je suspenzija plod „snažnog pritiska ekonomskog lobija u Briselu na evropske političare“.

TRGOVCI I VLADA: To, naravno, ne znači da se ovaj „najslađi dečko“ Srbije (kako ga ironično zovu u Vladi Srbije) a priori može označiti kao nevino lice u celoj ovoj stvari niti se sve može prebaciti na šećernu prevrtljivost Brisela. No, oko šećera i te „borbe“ ekonomskog i političkog lobija u Briselu, ima razloga da mu se veruje. Jer onaj ko je jedan od najvećih izvoznika šećera (zapravo njegova trgovačka firma MK Komerc) sigurno dobro zna sve puteve „slatke trgovine“ A s obzirom na slabost da najbolje drugove obično pronalazi u premijerskim i predsedničkim foteljama (pa zbog toga njihovim strankama mora da poklanja mnogo faks-aparata, što je na TV Pinku u emisiji „Klopka“ objasnio Nenad Čanak) – verovatno još bolje zna kako ekonomski lobiji vrše pritisak na političare. Valjda Beograd u tom smislu nije utekao Briselu.

Uvozno-izvozne cifre oko srpskog šećera, povodom kojih inače vlada „blaga konfuzija“ u našoj javnosti, navodno su izazvale zaprepašćenje i kod inostranih i kod domaćih neupućenih posmatrača. Naime, ako se poslužimo podacima koje navodi beogradski „Pregled“ (od 5. maja 2003) u SCG su šećerane 2001. godine proizvele 210.000 tona šećera, domaća potrošnja je procenjena na 210.000 tona, a izvezeno je 170.000 tona, što teorijski navodi na zaključak da je te godine istovremeno i uvezeno 170.000 tona. Sledeće, 2002. godine, prema ovim podacima, u državnoj zajednici je proizvedeno 273.000 tona, potrošeno opet 210.000 tona, a izvezeno 200.000 tona, što bi opet teorijski značilo da je i uvezeno 137.000 tona šećera.

Pre nego što se pozabavimo ovim ili sličnim podacima iz drugih izvora, treba napomenuti da je privilegovani izvoz šećera u Evropu bio od ogromnog značaja za domaću proizvodnju šećera. Na primer, prema republičkom „Statističkom godišnjaku“, proizvodnja šećera u Srbiji (u Crnoj Gori je i nema) polovinom devedesetih godina opala je na oko 150.000 tona godišnje, a 2000. godine je čak pala na samo 115.000 tona. Dakle, čim je odobrena evropska povlastica, proizvodnja je prve naredne godine praktično udvostručena, naredne godine skoro utrostručena, dok se ove godine (da nije suše) mogla očekivati četvorostruko veća proizvodnja. Tako je oko 100.000 seljaka i radnika, koji žive od šećera, ponovo steklo izvore pristojnih prihoda (da ovde ostavimo po strani pripadnike famoznog Udruženja onih koji uvek prolaze najbolje) – i sada svi oni strepe od suspenzije evropskih preferencijala za izvoz šećera.

SLANITET JADRANA: Pri svemu tome treba primetiti da je Srbija još 1985. godine u godini dana proizvela 650.000 tona šećera u šećeranama koje su imale godišnji kapacitet prerade od blizu 900.000 tona (a od tih fabrika danas je samo šećerana u Peći izvan „zone odgovornosti“ Vlade Srbije). Da li su vodeći ljudi EU-a, kada su odobravali šećerne povlastice našoj zemlji, prevideli ovu proizvodnu sposobnost naših njiva i šećerana, ili su njihovi stručnjaci bili toliko naivni da nisu mogli pretpostaviti da se proizvodnja toliko brzo može oporaviti, ili nisu mogli da pretpostave da će se naši ljudi dosetiti da izvoze naš šećer po dvostrukoj ceni od svetske, a da za domaće potrebe uvoze jeftiniji iz sveta ili iz same EU (taj šećer, kada mu se skine „melver štojer“, postaje veoma jeftin)? Sve su to pitanja koja se u ekonomiji ne postavljaju. Svi trgovci i sve šećerane u Srbiji imale su puno pravo da jurnu u izvoz i da na toj privilegiji zarade što više, pod uslovom da ne naruše propise. Odgovornost se, dakle, ne može tražiti kod trgovaca i proizvođača, nego u Vladi Srbije, Vladi Crne Gore i kod njihovih carinskih službi. Ti organi su zaduženi da vode brigu ne samo o poštovanju propisa nego i o poštovanju „mere“ u korišćenju jedne privilegije – kako se ona ne bi izgubila. Naš državni aparat stalno se pravi „neobavešten“ da na tržištu ima i zločestih momaka koji jureći profit ne haju mnogo za „ugled države pred Evropom“ – a radi se jednostavno o nesposobnosti ili korumpiranosti tih visokih zvaničnika, koji su dužni da znaju i da spreče „nelegalnu pohlepu“.

U suštini, kada su Srbija i Crna Gora u pitanju, ključ afere izgleda da se ne nalazi u izvoznim poslovima, bar za tako nešto zasad niko ne pokazuje dokaze (osim što je nenormirana mera navodno nadmašena – što deluje blesavo), nego na strani uvoza. Prvo što pada u oči je to da su na spisku uvoznika šećera neke firme za koje je, malo je reći, malo ko ikada čuo da se bave šećerom. Na primer, Voćar lutka iz Prijepolja ili Jerina petrol itd. Zatim se lako dâ zapaziti da su na spisku uvoznika mnogobrojne i firme iz Crne Gore, koje su zajedno sa sestrinskim firmama iz Srbije vešto iskoristile „neharmonizovane“ carinske sisteme, po kojima je uvoz šećera (prema „Blicu“ od 6. maja 2003) na Cetinju carinjen 150 evra po šleperu, a u Srbiji 5000 evra (25 tona). Čuje se čak da je zbog te „neusaglašenosti“ Crna Gora prošle godine uvezla oko 78.000 tona šećera, koji je u najvećoj meri verovatno završio u srpskoj konditorskoj industriji ili u srpskim kolačima (jer sigurno nisu ublažavali salinitet Jadrana). Naravno da se posle takvih poslova carinski interesi Crne Gore debelo razlikuju od carinskih interesa Srbije i da je liberalna ideja mnogo jača u podgoričkom reformskom centru.

STRAH OD BUDUĆNOSTI: Sve što se ovde navodi, navodi se na osnovu okolnosti da dosadašnja istraga u Srbiji i Crnoj Gori nije došla do zaključka da je neki deo od navodno 199.000 tona šećera koji je uvezen iz same Evropske unije (prema izjavi koju je dao Vladan Begović, šef carine, a koju prenosi „Danas“ od 5. maja 2003) ponovo izvezen na to isto tržište uz zaradu od najmanje 100 evra po toni.

Nije, čuje se, bilo „prepakivanja“ robe, ali da li je bilo „prepakivanja“ papira koji su se preko granica, tour–retour, šetali umesto robe, to je drugo pitanje. Za tu vrhunsku špekulantsku operaciju, međutim, naši domišljati umovi morali su imati saradnju „majstora“ iz same Evropske unije (zajedno sa njihovim eventualnim poverenicima u nekoj od evropskih carinskih službi). Mada nije teško pretpostaviti da i unutar Evropske unije postoje ljudi koji su skloni da i Balkance navode na privredne špekulacije, zasad se varijanta potpuno fingiranih izvozno-uvoznih poslova čini najmanje verovatnom.

Naši stručnjaci su, inače, ocenili da je uvođenje tromesečne privremene suspenzije šećernih preferencijala došlo u trenutku kada ta mera ne nanosi mnogo štete, jer u zemlji gotovo da više i nema zaliha šećera, a setva na 100.000 hektara je, naravno, okončana – no, da bi njeno prerastanje u stalno ukidanje povlastica ili u neko veoma restriktivno normiranje kontingenta za budući izvoz šećera u EU nanelo ogromne štete.