Domino, lanac picerija ima filijalu u neuglednoj zgradici od crvene cigle u ulici Kolumbija pajk u vašingtonskom Arlington vilidžu. Sudeći po Guglu, u ponedeljak (12. januara), u rano poslepodne, onde se naručivalo deset puta više pica nego obično. I druge obližnje picerije imale su dva ili tri puta više posla.
Kilometar i nešto niz ulicu nalazi se Pentagon, čuvena zgrada sedišta Ministarstva odbrane. Sajt pizzint.watch prati porudžbine kod obližnjih picerija hraneći popularnu teoriju – kad se u tom kraju mnogo naručuje, to znači da zaposleni u Pentagonu nemaju vremena da izlaze na ručak ili rade do kasno. A to znači da se nešto kuva.
Ova luda teorija je navodno više puta potvrđena, poslednji put pre nego što je američka vojska udarila na Karakas i otela predsednika Nikolasa Madura. Sada, tipuju poklonici pica-teorije, nešto će biti oko Grenlanda, oko Kube… ali, čini se, najverovatnije oko Irana.
Da li će Donald Tramp udariti na Teheran dok traju tronedeljni talasi protesta u Iranu i pokušati da sruši tvrdi šiitski režim koji se, izgleda, ljulja više nego ikad? I ako to pokuša, da li će uspeti?
PRINC BEZ TRONA
Ono što je krajem prošle godine počelo na centralnom bazaru u Teheranu kao protest zbog raspada domaće valute i ekonomskih neprilika, brzo se pretvorilo u masovne demonstracije i nemire. Posmatrači kažu da su protesti bili poluorganizovani i to na poziv prestolonaslednika Reze Pahlavija (65).
Pahlavi je dobio izvesnu podršku na ulicama širom Irana mada je sva prilika da ima jače uporište u dijaspori. Sin poslednjeg šaha Mohameda Reze Pahlavija bio je na školovanju za vojnog pilota upravo u SAD kada mu je otac počišćen u islamskoj revoluciji 1979. godine. Otada nije bio u Iranu.
Svestan da će teško većina Iranaca podržati monarhiju, Pahlavi se nudi kao neka vrsta menadžera u demokratskoj tranziciji. “Onog dana kada Iranci izađu na birališta da odluče o svojoj budućnosti, moja misija će biti ispunjena, a moja politička uloga završena”, rekao je pre par godina za Dojče vele.
No, put dotle mogao bi da bude dug. Režim ajatolaha Alija Hamneija – čiji su saveznici i marionete u regionu potučeni ili oslabljeni, poput Bašara al Asada, Hezbolaha i Hamasa – reaguje na proteste kao i obično. Internet je presečen, ovog put zastrašujuće precizno: dok je javnost potpuno odsečena, državni vrh i pojedini državni i prodržavni mediji nisu. Oni imaju pristup, recimo Telegramu, kako bi širili strogo kontrolisane sadržaje. U svet iz zemlje stižu šture informacije i mutni snimci. Na njima se vide mase ljudi, često mladići skrivenih lica, zapaljena vozila i barikade, dim. Čuju se parole protiv režima.
Čuju se i rafali. Vide se tela prekrivena crnim čaršavima i krcate, užurbane bolnice. Verski režim guši protest u krvi, što im je desetinu puta ranije polazilo za rukom. Dok ovaj broj “Vremena” ide u štampu, grupe aktivista i Iranaca u egzilu tvrde da je na ulicama pobijeno više od 600 ljudi, a neke procene govore o hiljadama. Prema tim izvorima, koje niko ne može da proveri, pohapšeno je oko deset hiljada ljudi.
SVE “IZDAJNICI” I “TERORISTI”
U ponedeljak je na ulicama Teherana bilo mirno posle večernjeg poziva na molitvu. Tada je opasnost od metaka i hapšenja najveća. Sa državne televizije građani su upozoreni da pripaze da im deca ne idu napolje. Istog dana okupile su se pristalice režima uzvikujući parole protiv Sjedinjenih Država. Vlasti tvrde da je već “sve pod kontrolom”.
“Ova iranska država je duboko ukorenjena i u stalnom kriznom modusu”, rekao je Aršin Adib-Mogadam iz Centra za iranske studije u Londonu. “Sami protesti neće dovesti do promene sistema. Ozbiljni poznavaoci Irana znaju da je većina onoga što danas vidimo politička fatamorgana, daleko od stvarnosti na terenu.”
Paradoksalno, ovakva analiza brutalnosti režima upravo tom režimu ide naruku – demonstranti ne mogu da nas sruše sami jer ih neće narod, pa zato čekaju pomoć spolja. Učesnici demonstracija su proglašeni “teroristima” koji rade za račun SAD i Izraela. “Zato su protesti postali nasilni i krvavi, da bi dali izgovor američkom predsedniku da interveniše”, rekao je iranski šef diplomatije Abas Araghči za Al Džaziru.
TRAMP NAVODNO SPREMAN
Donald Tramp je demonstrirao silu prema Iranu prošle godine okončavajući takozvani Dvanaestodnevni rat Irana i Izraela. Ovoga puta pripretio je režimu mula da će intervenisati ukoliko “ubijaju narod”. “We are locked and loaded”, napisao je na svojoj društvenoj mreži – zapeti kao puške.
“Vojska prati situaciju i razmatramo neke veoma snažne opcije”, rekao je potom reporterima u avionu Air Force One. Tramp ispaljuje kriptične poruke više puta dnevno i niko ne zna kad ih treba uzeti za ozbiljno. Na pitanje o najavljenoj “osveti” Irana u slučaju američkih napada, kaže: “Ako to urade, udarićemo na njih kako niko nije”.
Tramp je najavio kaznene carine od 25 odsto za sve koji “posluju” sa Iranom, ali to još nije zvanično. Takođe, rekao je da “Iran hoće da pregovara” što je, kako se pretpostavlja, stiglo od posrednika iz Omana, ali nije potvrđeno u Teheranu.
Vojni udar je lako najavljivati, ali je pitanje šta bi on doneo, upozorava vojni analitičar Skaj njuza Majkl Klark. “Svaka vojna misija, svako bombardovanje Irana, moglo bi biti kontraproduktivno. Ljudi bi se mogli okupiti pod nacionalnom zastavom jer ne žele da ih napada strana sila.”
Neki analitičari kažu da je Tramp našao detinju radost u blic-udarima bez mnogo rizika, poput onog u Venecueli. Tako ne mora da šalje our boys u iscrpljujuće vojne misije, a može sebi da digne poljuljanu popularnost kod kuće. Narednih dana bi u Pentagonu moglo da se poruči mnogo pice.
