Žalite se Nemcima, možda je uzalud

Mirjana Nešić je snažna žena stroge frizure, farbane u ljubičasto i prošarane sedima. Dok novinar “Vremena” priča sa njenim kolegama, uglavnom ćuti, samo se ponekad oglasi da potvrdi ono što kolege govore. A onda, pred kraj razgovora, počne i ona da priča. Ima pedeset godina i pokazuje umorne ruke. Kaže, ne može više ni kesu sa dva kilograma da nosi. Na lekove poput brufena, midokalma i aktasulina prvo je prestala da reaguje jer ih je previše pila, a onda je razvila alergiju. Pre smene uzima tablete protiv bolova, posle smene nešto da zaspi. San je često kratak, jer su smene duge. Posle večernje zna da se nastavi jutarnja.

Trinaest godina Mirjana radi za proizvodnom trakom “Jure” u Leskovcu. Tu firmu krivi što joj je zdravlje popustilo.

“Mi prtimo stazu svojoj deci. I moja deca su prošla golgotu ‘Jure’, otpuštena su posle dve godine. Ja prolazim golgotu ‘Jure’ gde sam se razbolela i nemam s pedeset godina gde više da odem da radim”, priča ona. “Ne mogu da budem ponosna što sam i decu tamo vodila.”

Lako može biti da automobilski kablovi koje proizvode Mirjana i koleginice – jer, uglavnom žene onde rade – završe u kakvom skupocenom nemačkom automobilu, audiju ili mercedesu. Iz obe firme su za “Vreme” potvrdili da je Jura među njihovim dobavljačima.

Mirjana i kolege, zato, mogu da se na uslove rada požale direktno u Nemačkoj. Tamo je od početka prošle godine na snazi zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja, koji obavezuje nemačke firme da preduzmu korake ukoliko njihovi dobavljači krše ljudska prava radnika ili žestoko narušavaju životnu sredinu.

Taj zakon – novitet u svetu – lobisti krupnog kapitala dočekali su na nož tvrdeći da se rađa “birokratsko čudovište”. Drugi su ga dočekali sa euforijom nadajući se da će okončati izrabljivanje u trećem svetu odakle nemačke kompanije nabavljaju automobilske delove, sirovine ili tekstilnu robu.

Oni treći, trezveniji, pak kažu da će se nešto promeniti samo ukoliko se zakon ozbiljno shvati i dosledno sprovodi. Ako bude famozne političke volje. I ako radnici svih zemalja – od švalje u Bangladešu, do radnika koji pravi gume u Zrenjaninu – budu znali svoja prava. No, međunarodno istraživanje “Vremena” pokazuje da žalbe nisu masovne. Stručnjaci, radnici i sindikalci sa kojima smo pričali – a koji jesu slali primedbe direktno u Nemačku – nemaju utisak da se išta menja.

SISTEMSKO KRŠENJE PRAVA

Za dešavanja u pogonima južnokorejske “Jure” javnost u Srbiji se povremeno zainteresuje kad vesti odande prekardaše. Nedavno je jedan korejski menadžer imao izliv besa, bacao stolice i vikao na radnice, pa je sklonjen sa posla, a podneta je i krivična prijava.

To je bio samo jedan od simptoma “psihičke torture”, kako kaže Mirjana Nešić. Priča o nedostižnim normama, o zabrani da se ode do toaleta, o stalnom pritisku i prekovremenim satima. I među retkima je koji su hteli da razgovaraju sa novinarima pod punim imenom.

U junu je oko polovine radnika pogona u Leskovcu štrajkovalo zbog uslova rada. Mirjana je bila među njima. Mnoge koleginice su je pitale kako se ne plaši.

“Pa, je l’ mislite da nikog od nas nije strah? Svakom mrda u želudac. Ljudi, mene s pedeset godina niko neće da zaposli. Ali, više ne mogu. Muka mi je da uđem onamo. A sad još više, jer svi su ‘šaptači’. Pa, daj bre, ustani, kaži, ne može više tako. I kuče šutneš jednom, drugi put, treći put te ujede”, priča ova žena.

Predrag Stojanović za sebe kaže da ima “tri razreda škole”, ali da zna zakon. “Nešto što po zakonu nije dozvoljeno – u našoj fabrici je dozvoljeno”, kaže jedan od pionira sindikalnog organizovanja u “Juri”. Počelo je 2020. godine kad je podigao glas zato što su radnici masovno obolevali od korone. Tražio je mere zaštite na radu.

To mu je donelo nevolje. Otpušten je sa posla, ali je bitku na kraju dobio – Apelacioni sud u Nišu je u martu definitivno proglasio otkaz nezakonitim.

Stojanović je upoznat sa žalbama koje je Samostalni sindikat metalaca Srbije, čiji je on poverenik u “Juri”, slao u Nemačku. “Da sad Nemce pustimo da vide šta se radi, kako se radi kod nas u pogonu, verovatno bi ljudi pobegli kroz ventilaciju. Kod nas je postalo normalno da ne smeš da ideš u WC. Da se stiskaš, stiskaš, stiskaš, da su ljudima bešike propale.”

U prepisci sindikata metalaca sa “Mercedesom” i “Audijem” koja se vodila od juna do septembra ove godine, sindikalci pišu da se u “Juri” sistematski krši pravo na sindikalno okupljanje, da su radnici iznureni i očajno plaćeni, da su izloženi opasnim hemikalijama, da je firma kršila pravo na štrajk tako što je upošljavala dodatne radnike da zamene štrajkače.

Prepisku u koju “Vreme” ima uvid potvrdila su nam oba nemačka automobilska giganta. U “Audiju” kažu da “proveravaju okolnosti” u “Juri”, a u “Mercedesu” da su stvar shvatili ozbiljno i “primorali dostavljača da pruži objašnjenje”.

“Dodatno smo angažovali nezavisnu revizorsku kuću da sprovede međunarodno priznatu procenu održivosti. Postupak još nije završen”, navodi “Mercedes” u odgovorima i dodaje da će, ako bude potrebe, preduzeti mere kako bi se dobavljač pridržavao standarda.

Iz “Jure” su ignorisali novinarski upit o optužbama radnika i potezima nemačkih firmi.

Nisu sindikalci preskočili domaće institucije, naprotiv. Inspekcija rada ih je ovog juna obavestila da je vršila kontrolu u “Juri” i podnela dva zahteva za prekršajne postupke – zbog zapošljavanja dvanaest radnika u nameri da “odmene” štrajkače, kao i zato što “pojedini zaposleni nemaju nedeljni odmor u trajanju od 24 sata ili dnevni odmor u trajanju od 12 sati”, čime su prekršeni i Zakon o štrajku i Zakon o radu.

“Sve to oni utvrde, ali tu staje”, kaže sindikalac Stojanović. U Srbiji je, kažu radnici, strani investitor zaštićen poput belog medveda. Otuda i određene nade da bi nemački zakon mogao da im pomogne ako su već u Srbiji viđeni kao jeftini par ruku.

foto: jelena đukić-pejić

NEMAČKI ZAKON – SLABAŠNA NADA ZA RADNIKE

Zakon o lancima snabdevanja utanačila je prošla koaliciona vlada Nemačke, poslednja koju je vodila demohrišćanka Angela Merkel. Upravo je ona, uz svog ministra privrede, bila kočničarka zakona na kojem su insistirali koalicioni partneri iz redova Socijaldemokrata današnjeg kancelara Olafa Šolca.

Na kraju, zakon se primenjuje samo na firme koje u Nemačkoj imaju barem hiljadu zaposlenih. Zabranjuje nemačkim firmama da u lancu snabdevanja bilo gde na svetu imaju dobavljače u kojima rade deca, robovi, prinudni radnici, firme koje sprečavaju formiranje sindikata ili izlažu radnike zdravstvenim hazardima ili ih “prekomerno telesno i duhovno iznuruju”.

“Zakon je veoma razvodnjen kad se uporedi sa onim što je isprva planirano. Recimo, uopšte nema klauzule o privatnopravnoj odgovornosti”, kaže nam politikolog Hendrik Simon iz nemačkog Istraživačkog instituta za društveno zajedništvo (FGZ).

Tu misli da radnik, recimo iz Srbije, ne može tužiti nemačku kompaniju niti od nje tražiti odštetu jer mu nepravdu nanosi neki poslovni partner te kompanije.

Zakon doduše predviđa kazne i do dva odsto godišnjeg prihoda firme, a najviše osam miliona evra u jednom slučaju. Ali, kako za “Vreme” navode u Saveznom zavodu za privredu i kontrolu izvoza (BAFA), koji je zadužen za sprovođenje zakona – do sada nijedna kazna nije izrečena.

BAFA ne otkriva mnogo o postupcima koje vodi protiv nemačkih firmi, ali navodi da joj je tokom ove i prošle godine stigla 221 pritužba iz celog sveta od kojih se tri odnose na Srbiju. Pritužbe mogu da se podnesu onlajn, podnose ih pojedinci, ali i organizacije poput sindikata ili nevladinih organa.

Protumačeno je da 161 pritužba nema osnova po novom zakonu. To ostavlja svega 60 “aktivnih” žalbi premda nemačke kompanije direktno zapošljavaju milione radnika u svetu, a njihovi dobavljači višestruko više. Doduše, u ovaj broj ne ulaze direktne žalbe kompanijama o kojima jedinstvena statistika ne postoji.

“Lanci snabdevanja su često netransparentni”, kaže Anabel Brigeman iz Inicijative koja se zalagala za uvođenje zakona. “Ne samo da radnici u Srbiji ili Pakistanu možda ništa ne znaju o zakonu i mogućnostima žalbe, nego često ne znaju i da li su deo lanca snabdevanja neke nemačke firme koja potpada pod ovaj zakon”.

Mnogi kritičari u Nemačkoj zato kažu da je zakon ostao “papirni tigar” koji ništa ne menja. Nemačke firme obavezane su da pišu godišnje izveštaje, da sprovode analize rizika, da “proveravaju” dobavljače – ali za njih ne garantuju u potpunosti.

“Jedan od problema je što BAFA, istina, proverava optužbe, ali oni koji su ih izneli nisu uključeni u postupak. Neki slučajevi tako traju duže od godinu dana, ali mi ne znamo šta BAFA u tim slučajevima traži od kompanija”, dodaje Anabel Brigeman.

Rđavo je, kaže politikolog Simon, što je firmama prepuštena i analiza rizika i da dalje postupaju po žalbama. “Analize rizika se mahom zasnivaju na podacima koje firme same daju i standardnim upitnicima. Revizije se sprovode po uzorku.”

ZID ĆUTANJA U “LINGLONGU” I “JURI”

U izveštaju jednog od najvećih svetskih proizvođača automobila “Folksvagena” za prošlu godinu, Srbija se pominje samo jedanput, i to među zemljama u kojima postoji rizik da se prekrši zakonska zabrana “angažovanja privatnih ili javnih snaga bezbednosti” koje bi mogle da maltretiraju radnike ili da sprečavaju, recimo, štrajkove ili sindikalno okupljanje.

To, međutim, malo znači – na toj “rizičnoj listi” su desetine zemalja, od Pakistana preko Hrvatske do Norveške i Švajcarske. Uopšte, izveštaj se čita kao hrestomatija opštih mesta.

Nema reči o pritužbama beogradske nevladine organizacije ASTRA, koja je najpre 2022. godine, još pre stupanja na snagu zakona, a potom i ove godine “Folksvagenu” prijavila ropske uslove rada u “Linglongu” u Zrenjaninu. Onde su stranim radnicima oduzimani pasoši, a kineski investitor se ponaša kao da njemu taj komad Srbije pripada.

U šturom odgovoru “Folksvagena” za “Vreme”, navodi se da ne ulaze u “pojedinačne potencijalne” optužbe koje pogađaju njihove dobavljače. Tvrde, međutim, da na sve indicije reaguju ozbiljno i brzo, navodeći da je tako i u slučaju “Linglonga”. Ali, šta je konkretno urađeno – ne kažu. “Linglong”, veliki proizvođač guma, ignorisao je upit “Vremena”. Fotografkinji je odbijen zahtev da uđe i fotografiše pogon zbog politike firme i “trenutnih okolnosti”.

foto: jelena đukić-pejić

Možda bolje sreće budu radnici “Leonija”, jedne od najvećih firmi u Srbiji sa pogonima u Nišu, Prokuplju, Malošištu i Kraljevu. U “Leoniju” se takođe prave kablovi i drugo za automobile, a nedavno je utanačeno da većinski udeo iz ruku austrijskog biznismena Štefana Pirera bude prodat kineskoj kompaniji “Luksšer”.

“To ide od prekovremenog rada do torture, samo bičevi i fale”, kaže Slaviša Nedeljković koji radi u “Leoniju” u Prokuplju. On i drugi radnici sa kojima smo razgovarali pričaju o redovnim desetosatnim smenama, radnim subotama koje se najavljuju petkom, normi koja ne može da se ispuni bez grešaka i rizika. Pričaju o tome da ih šalju u druge pogone, iz Prokuplja u Kraljevo, i da prete otkazom ko ne bi da ide.

Prošle godine je jedna radnica u pogonu u Malošištu preminula nakon što joj je pozlilo na poslu. Neki su to doveli u vezu sa premorom i stresom, čuju se optužbe da radnici često ne stignu ni vodu da popiju.

Iz “Leonija” to sve demantuju. Kažu da poštuju sve zakone, da povremeno ima preraspodele radnog vremena, ali da se ono ne prekoračuje. Da se radnicima koji ispomažu u drugim pogonima obezbeđuju put ili hotelski smeštaj i da je prosečna plata u firmi veća od 60.000 dinara.

O optužbama za torturu navode: “Svesni smo da je naš broj zaposlenih na nivou omanjeg srpskog grada i da u takvoj sredini nije moguće učiniti sve zaposlene zadovoljnim, ali i činjenice da se, kao i u svakoj drugoj sredini te veličine, povremeno desi da od stotine rukovodećih pozicija, neodgovorni pojedinci prekrše interna pravila i uputstva”. Sve se to, kažu, strogo disciplinski kažnjava pa i otkazom.

“Leoni” navodi da nikada nije imao ni prekršajnu prijavu, te da ih često obilaze i kupci – i da nikada nisu ništa zamerali.

Jedan od kupaca je i BMW, koji nabavlja kablove baš iz Prokuplja. Navode da su, posle upita “Vremena”, optužbe koje iznose radnici shvatili ozbiljno i zatražili od Leonija objašnjenje. Potvrđuju da idu i u posete pogonu u Srbiji, ali kažu da to nije imalo veze sa pritužbama.

Slaviša Nedeljković bi se na to nasmejao. Kaže, kad god se sprema “kontrola” iz BMW-a, u pogon u Prokuplju prvo dolaze šefovi “Leonija”, “Nemci odozgo”.

“A kad dođu ovi iz BMW-a, tad se smanjuje norma, nema tenzije, nema ono ‘mora’. I tako to traje dan-dva. Norma se smanji za 40 ili 50 odsto, ali uopšte nije bitna norma, bitno je da se odradi kako treba, to jest da nema grešaka”, priča on.

foto: jelena đukić-pejić

RADNICI PREPUŠTENI SEBI

Ni stručnjaci u Srbiji, kao ni oni u Nemačkoj, nisu načisto da li zakon o lancima snabdevanja išta pomaže. To će biti još bitnije pitanje kad iduće godine na snagu stupi nešto drukčiji takav zakon na nivou EU (videti okvir).

Mario Reljanović, naučni saradnik u Institutu za uporedno pravo, kaže da ovakvi zakoni teže da ublaže ili suzbiju teške, sistemske povrede ljudskih prava, a ne manja ili veća kršenja radničkih prava.

Priseća se nekih investitora koji su otvoreno nametali dvanaestočasovno radno vreme, nije bilo ni vikenda. To je, kaže Reljanović, kršenje ljudskog prava. “Ali ako ti gazda suptilno uvede poneku radnu subotu, pa još ako plaća, ako tek ponekad malo iskoči iz zakona ili te uceni – to sve ide ispod radara ovakvih zakona.”

Jer, podseća Reljanović, tome služe domaće institucije. Ali, od toga je slaba vajda, kaže, jer vlasti u Srbiji svaku kritiku uslova rada vide kao napad na investicije. “A oni moraju da brane sve investitore, jer tako brane svoju nakaradnu ekonomsku politiku koja sasvim zavisi od direktnih investicija”, dodaje on za “Vreme”.

U februaru ove godine je Ana Brnabić, kao odlazeća premijerka, reagovala na “vapaj” investitora jer radnici u Nišu navodno previše idu na bolovanja. “Imaćete problem da novi investitori neće dolaziti. Tako da je to problem za sve ostale radnike, za mlade ljude u Nišu”, upozorila je Ana Brnabić.

Sprovedena je i kontrola Ministarstva zdravlja. Kako su u aprilu javile Južne vesti, ta kontrola je pokazala da su bolovanja davana sa razlogom – bilo je tek manjih propusta birokratske prirode.

Reljanović kaže da je Srbija tako deo “trke do dna” u kojoj se investitorima podilazi poreskim olakšicama, gradi im se infrastruktura, daju subvencije, nudi jeftina radna snaga.

Ali, tu nije kraj. Ima i onoga što Reljanović zove “neformalnim uslovima” koji čine da se strani investitori osećaju “kao engleski turista na Zakintosu”.

“Dakle, kao pušteni s lanca, kao da nema nikakvih propisa, ni moralnih, ni pravnih, da mogu da rade šta hoće. Imamo puno primera kad se jave ministri ili često predsednik Vučić i opovrgava da u fabrikama stranih investitora ima ikakvih problema. On sudi kao vrhunski autoritet”, kaže naš sagovornik.

Ministarstvo rada do zaključenja teksta nije reagovalo na upite o ovoj tematici.

Zvaničnici često pominju da samo nemačke firme u Srbiji zapošljavaju oko devedeset hiljada ljudi. I za takve, poput “Lidla”, važi nemački Zakon o lancima snabdevanja.

No, na meti kritike je mahom automobilska industrija gde je posao mučan i slabo plaćen, konkurencija nesnosna i gde je ključno da kabl ili guma budu što jeftiniji.

Ta stvar bi mogla da dođe u žižu ukoliko se zbilja u dolini Jadra otvori rudnik odakle je Nemačka praktično već kaparisala litijum. Jer, ne samo da zakon o lancima snabdevanja tretira ljudska prava, već se bavi i životnom sredinom.

Većina radnika sa kojima su pričali novinari “Vremena” ničemu dobrom se ne nada – ni od srpskih, ni od nemačkih zakona.

Jedna radnica “Leonija”, koja je htela da ostane anonimna, žali se na uklješteni nerv od teškog rada u istom položaju. “Zašto bih ja više svoje zdravlje ugrožavala za pedeset hiljada dinara? Gledam ako mogu negde nešto da nađem da se sklonim, i to je to”, kaže ona. “To misli 90 odsto kolega. Samo nemaju gde da odu.”

Šta će promeniti zakon na nivou EU?

Države EU su krajem maja ove godine najzad utanačile evropski zakon o lancima snabdevanja. Taj zakon, poput nemačkog, treba da obaveže firme iz EU da se pridržavaju ljudskih prava i zaštite životne sredine duž čitavog lanca dobavljača, bilo gde u svetu.

Kako je nemački zakon već na snazi, a evropsko pravo nadređeno nacionalnom, to će i nemački parlament morati da izmeni zakon i uskladi ga sa evropskim.

Državama EU za to je dato dve godine od zvaničnog usvajanja zakona – do jula 2026. godine.

Dve su ključne razlike između nemačkog i evropskog zakona – privatnopravna odgovornost i na koliko velike firme se zakon primenjuje.

Tako je u nemačkom zakonu isključena mogućnost da pojedinac, recimo radnik, ili sindikat tuže nemačku firmu zbog prestupa dobavljača. Odštete ne postoje, sud nema nadležnost. Za eventualne kazne zadužen je Savezni zavod za privredu i kontrolu izvoza.

Zakon na nivou EU pak predviđa odštete. Žrtve povreda ljudskih prava ili narušavanja životne sredine od strane dobavljača moći će da pravdu potraže pred sudom u onoj članici EU odakle dolazi firma-nabavljač. Odštetu, u ime radnika, mogu da traže i sindikati ili nevladine organizacije.

No, evropski zakon “kačiće” manji broj firmi nego nemački. Jer, nemački zakon trenutno važi za sve firme koje broje najmanje hiljadu zaposlenih u Nemačkoj.

Evropski će prvo važiti samo za baš velike firme sa više od pet hiljada zaposlenih i barem 1,5 milijardi evra godišnjeg neto-obrta. Granica se onda godinu za godinom spušta, pa tek od 2029. važi za firme sa barem hiljadu zaposlenih i 450 miliona evra obrta.

Zakon važi i za strane firme koje posluju u EU – recimo srpske, američke ili kineske – ukoliko na teritoriji EU ostvaruju obrt od barem 450 miliona evra.

Nadin Mena Miholek

Ovaj članak je pisan uz podršku Journalismfund Europe