Vrisak trauma ućutkanog društva

Društvo je krcato nasiljem. Deca povređuju decu. Roditelju tuku nastavnike. Vesti prevazilaze košmare, a ono što stigne do javnosti samo je delić džinovskog mozaika. Taj je mozaik sastavljen od trauma, ličnih i kolektivnih, opasne tišine, huškanja političara, pogrešnih obrazaca vaspitanja, zlostavljanja koja ostaju skrivena, usamljenosti…

To su neke od tema kojima se već godinama bavi i o kojima razmišlja psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević. Prvobitno je radio kao docent na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zatim je karijeru nastavio u Nemačkoj kao profesor na berlinskom Međunarodnom Univerzitetu za psihoanalizu. I dalje živi u Berlinu, a posvetio se psihoterapeutskoj praksi.

Kada je 2013. godine Ljubiša Bogdanović ubio 13 osoba, svojih rođaka i komšija, Dimitrijević je kazao za medije da se moramo zapitati jesmo li kao društvo uspeli da uradimo sve kako se to ne bi desilo, da taj događaj treba iskoristiti kako bismo videli šta kao društvo, duboko poremećno, možemo učiniti da se ne ponovi.

Da li smo išta učinili ili je mrak samo još gušći? Sa sagovornikom razgovaramo najpre o masovnim ubistvima dece i mladih koja su se odigrala 3. i 4. maja prošle godine. Kaže da, nažalost, nije bio iznenađen time, jer su se strašne stvari predugo dešavale, a nije bilo adekvatne reakcije na njih, kao što mu deluje da je nema ni sada.

“Čini mi se da se nasilje uvuklo u sve pore društva”, nastavlja Dimitrijević. “Treba poći od vrha. Nekadašnji ratni huškači i profiteri sada upravljaju ovom zemljom ili je poseduju, pa se ne može očekivati da će se bez temeljnog čišćenja takvog nasleđa društvo transformisati samo od sebe. Ja sam nekoliko dana nakon tih ubistava verovao da će se društvo konačno oko nečega ujediniti – naglašavam, društvo, a ne država – da će se upotrebiti sve snage za to temeljno čišćenje. Zatim, mislim da je moralo da se stalno i dugo razgovara, kako o uzrocima tako i o posledicama. Ali, osim vrlo ograničenog kruga ljudi, roditelja ubijene dece i druge dece u školi, zaposlenih i profesionalaca, utisak mi je da društvo pokušajem izlečenja nije ni dotaknuto.

foto: marija janković

Dotičemo li se ovda pitanja odgovornosti? Kako učiniti da ljudi postanu svesni da su odgovorni za građenje sveta u kojem žive?

Nažalost, mislim da ljudi ovde već vekovima žive u doživljaju da su bespomoćni, da njihove odluke ni na šta ne utiču, da je država neprijatelj koga treba prevariti, izigrati na ovaj ili onaj način, i koji će doći samo da bi im uzeo nešto što mu treba, a što je njima vredno. Mi ne verujemo da će, ako se grupa ljudi okupi, razmišlja i razgovara, iznese dobar predlog, neko te ljude saslušati. Deluje mi da sada u Srbiji, na izvestan način, imamo jednu vrstu uprave analogne osmanskoj upravi Balkanom, gde neko (koga je neko postavio) odlučuje o svemu, a drugi ljudi se ni za šta ne pitaju. I kada im oduzmete doživljaj da mogu nešto da promene, da imaju moć u sebi, naravno da posle toga nemaju ni odgovornost. Već su potkupljivi, brzo odustaju ili posvećuju život varanju, zato što ne postoji doživljaj – ja sam subjekt. A mi se opet vrlo lako odričemo uloge subjekta, predajemo je u tuđe ruke i onda čekamo da vidimo šta će se desiti sa nama. Meni Srbija u ovom trenutku mnogo više liči na jednu pretpolitičku zajednicu gde nema političkih procesa i procedura, gde je vrlo mali broj političkih subjekata, i još nismo spremni za društvo samosvesnih građana koji donose odluke i preuzimaju odgovornost za njih.

Kad kažete da nismo spremni, šta to znači? Da je veliki vođa nužnost?

Ne, nisam to hteo da kažem. U jednom periodu, između 2005. i 2012. godine, mnogo sam radio na pokušajima reforme sistema zaštite mentalnog zdravlja, putovao i posećivao različite institucije. Moj zaključak iz svega toga bio je da moramo da odemo nekoliko koraka unazad i vratimo se na pitanje opismenjavanja. Zastrašujuće je visok procenat funkcionalno nepismenog stanovništva kome zapravo, kada se radi o političkoj situaciji, osnovne pojmove vezane za politički život tek treba objašnjavati. Nezamislivo mnogo napora treba uložiti u to da se podigne nivo obrazovanja i samosvesti. Da li je neko, otkad ja pamtim, to činio? Osim profesora Ivića dok je bio ministar prosvete, što je trajalo manje od godinu dana, ne pada mi na pamet niko drugi. Tako da ne znam da li će to i kada biti, ali dok nam je nivo funkcionalne nepismenosti oko 50 odsto, mi ne možemo očekivati transparentnost, demokratičnost… Nažalost, nema temelja.

Ako imamo društvo u kome je sve izokrenuto, gde je crno belo i obratno, a odgajate dete na nekim dobrim temeljima, vrednostima i onda ga pustite u taj i takav svet – šta se dešava? Da li je moguće stvoriti otpornost na takvo okruženje?

Psihologija najčešće veruje u neverovatnu moć roditelja da oblikuju dete. Ali očigledno je da od izvesnog uzrasta, i to prilično ranog, vršnjaci imaju izuzetno jaku ulogu. U nama postoje, verovatno urođeni, snažan strah od podsmeha i tendencija ka konformizmu. I moramo mnogo da se razvijamo i jačamo kako bismo mogli da otkrijemo i odbranimo svoju autentičnost. U tom smislu, jako je bitan uticaj škole ne samo kao obrazovne, već i kao vaspitne institucije. A ako ti drugari govore da zapravo ono što si naučio kod kuće nisu vrednosti, već su one sasvim drugačije, i ako na televiziji stalno vidiš da su neobrazovani, polupismeni ljudi uspeli da “otmu” toliko novca da neće moći da ga potroše za pet života ti – bilo da se radi o detetu ili mladom čoveku – sigurno postavljaš sebi milion pitanja. Sećam se pacijentkinje iz bolnice u Padinskoj Skeli, koja je u četrdesetim godinama prvi put bila depresivna i hospitalizovana jer joj je sin rekao: “Ti radiš celog života, nemaš ništa, a Arkanovi ljudi imaju sve.” Otišao je sa njima, bio navučen na heroin i uništen. Ona nije došla u bolnicu zbog psihopatologije, već zbog socijalne patologije; društvo je bilo potpuno poremećeno, pa je posledično ona patila i morala je da potraži pomoć. I u situacijama koje ste pomenuli imate isti problem. U bolnici, ili u psihoterapiji, vi nekome pomognete, taj neko se vrati u porodicu ili u društvo izopačenog sistema vrednosti, kuljajućeg nasilja, i sve što ste postigli vrlo brzo biva uništeno. Onda ispočetka. Ta osoba završi sa uverenjem “ja sam lud, meni nema pomoći”, a koren problema zapravo je u društvu.

Koja je veza između ućutkivanja i traume?

Psihoanaliza se poslednjih decenija otvorila za pitanje traume i mi sada znamo dosta o tome kako trauma utiče na razvoj, na pojavu različitih kliničkih simptoma… Postoji psihologija traume, neurobiologija traume i mnoge druge stvari. Moj kolega Mihael Buholc i ja poslednjih godina radimo na tome da pokažemo ne samo da je traumu moguće preživeti u bukvalnom smislu, nego da je moguće nastaviti sa razvojem ako postoji makar jedna osoba koja može da prizna da se to dogodilo, o tome da razgovara, pomogne da se to traumatično iskustvo na neki način integriše i da se tome da neki smisao. S druge strane, mentalnim poremećajima vodi situacija kada ne samo da nema takve osobe, već postoji aktivan proces ućutkivanja žrtve. Ona ne sme da kaže šta se dogodilo, zastrašena je, podmićena ili ućutkana na različite načine – posebno kada su deca u pitanju. Njima počinilac fizičkog, seksualnog, emocionalnog zlostavljanja stavlja do znanja da ne smeju tako nešto nikada nikome da pomenu. A u deci postoji gotovo automatska tendencija da krivicu preuzimaju na sebe. Njima je pozitivna, ili čak idealna slika odraslog nužna, dok je slika samog sebe u detetovom umu da je ono malo, slabo, da ne ume, da ne zna… Najčešće deca žrtve seksualnog zlostavljanja misle da su ona kriva. Kad dete živi sa takvom tajnom, to ga izoluje od ostatka sveta, još više se povlači. Kasnije je užasno teško dopreti do te osobe i razvoj mentalnog poremećaja nije nikakvo iznenađenje.

U kojoj meri takvi procesi ućutkivanja postoje i na društvenim nivoima?

U svim totalitarnim ideologijama postoje vrlo eksplicitne strategije za to da se političkom protivniku nipošto ne dozvoli da progovori. Na primer, u Sovjetskom Savezu je postojala dijagnoza “metafizička intoksikacija”. Kad postaviš pitanje – da li je komunizam zaista konačno rešenje, odvedu te u psihijatrijsku kliniku zato što boluješ od metafizičke intoksikacije. To vidite i u tome da hiljadama godina ženama nije dozvoljeno da idu u školu, da imaju profesionalni identitet, finansijsku nezavisnost. Ja mislim da je u ovim delovima Evrope suštinska ravnopravnost muškaraca i žena i dalje samo floskula. Ravnopravnosti najčešće nema u porodicama, pri zapošljavanju, raznim izborima… U velikom broju jezika, u istorijskom smislu do juče nisu postojali termini za žensku seksualnost, anatomski, fiziološki, psihološki. Oko 1850. godine, lekar engleske kraljice u udžbeniku je tvrdio da ženu treba odmah operisati ako doživi nešto slično muškom orgazmu. Taj moćni proces ućutkivanja koji ostavlja užasne posledice vidite i u istoriji raznih naučnih i umetničkih disciplina – nećemo da čujemo svoje rivale, ljude koji unose kontroverzu.

foto: marija janković

Kako se protiv njega boriti?

Koliko god odgovor zvučao preširoko, samo tako što ćemo razvijati kulturu dijaloga. Dakle, navikavati se na razgovor od najranijih godina, slušati mišljenja koja nam se ne sviđaju, postavljati pitanja kako bismo ta mišljenja mogli bolje da razumemo, prihvatiti da su ljudi koji kritikuju naše naučno stanovište naši najbolji prijatelji jer ćemo od njih mnogo naučiti, ukratko – uvek treba poštovati i pokušati da se razume tačka gledišta druge osobe.

To sve, najpre, treba da počne u porodici, gde bi dete moralo da “upije” poštovanje prema sagovorniku. Ako onda u školi učitelj objasni zašto je nešto uradio, izvini se kad je pogrešio, otvori dijalog povodom svakog problema u učionici, to se nastavlja. Naravno da sve traži mnogo vremena – demokratija je u vremenskom smislu izuzetno skup i spor proces. Na individualnom nivou, ovo je izazov. Na društvenom nivou, to je nezamislivo težak proces koji možda traži decenije i vekove, ali ja ne vidim drugi način. I nasuprot tome, svaki put kad vam vlast nešto sakrije, kad vam kaže “nemate pravo da vidite, nemate pravo na svoje mišljenje, neću da vam pokažem, neću da vam kažem”, to vas gura dublje u mrak i dublje u problem.

Deluje da mi živimo na drugom kraju ovog pozitivnog modela.

Prošle godine sam mnogo vremena proveo čitajući o tome kako se živelo u Sovjetskom Savezu za vreme Staljina. Ništa što čujem od prijatelja iz Turske, ovde ili u Mađarskoj, ne može ni izbliza da se približi tome i da se poredi s tim. Ali, nažalost, sve može tako lako u to da se pretvori i u nekoliko koraka tamo da stigne. Sada ima zatvora u Turskoj samo za političke zatvorenike, a u njima odeljenja samo za umetnike. Mnogo je lako skliznuti u zlo, a teško je uzdignuti se ka dobru, a ne umem da kažem zašto je to tako.

Ipak, postoje primeri gde se pojedinac svesno žrtvuje za opšte dobro. Na primer, Ditrih Bonhefer, koga cenite, vraća se 1941. godine iz Amerike u Nemačku, protiveći se nacistima, svestan u šta ulazi i biva ubijen u logoru. Budi li se iskra u ljudima kada svedoče nesebičnoj žrtvi?

Ja mislim da je to na društvenom nivou možda jedina nada. I da svakom takvom društvu treba barem jedan umetnik koji će izraziti istinu, izraziti nadu da se može preživeti, kako bi zajednica, makar grupa ljudi koja to vidi i čuje, čita ili sluša, mogla da se sa tim identifikuje. Publika je na premijeri Šostakovičeve “Pete simfonije” aplaudirala pola sata jer je čula jezu svuda prisutnu 1937. godine u Sovjetskom Savezu, jezu o kojoj niko nije smeo ni da prozbori jer bi sledećeg dana završio u Sibiru, ali je ona bila izražena u muzici za one koji su umeli da je prepoznaju. Takvih primera ima mnogo. Kako se kaže u jednoj pesmi, “mali narodi potrebuju velike pesnike”. Ja verujem da su, na izvestan način, kroz pakao turskog ropstva narod održale pesme. Geteova opsesija Šekspirom zapravo je dovela do ujedinjenja Nemačke. Bez kulture, mi smo prosto horda u cipelama, nemamo nikakav oblik ili identitet. Politika i ekonomija dolaze kasnije.

Da li Srbiji u ovom trenutku postoji neki takav glas, ne umem da kažem. Kad gledam iz Berlina, bojim se da ne. Ima političkih analiza, satire, ali još nisam video umetničko delo koje u potpunosti izražava dubinu patnje zbog besmisla i beznađa, na primer, kao što smo pomenuli, zato što ti deca ulaze u svet od koga ne znaš kako da ih spaseš. Verovatno sam naivan, ali možda, ako bi Srbija dobila svog, recimo, Pasternaka, to bi nešto promenilo, moglo bi da postane fokus u kojem se ljudi mogu sresti, sa kojim se velika grupa ljudi može identifikovati. Čak su i Petriju i Georginu napisali muškarci, pa se nadam da će se pojaviti autorka koja će ponuditi novu, savremeniju personifikaciju žrtve patrijarhata.

Možda bi onda takav autor bio napadnut da deluje protiv države (jer otkud beznađe u zlatnom dobu), ocrnjen u većini medija, utopljen u taborima, silnim podelama.

Sve to o čemu govorite jesu strategije ućutkivanja. U svoje vreme izrazito važan, jedan sovjetski muzičar (u trenutku kada se snima dokumentarni film, on ima osamdeset godina i živi u Švajcarskoj) kaže: “Jednog dana, istoričari će pisati: Staljin, velika politička figura iz Šostakovičeve epohe”. Danas nikad ne biste znali ko je 1603. godine bio kralj Engleske da nema “Magbeta”, ko su bile pape za Mikelanđelovog dugog života, koji car je cenzurisao Mocartove opere. Tim ljudima je rok trajanja vrlo ograničen i oni odlaze na, kako se popularno kaže, smetlište istorije. Iz nekog razloga, velika umetnost nadživljava svoje autore i ima neprolaznu vrednost.

Sve što sad opisujete i mnogo gore, desilo se Pasternaku – žena koju je voleo je zajedno sa svojom četrnaestogodišnjom ćerkom oterana u Sibir, njemu su zabranili da primi Nobelovu nagradu, umro je odbačen. I danas znamo za “Živaga”, čitamo “ja naterah svet da plače nad lepotom zemlje moje”. A je l’ se sećate ko je tačno tada bio na vlasti, koja politička figura, u Sovjetskom Savezu?

U tom smislu, mora da se gleda i dugoročno, da se podnese neka žrtva, ali neko mora da izrazi to što svi nosimo duboko u sebi. Taj neko mora da ima poseban talenat da nam da jednu sliku, svejedno da li mužičku, jezičku, likovnu, sa kojom ćemo moći da se identifikujemo, u kojoj ćemo prepoznati svoje duboke strahove i oko toga pokušati da otkrijemo neku nadu. Ako nam diktatura uništi kapacitet da maštamo na svoj način – mislim tu i na diktaturu advertajzinga – ako nam uništi mogućnost da slobodno izrazimo najmračnije i najsvetlije što nosimo u sebi, onda zaista više izlaza nema. Ako ne možemo ni zajednički da sanjamo o tome kako ćemo izaći i kako ćemo živeti, onda nema nikakve nade.

Ovo je blisko jednoj drugoj temi kojom ste se bavili – usamljenosti. Koliko je ona sad značajna?

To je izuzetno važna tema, posebno od početka prvog lokdauna. U tim trenucima se videlo koliko ljudi dramatično osećaju posledice raskida uobičajenih socijalnih veza. Svakako, usamljenost je već nekoliko stotina godina prepoznata kao vrlo ozbiljan problem. U stara vremena, ona nije postojala kao pitanje. U knjizi “Robinzon Kruso” reč “usamljenost” ne pominje se nijednom, ali otprilike od kraja 18. veka, u romantizmu posebno, ona postaje dramatično bitna stvar. Danas imamo veliki broj empirijskih istraživanja koja pokazuju da hronična usamljenost ima negativan uticaj na anatomiju i fiziologiju, kao pušenje petnaest cigareta dnevno. Da među hronično usamljenim osobama nalazimo veću učestalost srčanih udara, višu stopu dijabetesa… Znamo i za ogromne psihološke posledice tog procesa, da on može da vodi depresiji, anksioznosti, socijalnoj izolaciji, nesigurnosti, i tako dalje. Ili, neko razvije neki mentalni poremećaj pa ga zbog toga izbace sa posla, odbace ga prijatelji, i kroz stigmatizaciju se počne razvijati hronična usamljenost, koja onda može da postane i veći problem nego inicijalni mentalni poremećaj.

Engleski jezik ima jednu lepu reč, solitude. Mi nemamo jasan prevod, ali ova situacija ima svoju drugu stranu – uživanje u samoći koja vodi kreativnosti, spiritualnosti ili uživanju u prirodi. Ali moram ja da je iniciram. Mi patimo kad nam je samoća nametnuta i onda ona postaje usamljenost, a uživamo kad je sami izaberemo i onda ona postaje dragocena i inspirišuća. Jedna važna životna veština bila bi da naučimo da trenutke u kojima smo sami pretvorimo u nešto što će nas obogatiti.

Ako izuzmemo pandemiju koja je prošla, otkud ta pandemija usamljenosti?

Pandemija je prošla u smislu da ne nosimo maske, ali koliko smo prešli na život onlajn? Ja mislim dramatično. Onlajn psihoterapija pre 15 godina nije postojala, pre 10 godina je bila moguća samo u krajnjem slučaju, a danas je potpuno rutinska stvar. Razgovor se nastavlja, ali telo više ne učestvuje, što je važna promena.

Ogromnu stopu usamljenosti donela je i urbanizacija. U najvećim gradovima na svetu u oko 50 odsto domaćinstava jedna osoba živi sama. Taj individualizam, u čijem korenu možda stoji i pohlepa, vodi ka tome da su ljudi mnogo više usmereni na posao, zaradu, karijeru i uspeh nego na druženje i ljubav.

Konačno, bojim se da nam stižu generacije naviknute samo na onlajn komunikaciju, samo na društvene mreže, kojima je uspostavljanje bliskosti u onom starom socijalnom svetu veština koju tek treba da savladavaju.

Šta onda da radimo?

Što kasnije deci date smartfone, to bolje, a, ako je moguće, valja i vremenski ograničiti njihovo korišćenje. I kod odraslih se koncentracija dramatično promenila. Ideja da posvetiš ceo jedan vikend čitanju knjige skoro više i da ne postoji. Sve je kratko, svima su nam potrebne brze promene, da nešto svetluca, da proizvodi različite zvuke… Ta promena je zastrašujuće duboka i menja, na neki način, konstituciju naših najfinijih mentalnih funkcija. Ona ne može da promeni temeljne karakteristike, svi i dalje imamo osnovne potrebe, ali fine kapacitete vezane za koncentraciju, etiku i estetiku može, i to mnogo.

A možda će se stvoriti neka reakcija na to, pa će mladi ljudi opet vratiti autentične, bliske odnose u centar?

Imate sad na srpskom dve vrlo korisne knjige, jedna se zove “Sami zajedno”, a druga “Obnovimo razgovor”. Autorka je profesorka na MIT-u, jednom od centara iz kojih potiču inovacije koje kasnije svi živimo, Šeri Terkl. Ona je sredinom osamdesetih napisala knjigu o tome kako će računari biti naš drugi self, sredinom devedesetih je napisala knjigu o tome kako će internet biti ključni socijalni medij u budućnosti, a 2011. godine o tome kako ćemo u budućnosti više živeti sa socijabilnim robotima nego sa drugim ljudima. Brakovi ljudskih bića i robota u Japanu već postoje. Preko 50 odsto muškaraca u Engleskoj odobrava tu ideju. Imate robote koji mogu da se igraju sa vašom decom, pričaju sa starim roditeljima, da vam izrazitom brzinom skeniraju izraz lica i vide u kom ste raspoloženju, odmah puste muziku u skladu sa tim i naprave vam koktel koji biste mogli poželeti da popijete u tom trenutku. Sve to bez ikakve emocionalne investicije, tako da će mnogim ljudima biti izuzetno privlačno, posebno muškarcima. Mnogi će radije dobiti muziku, koktel i seks bez emocionalne investicije nego bilo koju drugu kombinaciju tih faktora.

Gde onda toliko grešimo u odgajanju muškaraca?

Grešimo dramatično. Naravno, ima bioloških faktora. U istorijskom smislu, muškarci su lovili i ubijali. Istraživanja kažu da koncentracija testosterona i empatičnost stoje u negativnom odnosu. Što više testosterona, manje empatičnosti. S druge strane, mi sistematski odgajamo dečake da budu slepi za osećanja, da na njih ne obraćaju pažnju, da ih izbegavaju, da ih ne izražavaju. U najvećem broju tradicionalnih, patrijarhalnih društava, dečaci se vaspitavaju kao da osećanja ne postoje, to se prezire i ostavlja ženama. Problem je u tome što i danas imamo primenu praistorijskih modela ponašanja i odnosa u nekim urbanim sredinama. Ono što je bilo adekvatno ponašanje u praistoriji, kad je moralo da se izađe na sneg i led da se nešto ulovi kako bi se moglo preživeti, danas je neadekvatno i neadaptivno ponašanje. Ali mnogi pojedinci i grupe podržavaju takve tradicionalne obrasce i opiru se promenama.

Kako nas određuju klima i jezik

Koliko kulturološki faktori utiču na dijagnostikovanje određenih stanja koja nisu teški mentalni poremećaji?

Prva stvar za koju mislim da dramatično utiče, što sam osetio i na svojoj koži, jeste klima. Ovde gde mi živimo, ne možeš da umreš od gladi. Ne moraš ništa da radiš, preživećeš. Ne moraš da se organizuješ, da sarađuješ, možeš da budeš lenj, priroda će ti svakako dati najosnovnije. Moj omiljeni primer je Nizozemska. Ako ne sarađuju i ne dogovaraju se, tim ljudima će okean oteti ono što su oni već od njega bili oteli da bi podigli kuće i uzgajili hranu. Oni moraju da budu disciplinovani i vredni, od minimuma koji imaju da izvuku život. Tamo gde je hladno, izlaziš iz kuće nakratko, krajnje usmeren na to koji posao moraš da završiš da bi se vratio kući na vreme, da ne bi umro od hladnoće, pa tu ljudi postanu distancirani, fokusirani, organizovani, usmereni na posao. Na jugu, izađeš iz kuće, svi su već na ulici, ti se zabavljaš, opušten si, ne obraćaš pažnju na protok vremena. Kad uđeš u kuću, pre može da se desi da ćeš tu pokazati neko drugo lice.

Zatim, jezici takođe prave važne razlike. Sama ideja da u složenoj nemačkoj rečenici glagol dolazi kao poslednja reč čini da moraš da slušaš svog sagovornika do kraja, jer ako nisi čuo poslednju reč ne znaš šta je hteo da kaže. To proširuje radnu memoriju, uči sagovornike strpljenju, uvodi red u komunikaciju. Engleska sintaksa je, opet, potpuno predvidiva, red reči u rečenici je uvek isti, sve počinje subjektom, a taj red i poredak je potpuno očigledan i u engleskom društvu – otprilike 5 odsto ljudi promeni socijalnu klasu za života. Nema mrdanja, sve je unapred određeno. Gledajte srpsku rečenicu, a ako se ne varam u slovenskim jezicima je inače tako, red reči zapravo ne postoji. Padeške promene su tako detaljno razvijene da možeš da napraviš bilo koji red reči i svako sve razume. Izgovoriš prve tri reči, ljudi već znaju šta si hteo da kažeš i počinju da se svađaju sa tobom. Predivno kao preduslov da Crnjanski napiše najdivniju poeziju na svetu, ali potpuni haos u društvu koje ne može da napravi red vožnje ni za šta.

Važan udžbenik

U srpskom društvu imamo situaciju da je, na primer, na Medicinskom fakultetu, nastava iz psihoterapije izrazito oskudna i na osnovnim studijama, pa čak i kad ljudi specijaliziraju psihijatriju. Veliki broj profesionalaca čiji bi zadatak bio da razgovaraju sa ljudima zapravo nije tokom studija dobio dovoljno znanja i veština za to. U isto vreme, na sve strane niču raznorazni instituti za psihoterapiju, svuda može da se dobije potvrda da si psihoterapeut i manje-više od svakoga može da se uči psihoterapija. U tom smislu, jedan doprinos da se ta situacija malo ispravi jeste udžbenik “Psihoterapija” (Clio), koji je profesor Erić počeo da priređuje 2002. godine. Sad se pojavilo šesto izdanje. Preko dvadeset godina se taj udžbenik unapređuje i revidira, čita u Beogradu i u drugim univerzitetskim centrima, čak i širom bivše Jugoslavije. To je sada knjiga u kojoj su predstavljeni gotovo svi najsavremeniji trendovi u psihoterapiji i to su pisali neki od vodećih autora iz tih škola kod nas. Tako je ovaj inicijalno čisto akademski napor postao i pokušaj da se pruži mali doprinos čitavom društvu i svim pojedincima koji pate.

Predavanja o psihoterapiji

Aleksandar Dimitrijević je bio prvi predavač u seriji susreta koje u Beogradu organizuje izdavačka kuća Clio sa agencijom New Moment. Planirano je ukupno šest razgovora pod krovnim nazivom “Psihoterapija i put ka sebi”. Do sada su održana dva, sledi treći 29. avgusta, kada će Tamara Džamonja Ignjatović govoriti o ulozi psihoterapeuta u društvu i kulturi, zatim Jelena Vidić o tome kako se postaje psihoterapeut (12. 9.), a Danilo Pešić o specifičnostima grupne terapije (19. 9.). Poslednji je 3. oktobra, kada će Olga Čolović pričati o etičkim izazovima u psihoterapijskom radu.