"Kada sam, između ostalih, i ja bila proglašena viškom u svom preduzeću, dobila sam, kao naknadu, deo akcija firme. Moj suprug, vojno lice, neće biti te sreće", kaže za "Vreme" Jelena Protić, supruga majora VSCG
„Ako od mog odlaska iz službe zavisi taj ulazak u Evropu, idem dobrovoljno, samo da skratim ovu agoniju“, kaže za „Vreme“ četrdesetšestogodišnji major Marko Odavić. Na stolu u njegovoj kancelariji porodična fotografija: supruga i dvoje dece, tatini „školarci“, jedanaestogodišnji Nenad i četrnaestogodišnja Nevena. Major Odavić je samo jedan od oko 41.500 zaposlenih u Vojsci Srbije i Crne Gore, koji čekaju da na snagu stupi „ključna tačka“ u procesu reforme Vojske, formulisana kao – rasterećivanje vojnog kadra. Prema najavi ministra odbrane Borisa Tadića, to znači da će praktično polovina od ukupnog broja, što civilnih, što uniformisanih lica u vojsci biti oslobođena daljeg vršenja dužnosti. Ako u obzir uzmemo da gotovo svi zaposleni u VSCG imaju porodice, broj onih koji će biti obuhvaćeni reformom, grubom procenom, varira između 80.000 i 120.000 osoba.
TAKTIČKO–ORGANIZATORSKE SPOSOBNOSTI: Sa detaljima ovog tranzicionog poduhvata malo ko je upoznat do tančina, ali, kako za „Vreme“ kaže potpukovnik, koji insistira na anonimnosti: „Princip je isti, u pitanju su samo nijanse. Nas koji smo ‘ispunili bonus’, poslaće u zaslužene penzije, sa ostalima će već videti. Neke će, kako najavljuju ovi iz vrha, pretvoriti u policajce, vatrogasce, ili profesore, a neke će, jednostavno da pregrupišu.“
Penzionerski „paket aranžman“ uključuje i vojna lica sa višim činom, koja iza sebe imaju 30 godina radnog staža, i po mišljenju većine, predstavlja jedno od srećnijih rešenja. Prema rečima Milorada Petrovića, pukovnika u penziji, penzije stižu gotovo redovno i dovoljne su za pristojno preživljavanje i povremeno čašćavanje unučića. Vojni penzioneri koji još školuju svoju decu, suočeni su sa mnogo većim izdacima, tako da su mnogi od njih, prinuđeni da iznađu prelazno rešenje, uplovili u talas sive ekonomije. Oni sa većim taktičko-organizacionim sposobnostima i početnim kapitalom uveliko se bave privatnim preduzetništvom, dok su manje snalažljivi izvore prihoda potražili, između ostalog, za pijačnim tezgama, u, kako reče iskusni zastavnik u penziji, „sve bespoštednijoj konkurenciji sa Kinezima“.
Drugo moguće rešenje – proces prekvalifikacije u druga zanimanja, još je u pripremi i rezervisan je za vojna lica koja imaju manje od 20 godina radnog iskustva i istovremeno dobro barataju engleskim jezikom. Posle ovog edukativnog zahvata čeka ih, sasvim izvesno, posao u Saveznom MUP-u ili držanje predavanja na fakultetima. Vojni lekari-specijalisti i stomatolozi su, podrazumeva se, izuzeti od ovog „preškolovanja“. Kako dobar deo njih već godinama istovremeno radi na dva „fronta“, za vojsku i privatno, pretpostavka da će u tranzicionom procesu proći sa manje trvenja od ostalih im kolega čini se sasvim opravdanom.
I dok onima koji odlaze iz vojne službe ne preostaje ništa drugo do da se s tim nose bilo sa filozofskim mirom bilo sa nevericom, oni kojima se smeši o(p)stanak već unapred sebe vide u poslu „do guše“. Jedan mlađi kapetan kaže za „Vreme“ da je veliki broj profesionalnih oficira, nezadovoljan visinom plata i frustriran zbog opšteg stanja u Vojsci, odavno podavao otkaze: „Vojni vrh, dakle, ne samo da ima problem oko što korektnije eliminacije prekobrojnih već ima i problem da zadrži ljude od kojih ima koristi.“
BESPARICA: Eventualno pregrupisavanje vojnih jedinica, koje se pretpostavlja kao još jedno od reformskih rešenja, mnoge vojničke supruge bi, ukoliko pođu za svojim muževima, koštalo posla, a decu promene škole. Familijarno preseljenje sa sobom vuče i rešavanje stambenog pitanja. Prema nezvaničnim podacima, oko 18.000 vojnih lica trenutno nema stan. Mnogi od njih imaju tašte ili roditelje kod kojih stanuju „na određeno vreme“, neki su podstanari, a neki sa sve ženama i decom stanuju u kasarnama. Na teritoriji grada Beograda, na primer, u poslednjih godinu dana nije dodeljen nijedan vojni stan, izuzev nekoliko stambenih objekata na Bežanijskoj kosi. Samofinansirajuće rešavanje stambenog pitanja se u poslednjih par godina pokazalo isplativijim u privatnoj režiji, negoli preko vojnih kanala, te su mnogi, umesto preko „firme“, stanove kupovali preko malih oglasa. Trenutno su u toku protesti Udruženja vojnih penzionera SR Jugoslavije ispred zgrade Ministarstva odbrane SCG i Palate federacije. Uredba kojom se obezbeđuje davanje stanova u zakup vojnim beskućnicima, koji su odlukom državnog rukovodstva i naredbom Vrhovne komande predislocirani sa prostora otcepljenih republika, ne postoji. Članovi ovog udruženja već 13 godina sa porodicama žive po kolektivnim smeštajima i po kasarnama, sa zidovima okrečenim masnom farbom, linoleumskim podovima i svakodnevnim direktnim prenosom jutarnje vojničke gimnastike. Čak 450 podstanarskih porodica tuženo je zbog neplaćanja previsokih kirija, a ministar odbrane Boris Tadić, sa kojim je svojevremeno bilo razgovora na ovu temu, decidirano je rekao da „za rešavanje njihovog stambenog pitanja nema para“.
Kada je u pitanju kritika, kako ministra Tadića tako i predstojećih promena, vojničke supruge su, uglavnom, bez dlake na jeziku, tim pre što su mnoge od njih i same dale svoj „doprinos“ tranziciji ostavši bez posla. „Kada sam, između ostalih, i ja bila proglašena viškom u svom preduzeću, dobila sam, kao naknadu, deo akcija firme. Moj suprug, vojno lice, neće biti te sreće“, rekla je za „Vreme“ Jelena Protić. Bivša supruga jednog kapetana, međutim, smatra da proces pretvaranja „glomazne vojske, kakva je naša, u jednu kompaktniju instituciju, po uzoru na evropske armije, mora da bude bolan“. Sa ovom konstatacijom nikako se ne slaže jedan penzionisani major, koji je mišljenja da predstojeća reforma nije ništa drugo do „plansko uništavanje“ nekada jedne od najpoštovanijih evropskih vojnih sila. „Prepolovljavati vojsku i oružje u kriznim momentima kao što su ovi, na kriznom području kao što je ovo, nije ništa drugo do srljanje u propast, a žene mogu da pričaju šta hoće“, kaže za „Vreme“. Međutim, ono što se reformatorima ne može oprostiti, po izjavama zaposlenih u vojsci, jeste nedovoljno informisanje javnosti o potezima predstojeće transformacije. „Dok smo mi detaljno obavešteni o svakoj ‘civilnoj transformaciji’, građani nemaju predstavu o onome što će snaći nas“, kaže za „Vreme“ rezignirani stariji vodnik. „Mi jesmo obučeni da stoički podnesemo sve, ali to ne važi i za naše porodice. U to ime, podsetio bih ministra Tadića da bi bilo ljudski da nam da par minuta medijske pažnje po ovom pitanju, pre nego što nam da ‘voljno’.“
Ozbiljna pitanja i problemi značajni za Vojsku Srbije i Crne Gore, obrađivani u periodu između 15. oktobra i 15. novembra tekuće godine, propraćeni su, prema oceni Medija centra na, uopšte uzev, poprilično površan i protokolaran način. U proseku, novine su za mesec dana objavile po tri intervjua i po dve reportaže u kojima se dotiču vojne teme. Kada su informativne emisije elektronskih medija u pitanju, Vojska SCG je po zastupljenosti zauzela deseto mesto, odnosno 4,38 odsto medijskog prostora. Na prvom mestu našlo se haško pitanje (preciznije optužnice dvojice generala) – 41odsto, na drugom je međunarodna saradnja – 11 odsto, ulazak u Partnerstvo za mir sa devet odsto je na trećem, a reforma Dojske tek na četvrtom mestu sa 8,8 procenata. Interesantan detalj je da se predsednički kandidati u okviru svojih kampanja nisu ozbiljnije doticali pitanja vojske.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
