Vodič kroz advokaturu

ZVANIČNE TARIFE

Zvanično, svi advokati u Srbiji svoje usluge naplaćuju po propisu o advokatskoj tarifi od kojih je poslednji usvojen 18. decembra 2004. Iznos koji je klijent dužan da plati po toj tarifi određuje se u zavisnosti od vrednosti spora i vrste spora, a posebno ukoliko je reč o krivičnom postupku. Primera radi, ukoliko je reč o sporu vrednom od 1,5 do šest miliona dinara, sastav podneska sa paušalom klijenta će koštati 11.250 bodova – gde svaki bod vredi 15 dinara. U istom tom sporu, zastupanje sa pristupom i paušalom staje 12.000 bodova. Razvod ili poništenje braka, kao i utvrđivanje očinstva ili majčinstva košta 5625 bodova za sastav podneska s paušalom, dok zastupanje sa pristupom i paušalom košta 6375 bodova. Ukoliko je pak u pitanju krivični postupak gde je za počinjeno delo zaprećena zatvorska kazna od pet do deset godina, sastav podneska košta 15.000, a odbrana sa pristupom i paušalom 15.750 bodova. Pri svemu tome, za neodržano ročište ili neobrazloženi podnesak, klijent plaća polovinu zvanične tarife.

NEZVANIČNA CENA

Iako su obavezni da poštuju zvaničnu tarifu, advokati vrlo često pribegavaju prilagođavanju zadatoj situaciji. „Različitim strankama različito i naplaćuješ. Ja obično radim i ispod tarife, jer mi je jasno da određena stranka nema dovoljno novca. U slučaju nekih razvoda, sa velikim brojem ročišta i podnesaka, čovek bi ceo mesec morao da radi samo da plati advokata. Za sitnu klijentelu, advokati i inače naplaćuju ispod tarife. Obično klijentu objasniš da je ‘to po tarifi toliko, ali ja ću vam to uraditi za toliko’. Međutim, čak i u tim slučajevima, oni se ponekad uplaše cifre i odu dalje“, kaže za „Vreme“ jedan mlađi beogradski advokat. Isto tako, primetna je razlika u tarifiranju između manjih gradova i Beograda – u nekim gradovima, gde je ekonomska situacija nezavidna, advokati naplaćuju daleko manje od tarifom određenih iznosa, dok u nekim drugim, zbog manjka konkurencije, „klijentima odvaljuju cifre da ti se mozak zavrti“.

Potpuno je druga priča u slučaju procesa za naknadu štete – advokat tu proceni kolike su mu zapravo šanse da dobije na sudu, a potom odluči da li da se sa klijentom dogovori o „honoraru na procenat“. Naime, u slučaju da klijent traži naknadu materijalne ili nematerijalne štete, advokat najčešće odlučuje da ga „kreditira“ i da svoje usluge naplati tek kasnije – obično u iznosu od deset do 30 procenata od iznosa koji klijent na kraju dobije. Inače, Kodeks profesionalne etike advokata i ovde je, baš kao i u nekim drugim slučajevima prilično neodređen. Naime, tačka 109.1 ovog kodeksa određuje da je suprotno pravilima da „advokat umesto nagrade ugovara potpuno ili delimično preuzimanje spornog prava čije mu je zastupanje povereno, odnosno ugovara i prima kao svoju nagradu deo novčanog iznosa ili druge vrednosti koje bi, po odluci suda, drugog organa ili organizacije, u predmetu u kojem zastupa, trebalo da pripadnu njegovom klijentu“. S druge strane, u 110. tački navodi se da nije u suprotnosti s pravilima da advokat „ugovorenu nagradu veže za uspešan ishod zastupanja, ukoliko to odgovara prirodi slučaja, ne ugrožava njegovu nezavisnost i nije suprotno zabrani pravila 109.1“. Ukratko, ko razume, shvatiće.

„DOLCE“ VITA

Koliko god glamurozno izgledala advokatura na prvi pogled, čini se da ta profesija ipak nije tako „slatka“ kao što se čini. Najbolje, naravno, prolaze oni koji su nasledili već uhodane advokatske kancelarije, dok je ostalima prepušteno da se snalaze kako znaju i umeju. Primera radi, u nekim viđenijim kancelarijama, mlađi advokati rade za neverovatno mizernih 100 evra, dok se u nekim drugim iznos kreće najviše do 500 – u oba slučaja, upravo su mlađi i neafirmisani advokati ti koji nose najveći deo posla, dok su „gazde“ oni koji kancelariji donose ugled i dižu cenu, ne radeći pritom baš previše. Pri svemu tome, pripravnici u advokatskim kancelarijama najčešće rade bez naknade. Čak i kad se dočepaju penzije, advokatima uglavnom nije lako: pošto porez plaćaju paušalno, penzija im u ovom trenutku ne prelazi deset-dvanaest hiljada dinara.

Po rečima naših sagovornika, hijerarhija u ovdašnjem advokatskom svetu podrazumeva da su na samom vrhu zvučna imena koja čine jedan odsto ukupne advokatske populacije, u sredini su oni koji rade sitnije slučajeve i mesečno imaju prosečan prihod, dok je isto toliko onih koji jedva preživljavaju – poslednje dve kategorije jesu i najbrojnije. „Posebno je teško ženama. Posao je užasno naporan, zahteva 24 sata pripravnosti, a pritom nemaš kredit, nemaš bolovanje, nemaš garantovano porodiljsko bolovanje. Najteže je u stvari neudatim ženama advokatima koje su u ovaj posao ušle kao pripravnice, koje zavise od poslodavca i kojima tata nije advokat“, kaže sagovornik „Vremena“. Zahvaljujući upravo tome, neke žene pribegle su praktičnim rešenjima i odlučile da svoju ženstvenost bar nekako iskoriste – bilo je, naime, onih koje su rado prihvatile poziv jednog poznatog advokata da s njim provedu nekoliko dana na privatnoj jahti. Rezultati te aktivnosti ostali su nepoznati.

SLUŽBENA DUŽNOST

Mnogi mlađi advokati prihvatili su da po potrebi budu advokati po službenoj dužnosti, kako bi dobili neke poreske olakšice i ipak ponešto zaradili. Međutim, još 1999. odlučeno je da im MUP, odnosno sudovi, u tom slučaju isplaćuju samo polovinu cene predviđene tarifom. Za vreme ministrovanja Vladana Batića odlučeno je da taj iznos ipak bude 90 odsto zvanične tarife, da bi u martu 2004. cifra bila ponovo vraćena na 50 odsto. Advokatska komora Beograda u ovom trenutku nije bila u mogućnosti da „Vremenu“ saopšti tačan iznos dugovanja države prema advokatima po službenoj dužnosti, ali upućeni tvrde da se dug kreće oko 30 miliona dinara (gde većinu dugovanja snosi MUP, pošto sudovi uglavnom redovno plaćaju). Istovremeno, kako navodi više sagovornika, klijenti uglavnom nemaju poverenja u advokate koji su im dodeljeni, između ostalog i zbog toga što stariji i viđeniji advokati u medijima često pominju kako advokati po službenoj dužnosti rade za policiju. To je, inače, suprotno Kodeksu profesionalne etike advokata, koji jasno navodi da je obaveza advokata da se „prema drugom advokatu ophodi učtivo, bez omalovažavanja, izvrgavanja podsmehu, ogovaranja, vređanja ili drugog napada na ličnost“.

DIL

Opšte pravilo domaće advokature jeste da je „najveća lova u krivici“, odnosno u preuzimanju slučajeva optuženih za teža krivična dela zbog kojih se obavezno određuje i pritvor. „Magarac se bije dok je u blatu, a klijent dok je u pritvoru. Tako bar razmišljaju oni do kojih takvi slučajevi dospevaju“, objašnjava advokat koji je želeo da ostane neimenovan. Ukratko, stvar je u tome što za oslobađanje iz pritvora neki advokati uzimaju više novca nego neki drugi za vođenje čitavog procesa – nezvanično, tarifa se kreće od dve do 15 hiljada evra, u zavisnosti od težine dela. „Ako garantuješ klijentu da ćeš ga izvući iz pritvora ili mu smanjiti zagarantovanu zatvorsku kaznu, a pritom nisi siguran u to, onda si budala. Normalan i ozbiljan čovek to će učiniti samo ukoliko sigurno zna da će uspeti, a velika imena takve slučajeve uzimaju pošto su u dilu sa sudijom ili tužiocem“, kaže sagovornik „Vremena“.

Čitava priča, dakle, izgleda ovako: advokat poznaje sudiju koji određuje ukidanje pritvora ili tužioca koji može da utiče na tu odluku, svom klijentu obećava ono što je sigurno (da će mu prijateljski nastrojen sudija ili tužilac „učiniti“), od klijenta uzima novac za tu uslugu i gotova stvar. Pozadina čitave priče, međutim, podrazumeva dodatni advokatski trud: neki advokati su u advokaturu stigli direktno iz pravosuđa, pa samim tim dobro poznaju sudije i tužioce, neki uzimaju toliko velike pare da one neodlučne bar pokušaju da „podmažu“, a neki poznanstva započeta još za vreme studija na Pravnom fakultetu dodatno poboljšavaju zajedničkim odlascima na letovanja. Godinama su tako na raznim plažama viđane porodice ovog ili onog advokata sa porodicama ovog ili onog sudije – troškove su, naravno, snosili advokati kojima se takva investicija dugoročno isplaćivala.

DILERSKA PROCEDURA

Kako su počinioci krivičnih dela obično upoznati sa praksom „dilova“, dešavalo se da se savet o izboru advokata traži direktno od sudije koji je zadužen za određeni slučaj: ovaj će, naravno, preporučiti advokata kojeg dobro poznaje, a s njim će kasnije biti mogući svakojaki pregovori. U tom slučaju, miran je optuženi, miran je i advokat, a umiren je i sudija. Svima dobro, što bi se reklo.

Koliko zapravo košta takvo poznanstvo i takva usluga, najbolje ilustruje primer iz jedne od najviđenijih beogradskih advokatskih kancelarija, u koju je onomad ušla majka pritvorenog čoveka. Prva rečenica koja joj je upućena posle kratkog izlaganja slučaja, bila je: „Jeste li prodali stan?“

Ponekad, međutim, klijent zapravo i ne zna kolike su moći njegovog advokata. Ukoliko pritvor već nije određen, advokat svom klijentu predočava moguće zatvorske kazne, objašnjava mu koliko košta svaka godina manje, dobija novac i zatim, na primer, odlazi u obližnji kafić gde već udobno smešten sedi sudija poznanik. „Sređeno!“, objasniće svom klijentu koji uskoro, umesto par godina robije, dobija jednogodišnju uslovnu zatvorsku kaznu.

DILERSKI PROBLEMI

Prava nevolja u slučaju „dila“ nastaje ukoliko advokat ne opravda poverenje, odnosno novac koji je uložen bilo u oslobađanje od pritvora, bilo u smanjenje zatvorske kazne. Naime, u pritvoru ili u dugogodišnjem zatvoru ne završavaju fini i miroljubivi, već u najvećem broju slučajeva opasni ljudi.

Opšte je poznata beogradska priča o advokatu koji je obećao oslobađajuću presudu svom klijentu i, nakon što je ovaj ipak osuđen, bio kidnapovan i prisiljen da prijatelje svog klijenta oralno seksualno zadovoljava. Primer, međutim, nije i jedini: slično se dogodilo i u jednom manjem gradu kada je klijent, kome je takođe obećano i naplaćeno oslobađanje, posle izdržane zatvorske kazne, došao u kancelariju svog advokata i zatražio vraćanje novca. Pošto mu je isplaćeno sve do poslednje banke, klijent je zaključao kancelariju u kojoj su se nalazili advokat i njegova sekretarica i takođe prisilio advokata da ga oralno zadovolji. Sekretaricu nije ni taknuo…

Iako su takve priče već dovoljno užasne, bilo je i užasnijih. Naime, ako je verovati beogradskim advokatskim krugovima, jedan advokat koji je takođe izneverio obećanja data klijentu, bio je kidnapovan i seksualno zlostavljan od strane klijentovih poznanika – čitava stvar snimljena je kamerom, a snimak je potom kružio po gradu. Imajući u vidu takva iskustva, kao i brojne slučajeve lomljenja advokatskih ruku i nogu, nije ni čudo da se jedan od poznatih advokata, u strahu od razočaranog klijenta, onomad danima krio u šahtu.

PRIVREDA

Jedan od najisplativijih advokatskih poslova jeste zastupanje različitih preduzeća s kojima se sklapa ugovor o paušalnom plaćanju usluga ili ugovor o plaćanju po preduzetoj radnji. Advokat, dakle, od direktora ili vlasnika dobija ovlašćenje po kojem dobija redovnu mesečnu naknadu ili naknadu koja varira u zavisnosti od poslova koje u međuvremenu obavi. Obe varijante imaju i prednosti i mane: ukoliko radi za redovnu naknadu, advokat ima zagarantovan prihod, ali ponekad mogu da mu zapadnu obaveze koje bi inače mnogo više naplatio. S druge strane, ukoliko se opredeli za varirajući ugovor, može mu se dogoditi da od svog klijenta mesecima ne dobije ni dinar. Ono što je ipak karakteristično za ovakve poslove jeste takođe neka vrsta „dila“: „Ako ti radiš u nekoj firmi kojoj je potreban advokat, a poznaješ mene, ti meni namestiš posao, a ja te za tu uslugu po dogovoru ‘podmažem’. To je, naravno, protivno Kodeksu, ali od preko 2500 advokata u Beogradu, tvoja firma izabrala je baš mene. Ja zarađujem upravo zahvaljujući tebi“, kaže jedan sagovornik „Vremena“. On još navodi da su poslovi s preduzećima odlični za advokate, ali istovremeno i prilično nesigurni zbog uvek neizvesne sudbine, odnosno opstanka klijenta – u slučaju da preduzeće bankrotira, advokat ostaje bez honorara.

SREĆNICI U HAGU

Samo se retkim advokatima posreći da se nađu na mestu branilaca haških optuženika. Koliko god bio naporan i stresan taj posao (što on nesumnjivo jeste), honorari koji se tamo isplaćuju daleko prevazilaze ono o čemu običan advokatski smrtnik može samo da sanja. Honorar branilaca, naime, može da dosegne i neverovatnu cifru od 40.000 dolara mesečno, a na raspolaganju im je 3000 sati za pripremu – ukoliko to vreme „ispucaju“ brže nego što je predviđeno, troškove više ne snosi Tribunal, već sam optuženi, u zavisnosti od imovine kojom raspolaže. Fiksna bruto satnica za glavnog branioca sa više od 20 godina iskustva iznosi 110 dolara, uz plaćene putne i druge troškove.

Ipak, kako je već rečeno, do tih iznosa mogu stići samo odabrani: oni najbolji, oni najugledniji ili, u nekim slučajevima, oni koji su se tamo našli po „političkoj liniji“. U tom smislu, pričalo se čak i o dogovorima advokata s branjenicima o podeli dobiti. Dovodeći u sumnju takva govorkanja, advokat Branislav Tapušković ipak je objasnio da bi „optuženi, ako bi advokati delili novac sa njima, mogli da zarade više nego što su zarađivali dok su bili na slobodi“.

SUKOBI I TORBE

Do sada verovatno najpoznatiji slučaj međusobnog sukoba advokata na suđenju dogodio se u martu 2004. kada je na suđenju za zločin na Ibarskoj magistrali advokat Nikola Barović torbom gađao kolegu Dušana Mašića. Tokom saslušavanja jednog od svedoka, Mašić je optužio Barovića da je svedoka pripremao (što je zabranjeno), pa se Barović, nazvavši Mašića „životinjom“, požalio sudiji. Mašić je na to adekvatno odgovorio (kvalifikujući Barovića kao „stoku“), zatim su pomenuti „konj matori“ i „gnjida bedna“, a sledilo je i nešto psovanja. Konačno, Barović je uzeo veliku kožnu torbu kolege Rajka Danilovića i njome pogodio Mašića.

Svega mesec dana posle toga, na istom suđenju, advokat oštećenih Vladimir Božović optužio je koleginicu Zoru Dobričanin da su njena pitanja svedoku zasnovana na lažima, posle čega su usledile i optužbe rodbine ubijenih članova SPO-a: „Ubila si mi brata, đubre jedno bezobrazno“, „Nemoj da se smeješ, jer ću da te zadavim“… Neposredno pre nego što je proglašena pauza, sudija je pokušao da malo raskravi atmosferu pozivajući se na prethodni incident i upozorivši prisutne: „Sve tašne su kod mene.“

No, advokati se ne sukobljavaju samo među sobom: česti su i slučajevi pretnji koje dolaze od njihovih sopstvenih klijenata nezadovoljnih presudom, što obično uzrokuje dodatno povećanje već izrečene kazne.

SPECIJALNI ADVOKATI SPECIJALNOG SUDA

Bez obzira na brojne važne procese, najveću pažnju javnosti za sada ipak izaziva suđenje za ubistvo Zorana Đinđića. Samim tim, i advokati koji u tom procesu zastupaju optužene vremenom su postali prave medijske zvezde. Postavlja se, međutim, pitanje koliko su za tu svoju uslugu naplatili. U advokatskoj čaršiji postoje dve tzv. škole mišljenja: po jednoj, oni su i preuzeli „unapred izgubljen“ slučaj samo radi sopstvene reklame, dok je po drugoj sumanuto i razmišljati o tome da bi neko odlučio da se bavi „tako užasnim predmetima, koji zahtevaju strašno mnogo vremena“ bez ikakve naknade. Zbog nemogućnosti utvrđivanja prave istine po tom pitanju, mnogi advokati više se bave prirodom medijskih nastupa svojih „specijalnih“ kolega: u tom smislu, mnogi navode kršenje profesionalnog Kodeksa zbog „poistovećivanja advokata s njihovim klijentima“ i „predstavljanja klijenta u drugom svetlu“. Pored toga, vidno je kršenje još nekih odredbi ovog dokumenta. Kodeks, naime, propisuje da je nedopustivo da se advokat „nepozvan obraća javnim glasilima, sa očiglednom svrhom da preporuči svoju umešnost i stručnost“, da „javno, na senzacionalistički ili samohvalisav način predstavlja svoje predmete, sposobnosti, zamisli i poduhvate“ i tome slično. A svega toga se, u slučaju Specijalnog suda, javnost već nagledala.

FUTUR

Mlađi beogradski advokati smatraju da je prava budućnost te profesije u formiranju velikih kancelarija u kojima bi bilo više advokata specijalizovanih za različite oblasti, a kojima bi viđeniji advokat s primarnom funkcijom menadžera bio na čelu. Tako bi, uz povećanje plata onih koji rade u kancelarijama i uz ljudski tretman advokata pripravnika, čitava stvar vremenom bar počela da liči na one američke TV serije. Ovako, ostaju nam torbe, dilovi i ostale priče.