Vladike su kraljevi na svojoj teritoriji

Vest da je tužilaštvo u Sloveniji podiglo optužni predlog protiv patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC) Porfirija, a po tužbi nekadašnjeg ljubljanskog paroha Željka Lubarde zbog mobinga na radnom mestu, inicirala je pitanje da li je patrijarhu Porfiriju uopšte moguće suditi pred svetovnim sudom u drugoj državi, ali i podsetila na pravni presedan, kada je jednom episkopu SPC zbog mobinga bilo suđeno i presuđeno pred svetovnim sudom u Srbiji. Takođe, po ko zna koji put postavilo se pitanje granica episkopske vlasti nad sveštenicima i njihovim porodicama.

U ovom slučaju, Lubarda tvrdi da je bio izložen dugotrajnom pritisku, jer je odbio da lažno svedoči kako bi prikrio finansijske malverzacije u crkvenoj blagajni. Ističe da je “neljudsko zlostavljanje trajalo godinama” i da je na kraju sa porodicom ostao bez krova nad glavom. Slučaj se odnosi na period kada je patrijarh Porfirije bio mitropolit Zagrebačko-ljubljanske mitropolije SPC.

MOŽE LI SE TAMO SUDITI PATRIJARHU

Načelno, patrijarh Porfirije i pored svog zvanja de fakto nema imunitet na koji bi mogao da se pozove u slučaju suđenja u Sloveniji. Prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima, diplomatski imunitet je rezervisan za diplomatske službenike i članove njihovih porodica akreditovane u državi prijema. Verski poglavari, poput patrijarha SPC, nisu automatski obuhvaćeni tim statusom, pošto se on odnosi na zvanične predstavnike država.

Izdavanje diplomatskih pasoša u Srbiji regulisano je Zakonom o putnim ispravama i pratećim uredbama Vlade Srbije. Iako se ovi pasoši izdaju najvišim crkvenim dostojanstvenicima kako bi lakše putovali, sam pasoš ne garantuje imunitet od sudskog gonjenja u inostranstvu ukoliko nosilac nije prijavljen u zvaničnoj diplomatskoj misiji.

Kada je u pitanju teritorijalna nadležnost, osnovni princip međunarodnog prava kaže da država ima punu jurisdikciju nad svim građanima na svojoj teritoriji koji ne uživaju imunitet. A budući da patrijarh SPC nema status šefa države ili akreditovanog diplomate, on podleže lokalnim zakonima države u kojoj se nalazi.

Istovremeno, interni crkveni propisi, odnosno Ustav Srpske pravoslavne crkve, nedvosmisleno definišu patrijarha kao vrhovnog poglavara za čije je kanonske ili crkvene prekršaje nadležan jedino Sveti arhijerejski sabor SPC. Međutim, ta nadležnost se odnosi na poredak unutar Crkve, a ne i na krivično-pravnu odgovornost pred svetovnim sudovima, o čemu je reč u slučaju tužbe protiv patrijarha Porfirija pred slovenačkim sudom.

Kako bi to suđenje moglo da izgleda? Postoji nekoliko načina. Prvi podrazumeva da se, iz nekog razloga, nađe na teritoriji Slovenije i tada ga slovenački organi reda i zakona mogu privesti i procesuirati direktno. Drugi scenario mogao bi da bude suđenje u odsustvu, jer tamošnji Krivični zakonik pod određenim uslovima to dozvoljavala, ukoliko ta osoba nije dostupna državnim organima, a optužena je za ozbiljno krivično delo.

Naravno, ne bi trebalo potpuno isključiti mogućnost da se patrijarh Porfirije dobrovoljno pojavi pred slovenačkim sudom. Međutim, taj scenario deluje nezamisliv iz više razloga, među kojima je i onaj da bi deo vernika teško podneo da patrijarhu sude “tamo neki katolici”.

Konačno, četvrti scenario, koji je i još manje zamisliv, bio bi izručenje patrijarha Porfirija Sloveniji, ukoliko bi ona po svaku cenu želela da mu sudi u njegovom prisustvu i raspisala međunarodnu poternicu.

Međutim, Ustav Srbije izričito kaže da građanin Srbije ne može da bude proteran niti izručen drugoj državi, osim u skladu sa međunarodnim ugovorima. Iako je bilo odstupanja od tog načela – na primer u slučaju suđenja pred Haškim tribunalom – nezamislivo je da Porfirije bude izručen Sloveniji iz najmanje dva razloga. Najpre, delo za koje je optužen nije ni izbliza teško kao ona za koja je suđeno u Hagu, a osim toga, što je za establišment u Srbiji još značajnije, takav tretman patrijarha SPC, ko god on bio, predstavljao bi nacionalno poniženje i izazvao teško sagledive reakcije mnogih građana Srbije.

Patrijarh Porfirije prethodno je saslušan kao svedok u postupku koji je pred Radnim i socijalnim sudom u Ljubljani vođen po tužbi sveštenika Željka Lubarde protiv SPC, odnosno Crkvene opštine Ljubljana, zbog optužbi za zlostavljanje na radu. Iz zapisnika sa ročišta vidi se da je tokom saslušanja negirao da je imao bilo kakvu ulogu u pritiscima na Lubardu i da je odgovornost za radni odnos sveštenika prebacio na crkvenu opštinu u Ljubljani.

“Mislim da je u konkretnom slučaju poslodavac crkvena opština, a ne ja lično”, naveo je Porfirije u iskazu pred sudom. Na pitanje o odnosu sa Lubardom, Porfirije je rekao da su njihovi kontakti bili retki, da nikada nisu razgovarali o problemima, te da nije vršio bilo kakav pritisak na Lubardu niti je učestvovao u navodnom zlostavljanju.

“Nikada se lično nisam obraćao gospodinu Lubardi niti sam na njega vršio pritisak da se preseli na teritoriju svoje parohije”, rekao je tada patrijarh Porfirije.

SLUČAJ VLADIKE NIKANORA

Podizanje optužnog predloga protiv patrijarha Porfirija podsetilo je na jedan pravni ali i društveni presedan iz 2016. godine.

Viši sud u Pančevu krajem januara te godine doneo je presudu kojom je vladika Nikanor osuđen za mobing nad nekadašnjim omoljičkim sveštenikom Tomislavom Živkovićem.

Živković je bio jedan od 14 sveštenika Eparhije banatske koji su uputili pismo tadašnjem patrijarhu Irineju i Sinodu SPC, a u kome je bilo navedeno da vladika Nikanor sveštenike “ostavlja bez plata i parohija, naziva ih lopovima i kriminalcima, preti im i ucenjuje ih”.

“Više od 28 radno sposobnih sveštenika zbog njega je završilo na socijalnoj pomoći od 12.000 dinara. Nebrojeno je primera njegove bahatosti, nastupa besa, pa čak i fizičkih napada na sveštenike i đakone”, napisali su tada sveštenici.

Sud je utvrdio da je vladika Nikanor vređao i zlostavljao Živkovića, upućivao mu pretnje koje su uključivale pretnje otkazom i da mu je oduzeo parohiju bez opravdanog povoda.

To je bila prva presuda za mobing doneta protiv nekog dostojanstvenika SPC pred svetovnim sudom u Srbiji, ali se na nju vladika Nikanor žalio Apelacionom sudu u Beogradu, negirajući optužbe i pokušavajući da ospori nadležnost svetovnog suda nad odnosima unutar Crkve. U martu 2016. Viši sud u Pančevu je ukinuo tu prvostepenu presudu i vratio suđenje na početak.

Međutim, već 5. aprila iste godine “Večernje novosti” su objavile da je Živković odustao od sudskog postupka posle “sugestije” patrijarha Irineja.

foto: dimitrije goll / tanjug

VLADIKE NAVIKLE DA SU “SVE I SVJA”

Slučaj u kome se patrijarh Porfirije suočava sa mogućnošću da protiv njega bude pokrenut postupak zbog mobinga, koji je u krajnjoj suprotnosti sa hrišćanskim vrednostima, ostavio je gorak utisak u delu javnosti u Srbiji – najpre među onima koji, ruku na srce, naivno veruju da se takve stvari u Crkvi ne događaju. Međutim, poznavaoci crkvenih prilika odavno znaju da su slučajevi mobinga nad sveštenicima koji izađu u javnost nažalost samo vrh ogromnog ledenog brega o kojem se malo govori.

Verski analitičar Draško Đenović, komentarišući ovaj slučaj, kaže za “Vreme” da je patrijarh Porfirije, i dok je bio mitropolit zagrebačko-ljubljanski, “navikao da je u Srbiji sve i svja”.

“On ne shvata da su na Zapadu stvari malo drugačije, da SPC nije glavna crkva, već jedna od crkava. Srpske vladike se u svetu, dok ne lupe glavom o zid, često ponašaju kao da su u Srbiji”, kaže Đenović.

To što patrijarh Porfirije tvrdi da direktni Lubardin poslodavac nije bio on nego crkvena opština za Đenovića nije argument.

“Ni crkvena opština ni crkveni odbor ne zapošljavaju sveštenike. Zapravo, po zakonu to je tako, ali u praksi, ono što kaže vladika – to je zakon. Crkvene opštine se često bune zbog premeštaja sveštenika, ali na kraju opet bude kako vladika kaže, a ne kako to žele crkvene opštine”, ističe Đenović.

Na pitanje koliko se kao relevantni mogu prihvatiti neki navodi da u SPC, odnosno, u većini njenih eparhija vlada jednoumlje koje ne podnosi kritiku, Đenović odgovara da je episkop “kralj na svojoj teritoriji”.

“Ako se episkop baš ne zameri drugim episkopima, on na svojoj teritoriji odlučuje sam i niko mu se neće mešati u vođenje eparhijom jer ni drugi episkopi ne žele da se njima neko meša u vođenje eparhije. Oni imaju svu vlast. Voleo bih da vidim da neko Irineju Buloviću kaže da ne može da uradi nešto u Bačkoj eparhiji. Jednostavno, svaki episkop je na svojoj teritoriji sve i svja”, kaže Đenović.

Ove Đenovićeve reči treba posmatrati u svetlu činjenice da je za sveštenike i veroučitelje Crkva jedini poslodavac, što je prva stvar koja ih stavlja u nezavidnu poziciju. Zatim, episkopi po svojoj volji mogu da premeštaju sveštenike po eparhiji, što su neki od njih koristili po principu nagrade i kazne – bogatije parohije za najposlušnije, a ako se neko drzne na bilo kakav otpor, pitanje je gde će i kako završiti. Drugo – neki od episkopa nemaju ni najmanji osećaj šta znači porodični život. To jest – šta znači premestiti sveštenika iz grada u kojem njegova supruga radi kao doktorka ili učiteljica a deca idu u školu, u mesto koje je dovoljno daleko da popadija mora da da otkaz, a da deca moraju da odustanu od dela svog obrazovanja, treninga… Recimo, jedan vladika koji stoluje u BiH zabranjuje popadijama da uopšte rade. Treće – s obzirom na to da je udruženje sveštenika steklo vrlo negativnu reputaciju iz komunističkog perioda, kada je ono bilo sredstvo države da kontroliše Crkvu, ne postoji telo koje bi zaista branilo sveštenika od samovolje episkopa ukoliko se radi o osobi koja zloupotrebljava svoju moć. Jer videlo se u poslednjih godinu-dve – čak i ako patrijarh i Sinod deluju – kao u slučaju mitropolita Justina, to se ipak radi iz nekih drugačijih motiva i razloga.

VERNICI SE NE PITAJU NIŠTA

foto: tanjug / rade prelić

Konačno, da se vratimo na poslednji slučaj, Đenović smatra da ukoliko pred slovenačkim sudom bude pokrenut postupak protiv patrijarha Porfirija, male su šanse da se poglavar SPC odazove pozivu suda.

Na pitanje da li će eventualni proces protiv patrijarha Porfirija uticati na vernike u Srbiji, Đenović odgovara odrično.

“Porfirije nije ni prvi ni poslednji episkop koji je bio na suđenju zbog mobinga, niti je sveštenik koji je izgubio posao zbog ovog slučaja prvi, a nije ni poslednji. To je ustaljena praksa, a Porfirije može da se izvlači na to da više nije zadužen za Sloveniju jer više nije mitropolit zagrebačko-ljubljanski. Vernici, da su mogli, bunili bi se dok se dešavalo to za šta je Porfirije optužen. Iskreno, ko babe u crkvi pita za crkvenu politiku? Niko. Taj slučaj nikako ne može da deluje ni na malobrojne vernike SPC u Sloveniji, ali ni na vernike u Srbiji”, kaže Đenović.

Podseća na nedavni slučaj teologa Blagoja Pantelića, koji je odlukom crkvenog suda krajem januara isključen iz crkvene zajednice SPC. Podseća da Pantelić jeste magistar teologije i da jeste završio Bogoslovski fakultet, ali da nije bio službenik SPC, već je “običan vernik”.

U trenutku dok ovaj tekst ide u štampu, u javnosti se pojavila informacija da je dvojici vernika iz Šabačke eparhije ranije traženo da prepoznaju glas svog sveštenika kojeg je neko snimao, odnosno potvrde da je on “govorio protiv države” na liturgiji, što su oni odbili. Nadležni episkop Jerotej navodno je kaznio pomenute vernike sa dve godine zabrane da im sveštenik uđe u kuću da sveti vodicu, osvešta kolač… Ukoliko je to istina, ostaje pitanje šta tek episkop – inače poznat, kako tvrde poznavaoci crkvenih prilika, po premeštanju sveštenika po svom ćeifu – sprema za pomenutog sveštenika, kao što je pitanje i da li će imati ko da ga od te kazne odbrani.

Đenović, međutim, smatra da je slučaj patrijarha Porfirija “pušten u javnost” da bi se njen fokus pomerio sa lokalnih izbora ili godišnjice najvećeg protesta u istoriji Srbije, koja je bila 15. marta. Na pitanje da li to znači da su crkveni poslovi i problemi upregnuti za skretanje pažnje, Đenović zaključuje pitanjem: “Hoćete da kažete da se u SPC nešto dešava bez države, i da se u državi nešto dešava bez SPC?”