Teško je proceniti koliko je Novosađana i drugih pristiglih iz Vojvodine i cele zemlje protestovalo u utorak uveče u Novom Sadu, ali svakako ih je bilo nekoliko desetina hiljada. Vrh kolone je – moglo se videti i na mrežama – pristizao na Trg slobode, a poslednji redovi su se još motali tu negde na Bulevaru oslobođenja, relativno blizu postradale Železničke stanice, koja će verovatno još dugo stajati neupotrebljiva zbog potencijalne opasnosti, ali i kao simbol velike tragedije, bahatosti, voluntarizma i pohlepe naprednjačke vlasti. Organizatori su pozvali građane da se okupe na, kako kažu, “mestu zločina”, a onda da došetaju do Gradske kuće i predaju zahteve za ostavkama premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Milana Đurića, te za krivičnu odgovornost onih koji su za tragediju direktni krivci. Oni koji poznaju Novi Sad znaju da trasa šetnje nije uopšte mala, par kilometara gore-dole.
Na samom početku videlo se da su prisutni izuzetno besni i da je njihov gnev neuporedivo snažniji nego onaj “uobičajeni”, viđen tokom ranijih novosadskih protesta usmerenih protiv naprednjačke zloupotrebe vlasti, neregularnih izbora, uništavanja životne sredine, urbicida, “koronarne” politike ili ugrožavanja medijskih sloboda. Jeziva pogibija četrnaestoro ljudi ostavila je snažan utisak, a režimska spinovanja i dezinformacije, čije je bio cilj da zamaskiraju odgovornost vlasti – samo su uvećavali bes.
Usput su, u šetnji, nastradale prostorije Srpske napredne stranke, polupana su stakla, obojene su krvavom farbom… Prekriženi su likovi Vučića i Vučevića, a ispod njih je zapisano velikim slovima – Ubice. Zabeleženi su razni incidenti, pre svega između demonstranata i organizatora protesta koji su neuspešno pokušali da spreče da se prostorije uništavaju. Tu su se onda pojavili i neki momci, očigledno naprednjačkog sentimenta, koji su takođe branili prostorije. Srećom, osim razmene uvreda nije došlo do ozbiljnijeg fizičkog incidenta. Delovalo je da agresivni demonstranti nisu “ubačeni elementi” već “autohtoni” besni građani.
Na Trgu slobode gužva i haos rasli su kako su demonstranti pristizali. Veliki broj policajaca nalazio se u Gradskoj kući. Izvedeni su prethodno dogovoreni performansi: Gradska kuća je obeležena krvavom bojom, a potom je odbornik Miša Bačulov izlio cisternu fekalija pred sedištem gradonačelnika Đurića. “Kako oni nama, tako i mi njima”, rekao je Bačulov.
Demonstranti su se potom podelili – oni agresivniji i znatiželjniji ostali su neposredno pred Gradskom kućom, a “obični” građani su se udaljili. Ubrzo su maskirani demonstranti počeli da razbijaju prozore, demoliraju okolnu imovinu, uriniraju na Gradsku kuću… Policija je odgovarala suzavcima. Organizatori su se odmah ogradili tvrdeći da su u pitanju “ubačeni elementi” čiji je cilj bio da na taj način omalovaže protest.
U Novom Sadu su naprednjački kriminalci 2020. godine demolirali Gradsku kuću sa istom namerom, tokom korona-protesta. Iako su kamere sve snimile, niko od njih nikada nije odgovarao. Nema nikakve sumnje da je u proizvodnji nasilja u utorak bilo dosta naprednjačke paravojske, videlo se to i po uvredama upućenim novinarima N1, i po tome što policija nije adekvatno reagovala i onda kada je morala. Ali, uopšte nije nemoguće da su im se pridružili i mnogi pravi protivnici režima. Gnev je veliki.
Ipak, organizovano nasilje nije uspelo da umanji ogroman i apsolutno opravdan građanski gnev. Ogromna većina građana došla je na mirne proteste i pokoji smislen performans, i ovo nije njihov par rukavica. Nasilnici su, reći će, oni protiv kojih se bore.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Šta znače pretnje Aleksandra Vučića upotrebom državne prisile? Zapravo ništa, dok zaista ne bude pokušao da ih ostvari
Korišćenje u dnevnopolitičke svrhe mogućnosti atentata na predsednika države – posebno u zemlji gde je pre četvrt veka mučki ubijen premijer – krajnje je opasno i neodgovorno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu. Razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Nikada nisam video besmisleniju odluku od trodnevne žalosti u Vojvodini, dok je u ostatku Srbije ona trajala samo jedan dan. Gde to tačno teritorijalno prestajemo da tugujemo – kad pređemo most u Beškoj ili plačemo skroz do Banovaca? Paradoksalno, gledaoci u Vojvodini imaju klasičnu muziku i izmenjen program, dok na kanalima sa nacionalnom frekvencijom cepa veselje
