Teško je proceniti koliko je Novosađana i drugih pristiglih iz Vojvodine i cele zemlje protestovalo u utorak uveče u Novom Sadu, ali svakako ih je bilo nekoliko desetina hiljada. Vrh kolone je – moglo se videti i na mrežama – pristizao na Trg slobode, a poslednji redovi su se još motali tu negde na Bulevaru oslobođenja, relativno blizu postradale Železničke stanice, koja će verovatno još dugo stajati neupotrebljiva zbog potencijalne opasnosti, ali i kao simbol velike tragedije, bahatosti, voluntarizma i pohlepe naprednjačke vlasti. Organizatori su pozvali građane da se okupe na, kako kažu, “mestu zločina”, a onda da došetaju do Gradske kuće i predaju zahteve za ostavkama premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Milana Đurića, te za krivičnu odgovornost onih koji su za tragediju direktni krivci. Oni koji poznaju Novi Sad znaju da trasa šetnje nije uopšte mala, par kilometara gore-dole.
Foto: Marija Janković…cisterna sa fekalijama,…
Na samom početku videlo se da su prisutni izuzetno besni i da je njihov gnev neuporedivo snažniji nego onaj “uobičajeni”, viđen tokom ranijih novosadskih protesta usmerenih protiv naprednjačke zloupotrebe vlasti, neregularnih izbora, uništavanja životne sredine, urbicida, “koronarne” politike ili ugrožavanja medijskih sloboda. Jeziva pogibija četrnaestoro ljudi ostavila je snažan utisak, a režimska spinovanja i dezinformacije, čije je bio cilj da zamaskiraju odgovornost vlasti – samo su uvećavali bes.
Usput su, u šetnji, nastradale prostorije Srpske napredne stranke, polupana su stakla, obojene su krvavom farbom… Prekriženi su likovi Vučića i Vučevića, a ispod njih je zapisano velikim slovima – Ubice. Zabeleženi su razni incidenti, pre svega između demonstranata i organizatora protesta koji su neuspešno pokušali da spreče da se prostorije uništavaju. Tu su se onda pojavili i neki momci, očigledno naprednjačkog sentimenta, koji su takođe branili prostorije. Srećom, osim razmene uvreda nije došlo do ozbiljnijeg fizičkog incidenta. Delovalo je da agresivni demonstranti nisu “ubačeni elementi” već “autohtoni” besni građani.
Foto: Marija Janković…pendreci i suzavac
Na Trgu slobode gužva i haos rasli su kako su demonstranti pristizali. Veliki broj policajaca nalazio se u Gradskoj kući. Izvedeni su prethodno dogovoreni performansi: Gradska kuća je obeležena krvavom bojom, a potom je odbornik Miša Bačulov izlio cisternu fekalija pred sedištem gradonačelnika Đurića. “Kako oni nama, tako i mi njima”, rekao je Bačulov.
Demonstranti su se potom podelili – oni agresivniji i znatiželjniji ostali su neposredno pred Gradskom kućom, a “obični” građani su se udaljili. Ubrzo su maskirani demonstranti počeli da razbijaju prozore, demoliraju okolnu imovinu, uriniraju na Gradsku kuću… Policija je odgovarala suzavcima. Organizatori su se odmah ogradili tvrdeći da su u pitanju “ubačeni elementi” čiji je cilj bio da na taj način omalovaže protest.
Foto: Marija Janković…
U Novom Sadu su naprednjački kriminalci 2020. godine demolirali Gradsku kuću sa istom namerom, tokom korona-protesta. Iako su kamere sve snimile, niko od njih nikada nije odgovarao. Nema nikakve sumnje da je u proizvodnji nasilja u utorak bilo dosta naprednjačke paravojske, videlo se to i po uvredama upućenim novinarima N1, i po tome što policija nije adekvatno reagovala i onda kada je morala. Ali, uopšte nije nemoguće da su im se pridružili i mnogi pravi protivnici režima. Gnev je veliki.
Ipak, organizovano nasilje nije uspelo da umanji ogroman i apsolutno opravdan građanski gnev. Ogromna većina građana došla je na mirne proteste i pokoji smislen performans, i ovo nije njihov par rukavica. Nasilnici su, reći će, oni protiv kojih se bore.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Petnaest godina ove vlasti se ogledaju u tome što duže od mesec dana nadležni ne umeju da ugase požar u Deliblatskoj peščari. Tu ne pomažu nikakve teorije zavere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu. Razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Nikada nisam video besmisleniju odluku od trodnevne žalosti u Vojvodini, dok je u ostatku Srbije ona trajala samo jedan dan. Gde to tačno teritorijalno prestajemo da tugujemo – kad pređemo most u Beškoj ili plačemo skroz do Banovaca? Paradoksalno, gledaoci u Vojvodini imaju klasičnu muziku i izmenjen program, dok na kanalima sa nacionalnom frekvencijom cepa veselje
