Veliki potencijali, mali kapaciteti

Kako posledice efekta staklene bašte, prouzrokovanog prekomernim zagađenjem ugljen-dioksidom, postaju sve vidljive, tako se zemlje sveta sve više okreću obnovljivim izvorima energije – vetru, suncu i vodi. U razvijenim državama ovaj proces uveliko traje, te se već u bliskoj budućnosti naziru konkretni rokovi sa bar delimičnim napuštanjima fosilnih goriva. Primera radi, Evropska unija planira da do 2030. godine omogući da se četvrtina ukupne električne energije proizvodi iz vetra, kako bi se “ozeleneo” i znatno osigurao evropski energetski sistem.

Pojedine analize tvrde da ceo svet može u budućnosti da energetski funkcioniše samo na bazi obnovljivih izvora. Ta predviđanja se odnose i na Srbiju, koja i dalje značajno kaska za vremenom, uglavnom usled nedovoljne svesti i neadekvatne ekspertize relevantnih aktera. Međutim, iako kapaciteti postoje, Srbija da bi ih iskoristila mora postati energetski efikasna na način da neće rasipati energiju, kao što je situacija danas – ilustrovana prekomernim zagađenjima ugljen-dioksidom.

KAKO RADE?

Vetroparkovi su u suštini skupovi više vetrogeneratora, odnosno vetroelektrana za proizvodnju struje. Postoje dve vrste: oni koji se nalaze na kopnu i oni koji su postavljeni na specijalizovane platforme na moru. Prednost prvih jeste činjenica da postavljanje i popravke mnogo manje koštaju, kao i da manje utiču na okolinu, ali sa druge strane nedostatak je to da proizvode manje električne energije. Kod vetroparkova na moru vetar je jači i konstantniji, ali je mnogo kompleksnije povezati vetroelektrane na energetsku mrežu. Takođe, vetroturbine na moru mogu imati veće negativne posledice po morsku floru i faunu, zbog jačine zvuka koji proizvode.

Vetroelektrana funkcioniše na vrlo jednostavnom principu. Sastoji se od elisa, prenosnog mehanizma, elektrogeneratora, nosećeg stuba i strujnog transformatora, neophodnog za priključivanje na elektrodistributivnu mrežu. Vetar pokreće turbine oko rotora, što posledično aktivira elektrogenerator koji proizvodi struju. Mehaničkom energijom, proizvodi se električna. Način rada je uvek isti, bez obzira da li se radi o vetroparkovima koji mogu snabdevati grad sa sto hiljada stanovnika, ili malom vetrogeneratoru koji proizvodi struju za jedno domaćinstvo.

Da bi se turbine okretale, potrebna je minimalna brzina vetra od tri metra po sekundi. Što je jači vetar, veća je proizvodnja struje. Međutim, kada brzina dostigne dvadeset pet metara u sekundi turbine se uglavnom automatski gase, kako bi se izbegla potencijalna oštećenja. Najveća efikasnost se postiže ako vetar prosečno duva brzinom od osam metara po sekundi. Postojanje adekvatne brzine je jedan od uslova da bi se vetropark instalirao, ali se takođe u obzir uzima i neophodnost da vetar u tom području duva brzinom od šest metara po sekundi barem 2800 sati godišnje (godina ima 8760 sati).

Najveći vetroparkovi na svetu nalaze se u Kini i Sjedinjenim Američkim Državama, dok od evropskih država prednjači Švedska. Trenutno najveće kapacitete ima Gansu vetropark sa potencijalom od 8000 megavata (MW), ali se planira njegovo širenje na čak 20.000. Prosečno, većina turbina se pravi sa snagom od 2 MW, a izgradnja i postavljanje koštaju između tri i četiri miliona dolara.

Iako ranije to nije bio slučaj, sa napredovanjem tehnologije cena električne energije proizvedene putem vetroparkova danas je ekonomski kompetitivnija od one dobijene iz neobnovljivih izvora. Naravno, ovo se ne odnosi na vetroparkove postavljene u područjima gde je brzina i učestalost vetra na minimalnoj granici.

Sa druge strane, pored svih vrsta zagađenja koja nastaju preradom fosilnih goriva, negativne strane vetroparkova su minimalne. Pored pomenutog uticaja zvuka turbina na morsku floru i faunu, kopnene vetroelektrane mogu negativno uticati na životinje u okolini, prvenstveno ptice. U svakom slučaju, ne emituju nikakva zagađenja. Najveća prepreka u radu vetroparkova može biti povezivanje na energetsku mrežu. Kako se obično grade na lokacijama koje su daleko od urbanih naselja, potrebno je izgraditi adekvatnu infrastrukturu za povezivanje sa naseljenim područjima.

SITUACIJA U SRBIJI

Prema podacima nezavisnog istraživačkog centra za energetiku Ember, koji analizira podatke o ukupnom udelu obnovljivih i neobnovljivih izvora energije na nivou država širom sveta, u Srbiji je u 2022. godini iz vetra dobijeno 4,78 odsto električne energije. Kada se uporedi sa razvijenim evropskim državama, poput Velike Britanije gde je ovaj udeo preko dvadeset odsto (čak više od uglja i gasa), brojka nije nimalo optimistična. Međutim, evidentno je da postoji kakav-takav trend rasta: godinu dana ranije udeo je bio 2,88 odsto, a 2020. godine 2,63. Dve godine ranije, procenat je bio potpuno beznačajan.

U Srbiji trenutno postoji devet vetroparkova, raspoređenih mahom na severoistoku i jugu zemlje. Pored Maestralo Ringa, čija je snaga predviđena na preko šest stotina megavata, u fazi izgradnje su još četiri sa ukupnom snagom 377 MW, dok se planira desetak novih. Prva vetroelektrana je izgrađena 2011. godine u Tutinu i ona poseduje samo jedan generator, sa snagom od 600 kilovati. Najviše ih je izgrađeno u periodu od 2016. do 2019. godine, i to u južnom Banatu. Trenutno, najveći je Čibuk I kod Kovina, koji se sastoji od 57 turbina sa ukupnom snagom od 158 MW. Snadbeva električnom energijom 113.000 domaćinstava.

Pored Banata, najveći potencijal energije vetra nalazi se u ostatku košavskog područja, u istočnoj Srbiji, zatim na istočnoj strani Kopaonika, na području Zlatibora, Peštera i na lokalitetima planinskih prevoja na nadmorskim visinama iznad 800 metara, kao i u dolinama Dunava, Save i Morave.

Profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu na grupi za meteorologiju Vladimir Đurđević objašnjava za “Vreme” da je košavsko područje među boljima u Evropi po pitanju vetra za vetroelektrane, i da ga generalno ima dovoljno za stvaranje značajne količine energije. Kako kaže, srpski kapaciteti su trenutno mali u odnosu na to koliki su potencijali.

Vetroparkovi ne rade non-stop, ima dana kada se zaustave, kada je proizvodnja električne energije minimalna. Durđević smatra da ih “treba pametno rasporediti” jer, kako kaže, “nema dana kada ni u jednom delu Srbije nema vetra”. Sa druge strane, vetar i sunce su kompatibilni, što znači da vetroelektrane i solarni paneli zajedno mogu dopunjavati jedni druge. Kada nema sunca, velika je verovatnoća da će biti vetra i obrnuto. Takođe, profesor na grupi za meteorologiju pojašnjava da Srbija kao mala zemlja “ne može biti energetski nezavisna”, već da bi države u regionu trebalo da budu povezane. Kako dodaje, ima dana kada u Srbiji neće biti dovoljno vetra, ali će ga biti u nekoj od zemalja regiona. Tada će ona proizvoditi višak struje, ali će sledećeg puta situacija biti obrnuta. Tu se otvara prostor za regionalnu saradnju.

POMACI, ALI I POTENCIJALNI PROBLEM

Trenutno je u toku javna rasprava za usvajanje Integrisanog nacionalnog ener­getskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa projekcijama do 2050. godine. Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović izjavila je da se nada da će ga Vlada usvojiti na jesen. U dokumentu objavljenom na sajtu ovog ministarstva, navodi se da će se zelena energija “smatrati glavnim domaćim izvorom električne energije sa udelom koji prelazi 45 odsto bruto finalne potrošnje električne energije u 2030”. Ovde pored vetroenergije potpadaju i solarna i hidroenergija. Drugi ključni cilj predstavlja smanjenje učešća lignita u proizvodnji električne energije za do 25 odsto do 2030. godine, u odnosu na 2019. Prema varijaciji jednog od scenarija u planu, razmatra se i uvođenje nuklearnih elektrana kapaciteta do 1000 MW u elektroenergetski sistem nakon 2040. godine, kako bi se podržao put dekarbonizacije do 2050.

U Srbiji još uvek ne postoji jasna strategija za razvoj vetroparkova. Profesor Đurđević kaže da nadležnom ministarstvu stiže veliki broj zahteva za razvoj novih projekata, ali “oni stoje” zbog nepostojanja konkretne strategije, dodajući da, iako se stvari popravljaju, Srbija i dalje “nema potpunu sliku o tome kakvi su naši potencijali”. Đurđević smatra da je ključno pitanje kako će i na koji način da se selektuju kompanije koje će biti uključene, primarno uzevši u obzir visok nivo korupcije. Ako ceo proces bude netransparentan i zapadne u korupcionaške afere, vrlo lako može da se desi da trend “ozelenjavanja” zapravo postane antireklama.

Na kraju, činjenica je da zelena tranzicija u Srbiji ide prilično sporo. Evropska unija je nedavno usvojila regulativu, prema kojoj će se u budućnosti plaćati posebne takse za uvoz dobara proizvedenih u državama koje emituju znatne količine ugljen-dioksida u vazduh. Na taj način će EU zaštititi svoju industriju koja plaća takse na dekarbonizaciju, a države van zajednice primorati da se prilagode novim klimatskim uslovima, ako žele da ostanu kompetentni trgovinski partneri.