Velike želje, mali kapaciteti

Od škole se danas očekuje veoma mnogo. Ona treba istovremeno da odgaja empatične mlade ljude, da proizvodi “demokratske građane”, da se prilagodi razvojnim potrebama svakog deteta, čuvajući standarde u redovnom nastavnom programu, da smanji nasilje u učionicama, ali i na internetu.

Ali što se pred školu postavlja više zadataka, to ona slabije obavlja svaki od tih zadataka pojedinačno. Jer povećavanje očekivanja skoro nikad ne prati adekvatno uvećanje ljudskih resursa, već samo novi administrativni rituali, uvećanje broja pravilnika, specijalizovanih timova, raznih sastanaka i edukacija. Rezultat je pad morala među zaposlenima (nastavnicima ali i zaposlenima u pedagoško-psihološkoj službi), koji imaju sve manje vremena da rade svoj osnovni posao, za koji su se školovali i zbog kojeg su izabrali svoj poziv.

Od školskih psihologa se očekuje da pažljivo nadziru svakog pojedinačnog učenika da bi se sprečio novi “Ribnikar”. Ali čak i kad bi to bilo moguće, psiholozi ne provode dovoljno vremena sa učenicima da bi mogli da naprave takvu vrstu opservacije. Školski psiholog često pokriva radne zadatke drugih struka u školi – pedagoga, defektologa i socijalnog radnika, pa ne iznenađuju rezultati istraživanja Ministarstva prosvete koje je sproveo tim istraživača sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, rezultati koji kažu da školski psiholozi u proseku provode samo 26 odsto svog vremena u radu sa učenicima. Dok to pojedinačno jeste najveća stavka, ostatak poslova koji obavljaju – saradnja sa nastavnicima, odeljenskim starešinama i direktorom, planiranje i organizacija obrazovno-vaspitnog rada, praćenje i vrednovanje škole, priprema za rad i vođenje dokumentacije o radu itd. – oduzima im daleko više vremena. Psiholozi su u obavezi da pohađaju sastanke većeg broja timova, pišu ogroman broj planova i izveštaja za svakog od njih, učestvuju u izradi individualnih obazovnih planova za učenike kojima je potrebna posebna podrška.

Rezultati nedavno objavljenog istraživanja Instituta društvenih nauka (koordinatorka Željka Buturović, članovi tima Suzana Ignjatović, Bojan Todosijević i Nena Vasojević) potvrđuju akutnost ovog problema iz perspektive nastavnika.

Kada smo nastavnike u našem uzorku pitali koje promene u sistemu smatraju bitnim, kao najvažnije se, pored povećanja plata (84 odsto podržava ovu promenu i izuzetno im je važna), izdvajaju smanjenje administrativnih obaveza nastavnika (82 odsto) i veća autonomija nastavnika u nastavnom i vaspitnom radu (80 odsto). Pored toga, nastavnici žele promene u vaspitnim merama i bezbednosti nastavnika: 70 odsto smatra da nastavniku teba dozvoliti da udalji sa časa učenika koji ometa nastavu, 65 odsto smatra da nasilne učenika treba premestiti u ustanove za mlade sa problemima u ponašanju, a više od polovine misli da nastavnici treba da dobiju status službenog lica. Izmenu nastavnog programa u smislu smanjenja opterećenja učenika podržava i izuzetno važnom smatra 53 odsto nastavnika, a isto toliko njih smatra da treba ukinuti neobavezne izborne predmete i aktivnosti.

Nastavnicima smo ponudili niz stavova o školstvu i obrazovanju i zamolili ih da izraze stepen svog slaganja. Stavovi u kojima postoji najveći konsenzus nastavnika jesu: da se u obrazovanje previše petljaju ljudi koji nikad nisu održali nijedan čas (93 odsto je u potpunosti ili delimično saglasno za ovim stavom), da je način na koji se sprovodi inkluzija takav da je bolje da inkluzije nema (83 odsto), da ih rad sa učenicima ispunjava zadovoljstvom (82 odsto), da većina roditelja nema realnu sliku o ponašanju svoje dece u školi (81 odsto) i da je velika većina problema sa kojima se susreću tokom držanja nastave rezultat ponašanja vrlo malog broja učenika (75 odsto). Preko 70 odsto nastavnika nije saglasno sa stavom da im smernice Ministarstva pomažu pri obavljanju nastavničkog posla. Konsenzus nastavnika o tome da je nedostatak resursa za inkluziju toliko drastičan da je bolje da inkluzije i nema, na bolan način potcrtava činjenicu da obrazovna politika koja ne uzima u obzir realnost na terenu stvara više štete nego koristi.

SVE JE NASILJE

Istovremeno sa uvećavanjem broja zadataka koje postavljamo pred školu, moralni rečnik kojim opisujemo pojave u školi veoma je osiromašio. To se najbolje vidi na pojmu nasilja, koji se poslednjih godina rapidno širi. Sve veći broj pojava nazivamo nasiljem jer nam se čini da ćemo tako problem lakše rešiti. Stoga pojam nasilja postaje nalik onome što je Tokvil opisivao kao apstrakcije koje liče na kutiju sa duplim dnom: možete u nju ubaciti i iz nje izvaditi koje god ideje želite, a da to niko ne primeti.

Regulativa u obrazovanju sve više povezuje nasilje u školama sa drugim problemima, posebno sa bezbednošću. “Pravilnik o Protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje” (2024) reguliše reakciju škole na pojave kao što su: nasilni ekstremizam, trgovina ljudima, eksploatacija.

Izmena u pravilniku u jeku moralne panike nastale nakon masovnog ubistva u “Ribnikaru” u prvi plan su stavile “bezbednost”, pa se kroz uvećanu dioptriju sagledavaju i benigniji oblici nasilja u školskom okviru. U Pravilniku se vrste nasilja preklapaju ili nejasno definišu. Iako se navode četiri vrste nasilja: fizičko, psihičko (emocionalno), socijalno i digitalno nasilje, zatim se seksualno nasilje rangira po nivoima, obuhvatajući “zavođenje učenika od strane zaposlenog”, čak i incest, dok se dečja pornografija navodi kao oblik digitalnog nasilja. Postavlja se pitanje da li toliku pažnu treba posvetiti digitalnom nasilju, koje je samo način na koji se sprovode druge vrste nasilja (psihičko, socijalno). Imajući u vidu to da mnoge škole zabranjuju korišćenje mobilnih telefona, da se veliki deo ovih pojava u digitalnom formatu odvija i van školskog vremena i prostora, postavlja se pitanje da li je digitalno nasilje zaista pravi primer školskog nasilja. Čak i ako se socijalne interkacije iz škole neminovno preslikavaju u digitalni svet, rešavanje ovih problema prevazilazi kapacitete škole. Nije celishodno staviti digitalno nasilje u fokus kada se razmatra “nasilje u školama”. Teret treba prebaciti ka roditeljima, centrima za socijalni rad i institucijama koje se bave mentalnim zdravljem.

Ključnu ulogu prema Pravilniku ima Tim za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, koji se formira u školi. Ipak, formalna participativnost ima svoja ograničenja u rešavanju problema nasilja. Istraživanje Ministarstva prosvete pokazuje da većina roditelja ne zna da postoji ili čemu služi Tim za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u školi. Naši ispitanici takođe pokazuju malo poverenja u efikasnost ovog tela. Roditelji čija su deca bila žrtve nasilja kažu da su najbolje rešavani problemi na prvoj liniji, tj. kada razredni starešina ima autoritet i kapacitet da reši situaciju, samostalno ili sarađujući sa drugim stručnjacima ako je potrebno. Uostalom, najveći procenat nasilja među učenicima dešava se u školskom odeljenju, pa je prirodno da to bude mesto gde se problem rešava.

Pravilnik daje “litigacijsko” određenje intenziteta vršnjačkog nasilja, razlikujući tri nivoa, kako bi se normirala procedura i sankcije. Jasno je da pravilnik mora imati određen nivo preciznosti za sankcionisanje prekršaja, ali da li je neophodno pravilnikom rešavati psovanje, dobacivanje i slične pojave koje spadaju u “prvi nivo nasilja”? Nije dovoljno formalno označiti oblik ponašanja, već treba razumeti njegov smisao. Posebno za vršnjačko nasilje treba prevazići pojavni nivo koji nam daje regulatorni okvir, jer nisu bitni samo forma i intenzitet, već i geneza nasilja. U slučajevima nasilja nad uspešnim učenicima, spletkarenje, širenje laži i ogovaranje imaju drugačiju funkciju nego kada su usmereni na nekoga na nižem nivou mikrosocijalne hijerarhije odeljenja (najčešći slučaj), razreda ili škole. Recimo, u našem istraživanju se pokazalo da postoji porast vršnjačkog nasilja nad “štreberima”. Kako to objasniti? Nekadašnji meritokratski model socijalizma zamenjen je modelom u kome svi hrle u nadmetanje da njihovo dete bude “najbolje”. U toj trci sve više rastu pritisci, pa čak i ogoljeno nasilje nad nastavnicima da poprave ocene (o čemu svedoči izražena inflacija dobrih ocena), ali takođe se menja ponašanje učenika koji ne prezaju od vršnjačkog nasilja nad dobrim đacima kako bi sebe bolje pozicionirali.

foto: siniša kopunović / tanjug

Jednako je važno da zabrinutost zbog nasilja u školama ne bude još jedan povod za dizanje moralne panike, jer to kao rezultat gotovo uvek ima uvećanje administrativnog tereta zaposlenih koji je, kao što smo videli, vodeći problem u našem školstvu. Podaci našeg i drugih istraživanja pokazuju da oni koji su bliži situaciji na terenu (nastavnici) često situaciju vide manje alarmantnom i realističnijom nego šira javnost. Tako je pomenuto istraživanje Ministarstva prosvete otkrilo da “skoro polovina zaposlenih smatra da je problem nasilja danas jednak (29 odsto) i manji (16 odsto) nego prethodnih nekoliko godina, dok četvrtina (26 odsto) misli da je situacija pogoršana”. S druge strane, više od polovine roditelja (57 odsto) misli da je nasilje danas veći problem nego pre nekoliko godina.

Preveliko širenje pojma nasilja stvara paradoks: što je definicija šira, to su realni kapaciteti škole da deluje manji. Škola se odjednom tretira kao centar za mentalno zdravlje, bezbednosna služba i socijalna ustanova, iako za to nema ni ljude ni resurse. Pri tome se zanemaruje ceo jedan segment ponašanja na koji škola može da reaguje, a odnosi se na pristojnost i disciplinu. Naše istraživanje pokazuje konsenzus roditelja, nastavnika i javnosti oko normi ponašanja koje ne predstavljaju nasilje, a važne su za funkcionisanje škole.

NOVI MORALNI KONSENZUS

U školama gotovo svi akteri učestvuju u moralno problematičnom ponašanju, tj. postoji poprilična doza nepoštenja i “prečica”. Ovo se odnosi na upravu (43 odsto nastavnika saglasno je da se “u njihovoj školi nastavnici pretežno zapošljavaju preko veze”), učenike (38 odsto nastavnika od 5–8 razreda smatra da je korišćenje nedozvoljenih sredstava, kao što su prepisivanje, bubice i puškice, među njihovim učenicima bar donekle rašireno), nastavnike (35 odsto nastavnika kaže da se na nastavničkom veću u skoro svakom odeljenju popravi poneka zaključena ocena učeniku koji to nije zaslužio svojim rezultatima). Naši podaci pokazuju da javnost (čak nešto vise od samih nastavnika) misli da “mnogo roditelja vrši pritisak na nastavnike da njihovoj deci poklone ocene” i da učenici ne poštuju dovoljno nastavnike.

S druge strane, nedisciplina na časovima takođe je problem – samo 43 odsto nastavnika srednjih škola neometano sprovodi nastavu. Postoji neverovatan konsenzus javnosti oko normi ponašanja učenika u školi. Tako, na primer, 87 odsto ispitanika smatra da je “važno da deca persiraju odraslima”, 71 odsto smatra da “kada nastavnik ili neka druga odrasla osoba uđe u ucionicu, đaci treba da ustanu u znak poštovanja”, a čak 85 odsto smatra da nije u redu da “učenice osnovne škole dolaze našminkane na časove”. Iako učenici odavno više ne ustaju nastavnicima na početku časa, dok šminkanje na časovima nije retka pojava u školama, ovi nalazi nam daju neku vrstu putokaza ka pravilima ponašanja koja bi mogla promeniti klimu u školama.