Velika očekivanja posle istorije gubitništva

Kada je bio u opoziciji, bilo kao radikal kojem je Vojislav Šešelj još kao mladcu poverio ozbiljne političke poslove i podzemne kontakte, bilo kao novopečeni evropejski naprednjak, Aleksandar Vučić se hvalio da se njegova moć krije, između ostalog, u tome što svakog trenutka može brzinski na nekom beogradskom trgu okupiti aproksimativno 10.000 ljudi. Sistem je jednostavan, a postao je još jednostavniji i kapilarniji od uspona mobilnih telefona naovamo: pošalje vam nekadašnji radikalski gensek SMS zahtev na sto adresa, a onda ga nižnji forvarduju na po još sto. Ako ste recimo na zimovanju u Kortini D’Ampeco, i ne možete stići na vreme, valja van naći adekvatnu zamenu. A onda, po volji zapaliti kakvu ambasadu, polupati izloge, nosati slike Ratka Mladića i Vladimira Putina i “tući pedere”, ili gledati na Brisel kao na drugu kuću. I sada je ovaj sistem, eksponencijalno razrađen, jedan od izvora moći osobe koja je više od 11 godina dominantno biće ove zemlje, što uprkos protoku vremena i dalje deluje kao neslana šala.

Ko su bili ljudi u SRS–SNS–SMS sistemu, koji se posebno usijavao za predizbornog vakta? Naravno, članovi stranke, ali i drugi koji su interesno povezani s njom. Recimo, grubijani iz kriminalno-navijačkih grupacija koji će 2012. godine zajedno sa naprednjacima doći na vlast, i manji broj onih koji su zaista poverovali u Šešeljevu “ideologiju srpskog nacionalizma” i njene mistične moći. Radikali su iskoristili prvo kontakte sa tajnim službama koje su i stajale iza njih, a onda i period vladavine devedesetih kako bi – u uslovima deregulacije, sveopšte pljačke i NATO bombardovanja – za sebe vezali razne pojavnosti. Veze radikala i, kasnije, naprednjaka sa kriminalnim grupama i sivim biznismenima decenijama su opšte mesto političkog folklora.

Osim toga, imali su i još imaju razuđen i razrađen sistem čauša, ljudi koji idu po komšiluku, ispijaju rakijice i kafice, diseminiraju primitivnu propagandu, mržnju i dezinformacije. Ovaj sistem je u međuvremenu dopunjen botovima. Neki će reći: pa šta, sve je to politika! Da, to je politika taman koliko je naprednjačka Srbija danas – ozbiljna i funkcionalna država sa fer izborima i slobodnim medijima.

LEVO I DESNO NAPREDNJAČKO KRILO: Ko god je poznavao prirodu radikalsko-naprednjačke ekipe, znao je da po njihovom zajahivanju države više neće biti demokratskih izbora i smenjivosti vlasti, koji su se smatrali neupitnim dostignućem postpetooktobarske Srbije. To se videlo vrlo brzo u praksi, prilikom tzv. upodobljavanja lokalnih samouprava republičkoj vlasti, koje su pratili nasilje i zatvaranje odbornika u karantine, ali i na nekim manjim izborima (lokalnim i dopunskim pokrajinskim), 2013. godine, kojima su dominirali toljage, ćelavci, ucene i korupcija.

Po dolasku na vlast, sistem je obogaćen budžetskim novcem, a u njega su inkorporirane institucije, od ministarstava, pravosuđa, preko javnih preduzeća i centara za socijalni rad (pogledati nedavno Crtino istraživanje o političkim pritiscima preko ovih ustanova), do mesnih zajednica. Ne treba zaboraviti, dakako, medije i medijske poslanike koji su dobrovoljno i utilitarno postali toljaga u Vučićevim rukama. Glavna ciljna grupa naprednjaka jesu siromašniji slojevi koje je nažalost lako prevariti ili sitno korumpirati. Lov na duše. Za prevaru je ključni događaj bilo onomadno famozno hapšenje biznismena Miroslava Miškovića. Postojala je i strategija za one koji imaju skuplje ulaznice. Njih treba potkupiti, bilo poslovima, bilo funkcijama, bilo novcem građana. Pokazalo se još jednom da onaj ko igra na ljudsku pohlepu teško može izgubiti utakmicu. Bar na ovim našim prostorima. Stajalo se u redu pred Vučićevim kabinetom.

Što se tiče stranaka bivše vlasti, za nju je pripremljen sledeći scenario: pre svega, privući ih ka sebi ako je to moguće. Nećemo sada o SPS-u, on nije tema, o njegovom političkom delovanju niko ozbiljan nikada nije imao bilo kakvih iluzija. I sve druge stranke “nenarodnog režima”, osim dela Demokratske stranke, pristale su na dilove sa naprednjacima, i svako je, pre ili kasnije, ulazio u razne kombinacije s njima. Osim stranaka nacionalnih manjina, bezmalo svi su kolaboraciju platili nestankom sa političke scene: Ujedinjeni regioni Srbije su tu svakako najupečatljiviji primer. Iako formalno nije bila deo prethodne vlasti, i Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića se zbog neprirodne saradnje sa vučićevcima rašćošćala. Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka je na veštačkim aparatima, pa se fiktivnom smenom predsednika pokušava reanimirati. Beskrajan je spisak i demokrata koji su se našli u strukturama nove vlasti, uključujući i neke najbliže saradnike Borisa Tadića.

Oni koji nisu hteli ili iz nekih drugih razloga nisu prihvatili Vučićevu svenadležnost, prošli su toplog zeca, hapšeni su i medijski satanizovani. U njihovoj diskreditaciju učestvovali su i bivši partneri, koji su tako em spasavali vlastito dupe, em su imali i drugih benefita. Sve u svemu, već 2013. godine opozicija u Srbiji praktično nije postojala. Tumarala je dugo potom obeščašćena, raščerupana i zbunjena, bez para, bez podrške niotkuda, međusobno se svađala, zbunjujući i demotivišući svoje (potencijalne) glasače. Neki će citirati Miljkovića: ako je pala, bila je i padu sklona.

KONSOLIDACIJA NAKON DECENIJE: Može se reći da se opozicija, bar ona proevropska, konsolidovala tek ove godine. Zahvaljujući pre svega impozantnim građanskim protestima nakon majskih tragedija, a potom i nedavnom, toliko željenom dogovoru o zajedničkom nastupu na listi “Srbija protiv nasilja”. Ujedinjenje je bilo neophodno iz više razloga. Prvo, jasno je da se autoritarnom režimu može suprotstaviti samo jak politički subjekt, a ne kamara raznoraznih izbornih lista, iscepkanih usled literarnih sujeta opozicionih lidera. Zajedništvom se, osim toga, demonstriraju ozbiljnost i zrelost, a tehnički se omogućava efikasnija kontrola izbornog procesa. Građani će imati jednostavniju dilemu, a oni to vole. Režimski mediji i čauši će ih teže zbunjivati. Istraživanja pokazuju da jedinstven nastup ima i sinergetski i motivišući efekat.

Manji je strah od bacanja glasova, a ostavlja se i manje prostora za probitak nekakvih amorfnih političkih izletnika, poput Radulovićevog pokreta “Dosta je bilo”, koji je na izborima 2016. godine, usled političkih praznina i (indukovane) konfuzije, prihodovao čak 16 mesta u parlamentu. Da i ne govorimo o predsedničkim izborima 2017. godine, kada je nešto što se zvalo Ljubiša Preletačević Beli osvojilo bezmalo 350.000 opozicionih glasova. Osim toga, ujedinjena opozicija će lakše oko sebe okupiti i neke građanske pokrete i manje stranke, ali i nevladin sektor.

Ujedinjena opozicija može lakše da napravi kopču sa civilnim društvom, a do sada se na naprednjačkim izborima uglavnom stidela da se aktivnije uključi u kampanje. Ovoga puta, kako saznajemo, brojne nevladine organizacije biće aktivno uključene u izborni proces po ugledu na devedesete. Pozivaće ljude da glasaju i da čuvaju glasačke kutije. Uključiće u priču sve aktivne grupe – srednjoškolce, studente, aktiviste iz neformalnih grupa, najrazličitije specifične organizacije… Kampanja će imati slogan: Dokle više? On će se odnositi i na zaustavljanje eksplozije nasilja u društvu, ali će biti i krik protiv kriminala, korupcije, uništavanja prirode i urbicida, i svega drugoga što su karakteristike naprednjačke vlasti.

ISTORIJAT IZBORNIH PORAZA VUČIĆEVE OPOZICIJE: U trenutku dok čitate ovaj tekst, kanda se predsednik napokon smilovao pa raspisao parlamentarne izbore. Ovo će biti peti republički izbori od 2012. godine. Na svim dosadašnjim naprednjaci sa partnerima odnosili su ubedljivu pobedu. Oni su, do prošlih izbora, osvajali i većinu potrebnu da sami formiraju vlast, ali to nisu činili jer im je zbog imidža bilo važno da uza se imaju manjinske partije, a znaju dobro da je bolje nahraniti SPS nego ga pustiti da divlja u opoziciji.

Za izborne uspehe su naravno najzaslužniji bezočna propaganda, medijski mrak, izborni inženjering, bugarski vozovi, ordinarna krađa na biračkim mestima… Sve ono što je postalo dosadno i izgovarati. Zaslugu za naprednjačke uspehe svakako snosi i opozicija, koja se donedavno – bar je takav spoljni utisak – bavila skoro isključivo sobom.

Ovo će biti prvi izbori na kojima postoji realna opasnost da se ozbiljnije uzdrma Vučićeva vlast. Šanse su opoziciji uvećane ne samo zbog jedinstvene liste već i usred okolnosti na koje nije uticala. Pre svega, tu su ekonomski faktori do kojih birači vazda drže: dramatična poskupljenja i pad kupovne moći. Svakog puta kada ode u prodavnicu, građanin rizikuje da ga strefi infarkt videvši nove brojke ispod proizvoda. Tu su dakako i spoljni faktori. Međunarodna zajednica je, napokon, koliko-toliko promenila odnos prema Vučiću. Ukoliko bude prepoznala da ima i relevantnog sagovornika u opoziciji, stvari će biti još nepovoljnije po njega.

Ni događaji na Kosovu i oko njega Vučiću ne idu u prilog. Njegova nesposobnost da reši ovaj problem, odnosno spretnost da ga učini još većim, ići će u prilog desnim guslarsko-nemanjićkim strankama, pogotovo ako i one uspeju da se ujedine, ali ne samo njima.

IZBORI 2014 – MANEVAR BIVŠEG PREDSEDNIKA: Prvi naprednjački (vanredni) parlamentarni izbori, 2014. godine, imali su cilj da “prvi potpredsednik Vlade” postane premijer i na taj način ozvaniči već dostignuto mesto prvog čoveka države, s obzirom da je već uspeo da svog političkog strica i predsednika Srbije Tomu Nikolića stavi u ostavu, u kojoj se ovaj nalazi do današnjeg dana. Opozicija je na ove izbore izašla kao da ide na streljanje ili kod komšije da mu pomogne da se izlije ploča. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić je netom napustio DS i napravio, sa još nekim demokratama, Novu demokratsku stranku – Zeleni. Praktično je unajmio postojeću ekološku stranku Ivana Karića, koji je već na sledećim republičkim izborima (2016) nastupio sa SPS-om i Palmom od Jagodine u predizbornoj koaliciji. Tadić je u međuvremenu promenio ime stranke u Socijaldemokratska stranka (SDS). Ovaj čin bivšeg predsednika zadao je snažan udarac ionako sprženoj opoziciji.

Tadić je sebi privukao Čankovu Ligu socijaldemokrata Vojvodine, Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i neke manje manjinske stranke. Uspela je ova koalicija na parlamentarnim izborima da pređe cenzus (5,7 odsto) i osvoji 18 mesta u parlamentu. Na čelu DS-a tada je bio Dragan Đilas, a ova stranka je u koaliciji sa Novom strankom i još ponekim osvojila tek malo bolji rezultat nego Tadić. Nešto više od 6 odsto ili 19 skupštinskih sedala. I to bi bilo to što se tiče opozicije.

U parlament su pored naprednjaka i socijalista ušle i neke manjinske liste preskočivši tzv. prirodni prag. Ispod cenzusa su ostali URS, LDP, DSS, SRS i drugi. Nakon njih iz politike odlazi Vojislav Koštunica. Njegova stranka je do danas uspela da preživi, ipak menjajući predsednike i ime, i praveći razne otadžbinske koalicije. Oko 20 odsto glasova je progutao cenzus, nevažećih listića je bilo više od 3 odsto a izlaznost 53 odsto. Opozicioni birači su verovatno ostali kod kuće, njih je lako razočarati čak i manje dramatičnim potezima od ovog Tadićevog predizbornog. Neki kažu da je bivši predsednik imao šansu da se vrati u politiku da se malo primirio posle gubitka vlasti, ali mu se očigledno, zbog adrenalina, nije dalo da to učini.

IZBORI 2016 – OPOZICIJA I DALJE POCEPANA, USPON AMORFNOG RADULOVIĆA: Na sledećim izborima, 2016. godine, opozicija izlazi opet u više kolona, i ponaša se kao pijani svatovi. Izbori su raspisani, tako se tada govorilo, da bi Vučić materijalizovao nabildovanu popularnost. A i čovek voli izbore, oni su njegov “soni plejstejšn”. Međutim, više lista je probilo cenzus, nešto je bila veća i izlaznost, pa je u odnosu na prethodne izbore, Vučićeva lista osvojila 27 mandata manje, uprkos tome što je procentualno prihodovala manje-više isti broj glasova. Elem, fasovala je “samo” 131 poslaničku naknadu.

Posle izbornog kraha 2014. godine, sa čela DS-a odlazi Dragan Đilas, a stranku preuzima tadašnji vojvođanski premijer Bojan Pajtić. U sličnom koalicionom formatu, ova stranka 2016. godine osvaja maltene isti procenat glasova, ali manje mesta u parlamentu (16). Tadić sa Čedom Jovanovićem i Nenadom Čankom ponovo uspeva da uđe u parlament (indikativnih 13 fotelja).

Tu se odnekud pojavljuje i pokret Dosta je bilo, čudna družina skupljena po društvenim mrežama, koja je ideološki lutala od neoliberalizma do “ravnozemljaštva” i suverenizma i koja je pokupila “razočarane” opozicione glasove. Osvaja čak 16 mandata.

Privremeno, po povratku Šešelja iz Haga, oživljava i SRS i ulazi u parlament. Živa je bila sve dok joj se predsednik nije sasvim ofucao. U skupštini je i desničarska koalicija DSS–Dveri, predvođena Sandrom Rašković Ivić. Ispod cenzusa ostaju manje stranke, između ostalog Zavetnici i grupacija sadašnjeg potpredsednika Stranke slobode i pravde Borka Stefanovića, koji je imao neočekivan solo nastup. Opozicija deluje ili nemotivisano (DS) ili spremno na sve dogovore (Tadićev korpus). Izlaznost je bila nešto veća – 56,09 odsto.

PREDSEDNIČKI IZBORI 2017 – GLAVA SE POMALO IZ VODE IZDIŽE: Sledeće godine su predsednički izbori i čini se da opozicija počinje pomalo da podiže glavu. Tome potpomaže popularnost predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je do tada bio zaštitnik građana od velikog poverenja i novo lice u politici koje donosi novu energiju. Građani vole nova lica, mada ih brzo potroše. Nekoliko opozicionih stranaka ga podržava (DS, Nova stranka i neke manje), ali i veliki broj javnih nestranačkih ličnosti. Taj deo opozicije pokazuje sposobnost da prevaziđe sujetu i podrži nestranačku ličnost, ali i svoje delovanje veže za civilni sektor i popularne likove. Janković podnosi žestoke udare sa svih strana, i sleva i zdesna, i odozgo i odozdo.

Ombudsmanski renome Jankovića ipak nije uspeo da ujedini građansku opoziciju. Deo nje je podržao Vuka Jeremića kao predsedničkog kandidata (pored njegove stranke, tu su bili Tadićeva stranka, Zelenovićeva Zajedno za Srbiju, Pokret za preokret Janka Veselinovića), mada je bilo jasno da ovaj nema baš nikakve šanse da osvoji značajan broj glasova. Osvojio je manje glasova nego gorepomenuta telesnost Beli (5,56 odsto u odnosu na 9,42 odsto). Simboličan broj glasova je osvojio i Nenad Čanak, čije je predsedničko rolanje, po nekim tvrdnjama, imalo za cilj da oduzme Jankoviću deo građanskih glasova, ko će ga znati.

Vučić je pobedio u prvom krugu sa nešto više od 55 odsto glasova, a Janković je osvojio poverenje bezmalo 600.000 građana (nešto više od 16 odsto). Nikada nećemo saznati kakav je zapravo bio stvarni rezultat, pošto opozicija ni ovoga putan ni približno nije bila kapacitirana da kontroliše glasačke kutije. Kralo se navodno lopatama za sneg i bagerima. Posle izbora je bilo reči da bi Janković mogao postati novi lider opozicije, ali se to nije desilo, pa je formirao svoju stranku (Pokret slobodnih građana), još jednu u, za građane zbunjujućoj, bari različitih političkih pojava.

IZBORI 2020 – BOJKOT I DIFERENCIJACIJA: Dolazimo do 2020. godine i bojkota izbora. To je važna tačka u razvojnoj fazi opozicije, koliko god se još vodi debata da li je ovaj potez bio pametan, pošto je sebe isključila i iz republičkog, i iz pokrajinskog, i iz gomile lokalnih parlamenata, ostavši bez prihoda. No ako ništa drugo, ovi izbori su bili čistilište: građani su bolje mogli da prepoznaju ko je stvarna opozicija i ko je spreman da se žrtvuje radi opšteg dobra, a ko su jeftini politički spekulanti. Bila je to i snažna poruka međunarodnoj zajednici, koju ovaj potez nikako nije obradovao, jer je skrenuo pažnju svetske javnost da zemlje razvijene demokratije podržavaju čoveka koji je na čelu države u kojoj ne postoje ni natruhe slobodnih izbora.

Bojkot su podržale stranke okupljene oko Saveza za Srbiju (DS, NS, Dveri, Đilasova stranka u nastajanju) i druge, manje partije, kao što je recimo Tadićev SDS. Ova potonja stranka ipak izlazi na izbore, valjda na Vračaru, što je više nego amaterski politički potez, pogotovo što je rezultat bio (očekivano) loš. SDS na Vračar ide u koaliciji sa Novom i Pokretom slobodnih građana, kojeg je u međuvremenu napustio Saša Janković i preuzeo glumac Sergej Trifunović. PSG izlazi i na republičke izbore, navlačeći na sebe sumnju koju je jedva kasnije otklonio – kada je stranku od Trifunovića, koji sada ima više vremena za svog presimpatičnog kucu, preuzeo Pavle Grbović.

Iznad cenzusa ostaju samo SNS (čak 188 mesta u parlamentu), SPS i Šapićeva stranka SPAS, koja je očigledno dobro iskoristila date okolnosti i čak uspela nekim biračima da se proda kao opozicija. Van parlamenta ostaje i Ujedinjena demokratska Srbija, koja osvaja manje od 1 odsto glasova a u koju su se neki baš ono uzdali. Ova lista je bila sastavljena od LSV-a i restlova DS-a, SDS-a, LDP-a. Pre izbora se tvrdilo da je napravljena u dogovoru sa vlastima. Kasnije je Gordana Čomić, jedno od viđenijih lica grupacije, i pored izbornog debakla postala ministarka. LDP se na ovim izborima prerušio u manjinsku stranku, ali nije uspeo da pređe ni prirodni prag, čime je zasluženo penzionisan.

Uglavnom, Vučić je procenio da nije dobro za njegov međunarodni imidž ukoliko ima parlament bez opozicije, pa su sledeći izbori održani već u aprilu 2022, paralelno sa predsedničkim. Naravno da je tu bila i kalkulacija: njegova predsednička, sveuništavajuća kampanja uticaće i na veći uspeh parlamentarne liste koju personifikuje.

IZBORI 2022 – OPOZICIJA SE VRAĆA U PARLAMENT, NEŠTO SE DEŠAVA: Dolazimo konačno i do 3. aprila 2022. Opozicija opet nije uspela da se dogovori da nastupi u jednoj koloni. Ono što bismo nazvali građanskom opozicijom podelilo se na dva bloka, koja su uspela da uđu u parlament: Ujedinjeni za pobedu Srbije (više stranaka i organizacija okupljenih oko DS-a, Đilasove Stranke slobode i pravde i Narodne stranke) i Moramo (Ne davimo Beograd, Zajedno za Srbiju, Ekološki ustanak). Zajedno su osvojili nešto manje od 19 odsto glasova. Interesantno je da su predsednički kandidati ove dve grupacije, Zdravko Ponoš i Biljana Stojković, skupa osvojili više glasova (22 odsto) na predsedničkim izborima nego koalicije na parlamentarnim. Ispod cenzusa je ostala koalicija Tadićevog SDS-a i Nove stranke (1,72 odsto).

Zahvaljujući spuštanju cenzusa u parlament su ušle i tri desničarske grupacije (Dveri–POKS, Zavetnici i ona okupljena oko Nove demokratske stranke Srbije), za razliku od Radulovićevih Suverenista, SRS-a i drugih. Ovo je bio i definitivan i sasvim očekivan kraj ovih potonjih stranaka. SNS na ovim izborima osvaja najmanje mandata od 2014. godine, “samo” 120. U parlament je ucurio i neuništivi LSV, koji je nastupio u okviru tzv. manjinske liste DSHV–ZZV. Lista je preskočila manjinski prag i osvojila dva mesta u Skupštini. Tomislav Žigmanov iz ove koalicije postao je potom ministar.

ŠTA JE USPEH?: Bilo kako bilo, opozicija je ove godine, pred izbore, prvi put položila ispit zajedništva i sasvim je realno očekivati da će porasti broj građana koji će joj poveriti glas. No, to je prvi korak, a do izbora ima mnogo, premnogo posla za kratko vreme. Nema prostora za greške, pogotovo ne za međusobne razmirice. Greška bi bila i ne iskoristiti katastrofalnu ekonomsku situaciju, jer je upravo na socioekonomskim pitanjima, odnosno prividu “ekonomskog uzleta”, Vučić do sada osvajao izbore, uspevši da uz pomoć medija siguran put u dužničko ropstvo, sveopštu pljačku i dramatično raslojavanje društva prikaže kao – uspeh. Greška bi bila i da opozicija svoj predizborni portfolio ne proširi i nekim popularnim građanskim pokretima sa lokalima. Greška bi bila i ne posvetiti se ozbiljnoj kontroli izbora. Greška bi bila i da se ova platforma rasturi posle izbora, bez obzira kakvi će biti rezultati. Pogotovo što nas uskoro, na proleće, očekuju i brojni lokalni izbori.

Politička klima je promenjena, u to nema nikakve sumnje. Mnogi su već napustili Vučićev brod, drugi su u niskom startu. Dobar rezultat opozicije će to samo ubrzati. Pa onda, sa srećom!