Vašljivi život

U subotu, 12. novembra, grupa od oko 130 Avganistanaca i Pakistanaca krenula je peške iz Beograda ka Šidu i hrvatskoj granici. U grupi je, kako su mediji izveštavali, bilo i žena i dece. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije Aleksandar Vulin izjavio je da grupu prate policija, prevodioci i ljudi iz Komesarijata za izbeglice i migracije, da im se pruža neophodna lekarska pomoć. Do Šida je, dva dana kasnije, stiglo oko sto ljudi protestujući jer su od evropskih zvaničnika pravno definisani kao „ekonomski migranti“, što im onemogućava da uđu u zemlje zapadne i severne Evrope. Hrvatski ministar policije Vlaho Orepić je tokom izbegličkog marša poručivao: „Ako migranti krenu prema Hrvatskoj, sprečićemo ih u prelasku granice. Naše granice ćemo obezbediti, u to nema uopšte sumnje.“ Nije bilo potrebe za specijalnom opremom za zatvaranje hrvatske granice: kolege iz Srbije su postavile kordon, pa je grupa provela noć na otvorenom i hladnom, a zatim se vozom vratila u Beograd, gde se većina onih koji su hodali do Šida i dalje nalazi.

KUDA DALJE: Preko dana se okupljaju u parkovima kod dolaznih perona autobuske stanice i ispred Ekonomskog fakulteta. Imaju dve opcije, jedna je da zatraže azil u Srbiji i budu smešteni u jedan od 12 izbegličkih kampova po čitavoj zemlji. Međutim, to može da znači da će kasnije biti odbijeni za azil u nekoj od zemalja Evropske unije koje su njihov pravi cilj, jer ogromna većina ne želi da ostane u Srbiji. Drugi scenario po odlasku u kampove može da bude i deportovanje u Makedoniju ili Bugarsku. Glasine o deportacijama su dosta prisutne među izbeglicama, ali ih niko od domaćih zvaničnika nije potvrdio.

Postoji još jedna opcija za napuštanje Srbije, slepe ulice na Balkanskoj izbegličkoj ruti – čekanje da ih, preko spiskova koji se prave po kampovima, prihvate mađarske vlasti, za šta je verovatnoća skoro nikakva. Poslednja mogućnost odlaska odavde je da se dogovore sa krijumčarima, ali njihove usluge su veoma poskupele jer su kontrole na granicama drastične. Deluje da je jedino smisleno rešenje čekati, pa šta bude.

A KADA PADNE NOĆ: Na gornjoj platformi montažne garaže ispred Ekonomskog fakulteta desetak mladića se dobacuje loptom. Na donjoj platformi, trojica se klečeći mole. Garaža zaudara na urin. Travnate površine parka su mesecima ograđene građevinskom mrežom koja ne dozvoljava migrantima da stupe na travu, nigde nema ni mobilnih toaleta. Ponekad kroz gužvu prođe grupa humanitarnih radnika, uglavnom medicinara u pratnji prevodilaca.

Stotinak metara dalje, između Autobuske i Železničke stanice, nalazi se napušteni magacin koji su migranti okupirali tražeći sklonište od kiše i hladnoće. U oronuloj, dugačkoj i prljavoj zgradi spava više stotina ljudi, improvizovane prostorije su ograđene daskama. Visoki magacin je pun smrdljivog dima od slabašnih logorskih vatri uz koje se greju. Pale plastične kese i drugo smeće koje mogu da pronađu u okolini. Neki cupkaju u mestu, drugi leže umotani u ćebad i tanke jakne. Sa platoa ispred hangara pruža se pogled na gradilište Beograda na vodi.

Humanitarni radnici koji obilaze teren kažu da ne ulaze u magacin kada padne noć, iz bezbednosnih razloga. Do sada nije bilo većih slučajeva nasilja, ali atmosfera je svakog dana sve napetija. Meseci prolaze bez ikakve nade da će se nešto promeniti. Mladi Avganistanci i Pakistanci, uglavnom sirotinja koja verovatno nikakva lepa sećanja ne nosi iz zavičaja, ponekad su skloni impulsivnim načinima rešavanja svojih problema. Na ovim stranicama je već citiran mladić koga su 2009. godine u Banji Koviljači pitali da li se plaši policije koja je počela da patrolira kroz to mesto. „U mom gradu sam skakao na tenkove. Da li misliš da se plašim policajca sa pendrekom?“, odgovorio je.

Opšti utisak iz magacina je veoma zabrinjavajući. Deluje da je pitanje dana kada će se neko ugušiti u dimu, kada će sve izgoreti u požaru ili će doći do masovne tuče oko mesta pored slabašnih logorskih vatri. Epidemija telesnih vaši i šuge su već stvarnost. Osim toga, veliki broj ljudi se žali na kašalj, prehladu, a česta su i trovanja hranom, dijareja i drugi stomačni problemi. Svakog dana medicinari sretnu i nekog novog ko pati od tzv. rovovskog stopala, kožnog oboljenja tabana nastalog zbog dugog hodanja kroz vodu, uglavnom u Bugarskoj. Veliki je broj i onih sa hroničnim oboljenjima kojima je potrebna pomoć medicinskog sistema, međutim, pošto većina nema papire o nameri da traže azil u Srbiji koje izdaje policija, bolnice su im nedostupne.

Jedna od humanitarnih organizacija je prostor gde izbeglice borave dezinfikovala protiv vaški, ali to verovatno nije imalo mnogo efekta zato što ne postoji mogućnost da se promeni odeća. Takođe, jedino mesto gde se izbeglice mogu okupati je nekoliko tuševa u Miksalištu, centru za pomoć izbeglicama nekoliko ulica odatle, i jedna česma nedaleko od magacina. Razume se da na toj česmi nema tople vode.

NEMOĆ I STRAH: Pomenuto Miksalište, mesto gde su migranti nekada mogli da dobiju hranu i odeću, danas nema ni jednog ni drugog. Jedna od koordinatorki u Miksalištu kaže da su hranu prestali da dele jer nemaju uslova da je naprave dovoljno, a da zbog hladnog vremena odeća koju ljudi dobre volje ostavljaju bude razdeljena istog trenutka. Osim toga, sve organizacije koje pomažu izbeglicama u Beogradu su 4. novembra dobile pismo od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u kome se kaže „da nije prihvatljivo“ pružanje pomoći i podrške u vidu hrane, odeće, obuće, kao i ohrabrivanje migranata da borave „van za to predviđenih stalnih centara za azil i tranzitno-prihvatnih centara“.

Na početku Nemanjine ulice nalazi se Info centar, još jedno mesto gde migranti mogu dobiti informaciju, medicinsku pomoć ili se samo ogrejati. Međutim, ni toga više neće biti. Početkom novembra, Info centar je dobio nalog od opštinskih vlasti da mora da se iseli. Info park, treća stanica za pomoć je zatvorena krajem oktobra, ali priča se da će ponovo početi da radi, na drugoj lokaciji. Nekoliko organizacija i dalje ima terenske timove koji pružaju medicinsku pomoć, ali u poslednje vreme prostor za njihov rad je sveden samo na slučajeve u kojima je u pitanju život ili smrt.

„Situacija sa migrantima koji su u centru Beograda je trenutno veoma zabrinjavajuća“, kaže za „Vreme“ Igor Mitrović iz nevladine organizacije ADRA, koja od prošlog leta pomaže izbeglicama u Srbiji i izvršni je partner UNHCR-a. „Pokušaj države da te ljude premesti u kampove je pohvalan i jedini logičan, međutim, čini mi se da se to ne radi na dobar način“, kaže Mitrović opisujući situaciju od pre nekoliko dana, kada je ispred magacina kod Autobuske i Železničke stanice parkirano šest autobusa koji je trebalo da prebace migrante u kamp u Preševu. Međutim, na put je krenulo tek stotinak ljudi. Ostali ili nisu shvatili o čemu se radi, ili nisu želeli da rizikuju da budu deportovani u Makedoniju, čija je granica tik iza Preševa.

Predstavnici organizacije sa kojima je „Vreme“ razgovaralo ističu da je, osim neljudskih uslova u kojima žive izbeglice u centru grada, najveći problem upravo nedostatak informacija i medijatora, koji bi ljudima objasnili zašto je bolje da se premeste u sigurne, tople kampove u kojima ima hrane, odeće i medicinske pomoći. To, međutim, neće biti jednostavno i to ne samo zbog nepoverenja migranata, već i zbog manjka smeštajnih kapaciteta.

DRŽAVNA POLITIKA: Odnos državnih zvaničnika u Srbiji prema migrantima i dalje nije toliko loš kakav je u okolnim zemljama. Domaći čelnici i dalje ističu da će se prema izbeglicama postupati na human način, poštujući sva njihova prava. Međutim, činjenica je da je Srbija u nezavidnoj poziciji.

„Republika Srbija nastavlja da ispunjava svoje međunarodne obaveze, ali kao zemlji koja je značajno pogođena velikim prilivom migranata, neophodna joj je dodatna podrška“, kažu iz Komesarijata za izbeglice i migracije i dodaju: „Predstojeća zima će biti veliki izazov. Srbija je izdvojila značajna sredstva, kako na nacionalnom tako i na lokalnom nivou, i koristi značajna donatorska sredstva. Pravovremen i adekvatan odgovor, koordinacija i prioritizacija aktivnosti su od najvećeg značaja. Migrantska kriza je jedan od najvećih izazova, koji prelazi nacionalne okvire, i zato je neophodno sveobuhvatno i održivo rešenje. Pružanje adekvatne podrške migrantima je zajednička međunarodna odgovornost i teret ne mogu da snose samo zemlje u kojima se migranti nalaze. Ovo je zajednički izazov i svaka zemlja na migranstkoj ruti mora da preuzme svoj deo tereta i odgovornosti. Samo zajedničkim delovanjem svih zemalja, uz jasno i precizno definisane stavove, može se doći do efikasnog i trajnog rešenja.“

U Komesarijatu još ističu i da su sve češći slučajevi kršenja reda i mira od strane migranata jer su bukvalno zatočeni u Srbiji. Za sada nema velikih reakcija domaćeg stanovništva, pre svega zahvaljujući tome što izbeglice, verovatno po naredbi „odozgo“, trenutno nisu tema interesantna tabloidima koji kreiraju javno mnjenje u Srbiji. Doduše, Srbija se tu ne razlikuje od većine zemalja Evropske unije. Za razliku od prošle godine, izbeglice se i tamo sve ređe pominju, reklo bi se vrlo svesno i proračunato, mada izbeglička kriza nije prestala. Čini se da je prevladala škola mišljenja po kojoj se ta kriza rešava suludom „politikom zidova“, koju je, otvoreno ili prećutno, prihvatio veliki broj država EU, a čije posledice su upravo ono što se dešava u Srbiji.