Vašington i Brisel kmečanju ne veruju

Predstavnici građanske opozicije različito vrednuju i drugačije se ophode prema porukama koje u razgovorima raznih formata dobijaju od emisara Zapada i međunarodnih organizacija, ali su složni u jednom – u apsolutnom fokusu najrazvijenijeg i najuticajnijeg dela sveta, kada je reč o Srbiji, jeste rešavanje problema Kosova, nešto manje usklađivanje spoljne politike naše zemlje sa Evropskom unijom prema Rusiji, a ponajmanje ih stresira dramatična situacija u Srbiji na polju vladavine prava, sveopšte korupcije i kriminala, slobode medija, političkih sloboda, ljudskih prava, stanja u institucijama, nezavisnosti pravosuđa, zaštite životne sredine i tako dalje.

Jedni će takav pristup tumačiti, takoreći uobičajeno, kao svojevrsnu “izdaju” Zapada, okretanje leđa građanskom i proevropskom delu društva u nas, pa čak i kao bezdušnu podršku Vučićevoj autokratiji, a drugi će stvari sagledavati realistički tvrdeći da su unutrašnji problemi oni protiv kojih se sami građani, odnosno opozicija i civilni sektor u Srbiji, moraju boriti, odnosno, pokazati da iskreno žele da žive u uređenoj državi i sposobnost da promene i sebe i društvo, a da će u tom pogledu podrška iz EU i SAD svakako pristizati. A ta podrška će zavisiti i od konsolidacije i uozbiljavanja opozicione scene. Dodaju da treba biti pragmatičan i da je besmisleno da proevropske partije u Srbiji budu u konfliktu sa Zapadom od kojeg očekuju podršku, te da su i sporazum sa Kosovom i pridruživanje sankcijama Rusiji – ne samo deo evropskog puta Srbije nego i njen interes. Otprilike kažu, ne može se očekivati da nam neko sa strane uredi državu i sa leđa skine neoradikalski i nedemokratski režim, a da mi za to vreme sedimo kod kuće i bindžujemo serije. U međunarodnim odnosima, naime, nikada nisu bili dominantni ljudska prava i demokratija, već pre svega interesi i realizacija zacrtanih politika.

Ni jedni ni drugi nemaju sumnje – Zapad je, činjenjem ili nečinjenjem, pomogao da Vučić uspostavi svevlast u državi. Razlikuju se, međutim, kada je reč o tome šta treba sada činiti i šta je alternativa.

IMA LI SVETLA NA KRAJU TUNELA?

Neki naši sagovornici ističu da je pred srpskom opozicijom veoma težak put i duga institucionalna i međunarodna borba za uređenje društva i promenu vlasti, ali da se svetlo na kraju tunela ipak vidi. Drugi pak smatraju da će verbalni potpis na sporazum sa Prištinom Vučiću omogućiti dugu, apsolutnu vladavinu, koju će karakterisati beskrajna zapadna podrška lokalnom autokrati bez obzira na njegove poduhvate na polju korupcije, uništavanja države i društva. Svetla dakle ni od korova. Treći su optimisti. Tvrde da je Vučiću u Ohridu istekla “upotrebna vrednost” i da uskoro možemo da očekujemo da će mu i SAD i EU okrenuti leđa, što će značajno oslabiti njegovu poziciju i ubrzati njegov pad. Jer, kako kažu, bez obzira na politiku koju trenutno sprovode, a koja zahteva hitna rešenja, Zapadu je jasno da Vučić nije proevropski političar, a posebno ih iritiraju režimski mediji i uticajnici koji sprovode prorusku politiku i propagandu.

Povod za ovaj tekst, odnosno razgovor sa predstavnicima opozicije, jesu nedavni sastanci koje su imali sa specijalnim izaslanikom EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom i specijalnim izaslanikom SAD za Zapadni Balkan Gabrijelom Eskobarom u kontekstu ohridskog verbalnog sporazuma. Interesovala nas je, međutim, ukupna komunikacija dela proevropske opozicije sa predstavnicima Zapada, pa i ona na nižim nivoima. Šta im poručuje Zapad, od kojeg mnogi građani očekuju pomoć ne bi li se oslobodili naprednjačkog čudovišta koje vlada korupcijom, strahom i depresijom? Koliko je svestan problema koje imaju Vučićevi protivnici? Koliko su njihovi predstavnici zaduženi za Balkan kompetentni? Da li je Zapad zaboravio na deo našeg društva koji iskreno i takoreći prirodno deli njihove vrednosti?

S obzirom na prirodu tih komunikacija, koja podrazumeva i poverljivost, imena naših sagovornika nećemo otkrivati, ali ističemo da smo razgovarali sa bezmalo svim relevantnim opozicionim partijama sa građanskog spektra.

PREKOMPOZICIJA OPOZICIONE SCENE

Jasno je da su događaji koji prate ubrzano sklapanje sporazuma Srbije sa Kosovom i eventualno približavanje Srbije Zapadu u pogledu ruske agresije na Ukrajinu – snažno uticali na opozicionu scenu. Desnica se aktivirala i objedinila, takoreći očekivano pomahnitala: neki kažu da svojim delovanjem omogućava Vučiću veći manevarski prostor i bolju pregovaračku poziciju a da je i dalje pod kontrolom države i tajnih službi, dok drugi tvrde da se, odista, bar deo nje “osamostalio” i postao “prava opozicija”, uz podršku Rusije. Svakako su aktuelnije dovele i do promena u konfiguraciji onog dela antivučićevske scene koji će za sebe tvrditi da je proevropski. Verovatno će te podele dovesti i do novih predizbornih koalicija. Verovatno će se na izbore ići u tri kolone, možda i četiri, ako se nešto u međuvremenu dramatično ne promeni. To se vidi i iz medijskih nastupa opozicionih lidera, ali i po “off the record” stavovima i tvrdnjama naših sagovornika.

Jedna bi kolona bila ona koja će snažno podržati i sporazum sa Kosovom i eventualno uvođenje sankcija Putinovom režimu, uz tvrdnju da je u pitanju eklatantan interes Srbije na evropskom putu. Malo će im biti teško da objasne građanima da pritom ne podržavaju i samog Vučića, ali to je već stvar političke umešnosti. Druga će biti ambivalentna – podržavaće i kritikovaće te procese, ukazujući da građane pre svega interesuju unutrašnji problemi zjapećeg demokratskog deficita, a da postoji opasnost da Zapad nastavi po svaku cenu da podržava Vučića. Treća će, opet po svaku cenu, kritikovati bilo koji Vučićev potez, ukazujući na “zapadno licemerje”.

Iskoristiće priliku i da jedni druge uzgred “opletu”, bar po kuloarima. Drugi i treći će reći da su prvi zreli za koaliciju sa Vučićem, dok će prvi opet smatrati da je ovo trenutak kada svako pokazuje svoje pravo lice – da li je “iskreno proevropski orijentisan”!



ZAPAD SAMO SPROVODI SVOJU AGENDU

Oštri kritičari kažu da je, tokom razgovora sa zapadnim izaslanicima bilo kog nivoa, veoma jasna zvanična agenda EU i SAD žele da svoje interese realizuju kako god, i ništa ih drugo ne interesuje. Ukazuju da zapadnjake ne interesuje samo tzv. rešavanje kosovskog problema i “odvajanje Srbije od Rusije”, već i to da se naša zemlja pretvori u “predeo rudnika”, ne samo litijuma. Zapadu je, kažu, Vučić “najveći evropejac”, i tako će i ostati, zbog toga što može da isporuči sve što traže, dok to opozicija ne bi htela ili ne bi mogla kada bi došla na vlast. Vučić, elem, trguje sa Zapadom, a on na tu trgovinu ne samo da pristaje nego je i podržava. Kažu da je dominacija proruskog narativa i aktivacija antizapadnih snaga u Srbiji – samo strategija režima. Vučić, uz tu kompoziciju, može bolje da trguje, podiže i spušta cenu.

Istovremeno, kažu, Evropljanima ne pada na pamet da Srbija ikada dovrši integracije i postane članica EU. Kažu da je, navodno, sam Miroslav Lajčak jednom prilikom rekao da, od dolaska Vučića na vlast, Srbija glumi da ide ka EU, a EU glumi da je hoće. Srbija se i sama formatirala, a tako ju je Zapad i prihvatio, kao evropska periferija, koju treba držati stabilnom, sprečiti veće tenzije u njoj i u regionu, te držati je u svojoj interesnoj zoni. U razgovorima, izaslanici vole da kažu da građani Srbije sami biraju vlast, ali ih domaćini podsećaju da zaboravljaju da ovde nema slobodnih izbora. Kažu im i da se Peti oktobar nikada ne bi desio da se Zapad tako ponašao i devedesetih.

Ti kritičari kažu i da je deo opozicije poražavajuće snishodljiv u razgovorima sa zapadnjacima. Ovi ih potom potapšu po ramenu, ne pokazujući zapravo bilo kakav interes da Vučićevim proevropskim protivnicima iskreno pomognu, s obzirom na neljudske uslove u kojima deluju. Jasno je, kažu, da će, ako “obavi to što treba da obavi”, Vučić na sledeće izbore izaći kao veliki mirotvorac koji se potom izborio za “fantazmagoričnu” Zajednicu srpskih opština na Kosovu. Dobiće možda nikada snažniju podršku Zapada i dugo će još vladati našim životima i zlim sudbinama. Novi problem koji će Vučić u narednim godinama rešavati jeste Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska, preciznije Milorad Dodik. Sve to se, konstatuju, može naslutiti iz razgovora sa evropskim i američkim delegatima.

VUČIĆU NIJE ISTEKAO “ROK TRAJANJA”

Kritičari smatraju da je mantra da će Vučiću isteći “rok trajanja” nakon sporazuma sa Kosovom i eventualnog uvođenja sankcija Rusiji – opasna zabluda! Jedina je šansa da izgubi podršku Zapada ukoliko “ne isporuči zahtevano”. Proevropsku opoziciju zapadni emisari žele da vide u formi fikusa, a jasan cilj je da joj se umanji kritička oštrica, kako se Vučić ne bi oslabio u “odsudnim trenucima”. Smatraju da su američke i evropske diplomate razgovarale sa opozicijom – samo da bi se na nju izvršio pritisak da podrži predsednikove “teške odluke”. Takva politika će s vremenom dovesti do stvarnog jačanja putinovske desnice, kažu.

Upozoravaju na to da je, kada je reč o zapadnim ambasadorima i pregovaračima, u proteklom periodu primećen zapravo retrogradni proces, bez obzira na negativne međunarodne izveštaje o stanju demokratije u Srbiji. Navode da je, recimo, situacija bila bolja u periodu dok je Majkl Davenport bio šef Delegacije EU u Srbiji, a Kajl Skat ambasador SAD. Oni su bili mnogo kritičniji, iskreni borci za demokratiju. Posle njihovog odlaska dolaze ljudi koji neskriveno podržavaju Vučićevu autokratiju.

Neki od njih ističu da se promena vlasti u Berlinu nije odrazila na modifikaciju evropske politike prema Beogradu. Još uvek u evropskim institucijama snažne pozicije, kada je Zapadni Balkan u pitanju, drže ljudi eksmerkelovskog CDU-a. Recimo, dobro poznato lice Dejvid Makalister, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta (AFET), koji će u svakoj prilici u razgovoru sa opozicijom cinično iskazivati oduševljenje Srbijom, pogotovo noćnim životom u Beogradu, sa svim onim što on omogućava u sitnim satima.

KOJA JE ALTERNATIVA?

Pragmatici kažu, sa druge strane, da je čaša dopola puna kada je reč o razgovorima opozicije sa zapadnjacima, bolje rečeno o odnosu EU i SAD prema Srbiji, sa tendencijom daljeg točenja. Kao prvo, ističu da je važno to što je opozicija “vraćena za sto”, jer je bilo neprihvatljivo to što se o krupnim političkim pitanjima zemlje razgovaralo samo sa “jednom adresom”. Opoziciji je, time, vraćeno dostojanstvo, a ojačan je i njen politički legitimitet. Takođe, smatraju da je važno to što se sada razgovara o konkretnim problemima i dokumentima, te njihovim posledicama, a ne o nekim uopštenim, eshatološkim temama. Prava prilika za vododelnicu, neku vrstu sita, u kojoj će se videti ko je Evropljanin, a ko to nije!

Zapad, po njima, nije digao ruke od Srbije kada je reč o unutrašnjim demokratskim procesima, a to pokazuju i brojni, veoma kritički izveštaji koji dolaze iz ovog dela sveta, a tretiraju katastrofalne posledice Vučićeve autokratije. Oni pokazuju da Zapad želi da participira u otklanjanju tih posledica, a upravo je EU (uz SAD) jedina destinacija na kojoj je moguće u tom smislu potražiti pomoć. Ne misli li valjda neko da će Rusija i Kina podržati demokratske procese u Srbiji? U delu opozicije, Zapad je napokon našao relevantnog sagovornika koji razume da EU ne može da uradi ono što nije u njihovoj vlasnosti. Kažu, zapadnjaci su spremni da posreduju, savetuju, da učine sve što je u njihovoj moći, pritom ne podrivajući suverenitet Srbije.

Svesni su pragmatici da je Zapad igrao na kartu stabilokratije jer je verovao da je to dobra poluga za rešavanje krupnih i neuralgičnih političkih pitanja. Ali, sada mu je jasno da ta politika zapravo nije produkovala stabilnost, već da je ceo region uzavreo, a da su mnogi skinuli kubure sa tavana i nauljili ih, čekajući da se zapuca. Smatraju realisti da su najuticajniji emisari iskreni kada kažu da će se stvari rešavati paralelno na dva koloseka, i kada su u pitanju spoljnopolitičke teme, u koje se ubrajaju kosovske, i kada je reč o problemima sa vladavinom prava, korupcijom, slobodom medija i svim tim za nas bolnim frazama.

Kažu takođe da nisu naivni da veruju da će vozovi na dva koloseka ići istom brzinom, ali se pitaju šta je alternativa. Razvijeni svet ide svojim putem i nema vremena da čeka Srbiju. Odgovorna opozicija nije tu da se opredeljuje da li će podržati ili neće ovaj ili onaj Vučićev potez, već da pomogne da se odredi u kom pravcu Srbija treba da ide, bez obzira na emocije i bez obzira na to kakvo je raspoloženje u biračkom telu. Važno je da Srbija bude na EUlosecima koliko god se vagoni sporo kretali, a lokomotiva huktala. I sporazum sa Kosovom i otklon od Kremlja nisu samo političko-tehnička pitanja, oni određuju budućnost zemlje. Nema prostora za ambivalentno delovanje: ako si za EU, ovo se mora podržati – kažu oni.

I nastavljaju: ako neko misli da će sprečavanjem Vučića da povuče poteze koji su u interesu Zapada nešto dobiti – taj grdno greši. Da li će EU i SAD one koji su protiv sporazuma podržati da oslobode institucije i medije? Pa da na medijima govore kako su protiv normalizacije odnosa sa Prištinom? Pa naravno da neće. Ako Vučić bude jedini sagovornik na ovu temu, zemlju očekuju decenije njegove vlasti. Neće se ništa preko noći promeniti, ne smemo lagati građane, ali sva druga rešenja vode u izolaciju.

Najgore što može da se desi, smatraju ovi političari, jeste da Vučić potpuno okrene leđa Zapadu i od Srbije napravi Belorusiju. A on to može, realno. Vučić je autokrata koji pod svojom kontrolom ima vojsku, policiju, crkvu, najveći deo kriminalnih organizacija, dobar deo privrede i ekonomije. Zamislite kakav bi tada tamni vilajet bila Srbija! Vučiću ništa ne bi falilo, a šta bi bilo s nama, pitaju se. Kažu da bi proevropska opozicija, ako ima svesti, morala da se ukrupni i okupi oko evropskog puta, a da svako drugo rešenje, u smislu usitnjavanja, odgovara Vučiću.

RAZLIKA IZMEĐU EVROPE I SAD

Neki od naših sagovornika ukazuju da postoji izvesna razlika između nastupa Evropljana i Amerikanaca u razgovorima. Evropljani su uzdržani, a Amerikancima je sve jasno i u nekim stvarima su veoma rezolutni. Stiče se utisak da će SAD u narednom periodu vršiti pritisak na EU kako bi malo pooštrila svoj odnos prema Vučiću.

Na pitanje da prokomentarišu stav da je politika Zapada prema Srbiji, u smislu kritičkog odnosa prema autokratiji, pogoršana od odlaska Majkla Davenporta i Kajla Skata, pragmatičari kažu da je to donekle tačno, ali da u politici lične karakteristike imaju ponekad važnu ulogu. Kažu da je dolazak Kristofera Hila, u tom pogledu, ipak napredak, koliko god on imao u fokusu pre svega interese svoje zemlje. Njegov prethodnik Entoni Godfri podržavao je Vučića “120 odsto”, branio ga je gde god je mogao i stigao. Politički i emotivno je za njega bio vezan koliko i za ovdašnje roštiljske proizvode.

KOMPETENTNOST

Nezavisno od toga da li pripadaju grupi kritičara ili pragmatika, naši sagovornici će se požaliti da su zapadni izaslanici na nižim nivoima često potpuno nekompetentni i da niti razumeju, niti ih interesuju unutrašnje prilike u Srbiji. Nekada to deluje potpuno poražavajuće. Jedni međutim tvrde da tu nema prostora za razočaranost, jer su to ljudi koji ne donose odluke, već su u pitanju tehnička lica. Drugi opet kažu da njihova nekompetentnost utiče politiku njihovih zemalja i organizacija, jer oni pišu izveštaje na osnovu kojih se donose odluke.

U neformalnim razgovorima mnogi partneri opozicije na Zapadu, političari i diplomate, neće kriti zgražanje i nevericu kada se govori o politici koju simbolizuje Aleksandar Vučić. Reći će da bi oni iz Vučićeve Srbije pobegli glavom bez obzira. Ali, kada javno deluju, neće preskakati tarabe zvaničnih politika svojih zemalja.