Vanredno pravosuđe

Kada neko poput našeg predsednika Aleksandra Vučića misli da sve zna, to se obično završi tako što taj neko ne ume da uradi bilo šta suvislo. Banalan, ali tako ilustrativan primer kako Vučić zamišlja donošenje odluka u kriznim situacijama bio je kada je 2. aprila, na konferenciji za medije, rekao da će za građane starije od 65 godina ostati raniji termin za nabavku namirnica u nedelju od četiri do sedam ujutro, iako je proglašen najduži policijski čas do tada, od subote u 13 do ponedeljka u 5 ujutro. A u sali niko ni da zucne, da pita predsednika kako je to zamislio, da kaže kako je to nepraktično jer hiljade prodavaca treba da se usred zabrane kretanja nekako dovezu na posao i vrate nazad, da bi efektivno radili samo tri sata. Verovatno se neko od menadžera trgovinskih lanaca kasnije obratio Vladi i predložio da se cela akcija pomeri za subotu ujutru, što je i učinjeno.

Tako je uvedeno i vanredno stanje – hirovito, bez prethodne pripreme i, što je najvažnije, bez pravne analize koja ljudska prava se mogu ograničiti tokom vanrednog stanja i u kojoj meri. Jedna od prvih mera koje su uvedene bila je naredba o zabrani kretanja od 20 časova uveče do 5 ujutro, koju je potpisao ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Ispostaviće se neustavno.

ŠTA KAŽE USTAV

„Naš Ustav kaže da vanredno stanje proglašava Narodna skupština i ona određuje mere kojima može i da se odstupi od pojedinih ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom“, priča za „Vreme“ Vladica Ilić, koordinator Programa za unapređenje krivičnog zakonodavstva Beogradskog centra za ljudska prava (BGC), i pojašnjava: „Kada Skupština ne može da se sastane, sve to može da uradi samo Vlada uz supotpis predsednika. Problem je ovde nastao što su oni predvideli mogućnost delegiranja ovlašćenja za donošenje nekih od mera tokom vanrednog stanja. Oni su ovlastili Ministarstvo unutrašnjih poslova da u saglasnosti sa Ministarstvom zdravlja donosi neke odluke kao što je zabrana kretanja.

Mi smo smatrali da ono što Ustav kaže ne može da se širi dalje. Dakle, ako Ustav kaže da je to posao Skupštine, a izuzetno Vlade i predsednika, onda Vlada i predsednik nemaju ovlašćenje da kažu ‘evo, sad mi dajemo MUP-u da to odradi ili nekom drugom državnom organu’. Jer, po toj logici, MUP bi mogao da tu nadležnost prebaci Direkciji policije i da se tako dalje spušta do besmisla. Zbog toga smo mi tražili od Ustavnog suda da ispita celu naredbu, da li ona može da bude valjan osnov za odstupanje od nekih ljudskih prava koja Ustav štiti. U slučaju naredbe o zabrani kretanja sporno je pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, pošto ta naredba predstavlja praktično lišenje slobode. Pogotovo to važi za lica starija od 65 i 70 godina, koja su već nedeljama praktično u nekom gorem režimu od osuđenika – osuđenici imaju pravo na jedan sat izlaska na svež vazduh dnevno, a naši penzioneri samo ta tri sata jednom nedeljno, kada mogu do prodavnice.“

Pravnici BGC-a su četiri dana pre zvaničnog podnošenja ustavne inicijative kontaktirali Generalni sekretarijat Vlade i skrenuli im pažnju na neustavnu naredbu, prvo usmeno, a zatim i pismeno. „Da su oni tu naredbu pretvorili u uredbu Vlade sa predsednikovim supotpisom, mi dalje ne bismo radili ništa. Šteta jeste načinjena na neki broj dana, ali bi se sve to za ubuduće malo uredilo.“

Za to vreme, Ustavni sud Kosova doneo je odluku kojom je proglasio neustavnom uredbu sada već bivše vlade Aljbina Kurtija o ograničavanju slobode kretanja, s obrazloženjem da samo Skupština može doneti odluku o proglašenju vanredne situacije. Takođe, kosovski Ustavni sud je naložio da se do 13. aprila ukine odluka o ograničavanju kretanja.

SUĐENJA U ODSUSTVU

Prvo suđenje u Dimitrovgradu za kršenje obavezne samoizolacije održano je bez prisustva okrivljenog u sudnici, koji je svoju odbranu iznosio putem Skajpa. Od proglašenja vanrednog stanja, sudovima je preporučeno da se odlože sva suđenja osim licima koja su u pritvoru, maloletnicima ili u predmetima gde je žrtva maloletna, za nasilje u porodici, zatim ona za koja postoji opasnost od zastare, kao i za dela kojima se krše uredbe u vezi sa samim vanrednim stanjem.

Ono što posebno čudi je to zašto se okrivljenima za kršenje samoizolacije ili policijskog časa sudi putem Skajpa. Jedno od objašnjenja je da su oni možda zaraženi virusom kovid 19. Advokat Stefan Ćorda je prisustvovao suđenju na kojem je branio okrivljenog za delo koje nema veze sa vanrednim stanjem, i za „Vreme“ priča da je sve ličilo na normalno suđenje, osim što nije bilo javnosti i što su svi akteri nosili maske. „Ja ne vidim nijedan razlog zašto se suđenja, recimo, za nepoštovanje obavezne mere samoizolacije ne bi odvijala na isti način“, kaže Ćorda i dodaje: „Suština Zakona o krivičnom postupku (ZKP) jeste da obezbedi pravično suđenje. Zaista, ZKP predviđa mogućnost da se suđenje okrivljenom odvija putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, ali samo i isključivo za drugostepeni postupak. Ali, ovde su uradili stvar koja je u najstrožoj meri zabranjena i primenili to pravilo na prvostepeni postupak. Taj postupak služi da se što detaljnije pretresu činjenice, a to znači da se ni u kom slučaju ne može uskratiti pravo okrivljenom da prisustvuje suđenju i da sam testira dokaze koji su protiv njega izneti.“

U odsustvu se sudi samo onome ko je u bekstvu, a ukoliko je neko bolestan, sud će sačekati dok ne ozdravi. Stefan Ćorda kaže: „U ZKP-u jasno stoji da je najbitnija procesna pretpostavka za suđenje ta da je okrivljeni prisutan i da je sposoban da prati suđenje. Svaki sudija pita okrivljenog da li je sposoban da prati suđenje, pogotovo ako se zna da ima zdravstvenih problema. Sudija ima pravo da odmah pozove hitnu pomoć da se odmah utvrdi zdravstveno stanje okrivljenog. Prisustvovao sam više puta takvim suđenjima. Evo, baš na ovom poslednjem na kojem sam bio moj branjenik je rekao da mu nije dobro, sudija je odmah pozvao hitnu pomoć da se utvrdi da nije korona virus.“

Mnogi će reći da pravnici cepidlače u trenutku kada se ne samo cela država već i planeta bore protiv opasne zarazne bolesti o kojoj se malo zna. Na pitanje kakve konkretne posledice mogu trpeti građani zbog neustavnih naredbi tokom vanrednog stanja i nepoštovanja prava na pošteno suđenje, Vladica Ilić kaže: „Posledica je da bi svaki penzioner, kada se završi ovo vanredno stanje, mogao da podnese tužbu za naknadu štete sa tvrdnjom da je protivustavno bio lišen slobode. Vrlo je moguće da bi u tom slučaju naši državni organi pokušali da kažu da je ta mera bila neophodna, ali bi bilo suviše teško, praktično nemoguće da bilo ko kaže da je ta odluka o lišenju slobode bila valjana.“