Na poziv novinarima da se uvere u uspešnost revitalizacije Poljoprivrednog preduzeća A.D. "Dragan Marković" odazvalo se tek nekoliko redakcija. Takva su vremena: dobra vest nije vest
Na prvi pogled, ništa neobično, farma svinja kao što farma svinja valjda i treba da izgleda: svinjac, prasilište, odgajalište i tovilište poređani jedno za drugim, u njima nazimice i nerasti, oprasene krmače, prasići i tovljenici, siti i napiti u blaženoj dremki, ventilatori za provetravanje ujednačeno šume, oko objekata podšišani travnjaci. Odmah pored su silosi i mešaonica stočne hrane, kotlarnica, mašinski park, klanica… Sve je okruženo poljima koja se uveliko zelene, odnosno pripremljena za prolećnu setvu koja samo što nije. Zaista, baš onako kako bi se i očekivalo da bude. Jedino što je neočekivano, a za očekivati je kad je mnogo krmadi u zatvorenom prostoru – ništa neprijatno nozdrve ne štipa.
UMIRANJE NA RATE: Pre četiri godine Poljoprivredno dobro „Dragan Marković“ osvanulo je na naslovnim stranama gotovo svih štampanih i bilo je udarna vest na svim elektronskim medijima, sa sve slikama izgladnelih krava kojima se rebra broje, hrpama leševa uginulih životinja uraslih u korov, uz propratni tekst kako se od gladi izbezumljene svinje međusobno proždiru.
„Sve ovo je bilo pod vodom i fekalijama“, okrećući se oko sebe raširenih ruku opisuje stanje koje je zatekao mr Dragan Milivojčević kada je po uvođenju privremenih mera krajem 2004. postavljen za v.d. direktora.
Sunovrat ovog kombinata počeo je kada i svima drugima – sem ratnim profiterima, švercerima i kriminalcima – početkom devedesetih. U novi vek je ušao na staklenim nogama, u dugovima, ali je ipak davao znakove života. Smrtni udarac mu je zadat s jeseni 2003, kada je aukcijski privatizovan: otkupio ga je konzorcijum tri firme – Astra simit, Midland risors i Nicko agrar.
Ali, umesto da novi vlasnici ulože kapital i obnove ovo nekad uzorno poljoprivredno dobro, gurnuli su ga u još veću dubiozu. Rezultat: imovina pod hipotekom, mašinski park neupotrebljiv, zaparložene njive, voćnjaci koji na šumu liče, kanali za navodnjavanje u šiblje zarasli, prazni silosi, radnici u štrajku, leukozne krave sasušenih vimena i svinje kanibali, smrad i zaraza. Propast.
Godinu dana kasnije Vlada je uvela privremene mere, privatizacija je poništena, a „Dragan Marković“ je odlukom Agencije za privatizaciju uveden u proces restrukturiranja.
MOBA: Za početak, kroz socijalni program prepolovljen je broj zaposlenih. Oni koji su ostali prionuli su na posao. „Odmah se pristupilo privođenju zemljišta nameni, da bi već sledeće godine primenjena potpuna tehnologija“, objašnjava Milivojčević. Veli da je, zbog nedostatka sopstvene, korišćena mehanizacija iz PKB Korporacije, u okviru koje je pre godina raspleta ovaj kombinat poslovao, kao i traktori individualnih proizvođača, Ministarstvo poljoprivrede je pružilo finansijsku pomoć kroz kredite i druge podsticajne mere namenjene za poljoprivredu, Robne rezerve su se našle pri ruci kad god je zafalilo seme, đubrivo ili nešto treće. I poslovni partneri su ulagali u Preduzeće zanemarujući njegovo rizično poslovanje. „Kome god da smo se obratili, naišli smo na razumevanje“, kaže Milivojčević.
Obnovljen je i stočni fond, pogoni temeljno remontovani, toplana prepravljena da kao gorivo koristi biomasu, sem jedne farme goveda koja i dalje zvrji prazna svi kapaciteti su skoro u potpunosti popunjeni, poslednji pedalj zemlje obrađen. Za posebnu hvalu su ostvareni prinosi u prošloj, katastrofalno sušnoj godini: dve i po tone suncokreta, pet i po tona pšenice i sedam tona kukuruza po hektaru, daleko iznad prosečnih prinosa u berićetnim godinama.
Početnu dubiozu od 260 miliona dinara je već u prvoj godini obnove zamenio skroman neto prihod od 330.000 dinara, da bi na kraju prošle godine iznosio bezmalo tri miliona dinara, uprkos lošoj godini za poljoprivredu. Pritom, neki krediti su vraćeni pre roka, plate redovno isplaćivane, u proseku nešto iznad 20.000 dinara.
ZNANJE–IMANJE: „Ponosim se njihovim uspehom“, kaže za „Vreme“ Danilo Golubović, državni sekretar Ministarstva poljoprivrede. „Njihov uspeh je i naš uspeh i primer su kako se može ako se ume i hoće.“ Na konstataciju da je lako hteti i moći kad se ima podrška sa svih strana, potvrdno klima glavom i kaže da od sve pomoći bespovratna su bila samo sredstva za socijalni program, što sleduje svim preduzećima u restruktuiranju. „Sve ostalo su bili finansijski aranžmani, doduše sa beneficiranim kamatama, ali istim kao i za sve ostale poljoprivredne proizvođače.“
Nažalost, nije baš tako, ne ako se računaju i individualni proizvođači, koji ne mogu dobiti zajam iz Robnih rezervi, ne mogu računati da će im veliki brat priskočiti u pomoć sa mehanizacijom kad njihova zataji, nemaju silose u koje mogu letinu da uskladište bez da je prodaju, a za kredit po beneficiranim kamatama mogu da konkurišu tek kad Vlada objavi da je voljna da ga da, po pravilu tek kad je dockan. Kad bi tako bilo slična čuda bi se, moguće je, i drugde događala, pa pšenica ne bi morala da se uvozi kad najviše košta, ulje ne bi bilo najskuplje u Evropi, niti bi meso bilo luksuz. Kad bi tako bilo, opet to ne bi bila vest, jer ne bi bilo čudo već uobičajena pojava. Čudo bi bilo da uzorno dobro zapadne u ono u čemu je „Dragan Marković“ pre četiri godine bio, pa bi to bila vest. Kao što je, uostalom, i bilo.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
