Na poziv novinarima da se uvere u uspešnost revitalizacije Poljoprivrednog preduzeća A.D. "Dragan Marković" odazvalo se tek nekoliko redakcija. Takva su vremena: dobra vest nije vest
Na prvi pogled, ništa neobično, farma svinja kao što farma svinja valjda i treba da izgleda: svinjac, prasilište, odgajalište i tovilište poređani jedno za drugim, u njima nazimice i nerasti, oprasene krmače, prasići i tovljenici, siti i napiti u blaženoj dremki, ventilatori za provetravanje ujednačeno šume, oko objekata podšišani travnjaci. Odmah pored su silosi i mešaonica stočne hrane, kotlarnica, mašinski park, klanica… Sve je okruženo poljima koja se uveliko zelene, odnosno pripremljena za prolećnu setvu koja samo što nije. Zaista, baš onako kako bi se i očekivalo da bude. Jedino što je neočekivano, a za očekivati je kad je mnogo krmadi u zatvorenom prostoru – ništa neprijatno nozdrve ne štipa.
UMIRANJE NA RATE: Pre četiri godine Poljoprivredno dobro „Dragan Marković“ osvanulo je na naslovnim stranama gotovo svih štampanih i bilo je udarna vest na svim elektronskim medijima, sa sve slikama izgladnelih krava kojima se rebra broje, hrpama leševa uginulih životinja uraslih u korov, uz propratni tekst kako se od gladi izbezumljene svinje međusobno proždiru.
„Sve ovo je bilo pod vodom i fekalijama“, okrećući se oko sebe raširenih ruku opisuje stanje koje je zatekao mr Dragan Milivojčević kada je po uvođenju privremenih mera krajem 2004. postavljen za v.d. direktora.
Sunovrat ovog kombinata počeo je kada i svima drugima – sem ratnim profiterima, švercerima i kriminalcima – početkom devedesetih. U novi vek je ušao na staklenim nogama, u dugovima, ali je ipak davao znakove života. Smrtni udarac mu je zadat s jeseni 2003, kada je aukcijski privatizovan: otkupio ga je konzorcijum tri firme – Astra simit, Midland risors i Nicko agrar.
Ali, umesto da novi vlasnici ulože kapital i obnove ovo nekad uzorno poljoprivredno dobro, gurnuli su ga u još veću dubiozu. Rezultat: imovina pod hipotekom, mašinski park neupotrebljiv, zaparložene njive, voćnjaci koji na šumu liče, kanali za navodnjavanje u šiblje zarasli, prazni silosi, radnici u štrajku, leukozne krave sasušenih vimena i svinje kanibali, smrad i zaraza. Propast.
Godinu dana kasnije Vlada je uvela privremene mere, privatizacija je poništena, a „Dragan Marković“ je odlukom Agencije za privatizaciju uveden u proces restrukturiranja.
MOBA: Za početak, kroz socijalni program prepolovljen je broj zaposlenih. Oni koji su ostali prionuli su na posao. „Odmah se pristupilo privođenju zemljišta nameni, da bi već sledeće godine primenjena potpuna tehnologija“, objašnjava Milivojčević. Veli da je, zbog nedostatka sopstvene, korišćena mehanizacija iz PKB Korporacije, u okviru koje je pre godina raspleta ovaj kombinat poslovao, kao i traktori individualnih proizvođača, Ministarstvo poljoprivrede je pružilo finansijsku pomoć kroz kredite i druge podsticajne mere namenjene za poljoprivredu, Robne rezerve su se našle pri ruci kad god je zafalilo seme, đubrivo ili nešto treće. I poslovni partneri su ulagali u Preduzeće zanemarujući njegovo rizično poslovanje. „Kome god da smo se obratili, naišli smo na razumevanje“, kaže Milivojčević.
Obnovljen je i stočni fond, pogoni temeljno remontovani, toplana prepravljena da kao gorivo koristi biomasu, sem jedne farme goveda koja i dalje zvrji prazna svi kapaciteti su skoro u potpunosti popunjeni, poslednji pedalj zemlje obrađen. Za posebnu hvalu su ostvareni prinosi u prošloj, katastrofalno sušnoj godini: dve i po tone suncokreta, pet i po tona pšenice i sedam tona kukuruza po hektaru, daleko iznad prosečnih prinosa u berićetnim godinama.
Početnu dubiozu od 260 miliona dinara je već u prvoj godini obnove zamenio skroman neto prihod od 330.000 dinara, da bi na kraju prošle godine iznosio bezmalo tri miliona dinara, uprkos lošoj godini za poljoprivredu. Pritom, neki krediti su vraćeni pre roka, plate redovno isplaćivane, u proseku nešto iznad 20.000 dinara.
ZNANJE–IMANJE: „Ponosim se njihovim uspehom“, kaže za „Vreme“ Danilo Golubović, državni sekretar Ministarstva poljoprivrede. „Njihov uspeh je i naš uspeh i primer su kako se može ako se ume i hoće.“ Na konstataciju da je lako hteti i moći kad se ima podrška sa svih strana, potvrdno klima glavom i kaže da od sve pomoći bespovratna su bila samo sredstva za socijalni program, što sleduje svim preduzećima u restruktuiranju. „Sve ostalo su bili finansijski aranžmani, doduše sa beneficiranim kamatama, ali istim kao i za sve ostale poljoprivredne proizvođače.“
Nažalost, nije baš tako, ne ako se računaju i individualni proizvođači, koji ne mogu dobiti zajam iz Robnih rezervi, ne mogu računati da će im veliki brat priskočiti u pomoć sa mehanizacijom kad njihova zataji, nemaju silose u koje mogu letinu da uskladište bez da je prodaju, a za kredit po beneficiranim kamatama mogu da konkurišu tek kad Vlada objavi da je voljna da ga da, po pravilu tek kad je dockan. Kad bi tako bilo slična čuda bi se, moguće je, i drugde događala, pa pšenica ne bi morala da se uvozi kad najviše košta, ulje ne bi bilo najskuplje u Evropi, niti bi meso bilo luksuz. Kad bi tako bilo, opet to ne bi bila vest, jer ne bi bilo čudo već uobičajena pojava. Čudo bi bilo da uzorno dobro zapadne u ono u čemu je „Dragan Marković“ pre četiri godine bio, pa bi to bila vest. Kao što je, uostalom, i bilo.
Oni nas ubijaju i dok ubijaju, deru se kako njih neko hoće da ubije. A zapravo, za sve navedeno oni su počinioci, nalogodavci, saučesnici i pomagači. I to je jasnije sve većem broju ljudi. Propagandni balon u koji su zatvorili ljude preko svojih ogavnih kvazi-medija lagano puca. I iz njega izviruje samo onaj srednji prst, krvavi srednji prst kojim će sami sebi isterati oči
U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima
Pobuna mladih ljudi, studenata, ali i srednjoškolaca, unela je čitav niz novih elemenata u društveni i politički život. Na prvom mestu, pobuna studenata obnovila je nadu u Srbiji. Studenti su upalili svetlo i to se svetlo više ne može ugasiti. Ta vedrina, ta živost, taj trijumf života i novih ideja, ta oslobođenost od starih formi, starog i prevaziđenog mišljenja, starih strahova i maligne propagande – to je dah slobode koji je zemlja dugo priželjkivala, ali nije imala ni sreće ni snage da ga se domogne
Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku. Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije
“Nije jednostavno kada ministarka prosvete i premijer prete inspekcijom, ali do sada se svaki put ispostavilo da su pretnje stvarale suprotan efekat i proizvodile još veći bunt” kaže za “Vreme” Aleksandar Markov, bivši predsednik Foruma beogradskih gimnazija
Iz saopštenja Srpske pravoslavne crkve sledi jednostavan zaključak: studenti koji protestuju su antihristi, a Aleksandar Vučić otelovljenje svetosavskih vredosti
Delovali su, u prvom trenutku, studentski zahtevi neambiciozno, nerevolucionarno i lako ispunjivi. To, međutim, nije tako
Tema broja: Srbija pred generalnim štrajkom
Pokušaj ubistva u produženom trajanju Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
