Ušuškani uz kravu muzaru

Šesnaestog januara 2004. godine u dnevnom listu „Glas javnosti“ pojavio se izveštaj sa sednice Nastavno-naučnog veća Univerziteta u Beogradu koje je održano dan ranije, a tretirao je pitanje donošenja novog zakona o univerzitetu na kome insistira Ministarstvo prosvete i sporta Vlade Republike Srbije. Po tekstu izveštaja, u čiju verodostojnost ne sumnjam, dapače, aplauz prisutnih izazvala je diskusija redovnog profesora jednog od fakulteta u sastavu Univerziteta čija se suština nalazi u konstataciji da ne treba prihvatiti „manijakalni tempo Ministarstva“ (citat, misli se na Ministarstvo prosvete i sporta). I dalje citiram: „Mi nismo dužni da naglavačke uđemo u reformu, za to imamo vremena do 2010. Mi želimo promene, ali nećemo samoubilački uletati u promene koje će nas upropastiti, pogotovu što se u Ministarstvu trude da nas izjednače sa ostalima (misli se sa drugim univerzitetima u Srbiji), pa i sa onima koji imaju samo nekoliko skamija i prostorija.“

Zaslužuju li pomenuta sednica i novinski izveštaj povodom nje da se nađu u tekstu koji ima trajnije ambicije, jer ga neće pojesti mrak noći između 16. i 17. januara, što je sudbina većine novinskih članaka? Mislim da da, jer u sebi sadrži nekoliko implicitnih sudova koji već tri godine određuju odnos između (barem) jednog od srpskih univerziteta, s jedne strane, i Vlade Srbije i njenog Ministarstva prosvete, s druge strane, a koje ja, ali i mi iz Ministarstva ostavljamo ljudima u vremenu koje dolazi na procenu. Pri tome, treba reći da je u pitanju odnos prema najstarijem i najvećem srpskom univerzitetu, te je, stoga, sličnim bojama markiran ceo prostor visokog obrazovanja, kao neka infekcija koja preti epidemijom, a za koju nemaju leka, izgleda, ni drugi univerziteti, a ni država.

MEDENI MESEC: Kao polazna osnova, istorijska potka, neka posluži, malo duži, citat:

„Sva društva imaju problem usklađivanja stvarnog života i pravnog sveta. Idealno bi bilo da uvek jedno odgovara drugom, ali se u realnosti to retko događa, pa ili pravo ide ispred života ili je situacija obrnuta…….

Pogledamo li tim okom odnos života na univerzitetima, s jedne strane, i njegove pravne regulative, s druge, u toku poslednjih osamnaest meseci, dakle posle 5. 10. 2000. god., videćemo da je život na univerzitetima išao ispred pravne regulative. Ovo pod uslovom da se saglasimo da je Zakon o univerzitetima iz 1998. bio loše rešenje.

Naime, već u periodu prelazne vlade postignut je dogovor između Ministarstva visokog i višeg obrazovanja, a kasnije Prosvete i sporta, i Univerziteta da se zapravo primenjuje Zakon o univerzitetima iz 1992. god., a da se oblači u odelo pozitivnog prava, tj. Zakona iz 1998. Tako su svi izbori na univerzitetima vraćeni u proceduru Zakona iz 1992, s normalnom, uobičajenom ulogom Nastavno-naučnih Veća i drugih stručnih tela fakulteta. Na isti je način učinjen i izbor većine dekana i njihovih ekipa, te fakultetskih odbora. Na taj su se način, kroz postupanje u praksi, balansirali život, potrebe univerziteta i opšte raspoloženje javnosti s jednim zastarelim, loše skrojenim, ideološkim zakonskim odelom. Niko odgovoran i ozbiljan na univerzitetima ne prigovara Ministarstvu za arbitrarnost, pa je većinsko raspoloženje na univerzitetima da je, kroz praksu, vraćena autonomija univerzitetima, uprkos formalnom važenju Zakona iz 1998. Time smo došli u fazu faktičkog balansa, uprkos zakonskom debalansu jednog anahronog zakonskog rešenja, s modernijim zahtevima sveta. Naravno da ovaj faktički balans mora naći i svoj zakonski izraz. On je, danas, pred vama.“

Ovim citatom, originalno izgovorenim s moje strane sredinom 2002. god. u Skupštini Srbije prilikom usvajanja Zakona o univerzitetima, iz današnje perspektive, okončan je medeni mesec u odnosima Ministarstva i univerziteta, okončao se period ljubavi, saradnje i razumevanja. Vraćajući se pravno u 1992.g. (jer je tada usvojeni zakon bio rimejk Zakona iz 1992) univerziteti su se vratili u željeno vreme, dobili su autonomiju taman onakvu kakvu su želeli. Dobili su je, upozoravam, iz jednog jednostavnog razloga: njihove želje koincidirale su sa stavom tadašnje skupštinske većine, Demokratske opozicije Srbije, koja je čvrsto stala na stanovište odbrane dostojanstva i autonomije visokog obrazovanja. Njihova želja, sama za sebe, ne bi ništa učinila, nije bila dovoljna, bez obzira na intelektualne visine sa kojih se izlivala. Toliko o tome, da istorija ne zaboravi, ili pogrešno zapamti.

Paradoksalno je, ali se i sam slažem, da je reverzibilnost vremena, koja je tada uvedena u živote univerziteta, bila ispravna odluka. Istorijski-razvojno posmatrano zakon iz 1992, na koji smo se te 2002. god. vratili, bio je bolji od svog naslednika, koji ga je 1998. derogirao. Međutim, problem odnosa s univerzitetima je otvoren jer je, rimejk smatran usputnom stanicom, na kojoj bi se naš voz zaustavio samo da ispusti višak putnika, eventualno i osoblje koje je u njemu, a bez karte, čega na univerzitetu ima (seća li se još iko tranzitornih odredaba koje su ostale mrtvo slovo na papiru, u stilu papir trpi sve), dok su ga ljudi sa univerziteta, danas se pokazuje, smatrali željenim krajnjim odredištem, svojim toplim autonomnim skloništem od vetrova promena. Od tog im je momenta država bila potrebna (intelektualno i moralno je uvredljivo, ali je taman tako) koliko krava muzara – da im servira mleko u vidu skromnih prinadležnosti, a ne kao neko s kim se deli posao i odgovornost, te kome se ponekad polažu i računi, makar zbog osnivačkih prava i vlasničkog statusa i u prijateljskom maniru. Ili, da kažem isto intelektualno nešto prihvatljivije, kako bi se dodvorio nekim osetljivim ušima, bila im je potrebna koliko kurator, da bi im plaćao, curatorio nomine, cehove koje su sami pravili.

Istovremeno, iako u svom sastavu ima i Matematiku, kao poseban fakultet, Univerzitet je pogrešno računao prostor i vreme, jer kada se zadatak ispravno postavi, a prostu matematiku znam, za univerzitete se između ove 2004. i 2010. (godina u kojoj se imamo uskladiti sa Bolonjskom deklaracijom) ne nalazi šest, već osamanest godina vremena i, nažalost, prostora, jer se, već je rečeno, te 2002. on pravno vratio u 1992. god. Manijakalni tempo kojim se, danas, etiketira i spočitava Ministarstvu, zapravo je izraz naše zabrinutosti za dvanaest godina provedenih u mestu, za više od decenije stagnacije. I tempo nije manijakalan, ma koliko pesnička sloboda i eventualni nervni sklop redovnog profesora, koji je to izgovorio, bili olakšavajuće okolnosti i relativizatori, već malo brži hod čoveka koji je svestan da za šest godina mora preći razdaljinu prostorno kreiranu za osamnaest godina normalnog hoda.

(U poslednje vreme dva se atributa pripisuju Ministarstvu prosvete i sporta, u formi najčešćih kritika – brzina i modernizam. Hvala svima i na jednom i na drugom.)

MIMIKRIJA: Ad. (2) Konstatacija da Univerzitet „nije dužan da naglavačke uđe u reformu“ i zamišljeni aplauz koji ju je pratio, obeležavaju kraj ere mimikrije, što je dobro, ali je porazno za višegodišnju delatnost najmanje dva subjekta: Univerziteta samog i Ministarstva prosvete i sporta.

Prvo, smatram da hod naglavačke, koji se u citatu pominje, pretpostavlja neke akrobatske veštine koje univerziteti nemaju, a kako sam krajnje racionalan, kao i moji saradnici, nikada na takav hod ne bih primoravao na njega nenaviklu osobu, jer bi njena nespretnost vodila gubitku vremena, koje nam je, i bez toga, tanak resurs. Zbog toga izraz „naglavčke“ više smatram pesničkom figurom nosioca poruke, no njegovim opisom načina hoda na koji Ministarstvo (u ulozi, valjda, istetoviranog, snagom deformisanog, do glave ošišanog dresera divljih zveri) nekoga primorava (valjda, malu macu zvanu Univerzitet). I zbog toga na pitanje da li se pod terminom „naglavačke“ podrazumeva naopak, pogrešan postupak ulaska na rukama, s kraja umesto s početka, ili opet (i ponovo) samo brzina kretanja, sudim da je ovo drugo.

A sada nešto o našoj mimikriji i naivnostima.

Jedan moj stari prijatelj pričao mi je kako je nekih šezdesetih godina vodio svoju baku (tada vremešnu ženu) na izbore, koje ona nikada nije propuštala, i kako je ona uvek sedala za glasačko mesto, uzimala olovku i glasala kružićem načinjenim u vazduhu iznad imena kandidata, a bez da, zaista, zaokruži njegovo ime. Tim načinom glasanja ona je, sebe u očima vlasti, predstavljala lojalnim građaninom u jednopartijskom sistemu, građaninom koji ispunjava svoje dužnosti, istovremeno zadržavajući, u svojim očima, oreol protivnika, nezadovoljnog jednopartijskim, komunističkim sistemom, koji nije glasao ni za koga, dakle protiv je. Možda je precenjen strah za sopstvenu sudbinu opravdanje za takvo postupanje naše bake prema spolja, ali moje je pitanje šta s unutrašnjom stranom priče?

Baka je, ipak, bila korektna, svoju tajnu nije širila šakom i kapom, to je bila prava tajna nje i njenog unuka. Njoj samoj bilo je dovoljno da zna svoj sud, nije ga delila s drugima jer za to nije bilo vreme, jer je bila preveć stara itd, itd. Rečju nije bila revolucionar, disident po tadašnjem rečniku. Iskreno sam pun razumevanja, jer bakino ponašanje, ma koliko bilo pogrešno sa aspekta modernog političkog života, nije nosilo nikakvu posledicu: izbore je i sa njom i bez nje dobijao sporni kandidat. Njena mimikrija bila je utešna za nju, a nikome nije štetila.

Osim mimikrija koje nemaju ozbiljnih posledica, ima i mimikrija za čije postojanje nemam razumevanja. Nije, naime, sve jedno da li priroda od leptira pravi nešto što sliči osi kako bi ga zaštitila od naleta drugih insekata (pozitivno), ili vi od komarca pravite magarca. Ovo drugo priroda neće ni pokušati, jer joj niko živ ne bi poverovao, ali ljudi da, za šta je najbolji dokaz postojanje citirane narodne izreke (verovali vi to meni ili ne, ja iskreno mislim da je narod uvek u pravu). Naša naivnost, do nivoa infantilnosti, sastoji se u samom pokušaju pa jednu pojavu prikažemo u drugom svetlu, kako bi ubedili nekoga koji od nas nešto traži, zahteva s pravom ili s pozicije faktičke vlasi, da smo drugačiji od nas samih, te, pretpostavljam, prihvatljiviji. A za to, opet, narod ima izreku drugačije sadržine.

Vratimo se, sada, našem profesoru i aplauzu. Izgovorena profesorova rečenica da Unuverzitet „nije dužan da naglavačke uđe u reformu“ podrazumeva: vreme prošlo i sadašnje, u kojima znači – nismo ušli; i vreme buduće, u kome znači – nećemo ući – makar ne naglavačke.

Vezano za vreme prošlo i sadašnje, zaista je stavljena tačka na mimikriju, jer sem sporadičnih pokušaja pojedinih fakulteta nisam osetio reformska talasanja na Univerzitetu kao celini. A svi naši pokušaji da stvari ubrzamo završavali su se prigovorom o autonomiji, kao da je ovo Ministarstvo to koje pokušava da je ugrozi, a ne ono koje ju je vratilo univerzitetima. Dragog profesora iz novinskog izveštaja obaveštavam da je konstatovao ono što i vrapci znaju, a što nije, s moje strane, dosad izgovoreno zbog dobrog kućnog vaspitanja – ja znam, a i oduvek sam znao, da ste nas lagali pričajući o trudu koji ulažete u promene. Taj komarac se, gospođe i gospodo draga, ne da pretvoriti ni u jednu drugu životinju, a najmanje u neku lepu. Komarac to ostaje. Nažalost, i oni mogu biti opasni – kada se roje.

Ovome bih dodao još nešto: da ste pošli u promene onda kada smo vas mi molili, ili vam sugerisali, ali nažalost, nikada vam ne i naredili, a to znači odmah po donošenju zakona, izbegli bi hod naglavačke i uživali u slovenačkom luksuzu postepenih promena (Često nam se prigovara – vidite kako to Slovenija radi postepeno. Naš odgovor se iscrpljuje u pitanju: da li znate kada je ona započela sa promenama?). Ovako više ne znam, jer odlaganje početka radova, uz, istovremeno, čvrsto postavljene rokove njegovog okončanja, skraćuje vreme njihovog izvođenja. I to je prosta matematika, ne zahteva univerzitetsko obrazovanje. A u njoj vama ostaje jedna od tri stvari – alternativno: ili će se ispuniti nečije želje pa će Evropa, koja je rokove postavila, propasti do te 2010. god.; ili mi u njoj nećemo biti; ili će nam se prase (tada na jedini moguć način) naglavačke ugojiti pred sam Božić te 2010. god. Pa neka bira ko šta voli.

Na kraju ovog poglavlja neka mi bude dozvoljeno da bez penjanja na brdo, ili Olimp, kažem nešto i o budućnosti.

Da li će ubuduće Univerzitet biti dužan da bilo šta čini, može biti stvar zakonske norme kojom se dužnost unosi u njegov život, moralnih očekivanja zajednice koja su, ponekad, jaka bar toliko koliko i dužnost nametnuta pravom, ili voljnog ulaska u dužničko-poverilački odnos ekonomske prirode svakog lica, čime dužnost, takođe, nastaje. Osim ovog poslednjeg slučaja, koji je po prirodi tehnički i trivijalan, i prva se dva slučaja mogu dogoditi univerzitetima.

Univerzitet, definitivno, nije zemljoradnička zadruga. Zbog tog izgovorenog poređenja i stava jedan je čovek, s pravom, navukao odijum univerziteta na sebe. Ali Univerzitet nije ni država, ni politička partija. Ovo izgovaram ne u nameri da navučem novi odijum, već u nameri da mu pomognem: teško je živeti sa kompleksom, pa bio on više, ili niže vrednosti. Preuzimajući na sebe obavezu da neće (u buduće) ući u brzu reformu, Univerzitet sebe, unapred, deklariše kao protivnika svake one države čija skupština donese zakon kojim ga na reformu uputi. A može se desiti da neka buduća skupština smogne dovoljno političke snage da ga u tom pravcu gurne, čak ga i ne konsultujući. Smatrajući da je iznuđivanje pogrešan način vođenja ljubavi, mi smo se uzdržavali od nasilnih izliva emocija bilo prema kome. Da li će svi misliti isto. I još više, čovek se može gurnuti i u nekom drugom pravcu, nemojte zaboraviti – hronološki posle 1992. nastupa 1998, a tek potom 2002. god.

Najzad, mnogo je teže i Univerzitetu i svakom pojedincu, da se suprotstavi očekivanjima društva koja nemaju osnova u pravnom sistemu, već svoje postajanje duguju nekom drugom sistemu vrednosti. Ako su ta očekivanja – oćekivanja mladih zarad njihovog boljitka, zahtev je teško odbiti. Zbog toga je opasno unapred se deklarisati, ili tvrdite, po onoj vašoj staroj da na mladima svet ostaje, da ćete se suprotstaviti i njima, a da bi sačuvali sebe. Velikodušno gospodo, ni traga ni egocentričnosti ni egoizmu.

SVI SMO MI ISTI: Imam dvoje dece. Zahvalan sam i zadovoljan pojedinac. Ovim želim reći da mi je daleko kako od pameti, tako i od prirode, da institucije, makar po opisu posla bio zadužen da se o njima staram, do nivoa ishrane, smatram svojom decom. Time sam sebi izbio jedan valjan argument iz ruke: Poštovanom profesoru ne mogu reći – deco, svi ste vi za mene isti, i time mu, na najbolji način, na nivou istine, zatvoriti usta. Što možda ne bi ni bilo loše, jer bi ga sprečio da, dalje, vređa druge, gađajući ih njihovim, ponegde i ponekad, skromnim skamijama i prostorijama.

Dragi profesore, kako ste Vi deo beogradskog Univerziteta, nažalost, ne mogu Vas slagati da Vas volim isto kao druge, volim Vas više. Time se ne ponosim, ali to moram priznati. I, nažalost, ne mogu a da ne mrzim sebe, što sam u Kragujevcu, na jednom skupu, izgovorio čuveno obećanje da se Ministarstvo neće baviti oceoubistvom, želeći time da kažem da nećemo ići protiv volje Beogradskog univerziteta u donošenju Zakona, jer svi su drugi univerziteti njegova deca, što istorijski i nije toliko sporno. Međutim, ako su oni naša deca (da Vas podsetim i ja sam deo Beogradskog univerziteta), onda smo mi njihovi roditelji, što, uopšte, nije teško shvativo, i bez univerzitetskog znanja. Upravo zbog te notornosti moram Vas, profesore redovni, staviti u jednu hipotetičnu tragičnu situaciju, a da se ona, ni meni, Vama ni drugima, nikada ne dogodi:

Zamislite da sam ja glavna ličnost romana koja ima tragičnu rolu – moram se opredeliti hoće li s čamca, a zbog njegove preopterećenosti, skočiti sam (u intelektualnom naponu, bogat, lep, onakav kakav sam), ili ću na to primorati svoje dete (koje se tek razvija). Na pitanje neću odgovoriti jer sam ga se sam prvi setio. Ineresuje me Vaš odgovor, smognite snage pa ga izgovorite, da ga svi čuju jos jedared.