Usputna stanica ka boljem životu

Izbeglice, ljudi koji zbog svojih, često neizdrživih muka, moraju ceo život da spakuju u jedan kofer. Za njih je dom nešto daleko, iz prethodnog vremena. O njihovim sudbinama se skoro i ne govori, a društva koja ih primaju često su negativno raspoložena prema njima.

Sredinom meseca stigla je vest: Italija je počela da preko mora prevozi izbeglice i tražioce azila sa svoje teritorije u centre kojima ona upravlja u Albaniji, što je prvi takav postupak neke zemlje Evropske unije. Isplovio je patrolni brod “Libra”, sa italijanskog ostrva Lampeduze, i posle nekoliko dana stigao u Albaniju. Na brodu je bilo šesnaest muškaraca, državljana Egipta i Bangladeša. Čini se, mali pomak u rešavanju problema izbeglica.

U međuvremenu, zemlje poput Mađarske nastavljaju svoju antimigracionu politiku. Mađarski premijer Viktor Orban na sav glas hvali planove nemačke vlade koja ispituje mogućnost da se procedure za odobravanje azila obavljaju u zemljama koje nisu članice Evropske unije. “Prihvatamo potražioce azila ako poštuju pravila u Mađarskoj”, naglasio je Orban. “Ako migranti žele da dođu u Mađarsku, oni najpre moraju da kontaktiraju sa mađarskom ambasadom, na primer u glavnom gradu Srbije, Beogradu. Tu im se proveravaju sva dokumenta. Migranti mogu da uđu u zemlju samo ako mađarske vlasti daju zeleno svetlo. U suprotnom ne”, istakao je potom.

Srpsku prestonicu doživljava kao idealnu opciju za usputnu stanicu onih ljudi koji su pošli u potragu za boljim životom.

Iako daleko od savršene, migraciona politika Srbije je znatno humanija od Orbanove, i to, moglo bi se reći, još od ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo je priča o tome.

BEG OD GVOZDENIH ZAVESA

Prvi Centar za azil u Srbiji osnovan je u Banji Koviljači – malom mestu nadomak Loznice, poznatom po banjskom turizmu – u vreme kada su Srbija, region, pa i ceo svet bili znatno drugačiji.

Zgrada je podignuta šezdesetih godina prošlog veka. Tik do šume, ovaj objekat nalik na hotel imao je smeštajni kapacitet od 84 mesta. Dvokrevetne sobe, udobne, ali poprilično bezlične, pružale su utehu generacijama izbeglica iz svih delova sveta. Sobe – koje su inače od 2022. godine prazne – imale su garderober i umivaonicu. Kuhinja i trpezarija, iako sasvim lepo opremljene, nikada se nisu koristile.

To nije bio jedini objekat za smeštaj izbeglica u ovoj banji. Kapacitet Centra nije bio veliki. Kada bi se dogodilo da pristigne veći broj izbeglica, neki od njih su bili smešteni u hotelu “Kučevo” ili hotelu “Podrinje”. Takođe je, tokom leta, korišćen i autokamp pored Drine. Nešto kasnije, oko 1974. godine, u Banju Koviljaču pristižu i prve izbeglice iz Čilea. Rodnu zemlju napuštali su nakon državnog udara u kome je smenjen dotadašnji predsednik Salvador Aljende. Pored njih, stižu i tražioci azila iz Afrike.

Vladimir Jovanović postaje upravnik Centra za azil 1981. i na tom mestu ostaje do 1984. U razgovoru za “Vreme” priseća se kako je to izgledalo. “Tamo sam boravio od novembra 1981. do 1984. godine kao službenik UN. To nije bio jedini objekat za smeštaj izbeglica. Angažovao me je prijatelj koji je radio tamo, onda me je pitao da li bih hteo da ga zamenim pošto je trebalo da pređe u Beograd. Pristao sam i rekao da ću biti tu nekoliko meseci, međutim, ostao sam dve i po godine. Meni je bio izazovan rad sa ljudima”, kaže Jovanović.

U to vreme Jugoslavija je predstavljala raskrsnicu istočnog i zapadnog bloka. Zbog toga su neka od prvih lica smeštena u ovom Centru bila ona koja su pokušala da se izvuku iz kandži gvozdene zavese.

“U početku je tu najviše bilo Rumuna koji su ilegalno dolazili u Jugoslaviju. Nisu bile u pitanju porodice, već su uglavnom bili samci, koji su prihvaćeni od policije u prihvatilištu za strance u Padinskoj Skeli. Druga kategorija smeštenih lica su ljudi koji su stizali u Jugoslaviju legalno. Građani Čehoslovačke su dolazili na leto ovde i imali su dozvolu da pređu iz Istočne Evrope u Jugoslaviju. Ti ljudi su podnosili nama zahteve za azil u kancelariju i mi smo ih intervjuisali i utvrđivali da li su izbeglice ili ne i onda smo ih smeštali”, objašnjava.

Centar u Banji Koviljači, u vreme kada je njime upravljao Vladimir Jovanović, bio je smeštaj za tražioce azila a ne prihvatni centar. To znači da su tamo dolazili ljudi kojima je status izbeglice već bio određen. U Banji su se zadržavali dok čekaju odobrenje za odlazak u neku dalju, zapadnoevropsku zemlju.

“Ja sam imao zaduženje da se brinem o izbeglicama koje su bile smeštene tamo i da im omogućim sve moguće sadržaje koji su im potrebni za život do odlaska iz zemlje. Imali su hranu, bila im je pružena zdravstvena zaštita, UNHCR je pokrivao troškove. Sa državom je dogovoreno da se ti troškovi ne obračunavaju kao za strance, već su naplaćivani kao za državljane Jugoslavije. Deca su mogla da idu u okolnu školu, međutim, zbog toga što se nisu dugo zadržavala i nisu znala jezik, ova vrsta pomoći nije mogla da funkcioniše dobro”, kaže naš sagovornik.

foto: m. milenković

ŽIVOT U AZILU I DANI MIRA

Meštani Banje su prema izbeglicama bili uglavnom pristojni. Prihvatili su odavno da žive u mestu u kome se redovno mogu sresti sa strancima, u kome na sve strane odzvanjaju nepoznati jezici. Sve i da su želeli, nisu imali zbog čega da se bune. Smeštena lica su tu ostajala kratko, a vreme su provodila poprilično mirno.

“Nije bilo problema sa meštanima pošto je većina izbeglica već bila primljena. Oni su znali da će njihova destinacija biti neka od zapadnih zemalja. Mnogi su i radili. Nalazili su kod privatnika poslove na crno. Izbeglicama nije bilo u interesu da ulaze u sukobe; desilo bi se, naravno, ponekad da neko popije i napravi manji problem, ali ništa više od toga. Ljudi su čekali od tri meseca do godinu dana. To je najčešće zavisilo od procedura u ambasadama i zbog tog čekanja bi nekada usledila nervoza”, priseća se Jovanović.

Centar je, pored smeštaja i hrane, nudio i razne aktivnosti koje su mučne dana čekanja znatno krasile i činile da prođu brže. U okviru objekta postojala je velika sala u kojoj su se održavale različite aktivnosti, poput časova engleskog jezika. Leti, kada su dani bili posebno dugi i neizdrživo topli, išlo se i na kupanje u Drini. Život je, uprkos svemu, nesmetano tekao.

Jedino što ovi ljudi nisu smeli jeste da napuste mesto boravka. Ako su bili smešteni u Banji Koviljači, nisu mogli da odu u Beograd bez posebnog papira. Ovo ograničenje proizilazilo je iz tadašnjih zakona. Na kraju, život izbeglica nije bio briga države već UNHCR-a, odnosno Agencije UN za izbeglice.

“SFRJ je potpisala konvenciju o izbeglicama iz 1951. i protokol 1967. i obavezala se da će primenjivati tu konvenciju, to jest da će utvrđivati status izbeglica. Međutim, ona to nije radila i onda je to umesto nje radio UNHCR. To je bio džentlmenski sporazum između socijalističke države i UNHCR-a”, tvrdi Jovanović.

Prošlo je skoro četiri decenije otkako je Jovanović otišao iz Centra, a svoju karijeru nastavio je u Beogradu. Od tada, kroz Centar su protrčala mnoga lica, mlada, stara, namrgođena i srećna. Ona koja on najviše pamti su – dečija.

“Kad god bi neko dete odlazilo dalje, put Evrope, ja sam mu tražio da mi nacrta ponešto. Ti crteži su dugo bili na zidovima moje kancelarije. Najlepši je bio osećaj kada se neko od njih javi i kaže da je stigao na željenu destinaciju i da je dobro”, priča Jovanović.

RATOVI I PREKID RADA CENTRA

A onda, političko tle bivše Jugoslavije, kao i cele Evrope, strahovito se zatreslo. Svima je bilo jasno da nema povratka na staro. Trag ratova, društvenih podela i konflikata gotovo da se otisnuo na zidove ovog Centra za azil.

Počeli su da pristižu Albanci, i to baš u vreme kada se situacija na Kosovu našla pod lupom javnosti. Meštani su prvi put negodovali, kaže Jovanović.

“To je bio period kad je Kosovo bilo aktuelna tema i proširio se glas da dolaze Kosovari. Narod se okupio i čak je jedan kamen poleteo. Mi smo im objašnjavali da to nisu izbeglice sa Kosova, već da se radi o Albancima koji su pobegli iz Albanije. Međutim, oni su na kraju premešteni u Titel”, kaže Jovanović.

Tokom leta 1992. godine, situacija u zemljama Jugoslavije se zahuktavala, a Centar je privremeno zatvoren. Beg od rata izbeglice nisu mogle da traže u zemlji koja je polako postajala novo poprište.

Došao je 4. avgust 1995. godine, dan kada se u Hrvatskoj odigrala vojna operacija “Oluja”.

U Srbiju su počele da pristižu izbeglice iz Hrvatske, ni ne zna se u kom broju. Snalazili su se kako znaju i umeju, obično su boravili kod svojih rođaka, prijatelja i poznanika.

Međutim, bilo je onih koji nisu imali gde, kako, ni kod koga da odu, a želeli su samo jedno – da se skuće. Tada su se vrata Centra u Banji Koviljači ponovo otvorila. Smeštajni kapacitet bio je uveliko prevaziđen, pa je umesto osamdesetak ljudi, koliki je bio kapacitet objekta, unutra bilo smešteno i više od 150 osoba.

Nekoliko meseci kasnije, Centar je bio pretvoren u kolektivni centar za izbeglice iz bivših jugoslovenskih republika i tako je funkcionisao do 2005. godine.

Vlada Republike Srbije je 2006. godine donela odliku da se objekat pretvori u Centar za azil, a UNHCR je iste godine sredstvima EU izvršio rekonstrukciju objekta. Centar za azil je počeo da radi 30. oktobra 2007. godine, prvobitno sa mandatnim izbeglicama pod zaštitom UNHCR-a, a prve tražioce azila, po Zakonu o azilu Republike Srbije, primio je u junu 2008. godine. Primopredaja objekta između UNHCR-a i Komesarijata za izbeglice obavljena je 16. decembra 2008. godine.

SEOBE NARODA I PARALELNI SVET

Godinu dana nakon primopredaje ob­-jekta, u Centar prvi put stižu Avganistanci. Novinar Momir Turudić je tada otišao u Banju Koviljaču na poziv koji mu je uputila Agencija UN za izbeglice.

“Igrom slučaja znam farsi jezik, pa su me iz UHNCR-a pitali da li mogu da dođem i budem prevodilac. To je bio novi fenomen na ovim prostorima. Otkud odjednom Avganistanci kod nas? Broj izbeglica koje su dolazile je rastao. Posle nekoliko meseci, intervjui koje je UNHCR radio sa tim ljudima pretežno su počeli da se odvijaju u Banji Koviljači. Prvi put sam otišao tamo i čuo od Vladimira Jovanovića istorijat Centra i bio sam zapanjen kako se kroz postojanje tog centra veliki svetski problemi reflektuju u jednoj maloj sredini, u malom mestu u Zapadnoj Srbiji”, osvrće se Turudić.

Nakon dolaska ljudi iz Avganistana, kapacitet Centra odjednom nije bio dovoljan. Počinju da dolaze i ljudi iz drugih država pogođenih ratom i siromaštvom poput Irana, Libije, Sirije… “Razgovarajući sa ljudima iz NVO koji su im pomagali, shvatio sam da se dešava nešto što u medijima gotovo i da ne postoji. Tada sam čuo da u Grčkoj ima stotine hiljada izbeglica, da u grčkoj luci Patrija postoji ogromno maltene divlje naselje sa izbeglicama koje su tu radile na crno poslove koje Grci ne žele da rade, kao što su poljoprivreda i najteži fizički poslovi. Krajnji cilj bila im je Zapadna Evropa, a do nje su želeli da stignu brodovima koji idu preko Italije”, kaže Turudić.

Negde oko 2008. Italija pooštrava kontrolu brodova i broj ljudi, koji se prvo merio u desetinama, a zatim u hiljadama. Iz meseca u mesec se povećavao. Bilo je očigledno da se mora aktivirati neka nova migrantska ruta. Tako nastaje ono što ćemo kasnije znati kao zapadnobalkanska ruta.

“O tome se nije pisalo i pričalo, ali još tada su se videle naznake onoga što danas zovemo Velika migrantska kriza. Ja sam to tada doživljavao kao neku vrstu paralelnog sveta, sa nekim drugim zakonitostima, koje se itekako reflektuju na srpske okolnosti.”

Novi talas izbeglica znatno je uticao na atmosferu koja je vladala u Banji. Pridošlice počinju da traže prenoćište u parkovima, meštani im izdaju garaže, napuštene kuće, podrume i ostale objekte koje ne koriste.

“Mladi, lokalni kriminalci shvataju da su ti ljudi potpuno nezaštićeni, nemaju dokumenta, a opet dobijaju neki novac. Ređaju se napadi na njih, otimanje novca i telefona… Ta atmosfera postaje neprijatna, ali se incidenti ređaju prema izbeglicama. Mediji o tome i dalje ćute jer vest iz malog mesta nije vest za celu zemlju”, kaže Turudić.

foto: m. milenković

POČETAK KRAJA

Situacija se dodatno pogoršava 2011. godine kada je nekoliko Avganistanaca optuženo za seksualno zlostavljanje britanske državljanke.

“Mediji su se toga odmah dohvatili, pa je priča o Banji Koviljači odjeknula kroz celu Srbiju. Krenule su priče meštana da ne smeju da šalju svoju decu u školu. To je bio tipičan slučaj u kome se ovakav narativ širi van granica države. I dan-danas desničari profitiraju na tome da su izbeglice iz Afrike i Azije donele u te zemlje kriminal i nasilje”, naglašava on.

Počele su demonstracije i skupovi u Banji, zahtevi da se zatvori Centar. Širile su se dezinformacije… Izbeglička priča je eksplodirala nakon godina i godina koje je provela ispod radara.

“Ove promene ne bih nazvao migrantskom krizom, nego seobom naroda. U svetu je sve nestabilnije. Narodi u pokretu stižu u Evropu, a sa njima i nepotrebna panika građana evropskih zemalja. Tada sam predvideo da se to neće zaustaviti, da je to proces koji će trajati decenijama”, zaključuje Momir Turudić.

Počev od Gvozdene zavese kojom su bili ograničeni Čehoslovaci i Rumuni, preko izbeglica iz komšijskih zemalja, pa sve do onih iz jednog, nama dalekog sveta, svi su oni želeli isto – mir i novi dom.

U centru od 2022. godine nema smeštenih korisnika. Ipak, istorija koja se odrazila na jednu malu banju nadomak Drine još uvek je tu. Crteži dece koja su tu boravila verovatno su i dalje kod Vladimira Jovanovića. Kuhinja i trpezarija nikada nisu bile iskorišćene, samo su zauzimale prostor. Ali te sada puste zidine, ostaće svedočanstvo o jednom paralelnom svetu…