Upotreba priznanja

Na početku hajdukovanja Radovana Karadžića, njegova zamenica Biljana Plavšić pokušala je da po instrukcijama i nalogu tadašnjeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt, bivšem lideru bosanskih Srba ponudi tajni dogovor: doživotno sklanjanje iz politike i RS u zamenu za novi identitet i američke garancije da iz Haga niko više nikada neće pitati za njega, bez obzira na priču o odgovornosti za ratne zločine. Karadžić je, prema kasnijim pričama same Plavšićke navodno odgovorio da Amerikancima ne veruje i da će radije ostati u RS pa makar njegova tvorevina „propala zajedno s njim“.

Kada je prošle nedelje sudsko veće Haškog tribunala (isto ono koje sudi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću) saopštilo da je Biljana Plavšić osuđena na 11 godina zatvora, mnogi su ponovo, doduše u potpuno različitom kontekstu, dovodili u vezu Amerikance, „dilove“, Plavšićku, Karadžića, ali i sudbinu „njegove tvorevine RS“. Jedan od bivših političkih savetnika Biljane Plavšić, Aleksandar Pavić tvrdio je, na primer, da je takva presuda proizvod manipulacija Haškog tribunala i ubeđivanja Plavšićkinih američkih advokata kako bi njeno priznanje krivice bilo visoko moralan i patriotski čin, a da je zapravo sve iskorišćeno da se nalepi krivica na čitav srpski narod. Čule su se čak i tvrdnje da je Plavšićka priznala čak i mnogo toga u čemu uopšte nije učestvovala i za šta nije kriva, ili zločine za koje nikada nije ni čula.

Bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Karl Bilt, jedan od onih koji su u decembru prošle godine svedočili u Hagu u korist Biljane Plavšić, takođe je bio razočaran presudom. Ocenio je da je ona, s obzirom na životnu dob (72) „praktično osuđena na doživotni zatvor“ i zatim primetio kako se svemu tome negde sigurno raduje sam Karadžić, srećan jer je upravo Plavšićka pomogla međunarodnoj zajednici da ga uklone sa vlasti u RS i otvorila put za demokratske snage. Ono što Bilt nije izgovorio, a što se može zaključiti na osnovu njegove reakcije je moguća poruka koja se ovom presudom navodno šalje Karadžiću i ostalima – sarađivao sa Sudom ili ne, predao se ili ne, priznao krivicu ili ne, na kraju te uvek čeka doživotna kazna. U slučaju Biljane Plavšić svemu tome moglo bi se dodati i – sarađivao sa tzv. međunarodnom zajednicom i nekom Medlin Olbrajt ili ne, oni te uvek jednog dana potroše, zaborave i pošalju ti haške inkasante na vrata.

U Sarajevu, međutim, nisu delili Biltovo mišljenje da je kazna previsoka već su više ukazivali na moguće posledice presude izrečene Biljani Plavšić. Član Predsedništva BiH Sulejman Tihić primetio je da presuda Biljani Plavšić za ratne zločine, osim individualne krivice, potvrđuje još dve stvari: kako je uopšte nastala RS, odnosno da je na BiH izvršena agresija, što dovoljno govori o karakteru rata. Tihić je sve to izgovorio očito misleći i na Međunarodni sud pravde pred kojim se sudi isključivo državama, nadajući se da bi individualno utvrđena krivica Biljane Plavšić pred Haškim tribunalom, jednoga dana mogla nešto da znači i na drugom haškom sudu kada se bude raspravljalo o tužbi BiH protiv države koja se u trenutku podizanja tužbe za genocid zvala SR Jugoslavija. U dokumentu koji je u oktobru prošle godine u Haškom tribunalu gospođa Plavšić potpisala u vidu sopstvenog priznanja krivice, stoji pre svega stav da autorstvo zamisli o „nasilnom etničkom razdvajanju stanovništva u BiH“ pripada Slobodanu Miloševiću. Plavšićka se tada složila sa navodima tužilaštva da je „primarni cilj“ SDS-a i lidera bosanskih Srba bio da omoguće da svi Srbi iz bivše Jugoslavije ostanu da žive u jednoj državi i da se kao način ostvarenja tog cilja rodila ideja o „razdvajanju etničkih zajednica u BiH milom ili silom“. U svemu tome ključnu ulogu odigrali su osim Miloševića i Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Momčilo Krajišnik, a u naoružavanju Srba u Bosni asistirali su JNA i srpski MUP. Sulejman Tihić smatra da bi se na osnovu toga lako moglo dokazati kako je RS genocidna tvorevina sazdana na zločinu, dok srpski ministar pravde Vladan Batić izjavljuje kako su takva zaključivanja neutemeljena i radije govori o veličini gesta priznanja Biljane Plavšić koji haške sudije nisu znale dovoljno da cene.

U svakom slučaju priznanje bivše predsednice RS i njegova upotrebljivost biće u narednim mesecima i godinama neuporedivo važnija činjenica od dužine izrečene kazne, odabira države u kojoj će tu kaznu eventualno odslužiti ili mogućnosti da za godinu ili dve drugostepenom odlukom Suda sve bude svedeno na simbolično iskajavanje greha za „mali genocid“ kako se ponegde naziva progon stanovništva, za šta je osuđena Biljana Plavšić. Ona je do sada odbijala svaku mogućnost i pritisak iz okruženja Karle del Ponte da se u bilo kom haškom procesu pojavi kao svedok.Većina haških advokata tvrdi, međutim, da bez ličnog pojavljivanja Biljane Plavšić na klupi za svedoke (na primer u procesima protiv Miloševića, Krajišnika i ostalih), njeno priznanje krivice nema gotovo nikakvu vrednost, tim pre što se do njega došlo preko nagodbe sa Tužilaštvom.

U haškom tužilaštvu se, naravno, ne slažu sa ovakvim mišljenjem i u isto vreme dok bivšu predsednicu RS i dalje pokušavaju da ubede da moguće smanjenje tek odmerene kazne „odradi“ kroz svedočenje u nekoliko procesa, njeno priznanje uvode na mala vrata kao nešto što bi veoma brzo moglo da dobije status „presuđene činjenice“ i bude od strateške važnosti. Već nekoliko svedoka koji su proteklih dana defilovali haškim sudnicima u različitim procesima odgovaralo je na slično pitanje ljudi iz Tužilaštva – da li ste čuli za priznanje gospođe Plavšić i šta mislite o tome. Pozitivno izjašnjavanje svakog novog svedoka o tom priznanju uzimaće se sutra kao nešto što je već utvrđeno i što ne bi trebalo proveravati. Samo u „slučaju Stakić“, koji je još u toku, bilo je 444 takvih nespornih činjenica, utvrđenih uglavnom u procesu protiv generala Tihomira Blaškića i u „slučaju Omarska“.

Prema nekim vestima iz Haga nekadašnja predsednica RS trebalo bi da se već iduće nedelje pojavi kao svedok upravo u tom procesu protiv bivšeg gradonačelnika Prijedora Milomira Stakića. Predsedavajući sudija u ovom slučaju ocenio je da Biljana Plavšić posle priznavanja sopstvene krivice, nema prava da ćuti, odnosno ima obavezu da svedoči i najavio njeno gostovanje u sudnici. Predviđeno je da ovaj proces potraje još tri nedelje, a Plavšićkino ime za sada se ne nalazi na zvaničnoj listi svedoka. Stakićev advokat Branko Lukić kaže u razgovoru za „Vreme“ da čitavu stvar čini još komplikovanijom to što je u prvobitnoj optužnici Biljana Plavšić bila optužena i za genocid. „To delo nikada ne zastareva“, kaže Lukić i dodaje da bi na svakom eventualnom svedočenju Plavšićka možda došla u priliku da i sama odgovara na pitanja o genocidu čime bi i sebe mogla da dovede u nepovoljan položaj a što se očigledno, činom priznanja želelo da izbegne.