Uloga moje palanke u globalnom kapitalizmu

Sa terminom globalizacije smo se prvi put susreli negde sredinom devedesetih kada je počinjala digitalna era interneta i mobilnih telefona i kada se zaista nije moglo sporiti da je napredak tehnologije olakšao komunikaciju među ljudima. U tom smislu globalizacija je bila činjenica, a ne stvar opredeljenja. Međutim, ono što nazivamo ekonomskom ili tržišnom globalizacijom bilo je susret kapitala i rada na globalnom nivou, tj. preseljenje industrijske proizvodnje zapadnih razvijenih zemalja u siromašne azijske zemlje usled niske cene njihove radne snage. Logika kapitala je takva da uvek ide ka snižavanju troškova proizvodnje i maksimiziranju profita. Oni koji u tome vide problem sa etičkim ili političkim principima, bivaju istisnuti sa tržišta usled „nekonkurentnosti“ njihovih proizvoda. Pomenuta logika vodi ka koncentraciji kapitala u rukama što manjeg broja subjekata i ukrupnjavanju tržišta. Da bi danas Apple, Samsung, H&M, Nike, Zara ili slične multinacionalne kompanije bile dominantne, tj. „konkurentne“ na tržištu, grade se fabrike za desetine i stotine hiljada kineskih, malezijskih, tajlandskih ili sličnih radnika koji rade za jedan do pet dolara dnevno. Jedan proizvod koji naprave, npr. iPhone 4s, košta 649 dolara u maloprodaji, dok je trošak izrade 281 dolar. Za Apple to predstavlja 368 dolara profita.

Imao sam priliku da u Kini, u gradu Dženg Džuo, lično vidim čuvenu Foxconn fabriku koja radi za Apple, Samsung i mnoge druge elektronske kompanije. U njoj radi 250.000 radnika. Ista ta firma ima još nekoliko fabrika sa preko 100.000 radnika koje nisu ništa drugo nego radni kampovi gde radnici rade 55 sati nedeljno za prosečno tri dolara dnevno sa veoma dobro dokumentovanom istorijom fizičkog kažnjavanja radnika i velikim brojem samoubistava očajnika koji više nisu mogli da izdrže torturu na radnom mestu, a istovremeno nisu znali kako da prehrane svoje porodice.

Globalni ekonomski sistem se, najgrublje rečeno, sastoji od Zapada (Amerike i EU) kao većinskog vlasnika finansijskog kapitala, Azije kao vlasnika jeftine radne snage, opljačkane Afrike, kao geografskog porekla sopstvenih resursa i određenih strateških država poput Saudijske Arabije koje su bitne zbog nafte. Naravno da je nemoguće iz ove slike izostaviti Rusiju, zemlju sa najvećim prirodnim resursima na svetu, ali tu je i njen konflikt sa SAD i EU. Zato, Rusija kao takva nije još „globalizovana“ u pomenutom smislu. Na neki način, ona je energetski nezaobilazna, a sa druge strane stoji van postojećeg globalnog sistema. Pored nje, u sličnoj ulozi nalaze se Indija, Južna Afrika i neke zemlje Južne Amerike.

Opisani globalni sistem je povezao u celinu demokratije „Zapada“, arapske petromonarhije i nedemokratske režime Azije. Nemoguće je da je ovakva međuzavisnost delova sistema njih same ostavile netaknutima. Pravo je pitanje u kojoj meri su današnji demokratski principi slični onima pre devedesetih? Koliko se, recimo, Evropa promenila na relaciji država – tržište i na kojoj strani je težište društvene moći? Koliko prostora danas imaju nacionalne države, a naročito one manje, u kreiranju sopstvene politike?

Svi se sećamo koliko su Evropa i SAD kritikovale Kinu zbog incidenta na Tjenanmenu ili drugih primera kršenja ljudskih prava poput slobode govora ili veroispovesti. Međutim, u današnjoj Kini osnovna ljudska prava najviše se krše upravo u zapadnim kompanijama, gde vlada kvazirobovlasnički sistem finansiran uglavnom iz SAD i EU, a organizovan i sankcionisan od kineske države. Dnevna plata kineskog radnika od dva dolara jednaka je trošku egzistencijalnog minimuma, dok je minimalna plata po satu u SAD između 7,5 i deset dolara. Otprilike je svima jasno zašto one zemlje čije kompanije imaju ogromne koristi od „saradnje“ sa Kinom ne brane istim žarom ljudska prava kao u vreme pre nego što su spoznale azijsku „vrednoću i stručnost“.

Iste zemlje nisu bile previše gadljive ni na monstruozan sistem vladavine u Saudijskoj Arabiji gde su javna pogubljenja ili bičevanja svakodnevna pojava, gde žene ne smeju da voze automobil… Kada je ove godine umro Abdula-al Saud, kralj Saudijske Arabije, brutalni tiranin, predsednik SAD Barak Obama, Džon Keri, Džo Bajden i svi važni i nevažni američki kongresmeni dali su pojedinačna saučešća kojima su se pridružili svi veliki evropski lideri poput Merkelove i Kamerona. Čovek koji je javno odsekao glavu sopstvenoj unuci jer se zaljubila i koji je bio vladar potpuno istog sistema kakav danas želi da uspostavi Islamska država, od zapadnih lidera posthumno je opisan kao „hrabar vizionar, mirotvorac, mudar državnik“ itd.

Noviji primeri guranja pod tepih ljudskih prava zarad interesa su Azerbejdžan, Makedonija i Srbija. Azerbejdžan je jako bitna zemlja za energetsku stabilnost Evrope zbog svojih zaliha gasa i planirane izgradnje Trans-Kaspijskog gasovoda čime bi Evropa smanjila svoju zavisnost od Rusije. Energetski interes obuhvata ovde i ekonomsku i političku komponentu, pa gura u drugi plan činjenice o prirodi režima u Bakuu. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, koji je na vlasti od 2003. godine, trenutno drži u zatvoru više od 80 političkih zatvorenika i brutalno guši svaki pokušaj kritike. Unajmio je uticajne zapadne PR kompanije da ulepšaju njegov imidž, finansira renoviranje parkova od Kanade do Rusije, gde postavlja biste članova svoje porodice, sponzoriše fudbalske klubove poput Atletiko Madrida i uspeva čak i u tome da „kupi“ pobedu Azerbejdžana na Evroviziji 2013. godine, što je i dokazano.

Makedonski predsednik Gruevski je sličan slučaj. Na vlasti od 2006. godine, dokazano je da je nameštao izbore, donosio naredbe za hapšenje, presude i naredbe za oslobođenje u svom kabinetu, kao i niz drugih teških dela za koje bi u normalnoj zemlji bio ne samo smenjen, već i momentalno uhapšen. Javna je tajna da je njegov režim u dogovoru sa određenim moćnikom sa Kosova režirao etničke sukobe u Kumanovu da bi skrenuo pažnju sa sopstvenih afera i da bi sebe opet prikazao kao nacionalnog spasitelja. Međutim, otkad je signalizirao da Makedonija možda i neće prihvatiti da učestvuje u izgradnji tzv. Turskog toka, gasovoda od Rusije preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije i Mađarske, kupio je sebi još malo vremena na vlasti. To je postalo jasno kada je komesar Johanes Han izjavio da su poslednji izbori u Makedoniji bili „generalno pozitivni“, uprkos negativnim ocenama OEBS-a i Evropske unije. Veoma je važno što je ta izjava data u Vašingtonu posle Hanovog sastanka sa Viktorijom Nuland, pomoćnicom Džona Kerija.

Srbija i njen premijer Aleksandar Vučić su gotovo identičan slučaj. Zapad je prihvatio transformaciju Vučića od bivšeg nacionalnog šoviniste i branioca ratnih zločinaca u ulogu modernog prozapadnog reformatora i navodnog evrooptimiste. Uslov za to bio je suštinsko prihvatanje kosovske nezavisnosti od strane Beograda. Ispunjavanje ovog delikatnog uslova praćeno je gušenjem svakog oblika kontrole i kritike vlasti od opozicije, medija i nezavisnih institucija poput ombudsmana, čemu se niko nije previše usprotivio u Briselu ili Vašingtonu. Paralelno sa gušenjem slobode medija, Vučićeva stranka je napravila „jurišne odrede“ koje kontrolišu šverceri sa severa Kosova, brutalno prebijaju opoziciju na lokalnim izborima širom Srbije i uteruju strah u kosti građanima.

U suštini, svi ovi slučajevi ne ukazuju da postoje različite vrste globalnih sukoba – ekonomskih i geopolitičkih. To je apsolutno ista kategorija sukoba – borba za odnose u globalnom ekonomskom sistemu i za hijerarhiju unutar njega. Pošto je taj sistem u svojoj prirodi zapravo najvulgarniji oblik kapitalizma, u njemu nema mesta za solidarnost, a kamoli za demokratske vrednosti. Tržište je iznad država, a države su samo instrument za obezbeđivanje interesa najmoćnijih činilaca tog globalnog tržišta. Skorašnji primeri poput „Lux Leaks“ to vrlo dobro ilustruju. Mala država Luksemburg služila je velikom broju multinacionalnih kompanija i banaka kao instrument za izbegavanje poreza. lustrativna je i afera sa britanskom bankom HSBC: ona je organizovala poresku evaziju za multinacionalne kompanije, sa direktorom Stivenom Grinom na čelu, koji je 2010. postao ministar u vladi Dejvida Kamerona.

Danas u Evropi imamo jasan sukob između onog što simbolizuje administracija Evropske unije i evropske političke baštine od Francuske revolucije do danas. Ukoliko su EU i države članice vođene manje političkim principima, a više tržišnim oportunitetom, onda je jasno da institucije EU više deluju kao agenti tog interesa, a manje kao politički faktor. Mogli bismo da prihvatimo argument koji kaže da je slobodno tržište raison d’etre državnog aparata. Sa njim bi sve bilo u redu kad bi delovi EU tržišta bili postavljeni u konvergentni sistem gde ne postoje suprotstavljeni interesi.

Međutim, evrozona ni pre finansijske krize nije bila sistem koji je doprinosio ravnomernom razvoju njenih članica. Zbog nemogućnosti devalviranja sopstvene valute, slabije razvijenije zemlje ne mogu da izdrže utakmicu sa konkurentnijim privredama poput Nemačke, Austrije ili Holandije, pa teret trgovinskog deficita prebacuju na javni dug. Posle 2008. godine jaz se samo povećavao i bogatije zemlje su prirodno postale one koje mogu da pomognu (pozajme) siromašnijima i time se ekonomska nejednakost još jače preslikala u političku nejednakost. Pre deset godina nismo imali takav aksiom kakav danas imamo – da se Berlin najviše pita za unutrašnje stvari u Evropskoj uniji. A čak i da nije tako, takva slika se svesno podgreva. Danas ispada da od nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea i od njegovog moralnog shvatanja javnih finansija, zavisi sudbina miliona grčkih građana.

Osporavani grčki ministar finansija Varufakis uporedio je svoju zemlju sa kanarincima, a današnju Evropsku uniju sa rudnikom uglja, dok je kriza u njoj predstavljena kao prisustvo metana. Dok još nisu postojali uređaji za detektovanje smrtonosnog gasa metana u rudnicima, rudari su sa sobom u okna nosili kaveze sa kanarincima. Ove ptice su daleko osetljivije na otrovne gasove nego ljudi pa su umirale u slučaju prisustva metana dajući upozorenje rudarima da se što pre evakuišu. Nije neophodno slagati se u svemu sa Varufakisom niti biti fan Sirize, ali ova analogija ima dosta smisla. Grčka nije stvorila krizu u EU, ona je postojala još od kraha Ustava za Evropu 2005. godine na referendumu u Francuskoj. Tadašnja vizija federalne Evrope je propala, a druga nije ni danas još ponuđena. Politička-ekonomska kriza, koja je već postala dugotrajna pojava više nego incident, produbila je nejednakosti u Evropi razarajući solidarnost i osećaj zajedništva. Ekonomske nejednakosti država su postale ogromne stvarajući proporcionalni politički disbalans koji je onda dodatno pogoršao ekonomski stvarajući unutar Unije podelu po liniji poverilac-dužnik koja je, nažalost, povučena po liniji između severa i juga.

Previše smo puta do sada videli da je politika štednje proizvela više štete nego koristi, ali se preko takve greške opet prelazi i, još gore, na štednji se opet insistira, kako u slučaju Grčke tako i u drugim zemljama kojima će Grčka verovatno poslužiti kao primer za zastrašivanje šta im se može desiti ukoliko odustanu od „konstruktivnog pristupa“. Politika štednje nije ništa drugo nego prebacivanje tereta plaćanja neodgovorno datih kredita na građane, umesto sankcionisanja banaka koje su olako davale pozajmice državama znajući da će one uvek moći kasnije da podignu poreze i tako vrate dugove.

Ne postoji neodgovoran dužnik bez neodgovornog poverioca, a nemačke banke su ukupno pozajmile Grčkoj, Italiji, Irskoj i Španiji i Portugalu preko 700 milijardi evra, što je više nego što je njihov ukupni finansijski kapital. „Spasavanje“ Grčke 2010. godine preko iznuđenog programa pomoći od 110 milijardi evra uprkos protivljenju tadašnjeg grčkog premijera Papandreua nije bilo spašavanje Grčke, već banaka. Potpuna suprotnost ovom naopakom modelu gde se interes banaka stavlja ispred interesa cele Evrope, primer je Islanda koji je bankrotirao 2008. godine, takođe usled pohlepe banaka, ali nije krenuo da prebacuje teret krize na građane, već je jednostavno pustio banke da propadnu, a bankare poslao na izdržavanje kazne zatvora poput običnih kriminalaca. Kao rezultat takve politike Island će ove godine zvanično prevazići nivo BDP-a koji je imao pre krize i prva je zemlja koja je potpuno izašla iz krize. Island je dokaz da za globalne probleme postoje lokalna rešenja.

Da je Island 2008. bio zemlja članica EU ne bi mu bilo dozvoljeno da sprovede sopstvenu politiku antištednje, nego bi bio dodatno unesrećen politikom Brisela, tj. Berlina. Zato je odluka vlade Islanda da ove godine odustane od zahteva za članstvo u Evropskoj uniji savršeno razumna. Potrebno je citirati reči predsednika Islanda Olafura Ragnara Grimsona iz 2013: „Zašto se banke smatraju svetim crkvama moderne ekonomije? Zašto banke nisu poput avio-kompanija i telekomunikacionih kompanija koje idu u stečaj ako se ponašaju neodgovorno? Teorija da prosto morate da izvučete banke iz problema je teorija da pustite bankare da uživaju u sopstvenoj dobiti i uspehu, a da onda obični ljudi snose cenu njihovog neuspeha kroz poreze i štednju. Ljudi u prosvetljenim demokratijama tako nešto neće prihvatiti na duži rok.“

Koliko se u Srbiji slobodno priča o svemu ovome? Koliko se u Srbiji slobodno priča o bilo čemu?

Objašnjenje našeg siromaštva, koje je deprimirajuće ne samo za evropske, već i za svetske standarde, glasi da je korupcija kriva za sve, da smo lenji, da je prethodna vlast kriva za sve, da ne razumemo kako svet funkcioniše itd. Jesmo krivi za mnogo toga, naročito za političke izbore u devedesetim, ali kada je reč o tranziciji posle 2000. godine, tu realno nije bilo mesta da Srbija uopšte vodi bilo kakvu suverenu ekonomsku politiku, kao što realno danas malo koja zemlja na svetu jeste. Oslobađanje od dugova posle 2000. godine od Pariskog i Londonskog kluba je bilo uslovljeno skoro potpunom liberalizacijom trgovine, protekcijom stranih investitora, likvidacijom domaćih banaka i štetnim modelom privatizacije. Privatizacija je bila štetna zbog toga što je vođena na taj način da se nije vodilo računa o poreklu kapitala (da li je u pitanju pranje novca ili ne); nije se vodilo računa o koncentraciji kapitala, tj. stvaranju monopola (antimonopolska politika je započeta na kraju privatizacije); nije se vodilo računa o radničkim pravima; nije se vodilo računa o tome da li neko kupuje društveno preduzeće samo zbog nekretnina i zemljišta, a ne zbog proizvodnje; niti se vodilo računa o sprečavanju korupcije, naročito u pogledu sukoba interesa.

Savet za borbu protiv korupcije je još 2007. godine ustanovio da su ista lica istovremeno bila rukovodioci Agencije za privatizaciju i konsultanti kompanija koje su učestvovale u privatizaciji. Sve je išlo tako daleko da je Agencija za privatizaciju bila na istoj adresi gde i konsultantske firme u kojima su ista lica imala duple kancelarije. Svaka finansijska pomoć od strane međunarodnih finansijskih institucija poput Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda je tada, kao i danas, bila uslovljena „hrabrim istrajavanjem“ na „strukturnim reformama“ u cilju „pospešivanja konkurentnosti“. Kao rezultat takvih reformi dobili smo privredu bez industrije i bez domaćih banaka kojom je dominirao uvoznički lobi, a koja je trgovinski deficit finansirala prvo prihodima od privatizacija, a kasnije zaduživanjem.

Danas, tako, da bi Srbija dobila pozitivnu reviziju aranžmana sa MMF-om, mora da krene u „reformu državne uprave“, što je eufemizam za desetine hiljada otkaza. To neće sigurno dovesti do razvoja domaće privrede, ali će omogućiti lakše otplaćivanje stranog duga naše države koji je sa 14 milijardi evra iz 2012. porastao na 25 milijardi 2015. godine, a otplata dugova stranim bankama je ono što je najbitnije za MMF. Interesantno je reći da je sve uslove na koje smo tako olako pristajali tokom tranzicije, npr Slovenija odlučno odbacivala sve do 2014. godine. Država je tamo ostala vlasnik osiguravajućih kuća, aerodroma, avio kompanije, farmaceutskih kompanija, rudnika, železnica, elektrodistribucije i pri tome je bila najuspešnija od svih bivših jugoslovenskih republika. Najveća greška prethodnih vlasti pre 2012. godine je ta što nije dovela u pitanju neoliberalni model tranzicije (deregulacija-privatizacija-liberalizacija), a sadašnja vlast nastavlja tu istu praksu u naivnom činu dokazivanja svoje prozapadne reformske orijentacije.

Kao država, slabo i sporo razumemo svetska dešavanja. Milošević nije shvatio šta znači pad Berlinskog zida, a nekima koji su danas na vlasti je trebalo za to čak 20 godina. Kada neko i shvati šta se dešava, obično se vladajući mediokriteti obruše na njega u besu jer se usudio da prvi kaže nešto mimo zvanične istine. Sva je prilika da ćemo zakasniti novih deset godina u poimanju dešavanja u Evropi i svetu. Danas je svuda teško slobodno diskutovati o osnovnim pitanjima, poput raspodele bogatstva i nejednakosti. Ipak, jasno je da se zaista nalazimo u vremenu kada se svet menja, a postojeći sistem se zamorio i istrošio. Taj sistem je izgubio svoj kredibilitet, ali još ima dovoljno rušilačke moći da kazni i zaplaši one koji žele da uspostave drugačije društvo u kom svrha države nije profit, već čovek. Društvo nije čopor gladnih „konkurentnih“ vukova koji su spremni da prožderu svakoga da bi sebi obezbedili korist. Društvo je zajednica zasnovana na solidarnosti njenih članova, u kojoj uspeh pojedinca zavisi od njegovog rada i znanja. Mi danas moramo opet da razgovaramo o prirodi društva u kome želimo da živimo i principima na kojima će ono biti ustrojeno. Pitanje je samo da li je u Srbiji preostalo dovoljno pameti, energije i hrabrosti da otvori tu debatu.