Ućutkivanje žrtava, svedoka i počinilaca

Mnogi koji su preživeli genocid poznat kao Šoa bili su skrhani kada su posle rata pokušali da drugim ljudima ispričaju svoja iskustva. Primo Levi je bio poražen odgovorima svojih slušalaca. Nakon njegovih predavanja u Minhenu, mnogi ljudi su mu prilazili, nepristojno ga tapšali po ramenu i govorili mu da bi trebalo da je srećan što je preživeo. Rečima psihoanalitičara koji je bio zatočen u Buhenvaldu: “Ljudi, u stvari, nisu želeli da govorim o svojim iskustvima i kad god bih to započinjao, oni su bez razlike pokazivali otpor, prekidajući me i tražeći da im ispričam kako sam izašao.” Nije bilo ušiju voljnih da slušaju ućutkivanje. Kako je Eli Vizel napisao: “Da smo počeli da govorimo, shvatili bismo da je nemoguće zaustaviti se. Da smo pustili ijednu suzu, potopili bismo ljudsko srce. Mi, tako nepobedivi u susretu sa smrću i neprijateljem, sada smo se osetili bespomoćno […] bili smo ludi od neverice. Ljudi su odbijali da slušaju, da razumeju, da podele. Postojala je podela između nas i njih, između onih koji su patnju pretrpeli i onih koji su o njoj čitali ili odbijali da čitaju […] mislili smo da će se ljudi sećati naših iskustava i našeg svedočenja i uspeti da kontrolišu svoje nasilne impulse za ubijanjem ili mržnjom.”

...

Mada je reč o sasvim drugačijim razmerama, o sličnom iskustvu izveštavaju silovane ili fizički zlostavljane žene kada govore o ponašanju policije prema njima. Govorenje zahteva prijemčivo uho ili će ponovo biti ućutkano. Neprijemčivost za traumatsko iskustvo je, moguće, gore nego trauma. Slušanje ućutkivanja potrebno je u mnogo širem kontekstu od terapijske sobe.

Pozivi u pomoć se dovoljno često prečuju zato što su donekle kodirani. Ponekad se svedoci naknadno prisećaju unekoliko dvosmislenih izjava koje su predviđale ono što se potom dešavalo – sveprožimajuće iskustvo slušanja ućutkivanja. Mnogi prepoznaju nečije najavljeno samoubistvo u skrivenim porukama. Psihoterapeuti koji pomažu žrtvama bračnog nasilja izveštavaju da ove žene često ne mogu da imenuju nasilje ili, još gore, čak ni da ga prepoznaju. Takođe, nasilje se često romantizuje: “Ako te tuče, znači da te voli” – široko je rasprostranjena izreka. U nekim zemljama je nasilje u porodici prestalo da se tretira kao krivično delo.

ŠAPUTANJE

Ućutkivanje je često usredsređeno na brisanje reči, čupanje jezika i kontrolisanje slobode govora. Zaista, mnogi ljudi koji su pokušali da govore doživeli su da im se profesionalni napredak ometa, akademska karijera zaustavlja, dok su neki odvedeni u logore. Ovo su bile mere koje su sprovodili izvori političke moći, onemogućujući govor ili ga primoravajući da pređe u šaputanje.

Šaputanje se razlikuje od “povijanja kičme”. Ono predstavlja pokušaj da se kaže istina, da osoba sebe ne izneveri, što joj omogućuje da hoda uspravno i ponosno. Mnogi traumatizovani ljudi koji nisu našli nikoga sa kim bi razgovarali počeli su da tiho šapuću molitve i koriste drevnu kulturnu praksu mrmljanja molitava, šaputanja Bogu i samome sebi. Iako nijedan čovek nije voljno dostupan kao slušalac, potpuno ućutkivanje nije se ostvarilo, jer možete posegnuti za religijom.

Međutim, postoje iskustva bračnih partnera u SSSR koji su se tek sa političkim otopljavanjem devedesetih godina usudili da priznaju jedno drugome da su potekli iz buržoaskih porodica i da su njihovi roditelji, babe i dede osuđivani na dugogodišnje kazne u Sibiru, dok su supružnici uspevali da sakriju svoj pravi život jedno od drugog koliko god je to bilo moguće. Čak je i šapat bio visokorizičan.

UĆUTKIVANJE SVEDOKA

Još jedan vid ućutkivanja blisko je povezan sa konformizmom: nemoj praviti buku, smeši se, ćaskaj samo o nebitnim temama i ponašaj se kao i obično. Ka tome su bili usmereni napori svih koji su želeli da imaju ono što se u nemačkom žargonu pedesetih godina XX veka nazivalo persilshein: sertifikat da osoba nije bila na vodećoj poziciji, da je bila “mali sledbenik” i da, stoga, nije “kriva ni za šta” (“persil” je bio naziv deterdženta koji je obećavao najbelji mogući veš, a izraz persilschein bio je parodija sulude želje da se počinioci “izbele”).

Ućutkivanje tokom nacističkog perioda počelo je “salutiranjem Hitleru”, dijaboličnim izumom čiji je razulareni uticaj prožimao svaku poru svakodnevnog života. Primoravajući ljude da ga izvode, trivijalnost pozdrava stavljena je pod kontrolu uzajamnog nadzora. A osim toga, čak je i lično pozdravljanje, sa svojim varijacijama, postalo riskantno. Prilikom ličnog pozdravljanja obraćamo se Drugom. Pogled u oči, telesni stav i distanca odražavaju čitav spektar izraza koji se odnose na to kako dvoje ljudi definiše i doživljava svoj odnos. Ovo zapažanje ne isključuje formalnija pozdravljanja. Ali nametnuto salutiranje niti se odnosi na drugu osobu, niti je prepoznaje, pošto se pozdravi oba sagovornika “uniformišu” time što se posvećuju diktatoru koji nije prisutan. Osim toga, svako je mogao da dokumentuje lojalnost vođi i istovremeno kontroliše lojalnost onog drugog. Uzajamno kontrolisanje lojalnosti i život pod prismotrom postali su zamka iz koje nije bilo lako pobeći.

Ova praksa nije nastala neočekivano. To je bio politički program psihičke eksproprijacije. “Nema slobodnih prostora gde pojedinac pripada sebi, vreme lične sreće je završeno, osećaćemo sreću zajednice.” Vi ne pripadate sebi. Ovim rečima je predsednica Ženske lige nacionalsocijalista Gertruda Šolc-Klink formulisala cilj uništavanja emocionalnih osnova ličnih odnosa. Za vreme rata, ministar propagande Gebels uzviknuo je: “Nikada se više neće osloboditi” – uticaja nacionalsocijalizma.

Pođimo tragom nekih pokušaja ponovnog “prisvajanja” sebe. Bilo je hrabrih advokata, kao što je državni tužilac Fric Bauer, koji je s početka šezdesetih godina pokrenuo suđenja protiv nekoliko čuvara koncentracionih logora, ljudi iz SS divizija i drugih čuvara u Aušvicu. Ova suđenja su u kulturnom pamćenju ostala kao “suđenja o Aušvicu”. Jedan izuzetan uspeh bio je Wehrmachtsausstellung (izložba fotografija nemačkih vojnika koji su se borili u Sovjetskom Savezu) iz devedesetih godina, koju je organizovao Hamburški institut za društvena istraživanja, a inicirao Jan Filip Remtsma. Mnoge fotografije nemačkih vojnika u njihovim vojnim aktivnostima izložene su kao dokumenti i mnogi unuci su videli svoje dede, i to kako obavljaju aktivnosti poput vešanja ljudi. Ova izložba je moćno odjeknula u nemačkim medijima. Sinovi i kćerke nacističkih zločinaca, kao što je Rajnhard Hajdrih, prekinuli su veze sa svojim porodicama i napisali impresivna svedočanstva o iskustvima života s takvim roditeljima.

Pa ipak, možemo se zapitati da li su ovi napori, koje su pokrenule kulturna elita i vlade, dopirali do svakodnevnih života običnih nemačkih porodica, koje su imale svoje drugačije i često uznemirujuće istorije iz tog užasnog istorijskog perioda. Hodajući centrom Berlina, čovek ne može da ne primeti velike i upečatljive spomenike žrtvama nacionalsocijalističkih zverstava: ubijenim Jevrejima, Romima i Sintima, homoseksualcima i psihijatrijskim pacijentima. Iako je ovaj trud nemačkih i berlinskih vlasti vredan divljenja, jedno pitanje ostaje: da li je poslednji od tih spomenika otvoren 2014. godine, 69 godina po završetku Drugog svetskog rata, zato što je otvoriti diskusije u malim krugovima i pisati za te male krugove bilo lakše nego izgraditi nešto što će biti konstantan podsetnik, svakoga dana i noći, milionima prolaznika?

Dobro je poznato da je u prvo vreme nakon rata ućutkivanje sprovođeno dodeljivanjem etikete nestbeschmutzera onima koji su “prekidali ćutanje” o Šoi i genocidima. Ova reč ukazuje na to da neko kritikuje grupu kojoj pripada – porodicu, grad, klasu, zajednicu (bukvalno: zagađuje sopstveno gnezdo). Korišćena je kao optužba čak i u nemačkom parlamentu. Ona nije ugušila glasove dobro poznatih filozofa, kao što su Adorno i Jaspers, ali kakav je bio njen uticaj na milione porodica širom zemlje?

Dve akademske knjige nedavno su pristupile potonjem pitanju, i to uz pomoć psihoanalize, s druge strane okeana, više od sedamdeset godina posle rata. Prvu knjigu napisao je Rodžer Fri. Naslov njegove knjige iz 2017. godine, Ne u mojoj porodici. Nemačko sećanje i odgovornost posle Holokausta, ne može biti sugestivniji. Kao Kanađanin nemačkog porekla, rođen 1965. godine, Fri se iznenada našao primoranim da razreši teška pitanja. Da li mi spremno prepoznajemo odgovornost i krivicu svoje nacije, svog plemena, pa čak i suseda, ali zastajemo pred svojim vratima i odbijamo da ih prepoznajemo u svojim najprisnijim grupama? Fri je precizno pokazao da to jeste slučaj, i to ne u istraživanju na velikom uzorku, već kada je slučajno video fotografiju svog voljenog dede – čoveka kog se seća kao nežnog i kom se divio zbog velikodušnosti i zaraznog humora – u paravojnoj uniformi, nedvosmisleno povezanoj s nacistima. Sumnje i krivica preobrazile su se u istraživanje i pisanje, a čitaocu su predstavljene sa izuzetno iskrenim i dubokim uvidima: “Na polici s knjigama video sam prašnjave kopije onoga što sam mnogo kasnije prepoznao kao izdanja Nacističke partije. Leže na polici prepunoj klasičnih dela nemačke književnosti. Čak i nakon toliko vremena, pisanje ovih reči je vrlo neprijatno. To je istorija koju ne želim da priznam, a kamoli da podelim s drugima. Pisao sam, brisao i opet, prepravljanu, pisao rečenicu o nacističkim izdanjima nekoliko puta pre nego li sam je ostavio na mestu. Osećam se posramljeno. Reči na stranici sada su nedvosmislena referentna tačka koja povezuje moju ličnu istoriju sa istorijom moje porodice i nacističke Nemačke – prepletene, nerazdvojne.”

Drugu knjigu napisala je Angelika Bamer, koja je rođena u Nemačkoj neposredno posle završetka rata, živela u Kanadi dok je njen otac radio u nemačkoj ambasadi, a preselila se u SAD kao studentkinja. Naslovljena Rođena posle svega. Suočavanje s nemačkom prošlošću, ova knjiga sadrži složen narativ izgrađen na osnovu ličnih sećanja, porodičnih fotografija, prepiski i dnevnika, te korišćenjem akademskih izvora o ovom istorijskom periodu i citiranjem Paula Celana, Teodora Adorna i Valtera Benjamina, tri istaknuta imena u obrađivanju dvanaestogodišnjeg nacionalsocijalizma u Nemačkoj. Bamer je takođe iskrena i nepokolebljiva u suočavanju sa mobilizacijom svog oca tokom operacije “Barbarosa”, te sa članstvima obeju njenih baka u nacističkoj organizaciji žena. I ona nam pruža mnoge uvide koji su pravi biseri, poput ovog: “Bilo mi je lako da okrivim roditelje za njihovo ćutanje. Moja, posleratna generacija Nemaca birala je poziciju okrivljavanja. Ali ja sam im retko postavljala pitanja na načine koji bi omogućili slušanje. Bila sam isuviše ljuta ili uplašena da bih prihvatila ono što bi mogla biti njihova istina. Osuđivanje je bilo lako. Empatija je bila teža. Razumevanje je bilo gotovo nedostižno. Dok mi je majka bila živa, nisam bila voljna da slušam ono što mi je mogla reći. Moja žudnja da je optužim obe nas je ućutkala, a kada sam postala spremna da slušam, bilo je već prekasno.”

UĆUTKIVANJE POČINILACA

foto: pexels/jaksonmartins

Kako svedoči Magbet, prva opasnost koja preti ćutanju dolazi od samog počinioca. Filomelinog silovatelja muči savest, a Magbet gubi razum i može samo da nastavi sa ubijanjem pošto sledi logiku “ućutkivanja svedoka”. Naravno, nijedan od njih ne dela bez mučenja sopstvene savesti, ali je istina sasvim suprotna. Iz ovih umetničkih predstava i istorijskih iskustava organizacije koje funkcionišu po principu mafije zaključuju da se sam počinilac mora obavezati na ćutanje. Bolje je ne ubiti ga, pošto bi mogao biti i dalje potreban, a umesto toga ga obavezati na saučesništvo. Tek kada i sam ubije nekoga, mora biti svestan da ostali znaju za njegovu odanost. I njegovoj odanosti se može verovati. Kao svedok, on ne bi bacio sumnju samo na druge, već uvek i na sebe. Najvažniji zadatak tada postaje ućutkati sebe.

INVAZIJE

U oktobru 2021. godine, tokom pandemije kovida-19, procurila je prva vest da je Rusija okupila masivne vojne trupe na granici sa Ukrajinom. Usledilo je mnogo diplomatskih, političkih i vojnih aktivnosti, kao i aktivnosti tajnih službi, o čemu je većina građana obaveštena vrlo površno. Ono što se puštalo u medije kao vest bilo je uporno poricanje ruske strane da se nameravaju napadi na Ukrajinu. U januaru, a još više u februaru 2022. godine, ruski govornici su upotrebljavali termin “zapadnjačka histerija”.

Rat je počeo 24. februara 2022. Jedna poruka se isticala. Dve nedelje pre napada, Putin je u jednoj političkoj izjavi nazvao Ukrajinu “svojom lepoticom” koja će morati “da se pokloni”, što je značilo “da se pokori” ili “potčini” – što je bila jasna aluzija na seksualne muške fantazije – da ženu uzme a tergo. Lako smo prepoznali prevarantsko ulepšavanje (silovanje prerušeno u ljubav), “lov”, metaforu i obećanje uzvišenog čina (čišćenje Ukrajine od “nacista”). Ovaj citat o “lepotici” nestao je iz televizijskih, novinskih i radijskih vesti, ućutkan je.

Pa ipak, bilo je mnogo prethodnika kod kojih su se teritorijalna osvajanja predstavljala kao osvajanja žene: kao silovanja. Nemački vojnik iz Prvog svetskog rata prikazan je kao King Kong sa palicom, kako u rukama nosi osvojenu Belgiju, predstavljenu u vidu silovane žene. Američka propaganda je 1917. prikazala nemačku zver na posteru Harija Rajla Hopsa s ciljem da motiviše mobilizaciju, kako bi SAD ušle u rat.

Razlika je u tome što Putin silovanje pripisuje svojoj strani u borbi. To je poziv sopstvenom narodu, poziv na silovanje, koji bi se mogao ogledati u modelu Aronovog poziva u Šekspirovom Titu Androniku. Aron poziva svoje ljude:

Prinčevi, sprema se svečan lov, i tu će
doći sve divne rimske gospe, znajte.
Šuma je široka, prostrana i puna
usamljenih mesta, prirodom stvorenih
za silovanje i zločinstva sva.

Ovo je Aronov poziv na grupno silovanje. Ovde imamo pojedinačne elemente koji čine uočljiv geštalt poziva: obećava se “lov”, kom je pridodato lažno ulepšavanje, “svečan”. Na kraju istina izlazi na videlo: “silovanje i zločinstva”. Divne rimske gospe najavljene su za lovinu, a obećana su i prostrana i široka mesta. Ponovo ovde imamo to lažno ulepšavanje: divne gospe su implicitno preobraćene u kurve. Sledeći element: Aron opisuje mesta kao “usamljena” – implicitno se obećava da neće biti svedoka. Šekspir dozvoljava Aronu da izloži sve elemente “prilike”: nema svedoka, divne dame, široki prostor i metaforična kontradikcija – svečan lov. Tako postaje moguće javno opisati silovanje kao uzvišeni čin. U istom trenutku i potezu, ono što se može čuti utišano je.

Putin koristi metaforu ljubavi s ciljem da svoje nakane preinači u dobronamerne i miroljubive. Ali drugi deo, “lepotica” mora da se “potčini”, najavljuje i skriva pokrenuto nasilje, pošto je ovo samopripisivanje istorijski novo i odaje savest opterećenu krivicom.

Putin opisuje svoju ratnu zabavu u metaforama koje su ranije usmeravane protiv neprijatelja. To je možda doprinelo nastojanju da se njegov metaforičan poziv na silovanje naširoko ućutka u javnom prostoru. Putinov poziv su čuli, ali on nije doveo do zaključka da je to bio poziv svojim ljudima. To nije slučaj samo s Rusijom. Ima i previše zemalja i vlada u koje bi se moglo uperiti prstom. Želimo da doprinesemo tome da ljudi postanu prijemčivi za slušanje neverovatnog, nepodnošljivog broja nasilnih činova koji se u svakom trenutku odvijaju širom sveta. Oni se mogu čuti i videti, nisu “nesvesni”. Oni koji pate su ućutkani. I suprotno, oni koji su ućutkani pate jer im nedostaje nečije uho koje će slušati.

S engleskog prevela Marina Vicanović

Tekst je adaptiran za objavljivanje u nedeljniku “Vreme”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!