Ubrzani tempo uništavanja planete Zemlje

Da se odmah razumemo: efekat staklene bašte ne samo da je poželjan, već predstavlja jedan od neophodnih uslova da bi se na planeti kao što je naša razvio život. Uzmite, na primer, Mesec, koji se u odnosu na Sunce nalazi praktično na istom rastojanju kao Zemlja. Laički gledano, očekivali bismo da dnevne i noćne temperature na Mesecu i Zemlji budu slične. U stvarnosti, te temperature se drastično razlikuju. Mesec je u tom pogledu krajnje negostoljubiv: temperatura tla na njegovoj osunčanoj strani dostiže +140°C, da bi tokom noći pala na – 170°C.

Ove ekstremne temperature nastaju zbog toga što Mesec ne raspolaže atmosferom koja bi bila u stanju da amortizuje prevelike dnevne varijacije temperature. Zbog toga temperature na Mesecu zavise prvenstveno od topografije i osunčavanja pojedinih delova terena. Tako su u dnu Mesečevih kratera koji se nalaze u permanentnoj senci izmerene ekstermno niske temperature: u krateru Hermit, koji se nalazi u blizini Mesečevog severnog pola, izmerena je temperatura od – 247°C, jedva 26 stepeni iznad apsolutne nule, što je najniža do sada izmerena temperatura u Sunčevom sistemu. Sličnu situaciju zateći ćete i na Marsu. Iako tamo postoji atmosfera, uglavnom sastavljena od ugljen-dioksida, ona je, međutim, suviše “tanka” da bi imala značajniji uticaj na tamošnje temperaturne uslove (pritisak atmosfere na Marsu dostiže svega 0,6% od onog na Zemlji).

BIBLIJSKI PAKAO

Problem nastaje kada se mehanizam “staklene bašte” otrgne kontroli. Prisustvo gasova i guste atmosfere generalno doprinosi zagrevanju planete. Neki gasovi su u tom pogledu znatno potentniji od ostalih. Iako je Merkur, bez atmosfere i ikakve zaštite, bliži Suncu od svih ostalih planeta, temperaturni rekord ipak drži Venera, druga planeta po redosledu, gde temperatura tla prelazi +460°C, sve zahvaljujući atmosferi koja je sto puta gušća od one na Zemji i najvećim delom je sačinjena od ugljen-dioksida, jednog od najefikasnijih gasova staklene bašte. Kombinovano dejstvo ta dva faktora na Veneri stvara “pakao” koji je uporediv jedino sa onim “biblijskim”: dnevne i noćne temperature praktično se ne razlikuju, a česte su i kiše sumporne kiseline koja, međutim, nikad ne stiže do tla: zemljište je toliko vrelo da kapi ispare još tokom leta kroz atmosferu. Nijedna sonda koja se do sada spustila na površinu Venere nije uspela da u tako ekstremnim uslovima funkcioniše duže od par minuta ili sati.

foto: ap

Venera je primer, takoreći pred našim nosem, kakva nam opasnost preti u ne tako dalekoj budućnosti ako emisiju ga­so­va staklene bašte ne uspemo da držimo pod kontrolom. Ne može se reći da je apokalipsa već počela, ali ako pogledate sve češće i brojnije primere ekstremnog vremena na planeti, ako uzmete u obzir da se iz godine u godinu obaraju rekordi u prosečnoj godišnjoj temperaturi, da gledate nešto što nikad dosad nije viđeno, poput poplava u Dubaiju i požara koji besne od proleća do jeseni, takoreći bez šanse da ih neko stavi pod kontrolu, da je led na Grenlandu nikad tanji i da je severni pol postao plovni put – shvatićete da nešto već odavno nije u redu. Vreme se menja i postaje sve toplije.

ŠTA JE STAKLENA BAŠTA

Šta je, zapravo, “efekat staklene bašte”, kako nastaje i zašto ga je tako teško kontrolisati? Temperatura na Zemlji posledica je interakcije različitih formi Sunčevog zračenja i radijacije same planete. Sunčevo zračenje često se naziva i “kratkotalasnim zračenjem” jer su frekvencije Sunčevog svetla relativno visoke, a talasne dužine male. Najveći deo Sunčevog zračenja dolazi nam u obliku vidljivog spektra. Snaga Sunčevog zračenja po jednom kvadratnom metru osunčanog tla u proseku iznosi oko 1300W. Zračenje same planete je, sa druge strane, “dugotalasno” – njegova frekvencija je niža i najvećim delom spada u nevidljivu, infra-crvenu oblast spektra.

U slučaju Zemlje, samo deo Sunčevog zračenja će doprineti zagrevanju tla. Oko 30% tog zračenja biće vraćeno nazad u kosmos zahvaljujući odbijanju svetlosti od oblaka i delova Zemljine površine pokrivenih snegom i ledom. Drugim rečima, Zemlja, baš kao i sva druga nebeska tela, ima svoj “albedo”, faktor koji definiše refleksivnost njene površine. Ostalih 70% Sunčevog zračenja apsobuju tlo i atmosfera. Kako bi temperatura ostala konstantna, neophodno je da se tlo i atmosfera oslobode ovih 70% akumulirane toplote, da je vrate tamo odakle je i došla, u kosmos.

Međutim, stvar komplikuje činjenica da dugotalasno zračenje tla mnogo teže prolazi kroz Zemljinu atmosferu od onog Sunčevog: to infracrveno zračenje apsorbuju gasovi koji čine naš vazdušni omotač. Apsorpcija je utoliko veća ukoliko se u atmosferi nalazi neki od “gasova staklene bašte” (ugljen-dioksid je tipičan primer), koji veoma efikasno “skladišti” toplotu koja bi, inače, završila nazad u kosmosu. Da stvar bude gora, ugrejana atmosfera podjednako zrači toplotu u svim pravcima, kako put kosmosa, tako i nazad na zemlju, što dodatno zagreva tle i niže slojeve atmosfere. Jedini način da se ponovo uspostavi termodinamička ravnoteža je da tle i niska atmosfera emituju više akumulirane energije, to jest – da nadoknade onaj deo koji će “progutati” gasovi staklene bašte. A to je moguće samo ako temperatura tla poraste, jer nema većeg zračenja bez više temperature.

Istine radi, prava staklena bašta funkcioniše na malo drugačiji način jer efekat zagrevanja u njoj potiče prvenstveno od njene konstrukcije (staklo i plastika koji čine zidove bašte ili plastenika efikasno blokiraju infracrveno zračenje i zadržavaju ga u unutrašnjosti konstrukcije). Svejedno, izraz “efekat staklene bašte” se odomaćio, bez bolje alternative. Od svih gasova koji efikasno blokiraju hlađenje Zemljine površine, ugljen-dioksid (CO₂) je svakako najznačajniji, iz dva razloga: njegovo prisustvo u atmosferi je značajno, a sposobnost apsorpcije infracrvenog zračenja veoma izražena. O emisiji ugljen-dioksida neprekidno se diskutuje, do te mere da veliki deo javnosti problem globalnog zagrevanja isključivo svodi na problem prekomerne emisije ovog gasa.

Koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi blisko je povezana sa kruženjem ugljenika u prirodi. Ugljen-dioksid ima svoje prirodne izvore: vulkanske erupcije, sagorevanje organske materije i disanje živih organizama. Jedan deo proizvedenog ugljen-dioksida vratiće se nazad u čvrsto stanje kroz proces fotosinteze, kroz porast biomase drveća i ostalih biljaka. Drugi deo ugljen-dioksida rastvara se u okeanskoj vodi i omogućava planktonima da od njega prave karbonatne (CO₃) ljušture koje će na kraju završiti na okeanskom dnu. S obzirom da je okeansko dno ispresecano tektonskim pločama koje se neprekidno kreću, naveći deo ovog karbonatnog taloga završiće u unutrašnjosti Zemlje usled konstantnog podvlačenja ivice jedne tektonske ploče ispod druge. Tako zarobljeni ugljenik biće ponovo vraćen u atmosferu kao ugljen-dioksid kroz vulkansku aktivnost.

Problem nastaje kada se u ovaj ciklični proces, koji je besprekorno funkcionisao milionima godina i održavao koncentraciju ugljen-dioksida u atmosferi stabilnom, umeša čovek dodatnim emisijama koje prirodni procesi nisu u stanju da amortizuju. Jedan od glavnih uzročnika povećanog procenta ugljen-dioksida u atmosferi su fosilna goriva (ugalj, nafta) i njihova intenzivna upotreba. Ne samo da se ugljen-dioksid generiše direktnim sagorevanjem naftnih derivata u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem: ovaj gas staklene bašte oslobađa se i tokom intenzivne proizvodnje četiri materijala bez kojih nije moguće zamisliti današnju civilizaciju: čelik (za čiju je proizvodnju u visokim pećima neophodan ugalj, tj. koks), cement (čiji je CO₂ bilans takođe izrazito pozitivan), amonijak (bez koga nema veštačkih đubriva, samim tim ni intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a proizvodi se najvećim delom iz prirodnog gasa) i plastika (koja kao sirovinu za polimerizaciu koristi naftne ugljovodonike). Čovečanstvo svake godine u atmosferu ispusti oko 7 milijardi tona CO₂, što iznosi oko 3% proizvodnje ovog gasa iz prirodnih izvora. Priroda može da apsorbuje deo ove količine, ali bar 3-4 milijarde tona predstavljaju čist neto-višak koji direktno utiče na zagrevanje planete.

Zahvaljujući svemu ovome, koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi neprekidno raste: na početku industrijske revolucije ona je iznosila oko 280 ppm (delova CO₂ na milion delova atmosfere). Na početku XXI veka ta koncentracija je već iznosila 384 ppm, da bi danas već dostigla 420 ppm. Rast koncentracije ugljen-dioksida ne samo da nije zaustavljen već preti da umesto linearne (postepene) dobije eksponencijalnu (nekontrolisanu) formu. Na osnovu analiza obavljenih iz prastarih naslaga leda u kojima su zarobljeni mehurići vazduha stari mnogo milenijuma, može se, sa velikom dozom sigurnosti, reći da koncentracija ugljen-dioksida nikad nije bila veća u poslednjih pet miliona godina. Nastavimo li ovim tempom da urnišemo našu planetu upotrebom fosilnih energenata, možemo očekivati da će se koncentracija CO₂ udvostručiti u odnosu na predindustrijsko razdoblje polovinom ovog veka što će prosečnu godišnju temperaturu uvećati za 3–4°C.

“IGRANJE” TAKO MALIM VELIČINAMA

U nastojanjima da se emisija gasova staklene bašte svede u razumne okvire prednjači Evropska unija, koja je 2021. godine generisala 3,6 milijardi tona ugljen-dioksida, što je za 20% manje nego 2008. godine (od svih štetnih gasova, na CO₂ otpada više od 80%). Ako sve članice EU ispune svoje kvote, emisija gasova biće do kraja decenije za 40% manja nego 1990. godine, da bi oko 2050. godine bila svedena praktično na nulu. Evropska unija to namerava da izvede masovnom zamenom vozila na naftni, tj. benzinski pogon električnim vozilima, intenzivnim pošumljavanjem čime se ugljenik iz vazduha vezuje u biomasu, zabranom izvoza prvljave industrije u treće zemlje kako bi se izbegla striktna regulativa EU, postavljanjem kvota za emisiju štetnih gasova na nivou država, kao i aktiviranjem berze gde bi zemlje članice mogle tim kvotama da trguju.

Nažalost, malo je zemalja koje imaju jednako ambiciozne ciljeve, pre svega zbog nespremnosti političkih elita da ekonomski rast svojih država limitiraju nekakvim “ekološkim obzirima”. Internacionalni okvir za ove napore ustanovljen je Pariskim sporazumom iz 2016. godine, koji je do sada potpisalo oko 200 zemalja sveta a koji predviđa redukciju emisije gasova staklene bašte do nivoa koji će ograničiti rast godišnje temperature u odnosu na predindustrijsko doba na svega 2°C, pri čemu je preporučena vrednost još niža, svega 1,5°C. Da bi se ovaj cilj dostigao, neophodno je da do kraja ove decenije emisija ugljen-dioksida i sličnih gasova bude prepolovljena, a do polovine stoleća svedena praktično na nulu. Dve najveće svetske ekonomije reagovale su svaka na svoj način: Kina je ovaj rok produžila do 2060. godine, dok su se Amerikanci ponašali u skladu sa ambicijama tekuće državne administracije. Tramp je demonstrativno poništio američki potpis na Pariskom sporazumu, sledeći svoj predizborni slogan “Tramp kopa ugalj”, da bi Bajden vratio SAD među zemlje potpisnice prvog dana nakon što je od Trampa preuzeo predsedničku funkciju.

Nekom će se ovo “igranje” tako malim veličinama kao što je stepen celzijusa ili dva učiniti preteranim. Ako smo mogli da izdržimo temperaturu od 40°C tokom prethodnog leta, izdržaćemo i 42°C tokom nekog narednog, zar ne? Priroda je, međutim, mnogo osetljivija: ako prosečna temperatura poraste samo za jedan stepen, očekivano povećanje nivoa mora usled pojačanog topljenja leda iznosi 30-60cm. Zamislite kakve će globalne efekte na obalske zemlje imati povećanje nivoa mora od metar ili dva ako se sadašnji trendovi ne zaustave? Osim toga, sa povećanjem temperature raste i kiselost mora usled pojačanog rastvaranja CO₂, što za posledicu ima “izbeljivanje” i umiranje koralnih grebena. Njihova površina možda nije velika (svega 0,1% površine svetskih voda), ali korali obezbeđuju dom za više od 25% različitih morskih vrsta.

Dodajmo još i uticaj globalnog zagrevanja na povećanje količine vodene pare u atmosferi usled intenzivnijeg isparavanja vode iz okeana i mora. Ne samo da će zbog toga i kišne padavine, samim tim i poplave biti češće: vodena para je takođe gas staklene baste; što je ima više u vazduhu, i prosečna temperatura biće veća, što će dodatno pojačati isparavanje vode i količinu vodene pare u atmosferi. Tako nastaje efekat pozitivne povratne sprege koji je praktično nemoguće kontrolisati. Istine rade, negativan uticaj vodene pare na globalno zagrevanje delimično je poništen forimiranjem oblaka koji reflektuju sunčevu svetlost nazad u kosmos tako da je ukupan negativan efekat nešto manji.

A GDE JE TU METAN

Ovakvih primera, gde male temperaturne promene indukuju drastične promene u ekosistemu ima jako puno, a negativni aspekti globalnog zagrevanja otkrivaju se iz dana u dan. Međutim, nije sve u ugljen-dioksidu. Odmah uz CO₂ po važnosti nalazi se metan (CH₄), gas bez boje i mirisa koji predstavlja glavni sastojak prirodnog gasa. Zašto je metan toliko destruktivan? Kada se jednom nađe u atmosferi, metan ima oko 80 puta veći termički učinak nego ugljen-dioksid. U poslednjih 200 godina koncentracija metana u atmosferi se udvostručila i još uvek raste po stopi od 1% godišnje. Iako ga u atmosferi ima znatno manje nego ugljen-dioksida (njegova koncentracija se umesto milionitim tipično meri milijarditim delovima), metan, zahvaljujući svojim termičkim svojstvima, ima destruktivan učinak koji je skoro uporediv sa onim koji ima mnogo rasprostranjeniji CO₂. Prema statistikama Američke agencije za zaštitu okoline, na metan otpada 12% emisije gasova staklene bašte sa učinkom od čak 30% u ukupnom globalnom zagrevanju. Uz to, metan je i glavni uzročnik formiranja tzv. “troposferskog ozona”, sloja ozona koji se formira blizu površine zemlje, a nastaje dejstvom sunčeve svetlosti na metan. U većim koncentracijama ovaj “prizemni” ozon je ekstremno opasan: veruje se da na godišnjem nivou oko milion ljudi strada usled respiratornih bolesti izazvanih troposferskim ozonom.

Metan je naša najbolja šansa da ohladimo planetu u kratkom roku. Jer, metan se u prirodi razgrađuje relativno brzo: u nižim slojevima atmosfere metan je hemijski aktivan i lako oksidiše u ugljen-dioksid i vodenu paru. Postoje i metanotropne bakterije koje se hrane metanom. Kada jednom dospe u stratosferu, metan se brzo raspada pod dejstvom sunčeve svetlosti. Iz navedenih razloga, životni vek molekula metana u proseku ne prelazi deset godina. Ako zaustavimo emisiju metana, biće dovoljna samo jedna decenija da bi se atmosfera potpuno pročistila od ovog opasnog gasa. Borba protiv viška CO₂ je, sa druge strane, maraton jer je on toliko dugovečan da ga možemo eliminisati samo merama koje donose rezultat tek u dalekoj budućnosti (molekul ugljen-dioksida može da ostane u atmosferi ili rastvoren u vodi i po nekoliko stotina godina).

Odakle metan u atmosferi i šta možemo da učinimo pa da smanjimo njegovu količinu? Prirodni procesi generišu oko 40% ukupne količine metana u atmosferi (oko 240 miliona tona godišnje). Metan je, najčešće, proizvod raspadanja organske materije u odsustvu kiseonika, a za sam proces odgovorne su metanogene bakterije koje se hrane prostim organskim jedinjenjima. Močvarne površine, bare, tresetišta, muljevite rečne mrtvaje, rečni i morski sedimenti bogati organskim otpadom generišu najveću količinu prirodnog metana. Metan je i prirodni proizvod metabolizma termita, ima ga u vulkanskom dimu, ali se daleko najveće količine nalaze zarobljene na morskom dnu u obliku metanskog klatrata (poznatog još pod imenom metan-hidrid, hidro-metan ili metanski led). Ova egzotična materija nastaje u podvodnim oblastima gde se kontinentalne ploče međusobno dodiruju i gde metan iz unutrašnjosti Zemlje biva ubrizgan u vodu duž geoloških raselina. U kontaktu sa vodom pod visokim pritiskom, metan formira kristalnu strukturu nalik na vodeni led (ova materija bukvalno gori iako njen najveći deo čini voda).

Metanski klatrati dugo su smatrani za klimatsku bombu koja u svakom trenutku može da eksplodira. Zebnja nije slučajna: postoje indicije da je Zemlja već jednom prošla kroz težak period tako što je emisija metana izazvana vulkanima dovela do globalnog zagrevanja od 4°C–8°C u roku od nekoliko milenijuma, s katastrofalnim posledicama po živi svet. Ako bi došlo do naglog zagrevanja i ako bi sav metan trenutno zarobljen u klatratima na morskom dnu nekako dospeo u atmosferu, to bi izazvalo munjevitu promene klime: usled galopirajućeg efekta staklene bašte, planeta bi se pregrejala u roku od svega par decenija. Kasnija istraživanja, međutim, osporila su ovaj katastrofičan scenario: ispostavilo se da klatrati vrlo sporo reaguju na zagrevanje i da bi tek manja količina oslobođenog metana isplivala na vodenu površinu (ostatak bi se, jednostavno, rastvorio u vodi ili bi ga progutale metanotropne bakterije koje se hrane metanom).

foto: tanja valič / tanjug

Ipak, najveći deo metana koji danas postoji u prirodi (oko 60%) ima veštačko poreklo. Od ukupne godišnje količine (370 miliona tona), jedna trećina metana nastaje kao nusproizvod prilikom vađenja nafte i prirodnog gasa, najčešće usled curenja aktivnih ili prirodne ventilacije napuštenih bušotina. Dodatnih 30% metana nastaje tokom uzgoja goveda i ovaca – preživari tokom procesa varenja hrane (ruminacije) tipično generišu metan koji izbacuju podrigivanjem (jedna krava godišnje generiše oko 100 kilograma metana, ili 250 do 500 litara metana svakog dana). Učešće stočarstva u prozivodnji metana dodatno je uvećano sekundarnom emisijom metana iz kravlje balege. Uloga stočarstva u ovom procesu s vremenom će samo dobijati na značaju s obzirom na rast čovečanstva i sve veću potrebu za proteinima (očekuje se da uzgoj stoke poraste za 70% do 2050. godine). Na trećem mestu po značaju za emisiju metana su kanalizacija, smetlišta, otpadne vode i postrojenja za njihovu preradu sa učešćem od oko 18%. Na kraju, tu je i poljoprivreda, sa doprinosom od oko 15%, pri čemu lavovski deo emisije potiče sa pirinčanih polja. Uzgoj pirinča podrazumeva plavljenje ogromnih površina čime se sprečava prodiranje kiseonika u zemljište i pospešuje razvoj metanogenih bakterija, koje u anoksičnim uslovima generišu metan iz organskog materijala zarobljenog u zemljištu.

ŠTA NAM JE ČINITI

U novembru 2021. godine, grupa zemalja sa SAD i EU na čelu, inicirala je međunarodnu akciju kako bi se količina metana u atmosferi stavila pod kontrolu (“The Global Methane Pledge”). Do danas je ovoj akciji pristupilo oko 120 zemalja u kojima se proizvodi oko 45% metana veštačkog porekla. Cilj je jednostavan: do 2030. godine potrebno je smanjiti emisiju metana bar 30% ispod nivoa iz 2020. godine. S obzirom na kratkovečnost metana, ovo bi moglo da donese brze rezultate tako da bi onaj glavni, globalni cilj definisan Pariskim sporazumom (da prosečna temperatura ne poraste za više od 2°C), ponovo mogao da postane dostižan. Na srednje staze (recimo do polovine veka), planirana redukcija emisije metana trebalo bi da smanji prosečnu godišnju temperaturu za oko 0,3°C.

Šta možemo da učinimo pa da emisiju metana zaista stavimo pod kontrolu? Pre svega, potrebno je da promenimo svoje navike, da pređemo na ishranu bogatiju povrćem i damo prednost nekim drugim izvorima proteina. Potreban je i potpuno drugačiji pristup poljoprivredi i stočarstvu. Za farmere, to podrazumeva korišćenje savremenih agrotehničkih mera i moderne mehanizacije ali i iznačajne promene u ishrani stoke: korišćenje kvalitetnije i kaloričnije hrane koja proizvodi manje metana a doprinosi tome da goveda budu krupnija, zdravija i produktivnija. Dodatni rezultati mogu se postići boljim tretiranjem goveđe balege koja takođe predstavlja značajan izvor metana. Ona se, recimo, može zatrpavati, kompostirati ili iskoristiti za proizvodnju bio-dizela. I na kraju, pirinčana polja ne moraju da budu neprekidno poplavljena. Umesto toga, moguće ih je plaviti i isušivati dva do tri puta tokom sezone rasta bez uticaja na prinos, ali uz prepolovljenu emisiju metana. Ovakav proces uz to traži i za trećinu manje vode, što proizvodnju čini još ekonomičnijom.

Nažalost, sve ovo izgleda jednostavno samo na papiru, u praksi je mnogo komplikovanije. Od svih gasova staklene bašte, metan je trenutno najteže kontrolisati, pre svega zbog nepostojanja svesti da je on, u pogledu svog štetnog dejstva na ekosistem i ljude u njemu, jednako opasan, a u nekim elementima i opasniji od ugljen-dioksida o kome se neprekidno priča. Interesantno je da je tokom epidemije korone 2020. godine globalna količina emitovanog ugljen-dioksida bila smanjena, ali je zato emisija metana porasla. Taj rast, nažalost, traje i dalje, bez ikakvih naznaka da će uskoro biti usporen ili zaustavljen.

foto: ap

Šta još “guši” Zemlju

Postoje i drugi gasovi koji svojim termičkim (apsorpcionim) potencijalom doprinose zagrevanju planete. Tu su azotni oksidi, koji imaju oko 270 puta jače negativno dejstvo u odnosu na CO₂. Smatra se da su ovi oksidi odgovorni za oko 6% globalnog zagrevanja. Jednom emitovani u atmosferu, ostaju u njoj čitav vek. Generišu ih neke bakterije koje obitavaju u zemlji i često su u simbiozi sa korisnim biljkama. Ostatak dolazi iz proizvodnje i upotrebe azotnih đubriva, sagorevanja drveta i ostalih fosilnih goriva, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda.

Gasovi koji u sebi sadrže fluor takođe imaju visok destruktivni potencijal, ne samo zato što doprinose globalnom zagrevanju već i zato što većina jedinjenja fluora uništava ozonski omotač koji štiti čitav život na Zemlji od smrtonosnog ultra-ljubičastog Sunčevog zračenja. Uz to, fluorisani gasovi su praktično hemijski inertni – jednom oslobođeni u atmosferu ostaju u njoj vrlo dugo, tipično nekoliko desetina hiljada godina (ne postoji prirodni mehanizam koji ove gasove eliminiše iz atmosfere). Među njima najzastupljeniji su hidrofluorokarboni koji čine oko 90% emitovanih jedinjenja koja sadrže fluor. Koriste se kao radni fluid u erkondišn sistemima i frižiderima i kao radni gas koji potiskuje korisni sadržaj iz raznoraznih sprej-bočica, od onih za astmu do boca za gašenje požara. Danas su ovi gasovi svoju namenu našli i u automobilskoj industriji, ali je Evropska unija odlučna da ih potpuno eliminiše iz upotrebe do 2050. godine. U širokoj upotrebi su i perfluorokarboni koji se široko koriste u raznim proizvodnim procesima, zatim sumpor-heksafluorid koji se koristi u izolaciji električnih instalacija i azot-trifluorid koji se koristi za eliminisanje nečistoća u industriji mikroprocesora i drugih elektronskih komponenata.

Metan na Marsu

Jedna od većih nerešenih misterija našeg Sunčevog sistema je prisustvo malih količina metana na Marsu. Koncentracija metana često se nalazila na samoj granici osetljivosti instrumenata iako su u nekoliko navrata do sada detektovani “pikovi”, nagli i neobjašnjivi porasti koncentracije koji su trajali i po nekoliko dana. Međutim, u svim do sada obavljenim merenjima nije uočena nikakva pravilnost ili periodičnost, bilo da je reč o vremenu opažanja ili koncentraciji detektovanog metana. Ono što, međutim, pada u oči je činjenica da metan, nakon registrovanja, vrlo brzo nestaje iz retke Marsove atmosfere, što opet implicira postojanje izvora metana koji su dovoljno obilni i jaki da taj nestanak nadoknade u vrlo kratkom roku.

Na Zemlji, najveći deo metana ima biološko poreklo: generišu ga metanogene bakterije, preživari, poplavljena pirinčana polja, smetlišta… Prisustvo metanogenih bakterija na Marsu nije u potpunosti odbačeno. Metanogene bakterije uspevaju u okruženju lišenom kiseonika, hrane se vodonikom i ugljen-dioksidom i ispuštaju metan kao proizvod metabolizma. U dubini Marsa, gde je znatno toplije i prisustvo tekuće vode nije isključeno, ovakve bakterije imale bi sasvim pristojno mesto za život. Sa druge strane, metan u atmosferu može da dospe i geološkim procesima. Na Zemlji su za to odgovorni prvenstveno vulkani, a na Marsu, u nedostatku pravih vulkana, to bi morao da bude neki drugi mehanizam kojim planeta “ventilira” svoju unutrašnjost. Metan takođe može da nastane i kao proizvod hemijskih reakcija u kojima učestvuju određeni minerali, ugljen-dioksid iz Marsove atmosfere i voda koje u atmosferi ima u tragovima, ali se zato u obliku leda može naći na relativno maloj dubini ispod Marsove površine. Ima i egzotičnih hipoteza po kojima metan nastaje usled elektrostatičkih pražnjenja (munja) u Marsovoj atmosferi pri čemu od ugljen-dioksida i vode nastaje i mala količina metana. Mnogo je verovatnija hipoteza da se u dubini Marsa nalaze rezerve metanskog klatrata koje su se u formirale u davna vremena kada je Mars imao blažu klimu i obilje tečne vode. Geološki procesi povremeno potiskuju metan iz ovih klatrata ka površini Marsa gde ga detektuju naši instrumenti.

Nažalost, nijedna sonda koja je do sada posetila Mars nije bila opremljena instrumentima koji jasno mogu da razluče poreklo detektovanog metana. Samim tim još uvek nismo u stanju da odgovorimo na pitanje da li na Marsu ima života ili ne, makar u obliku metanogenih bakterija. Dosadašnji proračuni (koji se svode na poređenje generisane količine metana sa količinama drugih gasova) favorizuju neorgansku hipotezu po kojoj je metan nastao u procesu koji sa živim bićima nema nikakve veze. Sa druge strane, naučnici su sa uspehom generisali metan na Zemlji koristeći metanogene bakterije u uslovima koji verno simuliraju one koji postoje na Marsu, sa sve perhloratima (solima detektovanim na Marsu koje pogubno deluju na razvoj mikroorganizama na Zemlji).

U nedostatku dokaza koji bi prevagnuli na jednu ili drugu stranu, misterija porekla metana na Marsu i dalje traje. Iako smo danas prilično sigurni da tamo nema ni pirinčanih polja a, bogami, ni krava, pitanje postojanja života na Marsu još uvek je aktuelno.