U novovekovnoj srpskoj istoriji ubijena su četiri vladara: vožd Karađorđe Petrović (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903) i srpski i jugoslovenski vladalac kralj Aleksandar Karađorđević (1934)
U subotu 17. maja 120 muzeja i galerijа u 22 grada širom Srbije otvoriće vrata posetiocima međunarodne manifestacije Noć muzeja. Tako će ovaj jedinstveni umetnički spektakl, koji se istovremeno realizuje širom sveta, pružiti po peti put domaćoj publici zanimljive izložbe, koncerte i performanse.
Za čitaoce „Vremena“ izdvajamo izložbu Istorijskog muzeja Srbije pod nazivom „Ubistvo vladara“, koja je u okviru navedene manifestacije otvorena u petak 9. maja. Moderno dizajniranom postavkom u renoviranoj muzejskoj galeriji na Trgu Nikole Pašića, učinjen je značajan pokušaj da se odgovori na nimalo jednostavno pitanje: zašto su Srbi, češće od ostalih evropskih naroda, ubijali svoje vladare?
Da podsetimo: u novovekovnoj srpskoj istoriji, posle ustaničke 1804, ubijena su četiri vladara; vožd Karađorđe Petrović (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903) i srpski i jugoslovenski vladalac kralj Aleksandar Karađorđević (1934).
Autorka ove izložbe Zorica Janković, poznata našim čitaocima, povodom izložbe kaže:
„Poruka izložbe je pre svega nauk da se političke razlike rešavaju civilizovanim dijalogom, a ne nasilnim uklanjanjem protivnika sa životne scene. U pozadini lanca ubistava, ali i svrgavanja i abdikacija, uvek su stajale grupe povezane sa nekim velikim silama. Nažalost, o tome istoriografija još nije dala sveobuhvatnu analizu i svoj konačan sud.
Ubistva vladara su za posledicu pre svega imala vidljiv zastoj u razvoju. Dugo vremena je bilo potrebno da se sustigne već pokrenut zamajac, koji nas je približavao razvijenom svetu. Čim bi zaživela jedna koncepcija, ona bi bila nasilno prekidana. Do ubistava je dolazilo najviše zbog podvojenosti političke elite koja je u tim tragičnim periodima vodila zemlju. Razlike su bile dinastičke i partijske, ali i u izboru velike sile od koje se očekivala zaštita, što je izgleda bilo presudno, ne samo za put kojim će se Srbija dalje razvijati nego i za same živote njenih vladara.
Evropa na to nije gledala nimalo blagonaklono. Evropska štampa nas je nazivala varvarima i ako su njene tajne službe stajale iza ovih atentata. Kada je posle Majskog prevrata 1903. godine na srpski presto došao Petar I Karađorđević, trebalo je da prođe punih sedam godina da bi bio primljen na jednom evropskom dvoru (Petrograd). Srbija je 1903. prvi put kažnjena i međunarodnim sankcijama u kojima su istrajale Velika Britanija i Holandija.
U atentatima su stradala i četiri američka predsednika (Linkoln 1865, Garfild 1881, Mekinli 1901. i Kenedi 1963), dva francuska predsednika (Karno 1894. i Dumer 1932), Italijani su ubili svoga kralja Umberta I 1900, Portugalci kralja Karlosa I 1908, Grci kralja Đorđa 1913. godine, Egipćani predsednika Sadata 1973, Indijci premijerku Indiru Gandi 1984, Šveđani premijera Palmea 1986, Izraelci premijera Rabina 1995, a još su sveža sećanja na ubistvo nepalskog kralja Birendru 2001. Imajući to u vidu, može se zaključiti da je ubistvo vladara globalna pojava, a sama izložba pokazuje stradanje u cilju snažne opomene.
Izložbom nije obuhvaćeno ubistvo premijera Zorana Đinđića, jer treba sačekati odgovor sudskih organa da li postoje politički ili neki drugi motivi ovog atentata. Posle toga, na osnovu validnih izvora, treba izvršiti analizu okolnosti u kojima se atentat desio. Treba izbeći da nas preuranjenost dovede do pogrešnih zaključaka.“
Zašto je Vučić, poput Miloševića i Tadića, najavio podnošenje ostavke prije isteka mandata? Kada će i kako Đuri Macutu otkazati podstanarski ugovor u Nemanjinoj 11? Može li pocijepati pobunjeno društvo igrajući na dio opozicije i “moralne narcise”? I zašto ne treba uspoređivati skupove u Beogradu i Kraljevu
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
