U to ime, do pobede

Izborna kampanja, bar što se tiče „Vremena“, završena je: ostale su završne konvencije koje će se, pretpostavljamo, održati u Beogradu. No, Srbija u ovih mesec dana nije bila uskraćena, gospoda i drugovi su svuda stigli, naravno, srazmerno snazi i novcu. Utisak je da je radikale malo omela saobraćajna nesreća Tome Nikolića, ali su glavni, što će reći DSS, G17 plus, demokrate, i ostali što drže da su glavni, svuda i na svoj način stigli. Demokrate često državnim poslom, eksperti sa svojom svemirskom govornicom, Vuk i Velja na svoj dobri mitingaški način, i ostali su uspeli da se sretnu sa svojim poverenicima i svojim narodom. Ali je, ipak, glavno obraćanje potencijalnim glasačima izvršeno putem elektronskih medija. Većina od oko hiljadu radio-stanica i nekoliko stotina televizija bila je zauzeta. Niko nije pitao čiji su mediji, kakav im je status, to se gostovalo, to se diskutovalo, to se vizioniralo, u etar su išla sve sama razvojna obećanja, uz obavezna upozorenja da građani moraju da se čuvaju demagogije i izbornih laži koje se kotrljaju Srbijom.

I u ovoj vrsti kampanje, neka bude audio-vizuelnoj, pomak napravili ovi što se sad zovu Liberali Srbije: oni imali polusatni film, koji je, reklo bi se, potpisao Dragan Babić, koji je emitovan na brojnim televizijama, u kome je dat portret Dušana Mihajlovića, njegovih odricanja i zalaganja, ajde i njegovih dostignuća. Dojmljive su Dušanove reči da je njegovo najveće dostignuće kada je 80-ih u svoj dnevnik zapisao: “ Ja nemam drugih neprijatelja osim sebe samog.“

Lično reporter „Vremena“ izražava, kaže li se, žal što nije potpunije ispratio neku od promocija demokrata; tako bi, moguće, bio u prilici da čuje izvinjenje nosioca liste Borisa Tadića, koji je izrazio žaljenje zbog incidenta premijera Živkovića sproću novinara. A potpisnik teksta uveren da bi tome bilo mesta, jer je lično bio meta istorijskog i demokratskog, malo je reći, napada od strane najbolje ocenjenog valjevskog demokrate koji je demokratski kandidat za poslanika na njegovoj listi. Ali, da ovo ne bi bila tužna priča, uverenje da će se Nosilac time pozabaviti, gde nego u stranci, po izborima.

PRVI RED BEZ TOMICE: Zato ajmo na pravu priču. Neverovatno, ali istinito, za promociju socijalista saznali tek posle istraživačkog rada, nigde plakata, nigde Slobodana, nigde znaka, informacije. Takva li je kampanja. Plakati, i materijal, tek u Domu kulture, gde je konvencija održana: „Pobedi za Srbiju“, ima i plakata Slobodana „Glasajte za istinu“, ima i zajedničkih slika sa najvišim rukovodstvom, u prvom redu, pa plakata, Vučela, Dačić, Baki… Dakle, sala skoro puna, na bini sastavljeni astali, po sredini govornica sa državnim i partijskim znamenjem, vazdan plakata, preko razglasa, simbolika li je, muzika iz serije „Povratak otpisanih“… Prvi redovi prazni, u drugom spazimo Dragana Markovića, onog lajkovačkog zadrugara što je u vreme Slobodana imao status akademika za poljoprivredu. Ispred njega, u prvi red, nacrta se Tomica Lakić, štono pred izbore 2000, sa istetoviranim Slobodanom na desnoj plećki, beše na prvoj strani „Vremena“. Prilazi mu aktivistkinja, traži da napusti prvi red, Tomica širi prvu stranu „Vremena“, pokazuje svoju plećku, zalud, demonstrativno napušta salu. Kad, počeše aplauzi, eto druga Milomira Minića, drugova još, Mrkonjić širi plakat sa Slobodanom, diže se sala, nasta euforija, Mrkonjić uze redom da ljubi drugove, uzeše i drugovi da se ljube, nasta opšte sudaranje i tapšanje. Prvi drugovi sedoše u prvi red, kad to poče da ulazi, evo ga drug Baki, drug Vučela, Dačić, vazdan domaćih drugova kojih poduže, malo li je reći, nešto nije bilo, stigoše i partijske zastave, rasporediše se po publici, kad to nasta rukovanje. Na scenu izneše neku metalnu skalameriju, očas posla, baš partizanski, namontiraše scenografiju, baš veliko „Pobedi za Srbiju“.

Pustiše druga nosioca liste, pa Slobodana, nasta neverica, pa kliknuše, a Slobodan, ko da je tu, Želim da vam poručim da svi mi zajedno imamo obavezu da se borimo za pobedu i da pobedimo… Na ovim izborima srpski narod ima istorijsku obavezu da se opredeli za istinu. Pre tri godine upozorio sam građane Srbije šta će se dogoditi ako na vlast dođu eksponenti stranih sila, sve se tačno tako dogodilo. Nastavi Slobodan, nije za govornicom, a ko da jeste, opšta pažnja, Predložio sam Milutina Mrkonjića za predsednika vlade, nasta opšti aplauz, ovacije, Slobodan nastavlja, ču se samo, zato što je graditelj… Završi Slobodan, pa u svom stilu, U to ime želim da vam još jednom poručim da svi mi imamo obavezu da se borimo za pobedu. Do pobede, ustadoše aplauzi. Izađe žensko, pozdravi ovoliki broj, ovi se odazvaše, pa žensko predstavi goste, popeše se, Vučelić, sekretar Anđelković, predsednik GO-a Dačić, svi u plavim košuljama, eto i Mrkonjića, drugarice Arežine, druga Minića, drugova kandidata za poslanike. Sedoše, glavni drugovi levo, drugovi kandidati desno. Na binu izađe starija žena povezana maramom, uze redom da pozdravlja, Mrkonjić je, kad dođe na red, kako nego drugarski, izljubi.

KAD SE BAKI BORI: Eto opet najavljivačice, prozva druga Vučelića, ovaj uze da analizira, kažiprstom akcentira, DOS je fusnota u istoriji, i oni su za Evropu, ali s njom imaju dve sporne stvari, nema povlačenja tužbe protiv NATO-a, jer u Srbiji ima 40 odsto više leukemije, tu je i epidemija raka, tuberkuloze, i neće da priznaju Haški tribunal, ne da više neće izručivati, nego će kazniti one koji su izručili naše državnike… Nastupi drugarica Arežina, kao prava drugarica baš nakarminisana, ispriča jednu anegdotu, na pominjanje Koštunice izazva negodovanje, rekoše se i kandidati. Pa se raspremi drug Milomir, sve pozdravi iz sveg srca, pa kad se dade u proizvodnju i oporavljanje… Izađe i drug mandatar Milutin, zadrža pored sebe drugaricu najavljivačicu, prvom i drugom redu obeća šest ministarskih mesta, sve pozdravi drugarskim pozdravom, za istinu, ode za obavezama, reče u Kragujevac…

I Baki ga isprati aplauzima, pa se iskusno dohvati govornice, odlučili da Novu godinu dočekaju 28. decembra, jer oni sve rade pre roka, pa nastavi kako nego vedro, donosi vest koja se širi Srbijom, SPS dolazi na vlast. Pa to uze da se izlaže, sve iz petnih žila, u jednom dahu izgovara rečenicu, poentira, vraća se na početak misli, drži tempo, ne da pokazuje, mlata, izgibe čovek, Večelić, očito impresioniran, ne odvaja oči od njega, i Dačić ga zagleda, a Baki gine, važno je da SPS pobedi, jednako važno da DOS ode, mi to znamo, mi to umemo, mi to možemo. Pa to nastavi da se bije, da se grči, da pokazuje, pomenu svetog Savu, dođe do crnih ovaca. Crne ovce su utrete, bele ovce daju dosta mleka, i dva jagnjeta, i kajmak dobar, Srbiji trebaju bele i crvene ovce, a ne crne… Bi i, Nemamo druge nego da mladostima damo besplatno školstvo, posla DOS u istoriju, ali u istoriju za loše, a ne za dobro, za dobro njima nema mesto, do pobede izrazi antologijsku brigu za roditelje, Moramo da poštujemo one koji su nas stvorili, koji su nam pomogli da budemo ljudi, kad im ne pomognemo onda nisu ni ljudi, nisu oni ljudi, a mi smo ljudi jer oni nisu ljudi, da su ljudi oni bi brinuli o starima… Malo li je reći, bi shvaćen, bi nagrađen, i u sali i međ’ drugovima na bini.