U društvu se pojavila nada

U novembru ove godine, poverenici za ravnopravnost Brankici Janković ističe drugi mandat, te ona sigurno odlazi sa ove funkcije. Profesionalne novinarke i novinari uvek imaju blagu nelagodu kada nekog treba da pohvale jer su naučeni da im je posao kritika. Međutim, kritika nije samo isticanje lošeg, već objektivna ocena nečijeg rada.

Kada je reč o načinu na koji je Brankica Janković radila proteklih deset godina, tu je zaista mnogo dobrog. U vremenu kada je gotovo neizvodljivo raditi časno i ne biti “na liniji”, ključno je ne ćutati. A institucija Kancelarije poverenika zaista nije ćutala kad god je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, mogla da se oglasi. Na primer, do šire javnosti nikad nije dospela informacija da je ova institucija izrekla opomenu vrtiću u Pećincima zbog diskriminacije dece čiji su roditelji opozicioni aktivisti. I to je samo jedan od primera, jer je i Jankovićeva sama u medijima, pa i na Radio-televiziji Srbije u proteklim uzavrelim mesecima, otvoreno govorila o ljudima koji dobijaju otkaze zbog političkih uverenja i pokretala postupke zbog nezakonitih otkaza. To je, naravno, dovelo do hajke, kako tabloida, tako i predsednice Narodne Skupštine Ane Brnabić. To nije bila prva hajka na poverenicu, jer se 2022. našla na udaru patrijarha Porfirija zbog zalaganja za opstanak Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

U svojoj zemlji, iako na čelu nezavisne institucije, Brankica Janković je prokazana, a u svetu priznata – nedavno je dobila nagradu za životno delo Justicija (Justitia Awards) u kategoriji “Međunarodni lideri/Nagrada za životno delo”. Ujedno, nedavno je obeleženo i deset godina otkako Kancelarija poverenika i Misija OEBS-a u Srbiji dodeljuju novinarsku nagradu za promociju tolerancije.

“VREME”: Nedavno je obeleženo deset godina novinarske nagrade koju Kancelarija poverenika dodeljuje zajedno sa Misijom OEBS–a u Srbiji. Kakvi su vam utisci posle tog jubileja, kako o stanju medija, tako i o statusu ove nagrade među novinarkama i novinarima?

BRANKICA JANKOVIĆ: Nakon susreta sa alumnistima, rekla bih da je nagrada naš zajednički zalog pravilnog razumevanja i poštovanja ljudskih prava, pa i jedne drugačije medijske scene. To znači da se pored podrazumevane profesionalne etike, blagovremenosti i tačnosti u informisanju, ne zapostavljaju problemi “običnih” ljudskih bića pod pritiskom dnevnih rokova, kliktabilnih naslova i konkurencije sa “atraktivnim” političkim temama mada je, nažalost, sve postalo politika i, u mnogo čemu, čak geopolitika – od kanalizacije do sređivanja školskih dvorišta. Svesna sam da to nije lako u ovom vremenu kada su pritisci na medije različiti i brojni, a sloboda izveštavanja se meri hrabrošću. Ali nije nemoguće jer je to osnova svakog demokratskog društva.

Impresivan je broj kredibilnih novinarskih imena koji su dobitnici naše nagrade za koju kažu da im je prva i stigla u pravom trenutku dajući im dodatnu snagu i samopouzdanje ili je delovala na njih kao podsetnik zašto se uopšte bave svojom profesijom. Koliko znamo, nema drugih nagrada za medijske radnike koji se bave značajnim društvenim temama, a diskriminaciju, najšire shvaćenu u svim njenim oblicima, vidim kao najvažniju društvenu temu, naravno i borbu protiv nje. Ako nismo jednaki pred zakonom i nema volje da se ravnopravnost unapređuje, to nam se u jednom trenutku može “obiti o glavu”. Svako od nas već koliko sutra može biti uskraćen za neko svoje pravo i neće biti nikoga ko će stati u našu odbranu jer smo mi tada “oni drugi”, “manje vredni”.

Kad smo kod stanja medija, nedavno je Institut za medije i različitost objavio podatak da su glavni izvori govora mržnje u 102 slučaja u poslednjih godinu dana bili mediji, što ih svrstava na prvo mesto. Prvi put otkako se radi taj monitoring, najveći broj slučajeva se odnosi na targetiranje više različitih identiteta odjednom (rod, seksualna orijentacija, etnička pripadnost…). Šta nam to govori o trenutku u kom živimo?

Građani vide medije kao one koji najviše doprinose povećanju diskriminacije, ali i kao one koji mogu značajno uticati na smanjenje atmosfere netrpeljivosti, pa i mržnje prema društvenim grupama prema kojima još uvek postoji socijalna distanca, potvrdilo je i naše istraživanje. Reči su važne i moćne – lekovite ili opasne, motivišuće ili obeshrabrujuće, a baš lako mogu proizvesti i odnegovati predrasude, podstaći strahove od drugog i drugačijeg, pogotovo od onog što zapravo i ne razumemo. Danas je to vidljivo možda više nego ikada zbog neograničenih mogućnosti novih kanala komunikacije u digitalnoj sferi i uz sve veću upotrebu veštačke inteligencije. Svašta mogu reči, napisane, a ponekad još više one koje ostanu prećutane.

Percepcija će, recimo, o Albancima, Bošnjacima, Romima, ženama, LGBTI+ zajednici biti uglavnom onakva kavom su je mediji načinili. Pozitivnim pričama ali ne romantiziranim i politikantskim može mnogo da se promeni percepcija u odnosu prema manjinama. Uostalom i to je bio jedan od razloga da ustanovimo medijsku nagradu za toleranciju. Nekada su Romi bili prikazivani samo kao problem uz nedopustive “informacije” o njihovom navodnom karakteru. O LGBTI+ zajednici da ne pričam, oni su stalno na meti. Valjda neki misle da neće biti tih gejeva i lezbijki u nas Srba, samo da se rešimo tih evropskih postulata i zabluda o ljudskim pravima. Neka sude čitaoci o bestijalnosti i brutalnosti napada pojedinih medija na ljude po osnovu bilo kog njihovog ličnog svojstva, ali neka sude i o motivima, o inspiratorima, o razlozima, koji svoje korene najčešće imaju u određenim političkim stavovima, pa će mnogo šta shvatiti i o međusobnoj uslovljenosti javnih politika, društvenih odnosa i nosilaca političke vlasti u odnosu prema problemima i pojavama diskriminacije u društvu. Mislim da iza svake mržnje zapravo stoji ogromno nezadovoljstvo sobom i potreba da je za sve kriv drugi. Moramo imati efikasnije mehanizme zaštite, ali i sankcije. Vi, medijski poslenici, takođe, morate stalno razvejavati ovu veštačku maglu koja nam ometa vidike.

Poslovično, na najvećem udaru su žene, a Zakon o rodnoj ravnopravnosti nam je na preispitivanju ustavnosti. Da li bi taj zakon nešto poboljšao kada bi bio na snazi?

Ne želim reći da nam ne treba pomenuti zakon, naprotiv… Ali ne vidim da bi mnogo pomogao u aktuelnom trenutku jer nije presudno čitati zakone da bismo znali kako da se ponašamo u odnosu prema drugim ljudskim bićima. Još prilikom donošenja taj zakon je od strane nekih političkih ličnosti bio nerealno i kratkovido predstavljan kao čarobni štapić koji će koliko sutra rešiti sve probleme žena u ovoj zemlji: od zabranjenih pitanja poslodavca o bračnom i porodičnom statusu do nasilja u porodici. Podsetiću samo da su mnoge odredbe tog zakona sadržane i u drugim zakonima i omogućavaju zaštitu od diskriminacije i nasilja, ali u praksi još mnogo toga izgleda drugačije.

Već 80 godina, na primer, imamo zakon koji je izjednačio nasledna prava muškaraca i žena, ali se i dalje svaka druga žena odriče ili razmišlja da se odrekne nasledstva u korist brata ili nekog muškog srodnika. Običaji i kultura koje nas određuju čine nas ili bi trebalo da nas čine ravnopravnim ljudskim bićima. Ili manje ravnopravnim, manje jednakim, proizvodeći i neke “jednakije” u odnosu na druge. To moramo menjati, svake sekunde, na svakom polju. Moramo da otkrivamo, podržavamo i slavimo doprinos i ulogu žene u društvu, kao i stvaralaštvo žena i pazimo kako se odnosimo prema ženskim perspektivama, najviše zbog sadašnje generacije dečaka i devojčica. Pomozite nam i vi iz medija da promenimo stereotip – sliku žene koja je svodi na njenu reproduktivnu funkciju i/ili seksualni objekat, na stranice lepote, mode, kulinarstva ili ljudsko biće koje svako može ponižavati uz obavezno “zavlačenje pod suknju”… Ipak, ovo sa kuhinjom je nepravedno jer, što reče Đorđe Lebović, “lakše je voditi državu nego kuhinju”.

I sami ste se našli na udaru političara, nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti. Šta se događa u društvu u kom je na taj način napadana poverenica za ravnopravnost? Ko štiti zaštitnike ljudskih prava?

Trebalo bi da nas štiti zakon i naše savesno, odgovorno, profesionalno i nepristrasno pridržavanje odredaba zakona koji reguliše naš rad i određuje nam ovlašćenja i nadležnosti. Ponekad su “primedbe” posledica neznanja – diskriminacija se brka sa uvredama, prostaklukom i drugim, nazovimo to, incidentima, u našem javnom prostoru. Mnogi, na primer, misle da je biti student ili dekan lično svojstvo, a nije jer zakon o zabrani diskriminacije propisuje lična svojstva. Bilo je i situacija kada se prozivala naša institucija koja se “nije sklanjala” jer je zakonom bilo predviđenih razloga za delovanje, ili pak nije reagovala kada takav zakonski osnov nije postojao, za razliku od onih koji su uprkos svojim značajnim ovlašćenjima odlučili da se “sklone” dok problem ne prođe i padnu u zaborav ili pak da prepišu ono što smo već uradili. Ima i primedaba politikantske prirode, kao i takvih koje izriču oni koji iz samo njima znanih razloga lične netrpeljivosti ili im je tako rečeno da urade, sebe smatraju dovoljno kvalifikovanim da ocenjuju i sude.

No, ne bih o sebi jer razumem razna očekivanja u vreme kriza, kao i da se mnogima ne sviđa šta govorim jer takva je priroda institucija za zaštitu ljudskih prava. Bitnije je što su mnogi drugi – novinari, novinarke, studenti, profesori, nastavnici, kulturni i sportski delatnici, aktivisti za ljudska prava, pa i političari izloženi napadima, uvredima, lažima, pretnjama, uznemiravanju, zastrašivanju i dr. Zapaljiva retorika dovela je do toga da se podstiče atmosfera straha, poniženja i nekažnjivosti, nažalost i do toga da se opravdava ili relativizuje nasilje. Situacija u društvu je takva da su podele dovedene do krajnjih granica i tu je svako ko ima nekakav svoj put, svoj izbor metoda kojom tumači stvarnost na udaru. Nama inače dobrano nedostaje pojmovni aparat da opiše stvari i pojave u društvu, tako da se moramo što pre sabrati i oduzeti da bismo mogli da se vratmo na fabrička podešavanja. Moramo se potruditi da se vratimo društvu gde je ljudskost najvažniji dokaz naše civilizovanosti, pri čemu se ta civilizovanost pokazuje u tome da ljudima ne nanosite bilo kakav, ni duševni, ni fizički, bol. Ali moramo i da naučimo da opraštamo jedni drugima. Nešto možda i ne može, niti bi trebalo oprostiti – da se ne bi ponavljalo nekom drugom nekad.

Više puta ste u javnosti u poslednje vreme govorili o diskriminaciji na polju rada, a na osnovu političkog opredeljenja. Da li je to trenutno najveći problem na terenu jednakosti?

foto: marija janković

Stranačko zapošljavanje i diskriminacija po osnovu političkog opredeljenja nisu ništa novo, ali u poslednje vreme ljudi o tome više govore i prijavljuju diskriminaciju po ovom osnovu, ali su u porastu druge manifestacije poput otkaza ili premeštanja na druga radna mesta zbog političkih ubeđenja. Deluje da je danas stranačka pripadnost najznačajnija odrednica naših identiteta, jača i od verske i od nacionalne, koja u najvećoj meri utiče na živote i u pozitivnom i u negativnom smislu. To traje decenijama i jedan je od naših najvećih društvenih problema jer podriva poverenje u državu i demotiviše ljude na poslu i na polju ličnog razvoja. Verujem da je upravo ova vrsta diskriminacije, pored ekonomskih razloga, jedan od glavnih razloga zbog kojih mladi odlaze iz zemlje. Davanje prednosti pri zapošljavanju članovima bilo koje stranke ili određenih sindikata zakonom je zabranjeno, a znamo da je sveprisutno. Problem je što se mnogi plaše da prijave ili odustanu nakon što saznaju da ne možemo voditi postupak po anonimnoj prijavi. Takođe, dešava se često da tokom postupaka svedoci odustanu od svedočenja. Upravo pokrećemo jednu stratešku parnicu, što je jedan od najjačih mehanizama kojima raspolažemo, protiv zdravstvene ustanove zbog diskriminacije zaposlene po osnovu političkog ubeđenja. Suzbijanje ove vrste diskriminacije je zapravo ključ rešenja mnogih drugih problema. Potreban nam je novi društveni dogovor u kome će tvz. stranačko zapošljavanje, ali i bilo koja odmazda zbog nepripadnosti ili nepodržavanja partije postati prošlost. Pravo na nesvrstavanje, nepripadnost je, takođe, osnova zdravog društva. To zahteva trezvenost, zrelost i dobru volju jer je, nažalost, čovek ponovo “postao čoveku vuk”.

U ovom trenutku pažnja javnosti je vrlo usmerena na prava uhapšenih aktivista, studenata, političara. To je očekivano jer su vidljivi i prepoznatljivi. Šta se za to vreme događa tamo gde nema pažnje javnosti? Da li imamo porast diskriminacije tzv. “običnih malih ljudi”?

Iako može zvučati paradoksalno, značajnih pomaka je bilo kada govorimo o unapređenju položaja društvenih grupa koje su češće izložene diskriminaciji. Nisu stvari crno-bele. Kada se radi o osobama sa invaliditetom ili Romima, gotovo sve naše preporuke se prihvataju. To ne znači da oni sada žive savršenim životom, već da postoji napredak. Kada je reč o nacionalnim manjinama, pritužbe se u najvećoj meri rešavaju, mislim na one iz domena zabrane diskriminacije. Žene su češće diskriminisane na tržištu rada i uvek imamo pritužbe koje se odnose na određena pitanja, ali kontinuirano rešavamo sve te individualne slučajeve. Izuzetno važna je odluka Vrhovnog suda, presuda po reviziji iz naše strateške parnice – da je svako nejednako postupanje prema ženi tokom trudnoće i porodiljskog odsustva neposredna diskriminacija.

S druge strane, najveći problem imaju oni koji su skoro nevidljivi zbog svog materijalnog statusa. Siromašni ljudi nam se gotovo i ne obraćaju. Oni često nemaju ni informacije o načinu zaštite ni svest da su diskriminisani, a nema ni dovoljno organizacija civilnog društva koje se bave njihovim problemima iako je upravo civilni sektor “kiseonik” naše krhke demokratije (a koja nije danas krhka), koji pokreće brojna pitanja. Zbog toga su i rešenja za njihovu situaciju često nesistemska, pa i podložna zloupotrebama što smo imali priliku da vidimo iz više prijavljenih slučajeva i medija.

Ne tako davno, baš za “Vreme” pisali ste o poverenju kao najskupljoj reči. Od tada nije prošlo toliko dana, koliko jeste događaja, preokreta i obrta. Da li i dalje isto mislite?

Imamo mi još “skupih” reči – pravda, sloboda, obrazovanje, emancipacija, neravnodušnost, dostojanstvo, ali poverenje je i dalje najskuplja. Pojavljuje se još jedna reč – nada! Primećujem da se mnogi ljudi danas razumeju pogledom i tu se zahvaljujući nadi rađa poverenje za koje su u redovnim okolnostima potrebne godine. Kad su baš teška vremena, tada se pokažu ljudi, lojalni najpre sebi, zatim svojoj porodici, bližnjima i državi. Pomenula sam pravdu jer je ona danas možda najbliži konkurent poverenju. Ali mislim na čistu pravdu, lišenu ličnih interesa i svih surogata koji bi mogli da posluže kao zamena. Da citiram Adama Mihnjika – nama nije potrebna ni milost ni osveta, potrebna nam je pravda.

Uskoro odlazite sa mesta poverenice. Šta smatrate svojim nasleđem, najvažnijim dostignućima, a koji izazovi čekaju osobu koja dođe na to mesto?

U ovim vrlo teškim vremenima, u kojima se kao društvo nalazimo, nije primereno da nabrajam koje smo sve pozitivne zakonske, podzakonske i druge promene izdejstvovali našim mišljenjima, preporukama i inicijativama i koliko je hiljada individualnih slučajeva povrede prava na ravnopravnost rešeno radom prethodne poverenice, mene i našeg tima. Najvažnije je da danas više nema tabu tema, većinu smo otvorili, za neke je potrebno još “raspakivanja”, a valja ih sve zatvoriti. Mnogi su nas pratili i prihvatali naše ideje. Nažalost, ne uvek u potpunosti i ne uvek tako da budu u službi dobra.

Naslednici ili nasledniku ostavljam kredibilnu instituciju sa kontinuitetom, znanjem, kapacitetima i razrađenim mehanizmima – od informisanja građana preko inicijativa, krivičnih prijava i upozorenja do istraživanja i izveštaja. To je institucija koja je uvek bila dostupna svima, građanima, medijima, državnim organima i civilnom društvu, bez ijednog neodgovorenog zahteva ili molbe.

Izazovi su danas složeniji nego pre deset godina, jer se društvo posle kovida 19 i velikih tragedija dramatično promenilo. Nešto je naprslo u našem društvenom tkivu i moraće da se ponovo sastavi i zaceli da bismo mogli živeti jedni sa drugima. Ako bude dobre profesionalne namere, uvek ću biti spremna da pomognem, jer dobro znam šta još nije urađeno, šta treba i šta mora da se uradi da Srbija ponovo pronađe svoju posustalu dušu, u kojoj ima mesta za sve građane bez razlike i bez neravnopravnosti. Jer ljudska prava su nedeljiva – svi se “rađamo slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima”.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!