Razvila se žestoka politička debata u kojoj se finansijskim pokazateljima jedne "još žive" banke baratalo kao u obdukcionoj sali
Ima mnogo toga neobičnog i neuobičajenog u tekućoj aferi koja se isplela oko velikih problema Razvojne banke Vojvodine i njene poslednje dokapitalizacije od 15 milijardi dinara, putem obveznica APV, koje dospevaju narednih 30 godina (5 miliona evra godišnje), a koju je izglasala Skupština AP Vojvodine u svojstvu „glavnog akcionara“ ove banke (80 odsto akcija drži APV, a 20 odsto Republika Srbija).
Ovoj akciji Vlade Vojvodine, koju predvodi Bojan Pajtić, javno se suprotstavio Mlađan Dinkić, ministar privrede i finansija Vlade Srbije, koji smatra da RBV, kao banka koja je u prvom polugođu ove godine ostvarila gubitak u poslovanju od blizu 7 milijardi dinara, na 40 milijardi aktive, nema perspektivu i da će i posle dokapitalizacije u obveznicama suviše zavisiti od kredita za likvidnost NBS. On je zato predložio da se 140 miliona evra osiguranih depozita (onih za koje garantuje država), a koji su pokriveni kešom u banci i državnim ulaganjem iz prethodne dokapitalizacije (od marta ove godine) u visini od 9 milijardi dinara – prebace u neku drugu banku, a da se oko 100 miliona evra neosiguranih depozita kao „trošak likvidacije“ podeli između Vlade Srbije i Vlade Vojvodine (po 50 miliona evra).
Taj plan, prema glasinama koje se mogu čuti u Novom Sadu, Pajtić je odbacio pre svega zbog toga što smatra da su loši krediti u RBV, a koje je ona nasledila od nekadašnje Metals banke (na kojoj je RBV pravno izgrađena 2010. godine), uglavnom dobro obezbeđeni obradivim zemljištem (oko 8000 hektara) i imovinom u preduzećima u restrukturiranju (koja će od izvršenja biti zaštićena samo do polovine 2014. godine) – pa bi poverioci RVB postali vlasnici „pola Vojvodine“. Javno, Pajtić je natuknuo da je plan dokapitalizacije, koji je usvojen u Pokrajinskoj skupštini, izrađen u saradnji sa Narodnom bankom Srbije i njenom guvernerkom Jorgovankom Tabaković (jedan sastanak na tu temu, navodno, trajao je osam sati).
DRMANJE SISTEMA: Slučaj je, u međuvremenu, dobio neverovatan publicitet, ne samo zbog toga što se problem RBV nadovezao na već dobro poznatu aferu Agrobanke, nego i zbog različite „partijske strukture vlasti“ u Beogradu i Novom Sadu, i uklopio se u prognozirani novi talas sukoba Srbije sa Vojvodinom. Kao što je poznato, Agrobanka, to jest Nova Agrobanka je munjevitom operacijom nove Vlade Srbije pre dve sedmice puštena u likvidaciju, mada je prethodna, Cvetkovićeva vlada pokušala da je spase osnivajući krajem maja ove godine Novu Agrobanku, kao „bridž banku“ (banku most), sa snažnom dokapitalizacijom pre privatizacije, a „osigurani“ ulozi i depoziti su prebačeni u Poštansku štedionicu – dok će se oni neosigurani verovatno naći na nekom sudu (bar tako najavljuju strani suvlasnici Agrobanke).
Jednostavno rečeno, afera Agrobanke uzdrmala je ceo bankarski sistem Srbije, a zatim se pojavio problem Razvojne banke Vojvodine, koji je navodno slične naravi, prema stavu Mlađana Dinkića. On je zbog toga prilikom usvajanja Zakona o preuzimanju imovine i obaveza problematičnih banaka (prošle sedmice) u tom zakonu „ostavi mesto“ ne samo za Agrobanku, nego i za Razvojnu banku Vojvodine (a možda i još neke). Prilikom rasprave o ovom zakonskom projektu, međutim, razvila se žestoka politička debata u kojoj se finansijskim pokazateljima jedne „još žive“ banke baratalo kao u obdukcionoj sali, a prethodno već doneta odluka Skupštine Vojvodine o dokapitalizaciji je tretirana kao odluka nekog pevačkog društva koje iz privatnog interesa peva antidržavnu pesmu o dokapitalizaciji „koju će platiti svi građani Srbije“ (kao da „Operaciju Agrobanka-PTT“ neće platiti i svi građani Vojvodine). U krajnjoj liniji, sve je to posledica državnog (u našem slučaju i pokrajinskog) vlasništva u jednoj grupi banaka Srbije – gde vlada deviza „nema naše politike, ako nemamo našu banku“, što se pokazalo štetnim i za politiku i za banke.
Pri svemu tome, kada je reč o RBV, može se zapaziti, kako smo već rekli, mnogo toga, neuobičajenog i neobičnog. Prvo to da je čitav pokušaj „stabilizacije“ ove banke raspredan za političkim govornicama i „preko novina“, što je doista retko u bankarstvu, pre nego što se preduzme neka finansijska transakcija, a što je s pravom primetio i odskorašnji predsednik Izvršnog odbora RBV Goran Kostić. On je, ciljajući na Dinkića, rekao da je to jedinstven slučaj u svetskoj istoriji bankarstva da jedan ministar finansija u parlamentu čita listu klijenata banke i visinu njihovih depozita pred celom javnošću, te da jedan model dokapitalizacije banke unapred osuđuje kao promašen, što tu banku stavlja na dodatne muke da zadrži svoje klijente i stabilizuje poslovanje.
DAČIĆ I PAJTIĆ: Premijer Ivica Dačić je čak u ovoj aferi otišao korak dalje, pa je izjavio da je „u RBV pronevereno i pokradeno na desetine miliona evra“, te da „istraga o tome ide slabo, a na momente izgleda kao da neko pokušava da zaštiti neke političke moćnike“. Bojan Pajtić, na koga bi se sintagma „politički moćnik“ u ovom slučaju morala odnositi, kasnije će reći da mu je Dačić naknadno objasnio da je mislio na Metals banku, dakle banku na čijim je razrušenim temeljima izrasla RBV („Politika“, 4. novembar), što deluje kao prilično bled izgovor. Inače, povodom spomenute premijerove izjave, Vlada Vojvodine je izdala patetično saopštenje da će cela dati ostavku ako se pronađe da je u poslednje dve godine (otkako je APV većinski vlasnik RBV) u toj banci bilo krađa i pronevera, što bi, paradoksalno, moglo da znači da se ta vlada ne oseća samo vlasnikom RBV, nego i njenim menadžerom (što bi trebalo razlikovati).
Za Srbiju neobično u slučaju RBV je to – što je i sama guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, mada izabranica nove koalicije na vlasti u Srbiji (koalicije koja u Vladi Vojvodine ima opozicione stranke), u više navrata zavapila da visoki politički funkcioneri ne treba da daju izjave „o pojedinim bankama“ i zamolila ih da ne unose „uznemirenje među građane, pogotovu imajući u vidu da je novembar Mesec štednje“, a tome je dodala da „bankarstvo počiva na poverenju, kao i religija“ („Dnevnik“, 3. novembar). I u emisiji „Stav Srbije“ na Prvoj televiziji, Tabakovićka je više branila nego napadala RBV – ostavljajući, istina, manevarski prostor i za radikalne mere prema svakoj, pa i ovoj banci, mada je nešto ranije u „dopisci“ sa redakcijom Politike, ustvrdila da NBS ne daje saglasnost za dokapitalizaciju onom akcionaru koji ima više od 50 odsto udela u vlasništvu nad bankom (što je i slučaj u RBV).
Ova okolnost, da Dinkić i Tabakovićka ne duvaju u istu trubu u slučaju Razvojne banke Vojvodine, u večito veoma politizovanoj i podeljenoj Srbiji, može se tumačiti dvojako. Ili se guvernerka plaši epidemije kriza u poslovnim bankama i bankrotstva u onima koje su u vlasništvu države (pa da bude prinuđena da likvidira jednu po jednu), ili je, na drugoj strani, želela da pokaže izvesnu ličnu autonomiju prema zahuktalom ministru Mlađanu Dinkiću, koji je počeo da govori ne samo kao ministar finansija i privrede, nego i kao guverner centralne banke i jedini ovlašćeni pregovarač Srbije sa međunarodnim finansijskim institucijama.
Inače, nije neobično da je Razvojna banka Vojvodine, kao i neke druge banke u Srbiji, u velikim teškoćama, jer su u velikim teškoćama i mnoge banke širom Evrope, pa je ponuda na prodaju banaka veoma raširena – od Austrije i Slovenije do Grčke i Kipra. Kad je reč o Srbiji, od 32 banke, 13 već beleže gubitke u poslovanju, a čak 11 je već dokapitalizovano (što od vlasnika, što od kupaca sopstvenih obveznica, što od države), dok će i sve ostale o tome, verovatno, morati da razmišljaju. Uostalom, da bankama dobro ide ne bi na prodaji bile Hipo banka, Privredna banka Beograd i Srpska banka, a nove vlasnike ili integraciju sa jačima, traže i neke druge, pa i „strane“ banke. Jer, Srbija ima za evropske razmere rekordan stepen loših kredita (navodno 19,5 odsto), pa je država ove godine morala u banke, u kojima ima značajan udeo u vlasništvu, da upumpa oko 600 miliona evra, što u novcu, što u papirima – što je ministar Mlađan Dinkić okvalifikovao kao bačene pare.
Mnogi ljudi iz finansijskih krugova u Novom Sadu smatraju da je ministar Mlađan Dinkić „zao duh“ vojvođanskog bankarstva, još od vremena kada je bio guverner NBS pa nadalje. Naime, navodno, već prvog radnog dana nakon što je izabran za guvernera, u jesen 2000. godine, Dinkić je došao u Novi Sad da lično nadzire pražnjenje sefova vojvođanske filijale NBS i transport novca, hartija od vrednosti i drugih vrednosti u Beograd, što mu zaposleni u ovoj filijali nisu zaboravili. Nedugo zatim su nastradali bankarski nameštenici u vojvođanskim filijalama poznate velike četiri državne banke (Investbanke, Beobanke, Beogradske banke i Jugobanke), kada ih je guverner Dinkić poslao u stečaj.
Zatim je Dinkić, posle sporazuma SRJ sa Pariskim klubom poverilaca, negde 2002. godine, jednostavno u korist države Srbije uzeo lavovski deo vlasništva nad Vojvođanskom, Novosadskom, Panonskom i Kontinental bankom u Novom Sadu, izgovarajući se da to čini zato što je država preuzela njihove spoljne obaveze u celini, a preuzela je, zapravo, samo oko 34 odsto tih obaveza, jer je sve ostalo otpisano. Kasnije je Republika Srbija unosno prodala ove državne banke (ili udele) u Novom Sadu, uključujući i Pančevačku i Vršačku banku, a AP Vojvodina od toga nije videla žutu banku.
Famozna Metals banka, na koju se sada baca sva krivica za loše stanje Razvojne banke Vojvodine, nastala je 1990. godine, na podlozi „interne banke“ tadašnjeg velikog metalskog preduzeća „Pobeda“ u Novom Sadu, kojoj su se pridružile gotovo sve ostale „interne banke“ iz drugih firmi metalskog kompleksa u Vojvodini. Ova banka je, pod vođstvom Ananija Pavićevića, imala teških, ali i blistavih dana, toliko blistavih da je to moglo izazvati sumnju NBS i drugih kontrolnih institucija u Srbiji, pa i Ministarstva finansija koje je predvodio Mlađan Dinkić.
Na primer, krajem 2006. godine, kada je Metals banka raspisala dokapitalizaciju i emitovala 55.000 akcija (sa nominalnom cenom od 12.850 dinara po komadu), ona je postala pravi prolećni hit Beogradske berze – pa je cena pojedine akcije ponekad premašivala i 60.000 dinara po jedinici, a ukupno je uplaćeno akcija čak 563.933. Tako se do 11. aprila 2007, kada je okončana ova operacija, na račune Metals banke sručila fantastična suma od oko 20 milijardi dinara ili tadašnjih oko 250 miliona evra – to jest, čak 17, 2 puta više od sume koja je ponuđena ulagačima. Tada je banka, poštujući svoju odluku i zakonsku proceduru, povećala svoj kapital na 81,4 miliona evra, u stvari – za oko dve milijarde dinara (odnosno za oko 26 miliona evra), a sav „preplaćeni“ iznos u roku od samo tri radna dana vratila zainteresovanim investitorima. Praktično, onima koji su svoj interes da postanu suvlasnici Metals banke platili novcem, moralo je biti vraćeno više od 94 odsto uplata, jer je „prag prolaznosti“ bio samo 5,81 odsto.
Inače, ta dokapitalizacija je izvedena nakon što je 2006. godine potencijal Metals banke povećan za 65,8 odsto. Bilansna suma banke u toj godini povećana za 80 odsto. Istovremeno je kapital povećan za 79 odsto. Dobit je bila povećana za 32 odsto, devizna štednja je te godine povećana za blizu 90 odsto, a oročena devizna štednja za 187 odsto. Metals banka je nudila godišnji prinos na kapital između 15 i 20 odsto, itd. Zato se broj akcionara posle dokapitalizacije povećao sa 714 na 2763 akcionara.
Nešto kasnije će se ispostaviti da je ova banka, što krivicom menadžmenta, što pritiskom kartela nove bankarske konkurencije, što proganjanjem mafije koja ju je izgleda koristila, što manipulacijama akcionara, što promašajima njenih klijenata – pala u krupne teškoće zbog kojih je u njoj uvedena prinudna uprava, posle koje je, pre dve godine (2010), kada su utvrđeni gubici u poslovanju veći od milijardu dinara, transformisana u Razvojnu banku Vojvodine.
Tačnije rečeno, do te transformacije je došlo nakon „otkrića“ Šarićeve narko-grupe koja je, prema tezi tužilaštva, preko Metlas banke „prala“ novac, a celu operaciju je pomagao i čuveni Mile Jerković, koji je uz pomoć kredita Metals banke kupio na desetine poljoprivrednih dobara u Vojvodini tokom privatizacionih operacija – koje su kasnije listom poništene, pa taj čuveni „patriotski investitor“ (slučaj Erdevik, o kome je „Vreme“ pisalo nekoliko puta – blagovremeno, još 2003. godine) ne može da vrati ono što mu je zajmljeno.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
