Vapaj "kad će penzija" mogao bi ubuduće da bude zamenjen pitanjem "kod koga si se osigurao?". Državna nategnuta milostinja mogla bi da bude podržana samostalnim investiranjem "na vreme"
KAKO FINANSIRATI PENZIJE: Privatno osiguranje kao investicija
Moguće je zamisliti da će unuci današnjih penzionera u Srbiji kada sami budu u „poodmaklom dobu“ stajati jedino u redu ispred muzeja Luvr u Parizu ili će se pentrati po piramidama u Egiptu, onako kako to danas čine penzioneri iz Japana, SAD ili Evrope, a da će redovi ispred pošte biti daleka i „mračna“ prošlost. Da bi sebi obezbedili tu vrstu starosti, današnji tridesetogodišnjaci (i tridesetogodišnjakinje) u Srbiji, ili nešto mlađi ili nešto stariji svet, morali bi da se napregnu i sačuvaju neki suvarak za stare dane koristeći nove modele penzionog osiguranja koji lagano dolaze i u ove krajeve Evrope.
Teorija i iskustvo „razvijenog sveta“ pokazuju da sem sistema „međugeneracijske solidarnosti“ („payasyougo“ sistem) postoje još dva načina ostvarivanja „penzionog dohotka“. To je tzv. dopunsko dobrovoljno penzijsko osiguranje (dobre kompanije uplaćuju svojim radnicima do kojih im je stalo određena sredstva u privatne penzione fondove jer je to jedan od načina da ih zadrže u kompaniji) i samostalno penzijsko osiguranje u koje „ulazi“ svako ponaosob i u onoj meri u kojoj može da podrži visinu godišnjih uplata. U Srbiji su se već pojavile kompanije koje nude ovu vrstu usluga (Dunav-TBIH, Zepter, Delta, Viner štediše, Grave), ali država kasni sa izmenama određenih zakona (Zakon o deviznom poslovanju, na primer) i sa donošenjem zakona o dopunskom dobrovoljnom penzijskom osiguranju (još u nacrtu) koji bi trebalo da u potpunosti uredi ovu oblast. Kompanije su krenule „i pre vremena“ jer je poslovnom svetu jasno, a i propisi EU-a nalažu, da bar 16 odsto radnog stanovništva treba da ostvaruje penziju oslanjajući se na drugi i treći stub penzionog sistema. Dostupni podaci govore da u Srbiji broj korisnika „privatnih penzija“ ne premašuje jedan odsto. U susednim državama taj procenat je nešto veći: u BIH – pet odsto, u Hrvatskoj deset odsto. U Evropi i SAD taj procenat je preko 50, dok je najveći u Japanu – peko 80.
Sad, ko su nosioci ovakvog sistema i šta to znači „privatna penzija“? Austrijske kompanije, koje su u Srbiji osnovale svoje „sestrinske firme“ Viner štediše Beograd a.d. i Grave Beograd a.d., posluju preko posredničke kuće WVP (VeFePe) koja organizuje mrežu „prodavaca osiguranja“ na terenu. Pomenute austrijske kompanije postoje i deluju preko sto osamdeset godina i zauzimaju visoko mesto u porodici sličnih evropskih osiguravajućih kompanija. Zakon matične zemlje obavezuje ih da novac klijenata mogu da ulažu samo u „sigurne“ poslove kao što su državne obveznice, nekretnine i koncesije. Kompanije su obavezne da najmanje 90 odsto godišnje dobiti „podele“ klijentima koji su se kod njih osigurali, svaka tri meseca sprovodi se revizija poslovanja, same kuće su osigurane kod stranih osiguravajućih kompanija. U slučaju bankrota obaveze preuzimaju preostale likvidne kompanije iz te oblasti. Privatnu penziju može sebi da obezbedi svaki „radno sposobni pojedinac“ koji sklopi ugovor sa kompanijom i obaveže se da će na godišnjem nivou izmirivati ugovorene obaveze. Najmanji ulog je 200 evra na godišnjem nivou, minimalno „oročavanje“ je deset godina. Primera radi, ako se neko ko danas ima 30 godina opredeli da sklopi ugovor sa ovakvim fondom na 20 godina tako što će godišnje uplaćivati 600 evra (50 mesečno), njemu će u ugovoru odmah oročena suma biti 13.000 evra a verovatna dobit do pedesetog rođendana oko 7000 evra. Kada ugovor istekne, klijent može da podigne sav novac, da se dogovori na koliko rata da mu bude isplaćen, da dobije doživotnu penziju ili da se uzda u dobar bankovni račun i zdravlje i oroči novac na još koju deceniju.
Prednost ovakvog sistema, teorijski, jeste u tome što pojedinac samostalno procenjuje koliko će mu biti dovoljno za starost i što se deo „državnog tereta“ prebacuje na leđa samosvesnog člana društva. Danas u Srbiji, pri sadašnjem sistemu u kome na jednog penzionera dođe 1,16 zaposlenih (da bi sistem funkcionisao, kaže takođe teorija, odnos bi trebalo da bude 3 : 1 u korist onih koji rade), penzioni sistem funkcioniše tako što je subvencionisan iz „budžetskih sredstava“ (godišnje na penzije ode 14 odsto ukupnog budžeta RS – MMF nezadovoljan). Odnos plata i penzija je 1 : 0,65, što većinu penzionera čini nesrećnim, ali je taj odnos najnepovoljniji u Evropi. Želi se reći da država neće još dugo moći da „finansira“ penzije i da će morati da edukuje stanovništvo i preduzetnike da se okrenu novim i drugačijim vidovima obezbeđivanja „penzionog suvarka“. Takođe, moraće da stvori zakonski ambijent u kome će privatni penzioni fondovi raditi tako da postanu vremenom glavna investiciona snaga u zemlji kojoj veliki poslovi izgradnje tek predstoje.
Dok se to ne dogodi, a mogla bi administracija da uradi nešto i bez insistiranja „sa strane“, penzosi će stajati u redovima čekajući svoju crkavicu čiji veći deo ostave na susednom šalteru plaćajući račune.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Ispada da opozicija nije pobedila ni u jednom od ova dva mesta. Ali, pre nego što upadnemo u bezdan defetizma, treba primetiti da je sve prošlo najbolje što može u ovom trenutku. I da od sad pa nadalje, može da bude samo bolje
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
