Tri grane vlasti: crno

Tomislav Anđelović, vlasnik prodavnice i menjačnice iz Smedereva, pao je obliven krvlju na stepenište ispred svoje kuće uveče 5. januara 2017. Užasnuti ukućani odmah su prevezli Tomislava u bolnicu, a njegova sestra je u panici i strahu obrisala lokvu krvi ispred ulaznih vrata. Upravo će ovaj detalj smederevskoj policiji kasnije poslužiti kao dobar izgovor za slabo napredovanje istrage jer je, navodno, lice mesta kontaminirano i dokazi uništeni. Bio je to treći i poslednji napad na Anđelovića, posle kojeg je bio u komi tri i po meseca. O ovom slučaju, kao primeru kako izgleda tužilačka istraga u Srbiji, pisala je prošle godine u prvom martovskom broju „Vremena“ Tatjana Tagirov:

„Policija je uradila kako je uradila uviđaj, saslušanje rodbine, pregled video-snimaka iz mjenjačnice… Da bi se potom ustanovilo da je tek kasnije nađena palica koju je Tomislav Anđelović nosio zbog lične zaštite. Posljednjeg dana januara cijela priča s Osnovnog tužilaštva u Smederevu – sve u nastojanju da se predmet zavede kao ‘samopovređivanje’ – prelazi u Više tužilaštvo, koje tek 13. februara (43. dana od napada) temeljem svoje odluke pribavlja DNK žrtve, kako bi se izvještačili tragovi na palici nađenoj u dvorištu kuće gdje je napadnut. Rezultata snimaka kamera u mjenjačnici također još nema (tek su početkom februara ponovo uzeli, po drugi puta, hard-disk i naložili novu analizu); kako za ‘Vreme’ kaže Suzana Anđelović, njoj je rečeno da se njen otac ‘samopovredio’, u neslužbenim razgovorima liječnici kažu da su povrede glave njenog oca mogle biti posljedica pada s višekatne zgrade, tužioci za sve probleme krive sistem i problem odnosa tužilačke istrage i rada policije, s time da je policijski inspektor koji radi na slučaju – po čuvenju – pošten i nekorumpiran policajac… A njen otac je, u vrijeme nastanka ovog teksta u utorak, 28. februara, i dalje u komi i ne može reći tko ga je, posljednji puta 5. januara, napao po treći puta u zadnjih nekoliko godina. I da, da ona kao kćerka nije toliko uporna, ni ovo malo detalja ne bismo znali.“

Ako su se istražitelji naivno nadali da će se žrtva, kao u holivudskim filmovima, probuditi iz duboke kome i, kao da se ništa nije desilo, ispričati ko ga je i kako napao, taj im je plan propao. Tomislav Anđelović je preminuo u bolnici krajem aprila 2017. ne došavši svesti. Policijska ili tužilačka istraga (ako je sad ta razlika važna) i dalje traje bez naznaka pomaka.

Član Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije i zamenik javnog tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu Nenad Stefanović kaže za „Vreme“ da je glavni problem u tužilačkoj istrazi slaba komunikacija između policije i tužilaštva: „Tu onda nastaje ping-pong dopisa između tužilaštva i policije, ali bez ikakvog efekta i tu stradaju građani, odnosno oštećeni u postupku. Tako da taj predistražni postupak može da traje godinama. Bukvalno, sve do neke prve dokazne radnje, kao što je saslušavanje svedoka, to toliko dugo može da traje. Otkud mi znamo da li je policajac slao pozive za saslušanje, kako je prikupljao pisanu dokumentaciju? Mi tu nemamo nikakav uvid. Mi imamo formalnu tužilačku istragu uvedenu 1. oktobra 2013. a faktički i dalje imamo da policija uvodi tužilaštvo u istragu u nekoj kasnijoj fazi od trenutka kada je učinjeno krivično delo. Policija radi operativno i prvi put kad se jave je, recimo, kad traže listinge baznih stanica za mobilne telefone ili zahtev za pretres stana. Tek tad oni obaveštavaju tužioca o nekoj istrazi i zbog čega nešto traže. Dakle, policijski operativni rad je bez kontrole tužilaštva. S druge strane, slučajevi koji se medijski spinuju dobijaju neku svoju brzinu u rešavanju.“

Policajci građanima najčešće kažu da čekaju tužioce da pokrenu istragu, dok tužioci navode da im je za tužilačku istragu ostavljen samo jedan radni dan u toku nedelje. Tužilačka istraga uz korupciju, nakaradnu primenu načela oportuniteta i predugih procesa predstavljaju primere neefikasnosti srpskog pravosuđa koje građani najčešće mogu da vide, a neki i da osete na svojoj koži.

VERUJETE LI SUDIJI

„Građani ne razumeju da u njihovom najvećem i prvom interesu nije da im sledećeg meseca povećaju platu ili penziju za deset posto, već da se uspostavi institucija pravne države“, kaže za „Vreme“ advokat Vladimir Gajić, predsednik Advokatske komore Beograda, odnosno jednog njegovog dela, jer postoji i druga organizacija koja se identično predstavlja, a na čijem čelu je Jugoslav Tintor. Gajić naglašava da je stvarni interes građana Srbije da imaju vladavinu prava: „Da najzad imamo nešto što nikad u istoriji nismo imali. A kad bismo to imali, to bi dalo jedan osnov da se i život promeni. Ovako, ako imate parnični postupak protiv bilo koga ko ima veze sa vlašću, ako ste u pravu, presuda neće nikad biti doneta, a ako niste, izgubićete brzinom svetlosti.“

Sudija Vrhovnog kasacionog suda Ljubica Milutinović smatra da se poverenje građana u sudstvo gradi kroz blagovremeno postupanje sudija u sudskim postupcima i kvalitet pravne zaštite: „Generalno, mislim da građani veruju u sudski sistem, ali imaju očekivanja koja su realno veća i opravdana“, kaže sudija Milutinović.

Milan Marinović, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu i predsednik Udruženja sudija prekršajnih sudova Republike Srbije kaže da im građani veruju i to uprkos pojedinim suprotnim, ne tako malobrojnim, mišljenjima u javnosti: „Svakako da stepen poverenja građana u pravosuđe, pa i u prekršajne sudove, nije na nivou na kakvom bismo svi želeli da bude, ali to, samo po sebi, ne znači da nam građani ne veruju. Nažalost, dešava se da pojedini, javnosti poznati, sudski slučajevi (koji ne predstavljaju ni promil u ukupnom broju svih sudskih predmeta) ne dobiju onakav epilog kako to građani očekuju, ali to ne mora biti isključivo posledica nerada ili lošeg rada suda, već zavisi od raznih faktora, a naročito od brojnosti i kvaliteta dokaza u svakom konkretnom sudskom predmetu – a za prikupljanje, obezbeđivanje i predlaganje dokaza u postupku nisu ovlašćeni sudovi već organi gonjenja. Takođe, pri oceni poverenja građana u sudove mora biti uzeta u obzir i činjenica da u velikom broju sudskih predmeta postoje dve strane sa suprotstavljenim interesima i da jedna od njih, na kraju postupka, mora biti nezadovoljna ishodom postupka, što direktno utiče na njenu ocenu poverenja u pravosuđe.“

„Smatra se da je pravedna odluka kada su obe strane nezadovoljne“, kaže Nenad Stefanović i dodaje: „Ta strana koja je nezadovoljna u dvostranačkom sudskom postupku uvek će smatrati da je to sudija uradio zato što je dobio neku privilegiju, najčešće novac. Ako pričamo o klasičnom obliku korupcije, primanje i davanje mita, mi mislimo da to u pravosuđu nije prisutno više nego u drugim društvenim oblastima – zdravstvu, obrazovanju, policiji. Ako pričamo o nekim privilegijama i političkom uticaju na pravosuđe i intervenisanju u pojedinim predmetima kako bi sutra neki sudija ili tužilac zbog svoje odluke napredovao – tu bismo mogli da se složimo da takva korupcija postoji.“

DRŽAVNI LJUBIMCI

Za preduge procese odgovornost snose i tužioci i sudije i advokati i sami građani. Nije neobično da se neke imovinske parnice vode po više decenija, čak i da ih naslednici stranaka u sporu nastavljaju. Advokatima ovakvo stanje odgovara jer tako mogu godinama da pružaju pravnu pomoć svojim vernim klijentima. I da to naplaćuju iako bi i građanima i sudstvu bolje bilo da stranke postignu nagodbu. Novinaru „Vremena“ jedan advokat koji je stupio u emotivnu vezu sa ženom koju je zastupao prilikom razvoda svojevremeno je priznao: „Ona se meni odmah dopala. Iz tog razloga sam ja predložio da se razvod završi vansudskim poravnanjem. I nije ona tu loše prošla. Da nije bilo tako, ja bih još uvek ‘vukao’ taj predmet.“

Napominjući da on nije taj advokat, Vladimir Gajić kaže: „Nažalost, advokati su deo lanca u korupciji. Vrlo često se dešava da neki sudija kroz glasine bude okvalifikovan kao neko ko je pod uticajem korupcije doneo odluku, a da taj sudija nema veze sa tim. Ima mnogo sudija i mnogo tužilaca, veoma mali broj njih je uključen u korupciju. Korupcija ide od izvršne vlasti. Nije korupcija samo da neko primi novac. Korupcija se sastoji u tome da je sudija svestan šta vlast može da mu uradi i da ima neku prirodnu autocenzuru. Sudija čita žutu štampu i sam zna kakvu odluku javnost očekuje, odnosno kako ju je kreirala tabloidna štampa. To je jedna vrsta korupcije. Treba da zamislite sudiju koji sudi nekom predstavniku vlasti kao fizičkom licu. Evo, ja sam zastupao Natašu Kandić protiv generala Ljubiše Dikovića. Pa, to – to nije suđenje. Ja nisam ni jednog sekunda mislio da može da se desi da sudija ne donese odluku u korist generala Dikovića. On, u stvari, tu parnicu nije smeo da dobije. Tužilaštvo za ratne zločine drži u fioci, u mraku, predmet protiv njega za koje je Fond za humanitarno pravo prikupio vrlo relevantne dokaze. Tužilaštvo i vodi neki predistražni postupak protiv njega. On je toliko siguran u sebe da može da tuži Fond i Natašu Kandić za naknadu nematerijalne štete što mu je nanet duševni bol i da to dobije.“

Sudije Marinović i Milutinović slažu se da javno komentarisanje sudskog postupka i presuda kojima su državni funkcioneri skloni (recimo gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević ili predsednik Srbije Aleksandar Vučić) nanose veliku štetu poverenju građana u pravosuđe.

„Treba istaći da ponekad pojedini funkcioneri iz izvršne vlasti, svesno ili nesvesno, vrše jednu vrstu pritiska na pravosuđe kada javno i u sredstvima informisanja komentarišu pojedine sudske postupke, posebno one koji su još u toku, ili pojedine nepravnosnažne sudske odluke, čime potpuno neosnovano ali značajno doprinose kreiranju negativnog javnog mišljenja u odnosu na pravosuđe“, kaže Milan Marinović, a Ljubica Milutinović dodaje: „Teško je govoriti o direktnim političkim pritiscima izvršne vlasti. Veština dobrog suđenja podrazumeva da sudija ne sme da podlegne plasiranim izjavama u javnosti, ako to nije u skladu sa konkretnim činjeničnim stanjem i pravnom regulativom, bez obzira od koga te izjave dolaze.“

Jedan od slučajeva za koji su jednako bili zainteresovani i vlast i građani jeste prebijanje Andreja, brata Aleksandra Vučića, i Predraga, brata Siniše Malog, od strane žandarma tokom Parade ponosa 2014. ili napad pomenute dvojice i njihove pratnje, pripadnika specijalne jedinice Vojske Srbije „Kobre“ na žandarme. Gledajte na to kako vam se više dopada, samo vam je to ostalo. Jedan od branilaca Vladimir Vučinić, ranije poznat kao sudija koji je „zglajzao“ jer je u toku sudskog postupka privremeno vratio pasoš Miroslavu Miškoviću, izjavio je da je to bila „mudra odluka sudije“.

Na to Vladimir Gajić kaže da je vlast bila zadovoljna „bilo kojom osuđujućom presudom koja će, ako postane pravosnažna, da dovede dotle da žandarmi postanu bivši – da budu izbačeni s posla. To će biti njihova kazna. S druge strane, da su oni stvarno krivi i da su tukli premijerovog brata i pripadnike specijalnih jedinica Vojske Srbije, oni bi morali da dobiju ozbiljne kazne. Razumete? Da su prekoračili svoja ovlaštenja, da su postupali suprotno pravilima službe, oni ne bi mogli da budu kažnjeni kao da su ukrali jabuke na pijaci. Mudrost je sa stanovništva te sudije koja je donela tu odluku, a koja je nakon te odluke odmah avanzovala i prešla u Specijalni sud. Ona je sada član veća koje sudi grupi Darka Šarića na Specijalnom sudu. Kao što je u Privrednom sudu onaj sudija koji je sudio u slučaju Asomacum – sećate se toga – preduzeće navodno osnovano na osnovu falsifikovane karte Andreja Vučića, presudio kako je odgovaralo familiji Vučić, evo, pre pet-šest meseci izabran je u Privredni apelacioni sud iako nije dobio nijedan glas od svojih kolega u sudu. Recimo, sudija koja je dobila sve glasove kolega u tom sudu, koja tamo sudi 20 godina, nije prošla. To je direktan znak da se vlast zahvaljuje onima koji donesu šta se od njih očekuje. Ne mora vlast da ih zove. To je jedan začarani krug koji je uvek postojao, ali ovaj režim je napravio nešto novo. Mi nikad nismo imali nezavisan sud niti sudije. Imali smo i komunizam 50 godina, mada je tada postojala jedna pravna sigurnost. Ako neki predmet nije bio povezan s politikom, ako nije bio protiv socijalizma ili Tita, nedaj Bože, imali ste pravnu sigurnost na zakone koji su bili na snazi da ste mogli da, kao advokat, kažete stranci sa nekom izvesnošću kako će proces da se završi. Ja na osnovu svog iskustva mogu u 90 posto slučajeva da kažem kako će da se završi neki spor. Da znam da li ću da ga dobijem ili izgubim. Ali danas, ja nijednom klijentu ne mogu da kažem sa nekom sigurnošću, kamoli da mu obećam da će predmet da se završi u ovom ili onom pravcu. To je nemoguće. To danas zavisi od milion okolnosti.“

MINISTARSTVO I ISTAKNUTI PRAVNICI

Da u pravosuđu sve bude kako treba, pobrinula se radna grupa Ministarstva pravde izradom teksta amandmana na Ustav Republike Srbije. Predviđeno je da se sudije i tužioci više ne biraju u Narodnoj skupštini, već u nezavisnim pravosudnim savetima u kojima će većinu (ili makar veći neformalni uticaj) imati predstavnici skupštine. Ti predstavnici će biti „istaknuti pravnici“ sa minimalnim radnim iskustvom od deset godina.

foto: Zoran Žestić /Tanjug

„Kako se utvrđuje ko je istaknuti pravnik?“, pita se Nenad Stefanović: „Stavljena je formulacija da taj neko treba da ima deset godina radnog iskustva. To znači da neko ko završi pravni fakultet sa 24 godine već sa 34 može da bude istaknuti pravnik. Mi smatramo da to može da bude samo neko ko navrši 50 godina. Sad vidimo da se sudijama i tužiocima prebacuje da je problem u njima, u njihovoj stručnosti, osposobljenosti i njihovom integritetu. To apsolutno nije tačno. Naravno, u svakoj profesiji ima dobrih i loših, kao što lekara ima dobrih i loših, ali to ne može da se generalizuje.“

Tekstu amandmana usprotivila se (uz nekoliko važnih izuzetaka) kompletna struka: Vrhovni savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vrhovni kasacioni sud, strukovna udruženja sudija, tužilaca i njihovih pomoćnika, ali čini se da od tog jedinstva neće biti prevelike vajde.

Sudija Marinović kaže da su sudije i pomoćnici prekršajnih sudova „svoje nezadovoljstvo artikulisali preko Udruženja sudija prekršajnih sudova koje je sačinilo kritički komentar navedenog teksta sa predlozima za poboljšanje teksta. Ministarstvo pravde je uvažilo neke od naših ključnih primedbi i predloga i smatramo da je novi tekst, iako nije idealan i u potpunosti saglasan sa našim stavovima, suštinski bolji od prethodnog.“

Šefovi tužilaštava na čelu sa Republičkom javnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac otišli su korak dalje i prihvatili predloge za izmenu Ustava koje je sačinilo Ministarstvo pravde. Od tada se raspreda i tumači da bi nakon usvajanja amandmana moglo doći do reizbora Republičkog javnog tužioca. Jedna od glavnih zamerki sudijama i tužiocima koje su Ministarstvo pravde i pomoćnik ministarke Čedomir Backović, upućivali tokom nečeg što je trebalo da bude javna rasprava o radnom tekstu amandmana je da su se nosioci pravosudnih funkcija odvojili od naroda, da među njima vlada klijentilizam i nepotizam i da oni, ako su nezadovoljni najavljenim promenama, izvole izaći na izbore i da dobiju podršku građana kakvu ima sadašnja vlast, toliko spremna da pravosuđe približi narodu, građanima ili biračima.

Kako bi izgledalo pravosuđe birano na opštim izborima može se videti veoma blizu, na manje od 400 kilometara od Beograda, u Banjaluci, gde svako ko imalo drži do sebe ima stav o tome šta se dogodilo nesrećnom mladiću Davidu Dragičeviću (vidi tekst „Slučaj koji je sve razgolitio“, str. 22). Do tada, sudije, tužioci, advokati, a ni za građane ne bi bilo loše da pogledaju televizijsku seriju „Dekalog“ Kšištofa Kišlovskog, remek dela filmske umetnosti koja u deset epizoda temeljno razmatra deset Božjih zapovesti. Pogotovo prvu i sedmu. Ili da makar razmisle i shvate šta im je činiti kad čuju omiljene reči profesora Ljubiše Rajića, koji je svoja predavanja umeo da završi sa: „Ljude ne možete naterati na dve stvari: nikog ne možete naterati da se zaljubi i nikog ne možete naterati da bude hrabar.“