Trešće se zemlja, kao nikada do sada

Mesecima se svakodnevno na ulicama nekog od gradova u Srbiji dešavaju ozbiljni sukobi između građana. Na sreću, ovi sukobi se još uvek mogu okarakterisati kao nasilje relativno niskog intenziteta. Međutim, brine sve veća učestalost i brutalnost sukoba između zavađenih grupa građana, kao i revanšizam koji se dešava pod okriljem noći, kada “kapuljaši”, batinaši i huligani tuku učesnike studentsko-građanskog pokreta i razbijaju i pale imovinu onih koje policija prepozna kao aktivne učesnike u protestima protiv režima. I baš u tim slučajevima nasilja policija pokazuje zapanjujuću nesposobnost, pasivnost i bezvoljnost da reaguje (pri čemu se sve događa neposredno ispred policajaca). Nasuprot tome, policija sprovodi revnosno i vrlo energično batinanje čak i maloletnih osoba koje se na ulicama bore za više ljudskih prava i sloboda u Srbiji, više demokratije i za utvrđivanje odgovornosti vlasti zbog masovnog organizovanog kriminala.

PITANJA I DILEME

Za razumevanje dinamike nasilja i antidemokratskog ponašanja institucija u Srbiji (a najopasnije i najpogubnije je institucionalno i strukturno nasilje koje sprovode policija i tužilaštvo), kao i za razumevanje toga zašto je i kako je moguće da se u poslednjih tridesetak godina Srbiji događa druga desetogodišnja diktatura, važno je ove probleme posmatrati šire od tema koje se u javnosti najčešće čuju – neustavno ponašanje predsednika države, nesnalaženje opozicionih političkih partija, ignorantski stav Evropske komisije, odbijanje institucija da rade svoj posao zbog političkog podaništva… Ta analiza bi mogla započeti pitanjem o tome da li sadašnje generacije mladih u Srbiji, ali i jedan značajan broj građana, ište i vapije za istim slobodama i pravima kao što su to činili mladi u Sloveniji i Hrvatskoj devedesetih godina prošlog veka. Ili, da li sadašnji vladar Srbije veruje u to da je sistem torture i autokratije najbolji oblik državnog uređenja. Baš kao što su u to verovali i taj oblik vladavine sprovodili brojni raniji vladari Srbije, od Obrenovića do Miloševića. Da li lakoća upotrebe “zvučnog topa” u martu ove godine ima neke sličnosti sa lakoćom slanja tenkova na brojne hrvatske i bosanske gradove? Da li u Srbiji još uvek postoje (mnogi) građani koji bi opet slali tenkove na Kosovo, na primer, i tako rešavali problem deficita humanosti, emancipacije i demokratije u Srbiji? Da li mir u Srbiji zavisi samo od toga u kojoj meri će dvojac Vučić-Dačić i njihovi generali biti uzdržaniji u nameri da zapucaju na domaće demonstrante i srpsku mladost u odnosu na to koliko je dvojac njihovih staratelja Milošević-Šešelj to bio spreman i željan da učini prema građanima nekadašnjih jugoslovenskih republika? Da li će građani i vlast Srbije sadašnju krizu rešavati drugačije nego što su krizu rešavali u prethodnoj državi? Kakve su šanse ili mogućnosti da se kriza reši bez većeg sukoba između građana? Da li je u Pionirskom parku formirana najnovija SAO (za najmlađe – Srpska autonomna oblast, po uzoru na 1990. godinu), ponovo okružena izdajnicima, separatistima i ustašama? Da li će neka kafanska tuča biti jedna od varnica koje će zapaliti bratoubilački pir u Srbiji, poput ubistva na svadbi u Bosni i Hercegovini 1991? Da li će sadašnja koalicija SNS & SPS biti pogubna za Srbiju isto onako kako je to bila za Jugoslaviju? I zašto se, uvek kada vlast čini radikalsko-socijalistički savez, država i društvo nađu ili u ratu, ili na ivici rata? Da li je uopšte moguće pronaći (za Srbiju tako atipično i aistorijsko) rešenje ovakve krize bez većeg krvoprolića?

Jedna od uobičajenih metafora o nastajanju nasilnog društvenog konflikta jeste i metafora o konfliktu kao igri s vatrom. U toj igri jedna od strana uključenih u konflikt priprema potpalu, druga strana pravi varnice, poneko duva i raspiruje, a neko doliva ulje… sve dok vatra ne prevaziđe njihove kapacitete da je kontrolišu i preraste u ogroman požar. Već godinama se dinamika i širenje nasilja u Srbiji nalaze u rukama Aleksandra Vučića, koji sve vreme drži dodatnu potpalu, varnice i ulje… Nakon što je do sada snažno duvao i raspirivao, sada još više brine nedavno izrečena odlučna volja Aleksandra Vučića da “uništi” svakog onoga koga vidi kao svog protivnika. Da li “legalisti”, kao paramilitarna vlast koja ilegalno upravlja ovom zemljom, i dalje spremaju scenario za ulične nemire, kao uvod u vanredno stanje, kada već nisu uspeli u krvoproliću 15. marta ove godine?

KNEZ, HARAMBAŠE I POLICIJSKI KAPETANI

Čini se da je budućnost Srbije duboko zaglibljena u šizofrenoj politici i malicioznosti Aleksandra Vučića. Ta politika ujutru poziva na dijalog i mir, a uveče šalje crnokapuljaše s palicama da prebijaju studente; ujutru studentima obećava subvencionisane stanove, uveče im uteruje strah u kosti “pucnjem” u leđa iz nekakvog supersoničnog oruđa. Ujutru političke oponente naziva ološem, izdajicama i ustašama, pokazuje im srednji prst i preti im da će ih uništiti bilo gde da su u svetu, a poslepodne im šalje poziv na konsultacije.

Današnja Srbija nalik je Srbiji od pre dvesta godina, nalik je društvu u kojem zajedno vladaju knez, harambaše i policijski kapetani čija je lična volja, baš u svakom srezu, jača od svakog zakona, ugovora i morala. To je društvo u kojem svaka kuća ima oružje, a svaka porodica neguje budućeg ratnika. Srbija od pre dvesta godina je tribalno i pretpolitičko društvo koje ne veruje u vrednosti i prednosti demokratije i političkog pluralizma; u kojem je ključna politička poruka ona koja poziva na sabornost ispod barjaka, uz pripremu na odbranu “ognjišta”, dok su sela bez ustanova zdravstvene nege i seoskih škola, ali je sveprisutno krijumčarenje robe i oružja. To je društvo koje kao narodnu mudrost prenosi pokolenjima poslovicu “Bolje da me goni Turčin sa sabljom, nego Švabo s perom”, i društvo u kojem su osnovne privredne aktivnosti kopanje ruda, manufaktura i individualno ratarstvo i stočarstvo. To je društvo u kojem postoji visok stepen antagonizma i netolerancije između pripadnika različitih etničkih i verskih identiteta, seljačkog i gradskog stanovništva, pismenih i nepismenih, vlasti i opozicije… dok ne udari kmet na kmeta. To je društvo koje ne razume i ne prihvata važnost i transformativni i emancipatorski potencijal opšteg obrazovanja, a za svoje sinove najradije priželjkuje službu u policiji, železnici ili crkvi. Važno je da nosi uniformu! Svaka sličnost tog davno minulog vremena sa današnjom politikom predsednika države i Vlade Srbije nije posledica elementarnih nepogoda, niti zavera slovenačkih komunista. Ta sličnost je autentična politička samovolja i stanje uma vladara i njegovo razumevanje toga kako, nakon tridesetogodišnje nezavisnosti, sadašnje društvo u Srbiji treba da izgleda i funkcioniše.

“PUCAĆE SE, BIĆE SVEGA…”

Aleksandar Vučić, “vrhovni komandant”, kako ga službenici Vlade Srbije oslovljavaju, sopstvenu opčinjenost i opsednutost silom i oružjem uporno pokušava da prenese na građane Srbije i želi da ih opseni veličinom i količinom ratne mašinerije kojom upravlja. Vojnu paradu u Nišu, 2019. godine opisaoje kao “najmoćniju” prezentaciju oružja i oruđa vojske i policije “u poslednjih nekoliko decenija”, i tada je rekao kako je njegov cilj da za dve ili tri godine “izvedemo 10.000 ljudi sa snažnim naoružanjem”, jer “ako Rusija može da izvede 13.000, mi možemo 10.000.” Kada je 2020. god. prisusustvovao prikazu sposobnosti jedinica Vojske Srbije na aerodromu u Batajnici, najavio je da će uskoro građani videti “…nešto što Srbija nije imala do sada […] Videćete sve, pucaće se, biće bojevog gađanja. Trešće se zemlja”.

Predstavljajući rezultate monitoringa Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (Stockholm International Peace Research Institute – SIPRI), mediji u Srbiji su 2019. godine izvestili o tome da Srbija ima najveće procentualno povećanje ulaganja u vojsku na Zapadnom Balkanu i da je u 2019. god. to povećanje iznosilo 43 odsto više nego u 2018. god. “Global Firepower”, koji svake godine daje analitički prikaz vojne snage svake zemlje, Srbiju je 2022. godine rangirao kao 61. po vojnoj snazi (od ukupno 142 posmatrane zemlje), da bi se već u 2023. godini Srbija popela na 58, a do početka 2024. godine, na 56. mesto,od ukupno 145 rangiranih zemalja. Velika višegodišnja povećanja budžeta za oružje, uz realno opadanje plata i ulaganja u prosvetu i nauku, gledali smo u Srbiji i u devedesetim godinama prošlog veka. Da li je razlog sadašnjeg predimenzioniranog ulaganja u industriju oružja realna ugroženost nacionalne bezbednosti? Ne. Generisanje kriza i manipulacija osećanjem i stanjem ugroženosti nacije postoji zato što Srbija ima vlast koja je nesposobna da državu vodi drugačije do produkovanjem neprijatelja i koja naciju svojim očajnim akcijama stalno uvlači u nove krize, koje se koriste kao izgovor za nove državne investicije u vojnu privredu, u kojoj profit odlazi vlasnicima agencija za trgovinu oružjem. Zbog ogromnog profita u ovom poslu, u Srbiji je broj kompanija koje se bave trgovinom oružjem porastao sa 150, koliko ih je bilo 2018, na prošlogodišnje 233.

Jasno je da je za “vrhovnog komandanta” ideal društvenih odnosa i vizija savremenog srpskog društva društvo u kojem je nacionalni naučno-tehnološki i privredno-ekonomski, kao i društveni razvoj, zavisan od vlasnika vojno-industrijskog kompleksa i vlasnika agencija za trgovinu oružjem. Dok “vrhovni komandant” s ponosom posmatra kako uniformisana mladost maršira, maršira… Oni koji u tome ne žele da učestvuju, da se tom opscenom garnizon-državom oduševljavaju, biće proglašeni za ustaše, izdajice, ološ, teroriste… I biće modri od pendreka.

Autor je međunarodni ekspert za prevenciju nasilja i rešavanje konflikata