"Vreme" objavljuje zapisnike o predmetima pronađenim na telima i oko tela pokopanih Albanaca u masovnim grobnicama na terenu poligona za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije "13. maj" kod Batajnice. Između ostalog, pronađeno je: dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, ali i olovke, brojanice, muštikle i češljevi. Tu su i "nevažeći metalni novac SFRJ", metalne alke, maramice, ogledalca, dve folije ranital, bick brijači, nekoliko Hodžinih zapisa, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, folija sa osam tableta saridona, šrafciger, digitron, kutija tableta diklofan, baterijska lampa, kutija analgina, vizit-karte, amajlije. Gde su polazili ili su mislili da polaze ljudi kod kojih su pronađeni ovakvi artefakti normalnog života nije poznato, ali je na osnovu takođe pronađenih eksera, ispitivača struje ili katanca, jasno da su u pitanju bili obični ljudi, sa običnim problemima i običnom svakodnevicom. Priča o batajničkim leševima do sada je zgodno aktuelizovana u vreme hapšenja ili isporučenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (maj – jul 2001). Od silnog pominjanja, zaboravilo se, međutim, na činjenicu da do dana današnjeg niko zapravo ne zna koliko je leševa zakopano na raznim lokacijama u Srbiji. Zaboravilo se, onako uzgred, na to da su mnoge policijske glavešine iz doba kad su ubistva počinjena i dalje ostale glavešine. Zaboravili su građani Beograda da su na par kilometara od njihovih toplih domova bili ili jesu zakopani ljudi isto tako obični kao i oni
Po nalogu istražnog sudije Gorana Čavline, u podrumske prostorije, odnosno depozit Okružnog suda u Beogradu smeštena je 19. jula 2001. godine jedna drvena gajba umotana u plastičnu kesu. Dva meseca kasnije, 19. septembra, po nalogu istog sudije, na isto mesto dospele su još i jedna kutija i jedan beli plastični džak. Ništa ne bi bilo neobično da iz dotičnih deponovanih predmeta već posle mesec dana nisu počeli da se šire neprijatni mirisi. Kako su sudom već počeli da kruže vicevi na tu temu, a nadležni odgovarali sleganjem ramenima, stvar je rešena tako što je sadržaj dve kutije i plastičnog džaka smešten u bure za kiseljenje kupusa zapremine 150 litara.
Više od godinu dana kasnije, 24. oktobra 2002, po nalogu novog istražnog sudije Milana Dilparića, „zapremljeni predmeti“ prevezeni su na lokalitet u Batajnici, „radi smeštaja u zamrzivač“. Zapremljeni predmeti su, naime, stvari prikupljene prilikom ekshumacije na lokaciji Batajnica 1, 2 i 3, odnosno predmeti pronađeni na telima i oko tela pokopanih u masovnim grobnicama na terenu poligona za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije „13. maj“ kod Batajnice.
ARTEFAKTI: Koliko god bilo problematično pitanje o načinu deponovanja dokaznog materijala u slučaju „Hladnjača“, ovog puta ipak je zanimljivije to što tek pogled na ono što se čuvalo u buretu čitavih godinu dana pruža konkretnu sliku dimenzije zločina. Naime, tek na osnovu zapisnika o „smeštaju obdukovanih tela, pregledane odeće i pronađenih predmeta“, uglavnom bezimeni leševi postaju pokojnici koje je ponekad bolela glava, koji su vozili kola, sređivali nokte ili se, neposredno pred smaknuće, igrali sa vršnjacima. Prvi zapisnik do kojeg je „Vreme“ došlo, sastavljen 4. jula 2001, sve te predmete navodi pod odrednicama „stvari pronađene u slobodnoj garderobi pored leševa“, „predmeti pronađeni pored leševa i izvan slobodne garderobe“, „stvari, predmeti i sitni delovi odeće, kao i kosa i dlake skinuti sa leševa“ i „garderoba“. Drugi zapisnik od 19. septembra, međutim, sve ih navodi pod odrednicom „opis predmeta“. Kako god bili navedeni, „predmeti“ ipak nisu samo predmeti: mnoštvo odrednica podrazumeva kosu, „deo pramena kose sa gumicom“, „kosu sa pletenicom“, „dlake polnog predela“. Pored toga, među ukupno 547 nađenih „predmeta“ nalaze se i „kosti stopala i dve čarape“, više zubnih proteza, „deo projektila iz karlice“, „projektil iz grudnog koša“, „delovi metala iz predela preloma vratne kičme“ itd.
Ono što je ipak jezivo čak i za čula naviknuta na raspadnute ili poluraspadnute leševe jeste spisak ličnih predmeta nađen na Batajnici 1, 2 i 3, odnosno u grobnicama iz kojih su iskopani ostaci najmanje 36, 269, odnosno 39 ljudi. Na osnovu zapisnika, tu su, na primer, pronađene dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, ali i olovke, brojanice, muštikle i češljevi. Tu su i „nevažeći metalni novac SFRJ“, metalne alke, maramice, ogledalca, dve folije ranital, bick brijači, nekoliko Hodžinih zapisa, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, folija sa osam tableta saridona, šrafciger, digitron, kutija tableta diklofan, baterijska lampa, kutija analgina, vizit-karte, amajlije. Gde su polazili ili su mislili da polaze ljudi kod kojih su pronađeni ovakvi artefakti normalnog života nije poznato, ali je na osnovu takođe pronađenih eksera, ispitivača struje ili katanca, jasno da su u pitanju bili obični ljudi, sa običnim problemima i običnom svakodnevicom. Tome u prilog idu i brojne kutije cigareta, kesa sa duvanom, folija bensedina, bočica viskija, „kapice za ventile od guma“, članske karte raznih ustanova, autobuske karte, privesci, ključevi.
Zanimljivo je, međutim, da među pronađenim predmetima, bar sudeći prema ovim zapisnicima, ima najmanje ličnih dokumenata: pored više ličnih karata članova porodice Beriša, pronađena je i lična karta Hasana Bitića, vozačka dozvola Isnija Brahimija i još nekoliko dokumenata ljudi čija se imena ne navode: zdravstvene knjižice, vozačke i saobraćajne dozvole, dozvole za traktor i prikolicu, dva izvoda iz matične knjige rođenih, rešenje o invalidnosti. Ono što je još zanimljivije i što na specifičan način osvetljava sam zločin jeste činjenica da je na licu mesta pronađeno i dosta novca – ne računajući dinare i iznose koji se navode samo kao „novac“, na tri batajničke lokacije pronađeno je ukupno 6030 nemačkih maraka. Pošto se u više stavki navodi da je pronađeno „1000 DEM“, jasno je da onaj ko je ubijao očigledno nije uspeo da do kraja opelješi svoje žrtve. A sve to, opet, znači da se ubijalo kao na pokretnoj traci (da ne kažemo profesionalno). Da li zahvaljujući žurbi ili profesionalizmu, tek, u ovim masovnim grobnicama nađena je i „šnala policijskog kaiša“ i „deo kartice sa natpisom delegat Socijalistička partija Srbije“, što može da znači da ubice ne samo što nisu imale vremena da se ovajde već da nisu ni delile žrtve na podobne i nepodobne.
PITANjA: Priča o batajničkim leševima do sada je zgodno aktuelizovana u vreme hapšenja ili isporučenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (maj – jul 2001), u vreme različitih političkih skandala ili, naprosto, kad nije bilo ničega zanimljivijeg za aktuelizovanje. Od silnog pominjanja, zaboravilo se, međutim, na činjenicu da do dana današnjeg niko zapravo ne zna koliko je leševa zakopano na raznim lokacijama u Srbiji, odakle su tačno dopremljeni ili ko je, kad i po čijem nalogu u plastične džakove (body bags) smestio 39 leševa iz Batajnice 3: prilikom iskopavanja u junu 2001. ti leševi nađeni su upravo u tim džakovima, neki čak i označeni brojevima. Zaboravilo se, onako uzgred, na to da su mnoge policijske glavešine iz doba kad su ubistva počinjena i dalje ostale glavešine, samo u novoj, demokratskoj policiji. Pored tog (takoreći filozofskog), zaboravilo se i na one konkretne probleme: na primer, na činjenicu da dokazni materijal ne sme da čami i raspada se u sudskom depozitu više od godinu dana i da, čak i ako je tako, mesto za smeštanje tog materijala nikako ne sme da bude plastično bure. Ukratko, zaborav nadležnih odnosi se na večito pitanje šta bi sa istragom i njenim rezultatima dve godine posle otvaranja slučaja „Hladnjača“. Što se tiče običnih smrtnika, zauzeti poskupljenjima i političkim tračevima, zaboravili su na činjenicu da su na par kilometara od njihovih toplih domova bili ili jesu zakopani ljudi isto tako obični kao i oni. I još važnije, da su ti obični ljudi ubijeni u njihovo ime i na sramotu njihove države.
Među leševima iskopanim u Batajnici nađena je i „pismena vežba iz istorije“. Tema nije navedena.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
