Kao što se očekivalo, narodni vašar, na kome je sve bilo za narod, bio uspešan. Kao što je sve bilo uspešno, bio uspešan i muzički program, sa trubači i sa tamburaši. Istina, nije bilo, nisu viđeni, Srbina Kojadina, Srbijanca Velje, Srbina Anđelka, ali bilo Srba, pa najbolje proš'o Srbin Slobodan, koji je prodat
Kao što je znano, domaćin letošnjeg Sabora trubača u Guči bio ministar kulture i medija Dragan SPO Kojadinović. Ministar i pomog’o Sabor, i otvorio ga, i rek’o sve najbolje, da je to brend, da je to trend, da je to Srbija. Onda, početkom decembra, ili će biti još pre, direktor Beogradskog sajma, Anđelko isto SPO Trpković, najavio Novogodišnji vašar, rek’o da su organizatori to osmislili kao opštenarodno veselje, i rek’o da će novost biti trodnevni tulum gučanskih trubača, a posebna atrakcija festival bakšiš-orkestara, i još rek’o da će u hali 14, oko velike bine, biti improvizovane kafane, na kojima će orkestri posle takmičenja nastaviti svirku.
Još kad je kapitalni ministar, Velja od istog štofa Ilić, rek’o, Vi u Beogradu mislite da ste nešto, pravite neka set-džet udruženja, kako ih nazivate, da vam ja nešto kažem, ta Guča i ta truba stvorile su ovu Srbiju, i ta šajkača, i taj opanak, ja sam pravi Srbijanac, šta je imalo da bude nego da Vašar bude tretiran i ispraćen.
IMA I KNjIGE: Dakle, poslednja nedelja ove godine, ima naroda, ulaz u Sajam sto dinara. Kako uđeš, niz panoa, Muzički program u hali 14, Perper pljeskavice, zvuk Sajamskog radija… U prvim halama ponuda za narod, a u hali 1 Zabavni park, ringišpili, vrteške, galija koja se ljulja, nešto u šta sedneš pa ideš u plafon, ajde svod, a zove se Kamikaze. Po obodu hale štandovi, prodaja, mini kafane, ima Deda Mrazovi, ribice u akvarijumu, prskalice, petarde, takoreći rakete, ima i knjige, veliki leksikoni, liciderska srca, frulice, lulice, Švalerske dozvole, Dozvole za alkoholisanje…
U produžetku hala 14, sve sam beton, jedna, sa suncobrani, Lađa kafana, jedna, sa suncobrani, točionica piva, i jedan, ali internacional, Perper restoran, u našem stilu, ima krov od cigla-lesonita, i ima drvenu ogradicu. Ostalo beton, i bina na jednom kraju hale, ispred sedala, naške drvene stolice u velikom broju komada. Bina prava, koncertna, reflektori, video-zid po kome se vrću neke bele pahuljice, neka bude bele zvezde. Na bini neki folklor, pevačka grupa, Obraše se vinogradi, napred, nakačeni, biće, medijski sponzori, Palma, Kurir, Blic, bogami i RTS. Sve kako treba i uspešno, samo publike nešto jok, na sedalima nešto učesnika programa.
Ajde pitamo šta se dešava, pod lesonit crvenim krovom trubači sa instrumenti, orkestar Elvisa Ajdinovića, predusretljivi, sad će svirka, sedite, biće nam drago, lično Ajdinović daje vizitkartu, u boji, dva puta Prva truba. Sednemo, ali samostalno, na bini SPO voditelj ovogodišnjeg Sabora trubača, skroz u civilu, sa civilnu fasciklu, nešto najavljuje, izađe folklor, uzmemo, štono kažu, vinsku kartu, jelovnik, svadbarski kupus 360, jagnjeće pečenje 1500 dinara, cene važeće samo za trajanja sajamskih manifestacija.
Mrdnemo u Zabavni park, kad, posle Dozvola za alkoholisanje, eto ti štanda na kome su kalendari sa Karadžićem, Slobodanom i Mladić Ratkom, tim redom. Iza njih se, ko namestio, ogroman i naduvan i žut, sa crvenu krestu, pevac, ispod koga piše Petao. Prođemo tu postavku, pa obodom hale, kafanica do kafanice, udarila neka gužva, ni napred ni nazad, a ponude vazdan, a sniženja, a popusta, sve 50 posto, šta je posteljine, šta je kačketa, torbi, igračaka, majica, prodavačica, ostalih prcalja… Izbismo u drugu halu, ima i štand sa knjige, opet naša ponuda, pa narodna, Encikopledija za decu, Bebina knjiga, Pinokio, a ima i Momir Bulatović, Legija, Domaće životinje, sve srpski bestseleri, Prirodno lečenje, Zdravi ivitki, Ceca, Čola, Mafije sveta, Ko je pozajmio moj sapun, Menadžer za jedan minut, Sanovnik, uf, uf, uf.
Ajd’ opet nazad, pa kroz Zabavni park, to se sve vrti, to sve ide u plafon, kod Kamikaze ogroman red, a ima i mali ringišpil, vozić, razni tuneli, Super munja, sama Balerina što se okreće, ima i tu, al’ svi hoće u kamikaze. Opet hala 14, Muzički program. Na bini ništa, kod internacional Perpera oplelo, dva orkestra, izgiboše, turu tu, turu, tu, tu, al’ nema gostiju, nešto ljudi, reda radi, sa strane, niko da džipi, otkine, mrdne guzicom. Isto i kod točionice piva, orkestri, načisto u civilu, u načisto graorasta odela, načisto opičili, ima i saksofon, ništa, samo jedan, sa šajkaču, dovatio neku snašu, pa usitnio, pa udario da bude đa kolovođa, đa kec.
A SEDALA PRAZNA: Utuli, sedala načisto prazna, prisede nekoliko Ganci u graorasta odela, ko su, Kobre, ne učestvuju, došli da vide, i, Ništa, sve je ovo kerov k…. Na binu se pope onaj SPO Civilni voditelj, reče da su organizatori manifestacije Guča u Beogradu, Beogradski sajam i Dom kulture Guča, iščita o Najvećoj smotri trubača, tradiciji, najavi orkestre gučanskih pobednika, Mladenovića, Sejdića, Azirovića. Izađe orkestar Nenada Mladenovića, svi civil i graorasti, dunuše, opržiše, ništa, orkestar Azirovića, i oni u civilu, nigde opančića, šajkanih pantalona. Bi i orkestar Feata Sejdića bez Feata, i oni graorasti, samo prva truba, sin Nebojša, u šljašteće crnom sakou. I oni oduvaše, i tu bi ništa, ako se ne računaju dvoje koje se, van ritma, navlačilo. Ništa, a da bar bi Ministra, da bar bi Direktora, Velje Srbijanca…
Bi da se odustane, kad eto ga jedan krupan, isp’o iz odela, ‘Oće li kraj, pita, treba to da razveze do Čačka, svaki dan on nj’ vozi, ima autobus sa 96 mesta, brinuo šta će sa ti basovi, al’ turio u gepek, stalo, eto, kupio duks, Srbija, ima i grb, najnoviji, 900 dinara… Proradi bina, proradi voditelj, najavi, ko odistinski, Koncert pobednika, viknu, Trubaču sviraj zbor, na binu se pope nekoliko desetina trubača, kad bina posta graorasta, dunuše Sa Ovčara i Kablara, voditelj se predade poslu, Oglasi se, oglasi trubo… One bele zvezde na video-zidu uzeše da se vrću i proleću, voditelj u poslu, Dobro došli, dobrima došli, ode u istoriju, ode u manifestaciju, reče o Guči, kao centru sveta, reče i da su doneli šljive i maline, žubor vode, spomenike krajputaše, sve po čemu se kao narod prepoznajemo… Stao, nije, Svi putevi vode u Guču, najveća smotra, sve najveće, najavi orkestar Petrovića iz Užica, Sejdića iz Bojnika… Biše Petrovići, ispred bine se uvati neko kolo, otruptaše levo, desno, gotovo. Milan Mladenović, iz Vranja, sa orkestar, sa strane, ponovo čeka red za na binu, u graorastom odelu, al’ nešto ko da je mrk, sviraju već treći dan, da li su plaćeni, nešto minimalno, skoro ništa, a i ovo je ništa, ne sviđa mu se, boli ga glava, ni prići Guči…
Ajd’ i sutradan na lice mesta. Zabavni park na mestu, poseta proređena, u kafanicama po obodu hale gdekoji trubački orkestar, duva se, al’ nekako ko na silu, ko pod moranje, nema tu atmosfere, nema da se digneš sa sve čet’ri, da odlepiš, odlepršaš za trubom, jok, dvojica preko piva, gledaju u trube. Oslikamo Onog Slobodana, koji beše na mestu, eto i specijalizovanog srpskog štanda, sve ima, čuture, šajkače, zastave, kokarde, ceo nacionalni program, istorija, vojevanje, ima Misli velikih Srba, ima i kasete, 19 Najlepših ravnogorskih pesama, 18 Najžešćih četničkih pesama, Najbolje srpske pesme, ima i Baja Mali Knindža, Ajmo braćo u kafanu, Borovo Selo, Pogibija Riste Đoge (to je onaj naš novinar što su ga naši bačili u Zvorničko jezero), Risto ima veliku sliku, a guslar Milenko Đukić, i autor Milorad Samoukić, po malu. Dok videsmo Mnogo smo jaki, i Mnogo smo jači štand, vrnusmo se, kad, vidimo, prodat Slobodan, otiš’o, lepo stoji rupa između Radovana i Mladić Ratka.
NIJE ŽIVOT: A u hali 14, hala 14, beton, bina, redovi praznih stolica, lađa kafana, točionica piva, Perper internacional pod cigla boje, al’ rebrastim, lesonitom, salonitom, nešto rebrasto i cigla jeste… Preko razglasa tamburaju tamburaši, publike nigde, tek ako upadne neka kesa iz prodajnih hala, na programu Polufinale bakšiš orkestara. Pitamo, ‘oće li biti programa, ‘oće. Na binu izađe jedan sa šeširićem, u načisto fundus odelu. Reče o Polufinalu, da su u pitanju kafanski orkestri, otkri tajnu, zato tako obučen, ko Đura Jakšić, tako nekad bilo, šešir, štap, cvet u reveru, pa u kafanu. Zato oni rešili da se podsete tih divnih đurojakšićevskih dana, i eto, to sprovode u delo, takmičiće se sedam orkestara, a sve će prati stručni i tročlani žiri, imenova, ajde predstavi, jedno žensko plus dvoje muško. Ali ništa ko u najavi, ništa ko što je SPO Anđelko rek’o, ništa bakšiš, samo ocenjivanje. Jedan muški žirista se ispozdravlja pod strehom Perpera i ode do dvoje sedećih žirista, Onaj sa bine najavi prvi orkestar, Odgovor iz Samobora. Izađe Odgovor, tri tambure, ‘armonika, bas, pa kad uze da tambura, Godine su prolazile, nemoš savatati tekst, reporter nije ravničar, al’ nekako sve rastumači, Nije život jedna žena, što si Rado zamišljena… Pa kad oplete Odgovor, kakva ravnica, sve Srbija, Dok na nebu sunce sija, ti si meni najmilija Marijaaa… bi i Verka Kaluđerka, žiri uze da se ozbiljno konsultuje, beleži recke, primećuje fotoreportera.
Samo što penzionerski kolektiv iz prvog reda kolektivno napusti manifestaciju, u publici ostaše, neka bude takoreći, samo žiri i jedan Perper konobar, u sve se uključi jedna TV, Pink li je, ekipa. Novinarka, kako treba, stade da joj bina bude u pozadini, kako treba namesti kosu, šal kuda treba, bločić, koji beše u levoj ruci, zametnu za pozadinu, pa stade u stav, desnom primače mikrofon, pa uze da se izlaže. To trajaše, to izlaganje, pa kad otraga poteže bločić da se podseti gradiva, ponovo, kako treba, privuče mikrofon, pa nastavi, pa valjda o temi, ko će ga znati.
One bele zvezde na video-zidu baš porasle, eto opet onog Đure na bini, poče nešto o kartanju, dođe do džokera, jerbo se tako zvaše sledeći orkestar. Izađoše, po najavi, tri krupna momka i devojka koja beše obučena kao žensko. Žensko reče o repertoaru, na svaku numeru se seku vene, krenu nešto kantri, pa na stranjskom, nastaviše na stranjskom, bi italijanski, Kuba, Če Gevara, jedna španska alkoholičarska ženska pesma, ženska i odigra, na španskom, odoše u Rusiju, završiše na naškom, ako je to naški, Jedna mala pegava plava… Onda se sve vrati u normalu, u kako treba, onaj Đura, sa šeširom, najavi orkestar iz Nove Pazove, izađoše tri tambure, gitara i bas, pa kad viknuše, Ooop… Joj moja sudbino prokleta, kad nastaviše, kad se rastaviše, Ja sam mala garava, crna tvoja Ciganka, Hej mala garava, crna tvoja Cigankaaa. Tu za nas bi fajront, na izlazu opet udarismo kroz Zabavni park, na onaj štand sa kalendarima vratio se, pristig’o novi Slobodan, u novom rasporedu, stao levo od Radovana, a pevac, Petao na svom mestu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
