Kao što se očekivalo, narodni vašar, na kome je sve bilo za narod, bio uspešan. Kao što je sve bilo uspešno, bio uspešan i muzički program, sa trubači i sa tamburaši. Istina, nije bilo, nisu viđeni, Srbina Kojadina, Srbijanca Velje, Srbina Anđelka, ali bilo Srba, pa najbolje proš'o Srbin Slobodan, koji je prodat
Kao što je znano, domaćin letošnjeg Sabora trubača u Guči bio ministar kulture i medija Dragan SPO Kojadinović. Ministar i pomog’o Sabor, i otvorio ga, i rek’o sve najbolje, da je to brend, da je to trend, da je to Srbija. Onda, početkom decembra, ili će biti još pre, direktor Beogradskog sajma, Anđelko isto SPO Trpković, najavio Novogodišnji vašar, rek’o da su organizatori to osmislili kao opštenarodno veselje, i rek’o da će novost biti trodnevni tulum gučanskih trubača, a posebna atrakcija festival bakšiš-orkestara, i još rek’o da će u hali 14, oko velike bine, biti improvizovane kafane, na kojima će orkestri posle takmičenja nastaviti svirku.
Još kad je kapitalni ministar, Velja od istog štofa Ilić, rek’o, Vi u Beogradu mislite da ste nešto, pravite neka set-džet udruženja, kako ih nazivate, da vam ja nešto kažem, ta Guča i ta truba stvorile su ovu Srbiju, i ta šajkača, i taj opanak, ja sam pravi Srbijanac, šta je imalo da bude nego da Vašar bude tretiran i ispraćen.
IMA I KNjIGE: Dakle, poslednja nedelja ove godine, ima naroda, ulaz u Sajam sto dinara. Kako uđeš, niz panoa, Muzički program u hali 14, Perper pljeskavice, zvuk Sajamskog radija… U prvim halama ponuda za narod, a u hali 1 Zabavni park, ringišpili, vrteške, galija koja se ljulja, nešto u šta sedneš pa ideš u plafon, ajde svod, a zove se Kamikaze. Po obodu hale štandovi, prodaja, mini kafane, ima Deda Mrazovi, ribice u akvarijumu, prskalice, petarde, takoreći rakete, ima i knjige, veliki leksikoni, liciderska srca, frulice, lulice, Švalerske dozvole, Dozvole za alkoholisanje…
U produžetku hala 14, sve sam beton, jedna, sa suncobrani, Lađa kafana, jedna, sa suncobrani, točionica piva, i jedan, ali internacional, Perper restoran, u našem stilu, ima krov od cigla-lesonita, i ima drvenu ogradicu. Ostalo beton, i bina na jednom kraju hale, ispred sedala, naške drvene stolice u velikom broju komada. Bina prava, koncertna, reflektori, video-zid po kome se vrću neke bele pahuljice, neka bude bele zvezde. Na bini neki folklor, pevačka grupa, Obraše se vinogradi, napred, nakačeni, biće, medijski sponzori, Palma, Kurir, Blic, bogami i RTS. Sve kako treba i uspešno, samo publike nešto jok, na sedalima nešto učesnika programa.
Ajde pitamo šta se dešava, pod lesonit crvenim krovom trubači sa instrumenti, orkestar Elvisa Ajdinovića, predusretljivi, sad će svirka, sedite, biće nam drago, lično Ajdinović daje vizitkartu, u boji, dva puta Prva truba. Sednemo, ali samostalno, na bini SPO voditelj ovogodišnjeg Sabora trubača, skroz u civilu, sa civilnu fasciklu, nešto najavljuje, izađe folklor, uzmemo, štono kažu, vinsku kartu, jelovnik, svadbarski kupus 360, jagnjeće pečenje 1500 dinara, cene važeće samo za trajanja sajamskih manifestacija.
Mrdnemo u Zabavni park, kad, posle Dozvola za alkoholisanje, eto ti štanda na kome su kalendari sa Karadžićem, Slobodanom i Mladić Ratkom, tim redom. Iza njih se, ko namestio, ogroman i naduvan i žut, sa crvenu krestu, pevac, ispod koga piše Petao. Prođemo tu postavku, pa obodom hale, kafanica do kafanice, udarila neka gužva, ni napred ni nazad, a ponude vazdan, a sniženja, a popusta, sve 50 posto, šta je posteljine, šta je kačketa, torbi, igračaka, majica, prodavačica, ostalih prcalja… Izbismo u drugu halu, ima i štand sa knjige, opet naša ponuda, pa narodna, Encikopledija za decu, Bebina knjiga, Pinokio, a ima i Momir Bulatović, Legija, Domaće životinje, sve srpski bestseleri, Prirodno lečenje, Zdravi ivitki, Ceca, Čola, Mafije sveta, Ko je pozajmio moj sapun, Menadžer za jedan minut, Sanovnik, uf, uf, uf.
Ajd’ opet nazad, pa kroz Zabavni park, to se sve vrti, to sve ide u plafon, kod Kamikaze ogroman red, a ima i mali ringišpil, vozić, razni tuneli, Super munja, sama Balerina što se okreće, ima i tu, al’ svi hoće u kamikaze. Opet hala 14, Muzički program. Na bini ništa, kod internacional Perpera oplelo, dva orkestra, izgiboše, turu tu, turu, tu, tu, al’ nema gostiju, nešto ljudi, reda radi, sa strane, niko da džipi, otkine, mrdne guzicom. Isto i kod točionice piva, orkestri, načisto u civilu, u načisto graorasta odela, načisto opičili, ima i saksofon, ništa, samo jedan, sa šajkaču, dovatio neku snašu, pa usitnio, pa udario da bude đa kolovođa, đa kec.
A SEDALA PRAZNA: Utuli, sedala načisto prazna, prisede nekoliko Ganci u graorasta odela, ko su, Kobre, ne učestvuju, došli da vide, i, Ništa, sve je ovo kerov k…. Na binu se pope onaj SPO Civilni voditelj, reče da su organizatori manifestacije Guča u Beogradu, Beogradski sajam i Dom kulture Guča, iščita o Najvećoj smotri trubača, tradiciji, najavi orkestre gučanskih pobednika, Mladenovića, Sejdića, Azirovića. Izađe orkestar Nenada Mladenovića, svi civil i graorasti, dunuše, opržiše, ništa, orkestar Azirovića, i oni u civilu, nigde opančića, šajkanih pantalona. Bi i orkestar Feata Sejdića bez Feata, i oni graorasti, samo prva truba, sin Nebojša, u šljašteće crnom sakou. I oni oduvaše, i tu bi ništa, ako se ne računaju dvoje koje se, van ritma, navlačilo. Ništa, a da bar bi Ministra, da bar bi Direktora, Velje Srbijanca…
Bi da se odustane, kad eto ga jedan krupan, isp’o iz odela, ‘Oće li kraj, pita, treba to da razveze do Čačka, svaki dan on nj’ vozi, ima autobus sa 96 mesta, brinuo šta će sa ti basovi, al’ turio u gepek, stalo, eto, kupio duks, Srbija, ima i grb, najnoviji, 900 dinara… Proradi bina, proradi voditelj, najavi, ko odistinski, Koncert pobednika, viknu, Trubaču sviraj zbor, na binu se pope nekoliko desetina trubača, kad bina posta graorasta, dunuše Sa Ovčara i Kablara, voditelj se predade poslu, Oglasi se, oglasi trubo… One bele zvezde na video-zidu uzeše da se vrću i proleću, voditelj u poslu, Dobro došli, dobrima došli, ode u istoriju, ode u manifestaciju, reče o Guči, kao centru sveta, reče i da su doneli šljive i maline, žubor vode, spomenike krajputaše, sve po čemu se kao narod prepoznajemo… Stao, nije, Svi putevi vode u Guču, najveća smotra, sve najveće, najavi orkestar Petrovića iz Užica, Sejdića iz Bojnika… Biše Petrovići, ispred bine se uvati neko kolo, otruptaše levo, desno, gotovo. Milan Mladenović, iz Vranja, sa orkestar, sa strane, ponovo čeka red za na binu, u graorastom odelu, al’ nešto ko da je mrk, sviraju već treći dan, da li su plaćeni, nešto minimalno, skoro ništa, a i ovo je ništa, ne sviđa mu se, boli ga glava, ni prići Guči…
Ajd’ i sutradan na lice mesta. Zabavni park na mestu, poseta proređena, u kafanicama po obodu hale gdekoji trubački orkestar, duva se, al’ nekako ko na silu, ko pod moranje, nema tu atmosfere, nema da se digneš sa sve čet’ri, da odlepiš, odlepršaš za trubom, jok, dvojica preko piva, gledaju u trube. Oslikamo Onog Slobodana, koji beše na mestu, eto i specijalizovanog srpskog štanda, sve ima, čuture, šajkače, zastave, kokarde, ceo nacionalni program, istorija, vojevanje, ima Misli velikih Srba, ima i kasete, 19 Najlepših ravnogorskih pesama, 18 Najžešćih četničkih pesama, Najbolje srpske pesme, ima i Baja Mali Knindža, Ajmo braćo u kafanu, Borovo Selo, Pogibija Riste Đoge (to je onaj naš novinar što su ga naši bačili u Zvorničko jezero), Risto ima veliku sliku, a guslar Milenko Đukić, i autor Milorad Samoukić, po malu. Dok videsmo Mnogo smo jaki, i Mnogo smo jači štand, vrnusmo se, kad, vidimo, prodat Slobodan, otiš’o, lepo stoji rupa između Radovana i Mladić Ratka.
NIJE ŽIVOT: A u hali 14, hala 14, beton, bina, redovi praznih stolica, lađa kafana, točionica piva, Perper internacional pod cigla boje, al’ rebrastim, lesonitom, salonitom, nešto rebrasto i cigla jeste… Preko razglasa tamburaju tamburaši, publike nigde, tek ako upadne neka kesa iz prodajnih hala, na programu Polufinale bakšiš orkestara. Pitamo, ‘oće li biti programa, ‘oće. Na binu izađe jedan sa šeširićem, u načisto fundus odelu. Reče o Polufinalu, da su u pitanju kafanski orkestri, otkri tajnu, zato tako obučen, ko Đura Jakšić, tako nekad bilo, šešir, štap, cvet u reveru, pa u kafanu. Zato oni rešili da se podsete tih divnih đurojakšićevskih dana, i eto, to sprovode u delo, takmičiće se sedam orkestara, a sve će prati stručni i tročlani žiri, imenova, ajde predstavi, jedno žensko plus dvoje muško. Ali ništa ko u najavi, ništa ko što je SPO Anđelko rek’o, ništa bakšiš, samo ocenjivanje. Jedan muški žirista se ispozdravlja pod strehom Perpera i ode do dvoje sedećih žirista, Onaj sa bine najavi prvi orkestar, Odgovor iz Samobora. Izađe Odgovor, tri tambure, ‘armonika, bas, pa kad uze da tambura, Godine su prolazile, nemoš savatati tekst, reporter nije ravničar, al’ nekako sve rastumači, Nije život jedna žena, što si Rado zamišljena… Pa kad oplete Odgovor, kakva ravnica, sve Srbija, Dok na nebu sunce sija, ti si meni najmilija Marijaaa… bi i Verka Kaluđerka, žiri uze da se ozbiljno konsultuje, beleži recke, primećuje fotoreportera.
Samo što penzionerski kolektiv iz prvog reda kolektivno napusti manifestaciju, u publici ostaše, neka bude takoreći, samo žiri i jedan Perper konobar, u sve se uključi jedna TV, Pink li je, ekipa. Novinarka, kako treba, stade da joj bina bude u pozadini, kako treba namesti kosu, šal kuda treba, bločić, koji beše u levoj ruci, zametnu za pozadinu, pa stade u stav, desnom primače mikrofon, pa uze da se izlaže. To trajaše, to izlaganje, pa kad otraga poteže bločić da se podseti gradiva, ponovo, kako treba, privuče mikrofon, pa nastavi, pa valjda o temi, ko će ga znati.
One bele zvezde na video-zidu baš porasle, eto opet onog Đure na bini, poče nešto o kartanju, dođe do džokera, jerbo se tako zvaše sledeći orkestar. Izađoše, po najavi, tri krupna momka i devojka koja beše obučena kao žensko. Žensko reče o repertoaru, na svaku numeru se seku vene, krenu nešto kantri, pa na stranjskom, nastaviše na stranjskom, bi italijanski, Kuba, Če Gevara, jedna španska alkoholičarska ženska pesma, ženska i odigra, na španskom, odoše u Rusiju, završiše na naškom, ako je to naški, Jedna mala pegava plava… Onda se sve vrati u normalu, u kako treba, onaj Đura, sa šeširom, najavi orkestar iz Nove Pazove, izađoše tri tambure, gitara i bas, pa kad viknuše, Ooop… Joj moja sudbino prokleta, kad nastaviše, kad se rastaviše, Ja sam mala garava, crna tvoja Ciganka, Hej mala garava, crna tvoja Cigankaaa. Tu za nas bi fajront, na izlazu opet udarismo kroz Zabavni park, na onaj štand sa kalendarima vratio se, pristig’o novi Slobodan, u novom rasporedu, stao levo od Radovana, a pevac, Petao na svom mestu.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
