Topčiderski Hag

Da krajem prošle nedelje kabinet novog ministra vojnog Borisa Tadića nije saopštio da se ukida Komisija Vojske Srbije i Crne Gore za saradnju sa Haškim tribunalom i da nekoliko dana kasnije predsednik Nacionalnog komiteta za saradnju sa Tribunalom Goran Svilanović, nije za Radio B-92 ispričao ponešto o radu ove Komisije (na primer, da je raspolagala sa oko 14 hiljada dokumenata iz vojnih arhiva), malo ko bi uopšte znao da se Vojska zvanično i sistematski bavila haškim temama i tamošnjim sudskim procesima. Ispostavilo se, međutim, da je još od aprila 2001, grupa od 28 uglavnom penzionisanih oficira (i uglavnom generala), svakodnevno negde na Topčideru raspredala i analizirala haške teme, da su Komisiju svojevremeno osnovali bivši ministar odbrane Slobodan Krapović i bivši načelnik Generalštaba VJ general Nebojša Pavković.

U priči beogradskog radija pomenuto je još da je jedini aktivni oficir, član ove Komisije, bio general Zlatan Terzić, da su se ovim poslom bavili i bivši prvi čovek KOS-a general Geza Farkaš kao i nekadašnji zamenik Ratka Mladića, general Milan Gvero. Pomenut je i podatak da su svi članovi Komisije (osim Dušana Vilića i Boška Todorovića) bili plaćeni 350 dinara na sat i da su pare dolazile iz saveznog budžeta. Sam Svilanović nije mogao da potvrdi da li je ova Komisija služila kao neka vrsta logističke podrške odbrani Slobodana Miloševića u Hagu. Ostavio je mogućnost da je Komisija formirana pre svega iz straha u VJ da će se veliki broj oficira jednoga dana možda pojaviti na haškim optužnicama i da je zbog toga neko pod vojnim krovom odlučio da pažljivo prati sve šta se zbiva i govori u haškim sudnicama.

KLUB OBOŽAVALACA: Iz prvih reakcija na vest o ukidanju ove Komisije moglo bi se još zaključiti da su za njeno postojanje svi znali i da istovremeno sa njom niko nije sarađivao. Ministar Svilanović je tvrdio da Nacionalni komitet za saradnju sa Haškim tribunalom nije imao kontakte sa ovom Komisijom, portparol Tužilaštva Florens Artman izjavila je da su u Hagu znali da takva vojna Komisija postoji, ali da sa njom nisu sarađivali, a jedan od Miloševićevih pravnih savetnika beogradski advokat Zdenko Tomanović takođe je porekao da su odbrani njegovog klijenta penzionisani generali sa Topčidera pružali značajnije logističke usluge – po Tomanovićevim rečima ta saradnja se svela na svega nekoliko (ranije javno emitovanih) video kaseta koje je Milošević koristio na samom početku suđenja.

Neki od onih koji su imali kontakt sa članovima ove Komisije tvrde da je među 28 penzionisanih oficira koji su u njoj do nedavno radili, osim već pomenutih generala, bilo i onih koji su se svojevremeno u vojsci bavili obaveštajnim radom, strategijom, ili zauzimali najviša mesta u vojnim sudovima ili tužilaštvu. Većina ih je navodno spadala u manje ili više eksponirane „poštovaoce, čak i obožavaoce lika i dela Slobodana Miloševića“. Kritičari rada ove Komisije (takođe penzionisani oficiri) ubeđeni su da je iza čitavog ovog projekta o kome su „političari znali ponešto, mada nedovoljno“, stajao general Pavković koji je na vreme odabrao tim kako bi pomogao Miloševićevu odbranu u Hagu, ali eventualno i sopstvenu odbranu ukoliko se glavna haška tužiteljica Karla del Ponte odluči jednoga dana da i protiv njega podigne optužnicu. Komisija je prema istim tvrdnjama imala neograničen uvid u sve vojne arhive i nesmetano „surfovala“ po svim ratnim događajima, od čega su korist prilikom prikupljanja razne dokumentacije imali mnogi od onih (pre svega iz vojnih struktura) za koje se interesovao Sud u Hagu. Najveću korist do sada izvukao je sam Slobodan Milošević koji je navodno, baš zahvaljujući podacima dobijenim od ove Komisije često znao čak i takve detalje kao što su raspored jedinica na terenu u vreme rata na Kosovu, raspolagao kompromitujućim podacima o pojedinim svedocima, ili detaljima koji su prilično odudarali od onoga što je pisalo u dokumentima samog Tužilaštva ili izjavama svedoka.

Oni koji tvrde da znaju nešto više o strategiji rada nedavno ukinute vojne haške komisije kažu da je od početka sve bilo zamišljeno tako da se kroz odabir argumenta sva krivica za ratne zločine prebaci sa vojske na paravojne formacije i strukture MUP-a i RDB-a. Kao najbolji primer te „strategije“ pominje se inače bivši šef Kontraobaveštajne službe VJ (pre toga i JNA) Aleksandar Vasiljević koji je u februaru svedočio u Hagu u procesu protiv Slobodana Miloševića kao svedok Tužilaštva. Vasiljević je, kako tvrde ovi krugovi, kao svedok sledio „logiku rada ove Komisije“ pa je tako u Hagu „pucao po strukturama Državne bezbednosti Srbije iz svih oruđa“, dok je optuženog Miloševića uglavnom „gađao samo iz praćke“. Gledano sa strane, takvoj tezi bi se mnogo toga moglo zameriti – Vasiljevićeva praćka bila je ipak, ubitačna jer je on prilično ubedljivo svedočio o umešanosti snaga bezbednosti Republike Srbije u ranoj fazi građanskog rata u Hrvatskoj (ne vidi se kako bi to moglo pomoći Miloševiću), kao i o nepobitnim ratnim zločinima koje su srpske snage počinile u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Sasvim je, naravno, druga stvar što je Vasiljević kao svedok naneo priličnu štetu i onima koji su ga u Hag doveli kao svedoka, pričom o ilegalnom naoružavanju hrvatske strane mnogo pre otcepljenja, ili pričom o ilegalnim formacijama SDA i njihovom doprinosu početku rata u BiH. Time je kao svedok Tužilaštva prilično izranjavao dominantnu hašku logiku koja prečesto kaže – Milošević je očigledno najviše kriv, da onda ne gubimo vreme pričama i krivicama drugih strana kada je građanski rat u pitanju. I sasvim je, naravno, treća stvar da li je svedok Vasiljević ispričao sve što zna.

RAM ZA SLIKU: Vest o ukidanju vojne Komisije za saradnju sa Hagom došla je inače u isto vreme kada je Skupština Srbije i Crne Gore propisala nova pravila u saradnji sa Tribunalom, izmenivši i dopunivši postojeći Zakon, tako što ubuduće sva lica koja su počinila krivična dela iz nadležnosti Suda mogu biti predata ovom Sudu nezavisno od vremena kada je optužnica podignuta i potvrđena. Nova pravila u saradnji sa Hagom mogla bi ujedno da znače i nešto drugačiju brigu države o onome što se u tamošnjim sudnicama zbiva. Po tvrđenju Gorana Svilanovića, do sada je čak 149 lica oslobođeno obaveze čuvanja tajni što znači da oni mogu slobodno da svedoče u Hagu, ali što indirektno takođe pokazuje da će tamošnjim sudnicama narednih meseci defilovati još mnogi visoki državni funkcioneri, oficiri i policajci koji su po logici stvari jedini i mogli da budu u posedu važnih tajni. Izmenjeni Zakon predviđa da Savet ministara Srbije i Crne Gore odlučuje o dostavljanju spisa koji se odnose na državnu, vojnu ili službenu tajnu Sudu u Hagu.

Malo ko, međutim, govori o tome imaju li pravo oni koji su se dobrovoljno predali Tribunalu i čija se odgovornost tamo utvrđuje da i sami zvanično zatraže neki važan dokument koji bi pomogao njihovoj odbrani, a da se pri tom ne oslanjanju na neke poluprivatne izvore, „obožavaoce lika i dela“, sumnjive arhive i na vreme sklonjene dokumente. To što se u Hagu utvrđuje njihova individualna odgovornost i njihov lični udeo u počinjenim zločinima ne znači, da radi utvrđivanja pune istine o svemu što se zbivalo na prostorima bivše SFRJ, neko od optuženih ne bio mogao da preko nadležnih državnih organa dobije, na primer, dokumenatciju Uprave bezbednosti Generalštaba VJ o likvidacijama u Medačkom džepu, ilegalnom naoružavanju UČK-a, ili hrvatskih paravojnih formacija. Oni koji su krivi za počinjene zločine neće, naravno, od svega toga imati prevelike koristi ili ispasti lepši, ali bi svaki detalj ratne slike mogao da ima koristi za konačnu istinu i pravdu koje se u Hagu utvrđuju.

Pozivajući se upravo na podatke vojne obaveštajne službe i neke aktuelne istrage, srpski ministar policije Dušan Mihajlović (oko njegove stranke se inače vrzma ponešto penzionisanih generala), upravo je utvrdio kako pukovnik Veselin Šljivančanin, po svemu sudeći, nije odgovoran za masovna pogubljenja u Ovčari tokom rata u Hrvatskoj. Ministar je obećao i garancije Vlade Šljivančaninu ako izađe iz skrovišta, kao i pomoć državnih organa u rasvetljavanju onoga šta se stvarno u Ovčari dogodilo i izvođenju krivaca pred sud. Ako je sve to tačno, onda bi se dalo pretpostaviti da među onih 14.000 stranica dokumenata koji su bili u posedu upravo ukinute vojne komisije za saradnju sa Hagom (koja je sa Tribunalom izgleda najmanje sarađivala) ima bar još ponešto što bi moglo da, kako to kaže ministar, „baci novo svetlo“ na neke događaje i njihove glavne aktere. I što zahteva da neko odgovoran u ime države (a ne kroz poluprivatne kanale i koridore vlasti) izučava i čita sve dok Sud u Hagu ne završi svoj posao.