Tišina je nova buka

Četvrtkom i nedeljom po podne kao da stane pola Crne Gore, jer se održavaju litije u većini crkava i manastira. Prošlu zimu obeležile su šetnje u Beogradu i svim većim gradovima Srbije, ove zime maršira Crna Gora. Za razliku od Beograda, bez galame, bez muzike, u tišini, bez političkih a sa verskim liderima na čelu kolone.

Ako je četvrtkom ljudi nešto manje i sve zaista podseća na neki masovniji verski skup, nedeljom je gužva velika i slobodno se može reći da preko 100.000 ljudi učestvuje u ovim događajima koji, čini se, drmaju režim Mila Đukanovića više nego bilo šta drugo u poslednjih trideset godina.

Dvomesečni crkveni protesti narasli su u najveće u modernoj istoriji Crne Gore, a na njihovom čelu su sveštenici Srpske pravoslavne crkve iz eparhija koje „pokrivaju“ teritoriju ove države.

NE DAMO SVETINJE

Zakon o slobodi veroispovesti (Zakon o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica) izglasan na ponoćnoj sednici crnogorske skupštine krajem 2019. godine, posle mnogo najava, analiza i doterivanja, izazvao je otpor najpre u delu SPC, a posledično i kod vernika koji su se osetili ugroženim. „Ne damo svetinje“ je nova mantra koja kao da lebdi iznad svih „teritorija“ na kojima žive Srbi u regionu, kao neka vrsta molitve koja bi trebalo da spreči da crnogorska država preuzme upravljanje nad većinom manastira u Crnoj Gori koji su podignuti pre 1918. godine.

Pitanje položaja SPC u Crnoj Gori proširilo se na pitanje statusa Srba kao nacionalne manjine ili konstitutivnog naroda u sredini u kojoj se, čini se, nikada nije toliko vodilo računa o tome ko je Crnogorac a ko Srbin.

Dva meseca od izglasavanja zakona ne izgleda kao da će on biti primenjen, a Vlada Crne Gore više energije ulaže da vidi kako da zaustavi litije/proteste nego kako da uradi ono za šta se opredelila spornim odredbama zakona. Crkva je krenula u neku vrstu novih razgovora sa predstavnicima Vlade, premijerom Duškom Markovićem i njegovim saradnicima, ali osim dugih razgovora za sada se neko rešenje ne nazire.

Ljudi iz Crkve su ohrabreni narodnom podrškom koja je ogromna, ali su uspeli za sada da proteste drže na nivou crkvenih događaja, litija, i da se izbegne međustranačko prepucavanje. Mitropolit Amfilohije, nekada saveznik Mila Đukanovića, vodi ove proteste, a da za to nema punu podršku Beograda, ni Patrijaršije ni vlasti, jer jeste prepoznat i prikazan kao protivnik režima u Beogradu.

S druge strane, kada se pogledaju izjave Mila Đukanovića, on ne samo da nije spreman na ustupke, promenu zakona, nego čak i pojačava retoriku u svojim intervjuima govoreći da je potrebno da Crna Gora ima „svoju“ crkvu jer bi to, valjda, pomoglo da se osnaži i utvrdi crnogorski identitet i da se Crna Gora „odbrani“ od srpske hegemonije.

Iako je njegov nastup i dalje glasan i naprasit, i iako se on i dalje postavlja u poziciju „oca nacije“ (što on i jeste još od 1997, kada je promenio svoju politiku i najavio stvaranje nezavisne Crne Gore), čini se da ga tišina litija vanredno uznemirava i remeti, i da mu više smeta od ranijih protesta opozicije koji su bili glasniji, nasilniji i neuspešni.

Pored toga, ostaje otvoreno pitanje pozicije i ponašanja Beograda u celoj krizi koji mora da balansira između potrebe da se pošalje poruka o tome kako se Srbija brine o svim Srbima svuda, ali i da se ne ugroze odnosi sa režimom Mila Đukanovića, koji je od početka bio prijateljski nastrojen prema Aleksandru Vučiću i njegovoj vladavini.

MASOVNOST I TIŠINA

Ne mora niko da gleda srpske televizijske stanice i čita srpske novine da bi poverovao u masovnost ovih protesta. Iako je plato ispred hrama u Podgorici (njegova pripadnost SPC se ne dovodi u pitanje) prilično veliki za pojmove tolikog grada, četvrtkom, a posebno nedeljom, taj plato bude bukvalno preplavljen ljudima, što iz Podgorice, što iz okoline.

Procena je da je na litiji održanoj u nedelju 16. februara bilo preko 30.000 ljudi, što je neverovatno veliki broj za državu koja ima nešto preko 600.000 stanovnika.

Lokalni taksista kaže da je dve nedelje ranije kolona prolazila duže od 40 minuta, što on ne pamti da se desilo u Podgorici. U masi su sve generacije, od beba do starih ljudi, od običnih radnika i školaraca do košarkaša Barselone Nikole Mirotića.

Desetine hiljada bile su okupljene i u Nikšiću, Beranama i drugim mestima, gde se narod sada već tradicionalno pojavljuje noseći ikone i pevajući razne crkvene i „patriotske“ pesme, paleći baklje u bojama srpske trobojke. Svi oni, sa svih strana, ispred svih crkava i manastira okupljeni su pod sloganom „Ne damo svetinje“, koji je za kratko vreme postao ne samo viralan na internetu nago i u realnom prostoru, kao vrsta grafita i ulične poruke koja se ispisuje svuda.

Okupljeni pod ovim sloganom, sa ikonama u rukama, ljudi učestvuju u litiji najpre pred crkvom, a potom i na ulicama gradova i manjih mesta. Internet su preplavili snimci „hodočasnika“ koji pešače po desetak i više kilometara da bi se priključili ovim procesijama koje su, čini se, nezabeležene u bližoj istoriji na ovim prostorima.

SVE JE POLITIKA

Dvomesečna dešavanja rodila su i nove ličnosti i glasove, posebno na strani crkve, pa je rektor Bogoslovije na Cetinju Gojko Perović postao prepoznatljiv ne samo u celoj Crnoj Gori nego u čitavom regionu. Njegova vidljivost, retorika i vladanje sobom za neke je u Crnoj Gori dobra osnova da se počne misliti da li bi on u nekom trenutku mogao da se odvaži da svoj uticaj isproba u političkoj utakmici.

Iako vam to niko neće glasno reći, onaj deo javnosti koji prati šta se dešava razume da je toliki svet na ulicama jasna poruka i režimu Mila Đukanovića, da su ljudi možda zasićeni i da bi možda želeli da vide neko drugo lice na čelu države.

U trenutku kada u Crnoj Gori nema „funkcionalne“ opozicije, a izborna je godina, i kada izgleda da je naveći domet stvaranje neke vrste Srpske liste koja bi trebalo da artikuliše političke potrebe Srba u Crnoj Gori i bude dobar saradnik vlastima, pravo pitanje je da li će ovaj protest ostati na nivou zahteva vernika da im se država ne meša u to gde će se i kako krstiti i moliti, ili će ovo biti početak političkih promena u državi u kojoj nikada nije bilo političkih promena vlasti u poslednjih 30 godina.

Pozicija Srbije je takođe važna, posebno kada se zna da četiri eparhije koje su „u protestu“ nisu one koje bi podržale Aleksandra Vučića i njegovu struju unutar SPC, pa je zato i bilo očekivano da on na Badnji dan ne poseti Srbe ne severu, kako je bio najavljivao. Vučić, i to je jedna od zanimljivosti njegove vladavine, nikada za poslednjih sedam i po godina na vlasti nije bio u Crnoj Gori, a znamo da je Milo Đukanović dolazio u posete, i državne i privatne, kao i sadašnji premijer Duško Marković.

U čestim javnim nastupima Vučić govori o 2006. godini kao godini „kada smo izgubili Crnu Goru“, što neki u Podgorici tumače kao neprestano raspirivanje sentimenta prema neumrloj ideologiji Velike Srbije. Tako ministar odbrane Predrag Bošković kaže 18. februara da „protestne litije nemaju nikakve veze sa zakonom, već je namjera da se Crna Gora predstavi kao srpska država, kojoj bi se poništila nezavisnost izglasana na referendumu 2006. godine“, prenosi njegove reči agencija MINA.

Vučić voli da kaže i kako je jedini koji je konkretno pomogao Srbima u Crnoj Gori tako što „im je dao“ tri miliona evra za izgradnju Srpske kuće, a svojim je jurišnicima Vulinu, Dačiću i Lončaru ostavio da o Crnoj Gori, Crnogorcima i njihovoj državi izjave u poslednjih mesec dana gomilu teških optužbi. Vučićeve poruke su uvek dvojake: mi priznajemo Crnu Goru, ali ja nikada ne bih dozvolio da se ona otcepi 2006. godine; Srbi nemaju nikakva prava u Crnoj Gori, ali ćemo mi da radimo sve da unapredimo saradnju i tako dalje.

KO POBEĐUJE

Velika priča o mestu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, nezavisnoj i susednoj državi, pomerila je pažnju sa svih drugih dešavanja i u Podgorici i u Beogradu.

Obe države se nalaze na putu ka Evropskoj uniji koji je spor i deluje kao da je bez kraja, Crna Gora je članica NATO-a, što joj daje neku vrstu zaštite i prednosti u odnosu na Srbiju. Organizovani kriminal je, čini se, nešto što najsnažnije povezuje ove dve države, i to je tema od koje bi vlast i ovde i tamo da pobegne.

Milo Đukanović je izdržao sve što se može podneti u poslednjih 30 godina i ne izgleda kao čovek koji je u svojoj 58. godini na kraju političke karijere. On je uvek uspevao da za sebe obezbedi novi početak, pa je sada prvi put predsednik države od kada je ona nezavisna (bio je predsednik Crne Gore od 1998. do 2002. godine, predsednik Vlade je bio u četiri mandata). Decenije prolaze, on ostaje, i jedini koji ga „pamti“ jeste mitropolit Amfilohije, kao neko ko je čak i od Mila duže na „poziciji“.

Njih dvojica pomalo liče na junake čuvenog američkog filma Biće krvi, u kome se ukrštaju interesi tajkuna koji želi da uveća svoje bogatstvo i crkve koja mu je potrebna da bi ljudima koji žive teško i u relativnom siromaštvu dala neku utehu. U crnogorskoj verziji je samo jedna stvar obrnuta: sveštenik je stariji od tajkuna i nikada nije molio ni za kakve ustupke i usluge.