Javnost u Srbiji treba uskoro da se suoči sa svedočenjima o zločinima koji su počinjeni u ime "srpskih nacionalnih interesa" i "velike ideje", ali i nad građanima ove zemlje
I domaća i strana javnost pozdravile su vest da je predsednik SRJ Vojislav Koštunica 29. marta doneo odluku o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje. U medijima je objavljen i sastav komisije, 19 imena koja se ne razlikuju samo po stručnom i političkom profilu, već i po prepoznatljivosti u javnosti: Radovan Bigović, Mirjana Vasović, Tibor Varadi, Svetlana Velmar-Janković, Mihajlo Vojvodić, Đorđije Vuković, vladika Sava (Vuković), Vojin Dimitrijević, Ljubodrag Dimić, Slavoljub Đukić, Aleksandar Lojpur, Boško Mijatović, Radmila Nakarada, Predrag Palavestra, Latinka Perović, Zoran Stanković, Svetozar Stojanović, Darko Tanasković i Sulejman Hrnjica.
Ideja o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje potekla je jesenas od Gorana Svilanovića. On je tada u razgovoru za „Vreme“ rekao: „Naši građani u suštini nisu dovoljno obavešteni o onom što se stvarno događalo za poslednjih desetak godina. Komisija za istinu pružila bi javnosti dokaze o događajima, potpuno otvoreno govoreći o zločinima koji su počinjeni u ime ‘srpskih nacionalnih interesa’ i ‘velike ideje’, ali i o zločinima koji su počinjeni protiv srpskog naroda i građana ove zemlje. Što više ljudi bude upoznato sa onim što se dešavalo, to će više biti zainteresovani za konkretnu odgovornost, znači – sa imenom i prezimenom onih koji su zločin počinili. Krivci, naravno, moraju biti kažnjeni.“
Dr Vojislav Koštunica je rekao da bi ova komisija trebalo da istražuje uzroke i tokove sukoba usled kojih je došlo do raspada SFRJ, da ispita brojna kršenja ratnog i humanitarnog prava. Komisija bi trebalo da sarađuje i sa sličnim komisijama u drugim zemljama.
Ekonomista Boško Mijatović je istakao da veruje da će Komisija „dati pun doprinos našem razumevanju događaja iz protekle decenije, da će svetu pomoći da bolje razume i nas i naše ponašanje i okolnosti koje su uticale na nesreću koja je snašla bivšu Jugoslaviju“.
Neki poznavaoci naših političkih gibanja, ali i lika i dela predloženih članova komisije, manji su optimisti: prognoziraju da će ovako, neki će čak reći i na brzinu, skupljena komisija teško stizati i do istine i do pomirenja.
Za početak provokativna tvrdnja prof. dr Vojina Dimitrijevića, eksperta za međunarodno pravo koji u razgovoru za „Vreme“ ocenjuje da skup kod predsednika Koštunice ne treba već nazivati – Komisijom za istinu:
„To je bio preliminarni razgovor ličnosti koje predsednik Koštunica ima nameru da pozove da budu članovi Komisije za istinu. Mi se nismo izjašnjavali da li ćemo biti članovi ili ne. Ovo je bio razgovor o tome kako bi Komisija trebalo da izgleda. Nažalost, nije bilo nikakvog pisanog materijala kako Komisija treba da radi, čime će se tačno baviti i, što je najvažnije, kakva će imati ovlašćenja. Na primer, ne znamo da li će Komisija o svojim saopštenjima glasati. Pored toga, ako Komisiju saziva predsednik SRJ onda ona ne može biti nevladina organizacija; s druge strane, ako je potpuno pod okriljem države, onda je nezavisnost Komisije sporna. Komisija za istinu i pomirenje morala bi da ima bar neka ovlašćenja: da može da otvara arhive (i one koje su zatvorene) i da ima pravo da saslušava svedoke. I to ne samo one koji bi se dobrovoljno prijavili da svedoče pred Komisijom. Imam i konkretno pitanje: na koji će način biti plaćani eventualni troškovi ove komisije. Na osnovu razgovora kod predsednika Koštunice za sledeći sastanak trebalo bi da bude pripremljen i pravilnik o radu Komisije za istinu i pomirenje.“
„VREME„: Nekim (predloženim) članovima Komisije zadatak se čini jasan. Kažu, sam naziv označava njen zadatak: istina i pomirenje, moralno suočavanje sa onim što nam se dogodilo u poslednjoj deceniji, otvaranje ka univerzalnim vrednostima…
VOJIN DIMITRIJEVIĆ: Nadam se da će Komisija imati za cilj da utvrdi činjenice. Nažalost, kod nas postoji tendencija da se pređe preko činjenica. Pre nego što se utvrde činjenice, utvrđuje se kontekst; pre nego što se tačno zna šta se uradilo, ide se sa objašnjenjem zašto se uradilo, sa tendencijom da se unapred pruže i izgovori za ono što se uradilo.
Traže se uzori u inostranstvu, Argentini, Čileu, ipak najviše se spominje južnoafrička Komisija za istinu i pomirenje. Koliko su primerena ova poređenja?
U Južnoj Africi se radilo o istini i pomirenju unutar jedne države. Dodao bih ironično, ali mislim ozbiljno: tamo je posao bio lakši! Onaj ko je bio crnac pod aparthejdom, ostao je crnac i posle. Kod nas se neki belci prave da su bili crnci za vreme Miloševićeve vladavine! Mislim da nam je zapravo bliži model Čilea: tamo režim nije proganjao rasno drugačije, već politički drugačije. Uzgred, južnoafrički model Komisije za istinu i pomirenje je pripreman jako dugo. Dezmond Tutu je imao na raspolaganju veliki aparat. Tu stvar treba dobro promisliti. Jedan zametak Komisije za istinu postoji pri saveznom ministarstvu pravde: grupa stručnjaka je tamo radila na pripremi zakona, odnosno propisa, koji bi trebalo da prethode formiranju Komisije za istinu. I u saveznom ministarstvu inostranuih poslova osnovana je radna grupa da utvrdi buduće zadatke Komisije. Nažalost, ne znamo rezultat rada ovih grupa. Ako napravimo improvizaciju od naše komisije onda smo samo formalno zadovoljili zahtev sa strane da se i u ovoj našoj sredini suočimo sa istinom i da počnemo sa pomirenjem. Mislim da je dobra prilika što je vest o formiranju Komisije izašla u javnost: više ljudi će se upoznati sa ovom namerom, a prilika je da se čuje i kako je to izgledalo u drugim zemljama. O tome se ovde malo zna.
Mi treba da se pomirimo unutar Srbije, ali i sa onima sa kojima „nismo bili u ratu„, kako je tvrdio ancien regime…
Što se bolje pomirimo sa onima koji su nas vodili u propast, to će pomirenje sa drugima teže ići. Komisija će svakako morati da utvrdi šta se radilo širom eks-Jugoslavije „u ime srpstva“. To što se promenio režim ne znači da ne treba da odgovaramo i platimo za štetu koja je napravljena. Ovde još ima ljudi koji poriču da se desila Srebrenica…
Neki Komisiju vide i kao telo koje bi moglo da ublaži efekte Tribunala u Hagu, krivičnog gonjenja uopšte…
Oni koji misle da će osnivanjem Komisije skinuti s vrata teret Tribunala, teško se varaju. Bitno je da javnost zna da Komisija za istinu i pomirenje ne može da bude nikakva zamena za krivični postupak. Može da teče uporedo: jedan iskren, katarzičan iskaz pred Komisijom možda može da smanji krivičnu odgovornost, ali ne može u potpunosti da je zameni. Međutim, s druge strane, Komisija za istinu i pomirenje, s obzirom na to da je neka vrsta moralnog akta i da je njen iskaz neka vrsta moralne sankcije, može da krene i pravcem kojim sudovi ne mogu da idu…
Na primer…
Meni bi bilo najvažnije da se Komisija pozabavi onom vrstom vrlo opasnih ljudi koji na kraju velikih krvoprolića po pravilu uvek ostaju nekažnjeni, a to su – ratni huškači. Oni moraju biti opomenuti! To su ljudi iz medija, ljudi koji su kontrolisali medije i koji su bezočno lagali s namerom da se izazove rat. Ovi huškači su krivi za žrtve! Komisija bi mogla da uradi još nešto što naši sudovi nisu uradili: da vidi šta se ovde dešavalo od 1987. do 1990. kada je po mom dubokom uverenju ovde vladalo – ludilo. Obično se odgovara da je na drugoj strani bio Tuđman. Nije, Tuđman je pobedio na izborima 1990. To će biti bolan proces… Možda će nam posle svega biti potrebna i svojevrsna lustracija; u Čehoslovačkoj je nekim bivšim funkcionerima bilo zabranjeno da se neko vreme bave javnim poslovima. Tako bi možda trebalo postupiti i kod nas…
Postoji li opasnost da Komisija za istinu i pomirenje, izuzetno značajna institucija posle svega što se desilo na ovim našim prostorima, završi kao debatni klub intelektualaca? Ne delujete kao veliki optimista…
Citirao bih Latinku Perović koja kaže da je naše, srbijansko društvo u nekoj vrsti građanskog rata već 150 godina: kod nas vlada politička netolerancija, politički protivnik je neprijatelj a neprijetelja treba uništiti. Ovde vlada tradicija totalnog obračuna. Ali, treba pokušati… Ne treba od ovako važnog posla odustati pre nego što čovek dokaže i sebi i drugima da je pokušaj bez izgleda.
Pre nego što je pozvana da učestvuje u radu Komisije za istinu i pomirenje Latinka Perović je na predstavljanju Knjige Teško pomirenje prošlog meseca u beogradskom Domu omladine (izdavač Helsinški komitet Norveške i Norveška crkvena pomoć, 2000) ukazala da javne debate u Srbiji nema ni o onom što je opšte, ni onom što je posebno u strašnom iskustvu ratova na tlu Jugoslavije. Nema otvorene, kompetentne i široke rasprave o zločinima u proteklim ratovima. Latinka Perović smatra da je bitan preduslov za ovu raspravu obračun sa neposrednom prošlošću, što podrazumeva raskid sa politikom „Velike Srbije“:
„Zločin se još uvek posmatra izolovano, kao takav, a ne kao instrument te politike. Dok se ta politika ne deligitimizuje, ni zločin se ne može osuditi, a zločinci će se još smatrati potencijalnim ili stvarnim herojima. Primer Čilea pokazuje da je bitno izmeniti stare političke strukture ne samo personalno nego i sadržajno. Bez toga, promena je privid koji se pretvara u prevaru masa, čak kohabitaciju sa zločinačkom politikom. Vremenom ova sprega određuje i ritam raskidanja sa prošlošću, a samim tim određuje i budućnost.“
Da li i većina drugih predloženih članova Komisije za istinu i pomirenje deli ovo uverenje? Odgovor na ova i mnoga druga teška pitanja pred kojima će se uskoro naći naša Komisija za istinu i pomirenje dobićemo uskoro.
Od 1974. do 1998. u 16 zemalja u svetu osnovano je 19 komisija za istinu i pomirenje. Najveću pažnju svetske javnosti privukle su one osnovane u Južnoj Africi, Čileu, Gvatemali i El Salvadoru.
Čileanska komisija za istinu i pomirenje istraživala je 3400 slučajeva teških povreda ljudskih prava; žrtve su bile ubijene. Zahvaljujući radu Komisije za istinu u El Salvadoru je dvanaestogodišnji građanski rat (poginulo oko 80.000 ljudi) završen potpisivanjem mirovnog ugovora, a 36 godina dug građanski rat u Gvatemali (oko 200.000 poginulih) političkim rešenjem, potpisivanjem Čvrstog i trajnog mirovnog dogovora. Komisija je istraživala brojne slučajeve kršenja ljudskih prava. Komisije za istinu su odigrale važnu ulogu u demokratskoj promeni režima u ovim zemljama, bile su i osporavane, ali su znatno pomogle i da se počinioci zločina izvedu pred lice pravde.
I u Južnoj Africi Komisija za pomirenje i istinu (osnovana 1995) odigrala je izuzetno važnu ulogu: 300 godina vladavine belaca i 46 godina aparthejda učinili su razmatranje brutalnog rasizma i grubog kršenja ljudskih prava važnim spornim pitanjem nove demokratije. Model Južnoafričke komisije za istinu je specifičan: ovde akcenat nije bio na kažnjavanju prekršilaca, već na pomirenju. Osnovna ideja je bila da će istina zajedno sa amnestijom za okrivljene ali i finansijskom nadoknadom žrtvama u ovom konfliktnom društvu najcelishodnije dovesti do pomirenja. Ukupno 7128 Južnoafrikanaca zatražilo je amnestiju za zločine koje su počinili za vreme aparthejda.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
