Tepsije ribe i »taksi žanr«

Vratimo se vremeplovom u Beograd i Srbiju iz sezone 1996–1997: gradovima tutnje demonstracije, urlaju zurle i timpani, bubnjevi i pištaljke, ljudi lupaju u lonce i šerpe tokom TV dnevnika, a u međuvremenu premeštaju radio po kući i primenjuju kojekakve trikove ne bi li nekako uhvatili em slabašan em ometan signal Radija B92, ili Indexa, ili Radija Studio B, a bogme i preljupkog komšijskog Radio Pančeva; dakle, bilo čega što se zasniva na slobodnoj informaciji i generalnoj programskoj šemi koja ne vređa pamet i dobar ukus. Godina 2015. deluje kao apstraktno udaljena budućnost, ali svakako svetla: „sloboda“ će do tada biti uveliko izborena, ili nas (ko god da smo „mi“) neće biti. Okej, godina 2015. ne samo da je došla, nego je praktično i prošla, a kako stoje stvari s našim herojima? Radio B92 više ne postoji (opširan nekrolog objavili smo u „Vremenu“ br. 1280), Studio B više ne liči na sebe, tj. ne liči ni na šta, Index nije mnogo više od bezlično-korektnog komercijalnog džuboksa, a Radio (i televiziju) Pančevo nedavno je – kao i naramak drugih lokalnih medija, najviše po Vojvodini – za tepsiju ribe kupio, iz razloga koje ne ume baš najbolje da objasni, izvesni kruševački biznismen, a zli jezici tvrde da iza tih kupovina stoji živopisni medijski magnat (do sada) okružnih razmera, u međuvremenu po drugim stvarima proslavljeni Bratislav Bata Klekovača Gašić. Da li se to meni samo čini kroz ovu gustu decembarsku maglu nad mutnim Dunavom, ili to sloboda nikako da nabode pravu intonaciju i da zapeva kao što su sužnji pevali o njoj?

STUPANJ OTUPELOSTI: Naš je FM etar, dakle, u 2015. ostao bez stanice koja je – uglavnom s dobrim razlozima, mada su se razlozi s protokom godina proređivali i tanjili – bila percipirana kao simbol svega onog ne samo politički najslobodoumnijeg i najprogresivnijeg, onog što pomera granice. O tome sam u spomenutom nekrologu „sve“ napisao, ne bih da se ponavljam. Taj gubitak dragocenog medijskog uporišta ne bi izdržale ni jače medijske scene, ali pre nego što smo se opasuljili, stigao je novi udarac: RTV Studio B ustupljen je, za novih tepsiju-dve, izvesnim medijski preduzetnim građanima koji navodno imaju baš, onako, dobre odnose sa aktuelnom vlašću, a koji su pred sam kraj godine praktično likvidirali celu dugogodišnju programsku šemu i ukupni prepoznatljivi zvučni identitet Radija Studio B, svodeći ga po svoj prilici na još jedan bezlični, kompjuterski generisani „top 40“ džuboks. Tako je radio „novog talasa“ skončao u sveukupnom „netalasanju“ kao jedinoj svojoj (anti)programskoj politici, što je de facto ravno njegovom nestanku, pa bi možda bilo i poštenije da naprosto promeni ime, kao što je to učinjeno s truplom rahmetli baksuzli B92. Studio B je nekako šaptom pao, i to možda najbolje po(t)kazuje stepen naše rezignacije i otupelosti, jer, ako ćemo pravo: ima li ikoga ko nešto znači na današnjoj kulturnoj i medijskoj sceni (nipošto ne samo među onima koji su odrastali u Beogradu), a da nije odrastao uz Studio B i na Studiju B, i čiji stari džinglovi ili zauvek zapamćene špice kultnih emisija (Diskomer, Fras u šupi, Sto veličanstvenih, Parada albuma, Vibracije etc.) mu ne formiraju knedletinu u grlu? U ozbiljnim kulturama, to je zaštićena kulturna baština; ovde – kusur za namirivanje prizemnih interesa još prizemnijih ljudi.

Indeks je svojevremeno (pre svega u „Cekićevo doba“) bio svojevrsni „anti-B92“, i možda je za nekoga mali trijumf da je, eto, nadživeo superiornog konkurenta koji mu je uvek, što bi se reklo, „skidao kajmak“ u svemu. No, današnji Indeks samo je bleda senka Onih dana: istina je, zasluženo ima nacionalnu frekvenciju, i emituje program o kojem se zaista ne može reći ništa loše, ali bogme je teško reći i bog zna šta dobro, jer je naprosto teško reći bilo šta o stanici koja se svojski približila nečemu što nazivam „taxi žanr“: bez skrnavosti i, avaj, bez sadržaja. A Radio Pančevu (i drugima u sličnom položaju), naravno, želimo mnogo sreće sa novim poslovnim partnerom iz Rasinskog okruga… I neka se sete ko je bio taj koji je, kao vapijući u pustinji, odavno još bez ikakvog javnog odjeka pisao da će se prihvatanje sterilno-štreberskog ideološkog narativa obavezne privatizacije lokalnih medija završiti njihovom katastrofalnom degradacijom!

Kod ovdašnjih medija generalno treba razlikovati privatne (takvo je i „Vreme“, pa mu ništa ne fali) i privatizovane – ovi potonji su neka sasvim druga pesma. Klasična privatna inicijativa, najzanimljivija u 2015, jeste i Radio Laguna, u vlasništvu istoimene izdavačke kuće, tj. Dejana Papića. Ono što Lagunu razlikuje od mora sterilnih prestoničkih džubok(a)sa jeste da se poslednjih meseci primetno formira kao neka vrsta zamene za B92, pretendujući na to upražnjeno mesto u etru, tj. onaj auditorijum koji je gašenjem kultne stanice ostao bez svog FM sidra; neki od najprepoznatljivijih glasova novijih faza B92 sada su na Laguni, tu je i slična muzika i neki odgovarajući ukupni zvučni ambijent. To je dobro i to je, štaviše, odlično, zaista. Pa ipak, nešto nedostaje da bi to uistinu bilo To. Šta? Bar dve stvari. Prvo, Laguna se pretežno ne odlepljuje od pogubnog koncepta kompjuterski generisanih „plejlista“ tako da stalno slušate uglavnom jedan te isti (ma koliko barem solidan) muzički izbor, u čemu se frustrirajuće oseća odsustvo pravog i živog uređivanja i stvarne volje i raspoloženja (pa i hirova, zašto da ne) živog čoveka, koji su uvek „topliji“ i bolji izbor za slušanje, čak i ako vam ne „legnu“ uvek. Drugo, čak presudnije: Laguna ima – po sebi nespornu – ambiciju da pre svega bude visoko slušana, ali loša nusposledica toga je da je sve tako ziheraški ispolirano, i da nema nikakvih jačih „iskoraka“ kakvi su obeležavali rani B92, a i na zrelom B92 su bili prisutni bar uveče i noću, ako su već prognani iz dnevnog programa.

I šta smo još imali, na polju „komercijale“? Rekao bih da sredstvima javnog prevoza (taksi, gradski i međugradski autobusi) i dalje suvereno vlada Radio S, a to znači da je baš taj radio i baš taj koncept (domaći pop i njegovi derivati, lagano ćeretanje ni o čemu, naporne reklame, hiperkratke vesti) ona „srednja vrednost“ za zemlju Srbiju, pa vi sad vidite šta ćete s tim podatkom. Tu je i niz stanica koje inferiorno pokušavaju da liče na Radio S, i ne zna se koja je beznačajnija i besmislenija.

OAZE ZDRAVOG RAZUMA: Na kraju, šta nam preostaje? Dakako – javni servis. Poznato je da sam, u oštroj opreci s drugim bradatim kolumnistom „Vremena“, bio i ostao tvrdi zagovornik plaćanja pretplate za javni radio-televizijski servis, ali sam uvek naglašavao kako bih bio srećan kad bi pare koje ja uplaćujem (a plaćao sam svih onih godina čak dve pretplate, u Beogradu i Novom Sadu) išle baš radiju, kao daleko boljem delu javnog servisa, bar onog u Beogradu. Radio Beograd to je i dalje, da ne čuje zlo: Prvi je program našao i održava solidno dobar balans između „državotvorne“ institucionalne pozicije i novinarske kreativnosti, umiveno i pametno igrajući rolu „radija za sve“, a Drugi i Treći program (koji rade u tajm-šeringu na istoj frekvenciji) su, bez ikakvog preterivanja, nacionalno kulturno dobro koje treba čuvati i štititi na svaki način. Nedavno je dugogodišnjeg, i na razne načine zaslužnog urednika Drugog programa Đorđa Malovrazića odmenio Radoman Kanjevac, a on će učiniti dobru stvar ako u odlično postavljenom konceptu radija kulture ne menja ništa fundamentalno, ali zato i te kako može da kreativno „fuguje“ programske rupe; prvi potez te vrste mu je odličan – angažovanje Žikice Simića, koji je ostao bez emisija na mučki ubijenim B92 i Studiju B.

Radio Novi Sad, vozeći kroz etar u rasponu od solidnog do odličnog (muzički i „kulturnjački“ program svakako su najbolje što nudi) je pregurao 2015, došlo je i do uredničke smene koja može biti, hm, nagoveštaj za budućnost, ali ključno iskušenje i radio i sestrinsku televiziju Vojvodine čeka na proleće, s verovatnim političkim promenama na severu. Danas je RTV u oba medija oaza kvaliteta, pristojnosti, kreativnosti i razuma, a ja baš zato strahujem za njega, jer su sve te osobine već same po sebi – eksplicitno antirežimske. Uzgred, Radio Novi Sad lansirao je i prinovu pomalo nespretno socrealističkog imena O (od „omladinski“) radio, koji se „čuje“ samo na internetu. Izazovan koncept pun mogućnosti, koji je od nedavno i medijsko utočište za čuvene novosadske jutarnje radio teroriste Daška i Mlađu, ali i nekovrsni eksperiment: na njegovoj sudbini ćemo videti može li radio ovde i sada da preživi i da se razvija bez FM frekvencije.

O perspektivama ovdašnjeg radija u 2016. – ni reči. Ponovo živimo u odviše zanimljivim vremenima, sa odviše živopisnim gospodarima, i svako je previđanje zaludna rabota. Umesto toga, radije ću podeliti s vama jednu svoju privatnu idiosinkraziju: dobijam psihosomatske tegobe od likova koji nonšalantno izjavljuju kako „slušaju radio samo u kolima“. Prijatelju, ako ti radio treba samo u kolima, onda ga, molim te, nemoj slušati ni u kolima – možete ti i radio jedan bez drugog sasvim dobro… Ja kola nemam, ali radio, moj radio, to crvenkasto svetlašce u noći, taj tihi, topli zvuk drugog čoveka – e, njega ne dam dušmanima. On je moje živo kulturno nasleđe, a znam da je i vaše, inače ne biste bili tu.