Na takmičenju u besedništvu koje se svake godine organizuje na Pravnom fakultetu, takmičari mogu da govore o svemu. Od pravila da su sve teme dozvoljene ponekad se, međutim, odstupi. Naročito ako nekom studentu padne na pamet da kritikuje fakultet i njegove profesore i studente
„Tražim pomilovanje, poštovane kolege. Amnestirajte me, preklinjem vas. Učinio sam stravičan zločin prema Pravnom fakultetu i Beogradskom univerzitetu. Počinio sam zločin i kajem se. Od vas, poštovane kolege, tražim samo milost. Milost za čoveka, ako sebe čovekom mogu nazvati dok gledam u vas ljude danas. Kajem se, poštovane kolege, i priznajem svoj zločin. Mislio sam. Da, uvažena publiko, usudio sam se da mislim. Bio sam svestan da činim zločin, i nisam se zaustavio.“ Kada je student četvrte godine Pravnog fakulteta Vladimir Milovanović ovim rečima započeo govor na preliminarnoj eliminaciji takmičenja u besedništvu, činilo se da će se, kao dobar govornik (sa desetkom iz retorike) bez većih problema naći među ovogodišnjim finalistima. Opredelivši se da održi govor na „slobodnu temu“, Milovanović je, međutim, nastavio: „… Sve je počelo onog dana kada sam kritički pristupio onome što sam naučio. Ne samo da sam to učinio već sam se drznuo i da to što čitam uporedim sa onim što već znam. Druge uvažene kolege upozorile su me da moram učiti napamet, da ne smem sumnjati. Nisam poslušao nikoga.“
Desilo se, dakle, da se u mnoštvu govora na preliminarnoj eliminaciji našao i jedan koji se nije bavio ni starogrčkim temama, ni varijacijama na temu antičkih govornika, ni pitanjem nacionalnog srpskog bića, ni problemom vere u Srba, već kritičkim osvrtom na situaciju na Pravnom fakultetu. Student Milovanović je u svom govoru poimence prozvao nekoliko profesora („Oprostite mi, profesorko… što sam vam rekao da u Krivičnom zakoniku postoji diskriminacija polova. Oprostite što sam vam se nasmejao kada ste mi odgovorili da je osnovna pretpostavka da su ljudi heteroseksualni“), podviknuo kolegama koje „izgovaraju napamet naučena slova iz knjige“, na kraju istakao da se „kaje“ zbog svog zločina i zatražio kaznu. Umesto aplauza, zvižduka ili bilo kakve slične reakcije, student Milovanović je obavešten samo o tome da nije prošao u zvanični, finalni, deo takmičenja. Ništa strašno, da isti taj student Milovanović nije otišao u kancelariju jednog člana žirija i upitao ga: „Da li vam ja ličim na idiota?“ Opet ništa strašno da mu je odgovoreno na to konkretno pitanje ili da mu je rečeno da u kancelariji člana žirija nema šta da traži.
To se, međutim, nije dogodilo. Odgovor koji je usledio pokazao je, naime, da besedništvo (makar na Pravnom fakultetu) podrazumeva političku korektnost, da besednici moraju da budu upućeni u „struje“ na fakultetu i da, ako ništa drugo, oni koji žele da se takmiče, imaju da pripaze šta pričaju. Šta je, dakle, bio odgovor? U kraćim crtama: 1) da je student Milovanović nesporno dobar besednik; 2) da je i upitani član žirija, kao mlad, isto tako burno reagovao, ali i 3) da na fakultetu postoje mnogi klanovi i mnogi zavidni ljudi; 4) da bi dotični član žirija zbog puštanja takvog govora mogao da izgubi posao i 5) da bi student Milovanović mogao da promeni temu, pošto ova nikako ne bi mogla da prođe. Kada je student Milovanović konstatovao da mu, zaključujući iz svega rečenog, preostaje jedino da promeni temu ili da čitavu stvar pokrene u medijima, odgovor je bio mnogo konkretniji: „Ja tako ne razgovaram. Jedan je tako pokušao pre dvadeset godina. Ja sam iz Toplice. Marš napolje!“
Propozicije takmičenja u besedništvu u suštini su veoma jednostavne i podrazumevaju jedino da se takmičari opredele da li će govoriti na slobodnu temu, na zadatu temu (koju dobijaju prilikom prijavljivanja na takmičenja) ili će im izbor biti improvizacija, kada temu dobijaju jedan sat pre nastupa. Prema rečima profesora dr Sime Avramovića, člana žirija (ali ne iz Toplice), prilikom izbora tema nema nikakvih ograničenja: „Kredo našeg takmičenja je upravo sloboda reči. I na ovogodišnjem takmičenju ima dva ili tri toliko provokativna govora da se mnogi sa njima neće složiti. Ali, naš cilj je da učimo publiku da dostojanstveno sasluša mišljenje koje ne deli. Jedne godine, u vreme kada su bile velike turbulencije na Beogradskom univerzitetu, nismo ni održali takmičenje, baš zato što nismo hteli da budemo cenzori“, kaže Avramović za „Vreme“. U čemu je onda bio problem sa studentom Milovanovićem? Zašto je član žirija, umesto da mu jednostavno kaže kako nije dobar govornik, objasnio da mu je tema nepodobna? Da li je posao profesora, između ostalog, da na vreme pouči studenta o cenzuri, ograničenjima slobodne reči i suprotstavljenim klanovima? Ili i među članovima žirija postoje klanovi?
O čemu god da je reč, činjenica je da je jednom takmičaru objašnjeno da je sadržaj njegovog govora problematičan, a da po propozicijama problematičnih sadržaja nema. Finalni deo takmičenja održan je 27. januara 2003, a onima koji su se opredelili za zadatu temu, tema je te večeri bila „Ubi me prejaka reč“. Srećom, prejaka reč ovog puta nikoga nije ubila. Na vreme je uklonjena iz konkurencije.
Takmičenje u besedništvu Pravni fakultet organizuje od 1957. godine. Posle prekida 1972. godine, tradicija je obnovljena 1993, da bi potom i ostali fakulteti u Srbiji počeli s organizovanjem sličnih događaja. Prema rečima profesora dr Sime Avramovića, do prekida 1972. došlo je u vreme perioda ustavnih amandmana. „Veći broj profesora tada se usprotivio amandmanima i promenama koje bi vodile u konfederalizaciju ustavnog sistema. Taj čin okvalifikovan je kao antidržavni i veliki broj profesora izbačen je s fakulteta, a Mihajlo Đurić osuđen na dve godine zbog slobode mišljenja. Vlast je tada verovatno shvatila da je slobodoumna studentska reč možda još opasnija, pa su ugasili takmičenje u besedništvu“, kaže Avramović za „Vreme“.
Studenti su posle Novog Sada, masovno odmarširali iz različitih univerzitetskih centara do Kragujevca, a sada je u planu novi protest i potencijalno novo pešačenje do Niša. O tome kuda vode protesti i treba li studenti da sami iznesu promene, čitajte u novom broju „Vremena”
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Prodaja delova Junajted grupe od državnog Telekoma stvara gotovo monopolistu na polju medijskog sadržaja. Kad se tome dodaju udari na male i nezavisne medije, pejzaž u kojem se građani Srbije informišu poprima još tamniju nijansu crne
Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
