Na narednih šest stranica slede priče o dvojici političara – Čedomiru Jovanoviću i Mlađanu Dinkiću. Dvojac "junoša" bio je trade mark nove srpske politike koja se ovih dana pretvara u staru priču – optužbe, kontraoptužbe, sumnjičenja, osporavanja... Čaršija se zabavlja idejom da vlast kvari ljude, a borba za vlast pogotovo
Marija Rašeta-Vukosavljević, ipak, nema šanse: svi oni dokazi, demantiji i demantiji demantija nisu uspeli da od novootkrivenih talenata ministarke saobraćaja stvore medijsko-političku temu koja bi mogla da ugrozi apsolutni hit vrelog leta 2003 – priču o Čedi.
Čedomir Jovanović, glavna mirođija u svim ključnim i osetljivim operacijama posle pada Slobodana Miloševića.
Čedomir Jovanović, povezan sa ovim, na platnom spisku kod onog.
Čedomir Jovanović, sa Vladimirom Popovićem Bebom, optužen za kreiranje medijskih hajki protiv političkih protivnika.
Čedomir Jovanović, na Mikonosu sa telohraniteljima i tetovažom iznad srca, ili malo levlje.
Čedomir Jovanović u basnoslovno skupoj kući surčinskog magnata Dragoljuba Markovića.
Čedomir Jovanović, nezvani gost G17 plus, okružen jednim, u svađi sa drugim novinarima.
Čedomir Jovanović, junak političkog nekrologa iz pera svog nekadašnjeg mentora: „Kao Čeda, umreće uskoro. Biće sahranjen nekoliko decenija docnije, kao Jovanović. Tako tipično za Bambija sa testosteronom.“
„Pouzdani izvori“ tvrde da je od premijera Zorana Živkovića u Vašingtonu traženo da se oslobodi Čede; premijer bi, ali zbog nečega ne sme.
„Starosedeoci“ Demokratske stranke čekaju da vide leđa momku koji nije upoznao regularni put uspinjanja uz stranačku hijerarhiju, kažu isti izvori.
Čedin telohranitelj pretukao skupštinsko obezbeđenje.
Dva potpredsednika i jedan ministar (ili obratno) tražili od premijera Čedinu smenu, u tajnosti, tvrdi „pouzdani izvor“.
Skoro dva dana potrebna su da se napisani tekst „prelomi“ i odštampan stigne pred čitaoce – to je dovoljno vremena za još neko otkriće o Čedi i njegovim dostignućima. Ali nedovoljno za pojavu ozbiljnog konkurenta koji bi mogao da zameni Jovanovićevo ime u optužbama na račun drugih članova establišmenta, sa ključnim argumentom: „Iza njega stoji Čeda Jovanović.“
Jedno je sigurno: ni Lav Geršman, ni Ljubiša Trgovčević ni konzilijumi stručnjaka tog profila nisu se, ranih devedesetih, pohvalili prognozom koja bi u tadašnjem mladom, dugokosom i upadljivo talentovanom novinaru beogradske rubrike „Borbe“, a potom i TV Politike, prepoznala današnjeg Čedu, samoovlašćenog za cepanje ostavke ministra policije i svakakve druge odluke od opšteg značaja.
Niko od vidovnjaka ništa slično nije zucnuo ni u jesen 1996, kada je, kao student dramaturgije, Čeda pozvao kolege i profesore da se pridruže tromesečnom protestu koji je do tada najozbiljnije uzdrmao poziciju Slobodana Miloševića (ali i srca mladih demonstrantkinja, koje su kreirale i uporno nosile bedž inspirisan pojavom, strašću i energijom mladića neobičnog pogleda – „Čedo, oženi me“).
Možda zato što je sva ona upornost i srčanost uložena u proteste, beskrajne šetnje, i svakovrsne Čedine izlaske „na crtu“ Miloševićevoj pretorijanskoj gardi, ipak, mogla da dâ i drugačiji rezultat, i da princa antimiloševićevskih protesta ne pretvori u kralja postmiloševićevskih afera?
Nije da su Čedu baš svi doživljavali kao romantičnog revolucinara, poželjnog zeta i, uopšte, totalnog pozitivca, ni onih groznih godina, kada je, nakon protesta 1996/97, sa celim Studentskim političkim klubom čiji je osnivač i predsednik bio, ušao u DS i ubrzo postao jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića. Nisu ga baš svi voleli ni kada je, u jesen 1999, tokom nedovoljno snažnih demonstracija Saveza za promene, kreirao zabranjivani bilten „Promene“ i nakon neuspešnog zvaničnog završetka protesta, sa grupicom istomišljenika, suprotno odluci stranke, „privatno“ nastavio da, iz večeri u veče, šetajući centrom Beograda, „čuva vatru“ borbe protiv Miloševićevog režima. Kontrolisani mediji, tih godina, u njemu su videli stranog plaćenika i narkomana (Vojislav Šešelj tvrdio je, recimo, da je „onaj Čeda Jovanović“, nakon tuče sa drugim studentima, zbog novca dobijenog za antirežimsku delatnost, dobio modrice oko očiju zbog kojih danima nije izlazio iz kuće). Razjareni policajci, dobivši nalog/odobrenje da, tokom brojnih protesta, krenu na masu, sa posebnim guštom uzvikivali su „hvataj Studenta!“. Bilo je i nevešto skrivane netrpeljivosti (ljubomore?) kod političkih istomišljenika, nimalo neuobičajene u svim slučajevima opravdanog ili neopravdanog iskakanja iz proseka.
Ima i danas onih koji veruju da narastajući animozitet prema Čedi nema bogzna kakve veze sa njegovim životnim i političkim nazorima i učincima: prema tim tumačenjima, svi oni svakodnevni ogromni naslovi u kojima je Jovanovićevo ime stavljeno u negativan kontekst, posledica su ocene DS-u konkurentske Demokratske stranke Srbije da je Čeda „najslabija karika u republičkoj vladi“, pa je, u borbi za političku prevlast, valja najviše i najraznovrsnije napadati.
Jovanovićevi protivnici tu su na muci kojim metodom da poređaju argumente za tezu da Čedi nije mesto u vladi, pa čak ni na slobodi: hronološki, tematski, kombinovano…
Prema srpskim kriterijumima, izrazito mladi potpredsednik Vlade (32 godine) od dolaska na vlast ponudio je, i jednima i drugima, zaista mnogo materijala za tumačenja i analize.
Demonstrirao je neobičnu zrelost, mudrost i eleganciju, kada je, nakon višesatnih pregovora sa Slobodanom Miloševićem i njegove predaje, izbegao iznošenje detalja o prelomnim satima u životu porodice koja je više od jedne decenije mrcvarila Srbiju.
Ni mudrosti, ni elegancije, međutim, nije bilo u njegovim reakcijama na neke druge događaje, kao što je brzopotezno crtanje pešačkog prelaza na mestu gde su ga, pred Skupštinom Srbije, kamere prethodno snimile da, prelazeći ulicu na neobeleženom mestu, pravi saobraćajni prekršaj. Još manje elegancije nego u slučaju „Čedine zebre“ moglo se, i uz najbolju volju, iščeprkati u nevešto objašnjenoj priči o džipu koji je odleteo u vazduh, povezavši, prvi put, Jovanovića sa nekim svetom i metodama s kojima ozbiljni i odgovorni političari obično nemaju nikakve veze (odakle tek svršenom studentu skupoceno vozilo, odnosno odakle mu prijatelji koji pozajmljuju takva vozila, i kakvu poruku je eksplodirana bomba trebalo da prenese?).
Ma kako opasna bila eksplozija u džipu, iz današnje perspektive, nakon svih optužbi iznetih na Čedin račun, ona ipak izgleda sasvim bezazleno.
Najpre ga je DSS optužio da je pomogao (jedno ranije) puštanje iz zatvora Dušana Spasojevića, jednog od vođa zemunskog kriminalnog klana i jednog od glavnih osumnjičenih za organizaciju atentata na premijera Zorana Đinđića. Te optužbe sa zadovoljstvom i saglasnošću dočekao je Nebojša Čović, vlasnik državne funkcije istog ranga kao i Jovanović (potpredsednik Vlade), ali je, nakon snažne kampanje koju je upriličio TV Pink, od cele priče odustao.
Priča o povezanosti Jovanovića sa predstavnicima zemunskog kriminalnog klana i o njegovim odlascima u zloglasnu Šilerovu ulicu dobila je nov zamajac serijskom pojavom zatvorskih čuvara i njihovih navoda o Jovanovićevim dolascima u tajne posete, na šta je Čeda uzvratio spektakularnim sedmočasovnim svedočenjem u Skupštini, hladno i mirno, na 30 stepeni Celzijusovih. Oslobođen čuvanja vojne i državne tajne, odbore za pravosuđe i bezbednost naveo je na zaključak da „nije (Jovanović) imao veze sa organizovanim kriminalom i nije bio deo zavere za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića, već prva meta“, iako je ispričao puno neobičnih stvari: da jeste odlazio u „tvrđavu u Šilerovoj“, ali samo zato što je, u vreme pobune „crvenih beretki“ 2001, tražio Milorada Lukovića Legiju, tada komandanta JSO-a, danas prvooptuženog za organizaciju atentata na Đinđića. U Šilerovoj, tvrdi, tom prilikom nije zatekao Legiju, već Spasojevića. A u zatvorsku posetu, drugom prilikom, nije vodio Spasojevićevu ženu i decu, već Legijinu… I sve u tom stilu i s jednim ciljem: da optužbe na svoj račun predstavi kao isključivo političke i preusmeri na DSS. („Zbog interesa istrage neću navesti imena vaših funkcionera (DSS) koji su intenzivno posećivali Šilerovu i sastajali se sa Spasojevićem i Legijom. Poslednji takav susret bio je tokom marta ove godine.“)
Za razliku od članova skupštinskih odbora, dobar deo javnosti nije prihvatio Jovanovićevo objašnjenje i tvrdnju da je potpredsednik Vlade zadužen za međunarodne integracije samo politička žrtva „antihaškog lobija“ i ostalih protivnika reformi. U usmenim predanjima, a sve češće i u štampi, pojavljuju se priče u kojima je Čeda glavni junak, a pominje se nelegalni biznis i nekoliko, uvek istih, „kontroverznih biznismena“. Novopečeni suprug, vlasnik diplome Akademije dramskih umetnosti (Odsek za filmski i TV scenario i dramaturgiju) i postdiplomac na Odseku za filmologiju morao bi zaista mnogo da se potrudi da te priče preokrene u svoju korist. Ako kao oruđe u tom poduhvatu ne iskoristi već jednom ubijenog Zorana Đinđića, Jovanović bi mogao povratiti i bar malo nekadašnje elegancije – u čemu ga „antihaški lobi“ i ostali protivnici reformi ne mogu sprečiti.
…Čeda Jovanović je danima kasnije saznao da je postojao plan u kojem su Svilanović i Ilić mrtvi. Te noći je znao tek da su svi oni, lideri DOS-a, meta. I da mete treba skloniti. I zato je sebi govorio: „Moraš da završiš posao, Čedomire. Ne smeš da dozvoliš da te maznu.“
I drugi su mislili o njemu. U jedan sat u DS je došao čovek sa četvoricom ljudi.
„Tvoji ljudi“, rekao mu je, „naoružani, sa službenim legitimacijama. Gde ti, tu i oni.“
Opkoljen pratnjom, sa velikom torbom u kojoj su dva satelitska telefona, Čeda kreće iz sedišta DS-a. Negde gde će biti na sigurnom. Negde gde ga neće tek tako maznuti.
„U najsiromašnijoj zemlji u Evropi, ja sam odlučio da u dan D krenem iz Hajata“, kaže Jovanović.
Hajat je pun stranih novinara, osvetljen, ima tuš, televizor… Na televiziji Čeda gleda snimak iz „Kolubare“. Adrenalinski šok. Ceo dan pokušavaće da te ljude, uprljane, izmučene, u plavim kombinezonima, dovede u Beograd. „Da mi je samo sto takvih“, bio je siguran, „svaki kordon bih probio i probudio bih Miloševića“.
***
Vođa nekadašnjeg studentskog protesta drhti ko miš, hladno mu je, priča sam sa sobom.
„Okupaj se, Čedomire,… vrela voda ti treba…“
„Ne, ne u kadu… nisi ti peder… ti si legionar… borac… pod tuš, pod tuš!“
Pljusnuo ga je ledeni mlaz. U Hajatu, u noći između 4. i 5. oktobra, nije bilo tople vode. Čeda je izleteo iz kupatila.
Do jutra se tresao. Nije mu pomogao ni gutljaj viskija iz hotelskog sobnog frižidera. Bio mu je to prvi viski posle šest-sedam meseci i bio mu je odvratan.
(odlomak iz knjige Peti oktobar, dvadestet četiri sata prevrata)
Incident u Vladi Srbije samo je još jedan prilog izveštaju Koraćeve komisije i precizno ilustruje zapuštene standarde u sistemu obezbeđenja zaštićenih lica
Prošle nedelje došlo je do nesporazuma između dva ovlašćena službena lica: Boris Janošević, dežurni policajac na portirnici Vlade Srbije u Nemanjinoj 11, upozorio je Radeta Veljkovića, radnika ličnog obezbeđenja potpredsednika Vlade Čedomira Jovanovića, da ne može da unese oružje u zgradu tj. da treba da ga deponuje na portirnici kao i svi drugi. Izgleda da se Veljkoviću ideja nije dopala ili da se osetio uvređenim; odbio je da ostavi oružje, Janošević je izašao iz portirnice da ga uveri i tako, reč po reč, došlo je do sukoba: Veljković je glavom udario kolegu Janoševića koji je pao i pritom razbio staklo na portirnici. Završio je u Urgentnom centru gde su konstatovane lakše telesne povrede, a Veljković je posle udarca ušao naoružan u zgradu. Ekipa GSUP-a Beograd izvršila je uviđaj, ali, kako kažu svedoci, Veljković je odbio da razgovara s njima, jer on ima svoje šefove s kojima razgovara.
Dešava se i u policiji da kolega udari kolegu; to je teži disciplinski prekršaj i slede trenutna suspenzija i disciplinski postupak. Veljković je, međutim, bio suspendovan tek tri dana kasnije, čini nam se i zato što se u javnosti proširila priča o incidentu. Pojačano interesovanje javnosti za taj slučaj bilo je prirodno: izveštaj Komisije Vlade Srbije za ispitivanje propusta u sistemu obezbeđenja premijera Đinđića bio je upravo objavljen nekoliko dana ranije. U tom izveštaju ukazuje se na tri segmenta sistema za koje je tuča u portirnici lepa ilustracija: na nedostatak redovne komunikacije između obezbeđenja funkcionera i ostatka policije; na lošu organizaciju sistema obezbeđenja; i na netrpeljivost između telohranitelja dovedenih po izboru funkcionera i ostatka policajaca s kojima bi trebalo da sarađuju.
„Komisija je… utvrdila da je postojalo nepoverenje i čak netrpeljivost između neposrednog obezbeđenja dr Zorana Đinđića i drugih delova sistema njegovog obezbeđenja“, kaže se u izveštaju. „Razlozi za to su očigledni: jedan broj lica u poslove obezbeđenja uključen je na osnovu njihove veze sa političkim snagama koje su se u prethodnom periodu borile protiv režima, a sada su na vlasti, s jedne strane; i onih struktura koje su u prethodnom periodu bile nosioci obezbeđenja, s druge strane. Neposredno obezbeđenje dr Zorana Đinđića izabrano je na osnovu poverenja koje je u njih imao i to je dovodilo do njihovog osećanja da su oni daleko važniji od svih drugih delova sistema obezbeđenja.“
Ta pojava poznata je od ranije kao „pretorijanski sindrom“, po nazivu neposrednog obezbeđenja rimskih careva. Ti privilegovani legionari na kraju su se obezobrazili toliko da su počeli da postavljaju careve iz svojih redova. Reč je o trećoj (neki misle petoj) najstarijoj profesiji na svetu; to znači i da je vekovno iskustvo uspostavilo veoma precizne standarde. U te standarde spadaju i diskretnost, kolegijalnost i smisao za saradnju i timski rad. Iskustvo takođe uči da elitizam, pogotovo elitizam amatera, ne doprinosi sigurnosti zaštićene osobe, kao i da preterana familijarnost sa obezbeđenjem ne spada u pametno ponašanje zaštićene osobe.
Za Veljkovića kolege kažu da je i ranije bio sklon aroganciji. Procena ugroženosti Čedomira Jovanovića stvar je nadležnih organa, ali u tu procenu, kao što vidimo iz izveštaja Koraćeve komisije, trebalo bi da spadaju osobine pripadnika neposrednog obezbeđenja. Na primer, lični vozač Zorana Đinđića, kažu kolege, nije voleo da ispred njega ide vozilo pratnje sa sirenom i plavim svetlom; u razgovoru sa Komisijom izjavio je da je to bio izbor pokojnog premijera. Bilo kako bilo, da je procedura poštovana i da je takvo vozilo išlo ispred kolone 21. februara, opasnost od pokušaja atentata kod hale Limes bila bi znatno smanjena. Pravila profesije takođe zahtevaju da lica koja prolaze kroz krivičnu evidenciju ne mogu da rade u obezbeđenju ličnosti; Komisija je konstatovala da je najmanje deset takvih lica bilo angažovano na tim poslovima, a po stranačkim linijama. Tu već dolazimo na opasnu kombinaciju: sumnjiva prošlost–privilegije–arogancija. Opasnost od takve kombinacije manja je za obično građanstvo, ali je zato velika za funkcionera koga takvi ljudi treba da štite. Apsolutna lojalnost najvažnija je crta dobrog telohranitelja; ta vrlina, međutim, zahvaljujući ljudskoj prirodi, teško je spojiva sa sumnjivom prošlošću, privilegijama i arogancijom.
Zato bi možda bilo mudro te poslove prepustiti profesionalcima, pa makar bili i iz starog režima. Uostalom, u starom režimu ovakve stvari nisu se događale.
Miloš Vasić
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
