Tajna zapečaćene kutije

Otkriće decenijama nepoznate arhivske građe o političkom i kulturnom životu Srbije XIX i XX veka, i to gde nego u samom depou Arhiva Srbije, ne samo što je snažno odjeknulo u javnosti i ne samo što je nebriga o voljenoj istoriji zabolela ionako preosetljivo nacionalno telo, nego su ta pod naslagama prašine tek pronađena dokumenta među kojima su ona koja su starija od Prvog svetskog rata, i od Miloša i Karađorđa, otvorila i niz drugih pitanja. Najčešće, o odgovornosti i o tome kako je uopšte moguće da arhivska dokumentacija godinama leži nesređena i nepoznata, te da li je namerno sakrivana jer možda upućuje na neku drugačiju istoriju, koliko zapravo ima novih dokumenata, da li će oni stvarno izmeniti udžbenike istorije, i šta država ima da kaže o svemu tome? Međutim, konačni odgovori tek čekaju na svoje vreme. Arhiv Srbije će pred javnost ponovo izaći onda kada komisija, koju je direktor Arhiva formirao povodom ovog slučaja, u potpunosti bude završila posao i kada se odgovori na sva ili većinu pitanja budu znali. Dakle, tokom narednih nedelja.

POD „RAZNO„: Vratimo li se pak koju nedelju unazad, naći ćemo se u avgustu, jedinom mesecu kada se čitaonica Arhiva Srbije zatvara za rad s istraživačima i kada se otvaraju vrata depoa kako bi se ostvario uvid u arhivsku građu i pravile evidencije. Direktor Arhiva dr Miroslav Perišić, koji je na tu dužnost postavljen prošle godine, za „Vreme“ objašnjava kako je iskoristio ovu prvu priliku i formirao komisiju koja će ući u depo i uraditi posao. „Ne sluteći na šta će se naići hteo sam da vidim šta sve ima od nesređenih fondova i da u narednom periodu odredimo kom fondu treba dati prednost u procesu obrade.“ I onda se dogodilo da je komisija pronašla pakete zapečaćene voskom bečkog arhiva, s arhivskom građom koja je u procesu restitucije primljena krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina od Austrije. Takođe, na raznim mestima u depou pronađene su i kutije s oznakama „razno“, „za škartiranje“, „prazno“, u kojima su se nalazili pojedini dokumenti bez signature, a time i nedostupni istraživačima u čitaonici.

To otkriće je celu priču vratilo na početak. Kako bi se utvrdilo šta tačno ima u depou, sada prvo treba pronaći spisak dokumenata koji su pristigli iz Beča tokom restitucije, koji će pokazati da li se u zapečaćenim paketima nalazi celokupna građa i da li su dokumenta nađena u kutijama u stvari dokumenta iz restitucije ili ne. „Sada je naš zadatak da istražimo istorijat rada Komisije za restituciju koju je država formirala polovinom sedamdesetih i koja je radila i tokom osamdesetih. Reč je o državnoj komisiji koja je išla u Beč i tamo popisala dokumenta koja su odneta iz Srbije, kako bi država mogla da potražuje od Austrije da se ta dokumenta vrate“, kaže direktor Arhiva Srbije. Za te potrebe i komisija Arhiva je proširena i ubrzano radi na procesu utvrđivanja šta u depou zaista postoji a da spada u korpus arhivske građe o kojoj je javnost obaveštena. „Ono što smo pronašli nije konačan spisak. Biće još iznenađenja. Mogu da kažem da najveći deo te građe nema signaturu, što znači da nije bio razvrstan u fondove, a što opet znači da regularnim putem preko čitaonice i reversa nije mogao biti dostupan istraživačima u periodu od najmanje onoliko godina koliko se nalazi u Arhivu Srbije. Ta dokumenta su značajna za istraživače i za srpsku naučnu istoriografiju.“

Takođe, postoji mogućnost da za neke pojedinačne dokumente nađene po raznim kutijama postoje prepisi i za sada se zna da se jedan takav nalazi u Arhivu SANU-a. „To je u redu, te stvari su ponekad uobičajene“, kaže za „Vreme“ istoričar Perišić, „postoji prepis, ali mi smo sada pronašli nešto što upućuje na original.“ To samo znači da je jedan broj dokumenata kao prepis bio dostupan istoričarima. Za građu koja je neotpakovana, u zapečaćenim kutijama, dr Perišić smatra da ne postoji mogućnost da je poznata osim možda nekom istoričaru od pre Prvog svetskog rata ili istoričaru koji je imao mogućnost da istražuje u Beču a da su mu Austrijanci dali na uvid takav dokument. Takođe, među arhivskom građom pronađeno je i dosta mikrofilmova, ali zbog obima posla još se ne zna šta se na njima nalazi i u kakvom su stanju.

OČI JAVNOSTI: Podstaknuti ovim paradoksalnim „otkrićem“ Arhiva Srbije, u javnosti zajedno rastu i radoznalost i očekivanja. Često se mogu čuti nagađanja da će se novootkrivenim dokumentima rešiti stare istorijske dileme i tajne Srbije te da će se udžbenici istorije ubuduće drugačije pisati. Svi iznose svoja očekivanja, pa bi jedni da konačno saznaju ko je ubio kneza Mihaila ili par Obrenović, drugi bi da dođu do dokumentacije koja će pokazati ko je bio bolji, Karađorđevići ili Obrenovići, treći žele da se pronađe potvrda o tome da svetska zavera protiv Srba traje celih 150 godina, a svima njima na kraju se pridružio i novinski naslov „tajni spisi ruše Broza“.

Laički je očekivati da će neki od ovih dokumenata preokrenuti našu predstavu o istoriji, poručuje direktor Arhiva. Zbog toga što se istorijsko znanje gradi na osnovu dugogodišnjih istraživanja, na osnovu znanja nekoliko generacija istoričara, ono se stalno dopunjuje, proverava i rezultat je ogromnog broja činjenica do kojih istraživači dolaze. Udžbenici takođe neće biti menjani, jer bi do promena prvo moralo da dođe u nauci, prvo ona mora da vrednuje, da dâ tumačenje, pa tek onda izmene ulaze u udžbenik. „Cela ova stvar je zbog nepoznavanja nauke i toga kako ona uopšte dolazi do saznanja dobila neki tok gde sada svako projektuje svoje želje“, kaže Perišić. Na primer, pronađena su dokumenta o žrtvama iz Prvog svetskog rata, spiskovi pripadnika srpske vojske koji su bili ubijeni ili su umrli van granica svoje zemlje. Od tih spiskova grobalja i žrtava svako ponešto očekuje: neko da pronađe svog dedu, ali neko bi želeo da se sada razreše sve istoriografske praznine i beline koje generacije istoričara nisu uspele da reše.

Pored toga, pogled javnosti usmeren je i ka pronalaženju krivca i odgovoru na situaciju koja ne prestaje da začuđava: kako je moguće da arhivska građa stoji neotpakovana i istoričarima nepoznata čitave tri decenije? Pojedinačna odgovornost postoji ili je postojala, jer govorimo o vremenu od oko najmanje tri decenije unazad, kaže sadašnji direktor Arhiva Srbije. Promenilo se nekoliko država, nekoliko politika, mnogo ministara, o upravnicima Arhiva da i ne govorimo. „Međutim, u tom kontekstu ne možemo govoriti o današnjem Arhivu, jer je on smogao snage da sve to pronađe, da saopšti javnosti šta je pronašao, a to je rezultat jednogodišnjeg napora ljudi koji sada rade u arhivu, stručnog tima koji nastoji da ovu ustanovu uredi kako bi obavljala ulogu zbog koje i postoji.“

U krajnjem, da, između ostalog reč je i o nemaru pojedinih arhivista, ali potpuna istina o odgovornosti ne bi smela da se svede i usmeri samo ka ovoj ustanovi i svim arhivistima. Uostalom, nemar je i države, jer arhivisti rade u uslovima koje država obezbeđuje. Na primer, u laboratoriji za konzervaciju i čuvanje arhivske dokumentacije koja se nalazi u tri male podrumske, vlažne prostorije, sa zastarelom opremom i malim brojem stručnjaka. Odgovornost je u ovom slučaju višestrana, prema mišljenju Miroslava Perišića, ona se ne tiče samo arhivista, nego i države i same struke.

POLITIČKA VOLJA: Takođe, pogrešno je smatrati da je dokument koji se nalazi u Arhivu Srbije samo kulturna baština. Pojedini dokumenti mogli bi biti u funkciji same državne politike i država mora čuvati sve međunarodne ugovore koje je sklapala kroz istoriju. Da ne govorimo o tome da i građani na osnovu dokumenata iz arhiva ostvaruju svoja zakonska prava kao što je, na primer, povraćaj imovine ili rehabilitacija.

Kada je reč o nedavno pronađenoj arhivskoj građi, pojavile su se i sumnje u nečiju, odnosno političku nameru da se ta dokumentacija nikad ne otkrije. Za sada postoje samo naznake da je neko namerno sklanjao određenu arhivsku građu, uklanjao njene tragove i pakovao u kutije za bacanje.

Miroslav Perišić: Teško nasleđe i ohrabrenje

„U ovom trenutku bila bi špekulacija da razmišljam o tome da li je tu igrala ulogu i politika. Enigma kako je nešto ovako uopšte moguće biće možda razrešena u odgovoru na pitanje u kakvom stanju se nalazi veliki deo arhivskog blaga širom Srbije. Da bismo to znali moramo prvo da ostvarimo uvid u to stanje i to smatram odgovornim odnosom prema nama samima, našoj prošlosti, struci i državi u kojoj živimo. Sada nam predstoji veliki posao: od preciznog popisa pronađene dokumentacije, preko proučavanja njenog sadržaja, pa sve do nalaženja uzroka dugogodišnjeg tavorenja i propadanja arhivske građe.

U svakom slučaju, reč je o suočavanju sa teškim nasleđem, koje je bilo neophodno. Prelomni događaji u Arhivu Srbije, s jedne strane, na svetlost dana izneli su dragocenu građu za koju nismo ni znali šta sve sadrži, a s druge strane, ukazali na problematično stanje ne samo Arhiva Srbije već i drugih arhiva u Srbiji. Oni se bez podrške države ne mogu unaprediti. Sada je najvažnije da i struka i država i istoričari razmišljaju o tome kako da nam ustanove koje su čuvari našeg pamćenja budu ubrzano dovedene u stanje kojeg se nećemo stideti. Na kraju, ma koliko bilo neprijatno, našu javnost treba da ohrabri činjenica što se današnji Arhiv Srbije poneo odgovorno i smogao snage da o svemu javno progovori. To je način da ne živimo u prividu i u ulepšanim predstavama o samima sebi a istovremeno i put ka povratku ugleda ove tako značajne ustanove.“