Tajna Karlinog osmeha

U stalnoj rubrici koja se već godinama bavi registrovanjem širine osmeha (ako ga bude) i raspoloženja Karle del Ponte u trenutku kada posle obavljenih razgovora sa ovdašnjim političarima glavna haška tužiteljica odlazi iz Beograda, prošlog ponedeljka mogla je biti upisana ocena – natprosečno. Gospođa del Ponte je ovog puta pre polaska na aerodrom izjavila da je „veliki optimista u pogledu saradnje SCG sa Tribunalom“ (što je do sada retko izjavljivala), Beogradu kome su svi rokovi oko Haga prošli još juče dala je nova dva meseca da uhapsi i izruči haške optuženike (rok je, zapravo, 23. novembar, kada se Karla del Ponte obraća Savetu bezbednosti UN-a), a kamere su registrovale i da se glavna haška tužiteljica kojoj je mrgodnost (pogotovo dok boravi u Beogradu) gotovo zaštitni znak, neuobičajeno često osmehivala.

Njenu posetu pratile su i natprosečne mere bezbednosti – dok je putovala onih nekoliko stotina metara od Tadićevog do Koštuničinog kabineta, ulice u centru grada bile su ispražnjene i u njenoj pratnji bilo je čak deset automobila (plus ambulantna kola). Neki od zaposlenih u ovim kabinetima tvrde da su se tog jutra, uprkos propusnicama koje poseduju, jedva probili da svog radnog mesta. Ove natprosečne mere bezbednosti inače pre postaju neka vrsta beogradskog bezbednosnog standarda u vreme važnih poseta, nego što imaju veze sa pričom koju je prošlog ponedeljka lansirala jedna „natprosečno obaveštena novina“, tvrdeći da je dva dana ranije, nedaleko od Hotela Hajat, kraj puta kojim je trebalo nekoliko sati kasnije da prođe Karla del Ponte, navodno pronađen automobil pun eksploziva. Već sutradan, „neimenovani izvor“ ovog lista iz policije je zaćutao i nije ponovio ovu senzacionalnu priču, neodoljivo sličnu scenariju po kome je svojevremeno zaista pokušan atentat na bivšeg makedonskog predsednika Kiru Gligorova.

POLEĐINA ZADOVOljSTVA: Glavna haška tužiteljica čula je ovoga puta od svojih beogradskih sagovornika (Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Svetozar Marović, Vuk Drašković, Rasim Ljajić) sve ono što je čula i mnogo puta do sada – da je ovde svima jasno kako saradnja sa Hagom mora krenuti s mrtve tačke, da će nekih konkretnih koraka svakako biti, da se trudimo, da bismo silno želeli da uklonimo tu veliku prepreku (stenu) sa našeg puta ka Evropi, da generala Mladića tražimo uz pomoć američkih i britanskih posmatrača, da smo svesni svojih međunarodnih obaveza, ali i očuvanja naših državnih interesa i stabilnosti zemlje… Već sutradan po njenom odlasku nagovešten je i redosled poteza za nekoliko narednih nedelja: i dalje jurimo generala Ratka Mladića, a ako ga nema, pritiskamo četvoricu (zapravo trojicu dostupnih) generala da se dobrovoljno predaju, ako i to ne ide, moraćemo da ih hapsimo i šaljemo u Hag, a neka procedura oko toga je već počela i teško se može zaustaviti. Možda usput negde pronađemo i odbeglog Gorana Hadžića. U stvari, sve se i dalje vrti oko Mladića. Ukoliko se nešto ne uradi u tih nekoliko narednih nedelja, teško da će nove prilike uskoro biti i teško da će u godini u kojoj je knjiga saradnje sa Hagom trebalo da bude definitivno zaklopljena biti urađeno išta što iole smanjuje taj haški pritisak. U februaru ili martu 2005. slede novi parlamentarni izbori, i kada počne nova predizborna kampanja svi političari će ponovo pažljivo zagledati u rezultate istraživanja javnog mnjenja koja uvek iznova pokazuju da je Haški sud ovde prilično nepopularna institucija. Izuzetak je, izgleda, jedino Vuk Drašković koji uporno zagovara što hitnije ispunjenje svih haških obaveza (Karla del Ponte ga je upravo pohvalila kao svog najiskrenijeg beogradskog saveznika), ma koliko to politički moglo da košta. Ove godine Drašković nije otišao na tradicionalni skup na Ravnoj gori, ali su ga pristalice koje su ga tamo priželjkivale čekale sa razapetim transparentima na kojima se prkosilo Hagu i branila braća Ratko i Radovan. Sudeći po tim transparentima, oni sa Ravne gore ili ne slušaju previše haški deo Vukove priče, ili pak on ne želi da se udvara potencijalnim glasačima.

Ako je gospođa Del Ponte i ovog puta u Beogradu čula uglavnom isto ono što su joj političari govorili i mnogo puta ranije i ako su, kao što jesu, svi rokovi prošli još juče, otkuda najednom kod nje onaj silni optimizam pre povratka u Hag? Ne stoji li iza tih izjava, ipak, neuporedivo manje osnova za optimizam nego što bi se dalo naslutiti iz Karlinih osmeha? Nije li joj možda neko savetovao da sa Beogradom ovog puta proba i nešto drugačije, na primer taktiku – i dalje vas vučem za kosu, ali se pri tom smeškam, a smeškajte se i vi ako vam je do toga? Razlozi dobrog raspoloženja glavne haške tužiteljice mogli bi se pre svega potražiti u onome što je nekoliko dana uoči njene posete Beogradu donela američka diplomatska prethodnica Grosman–Prosper. A doneli su nagoveštaj da bi, u slučaju da Beograd ne ispuni svoje obaveze prema Hagu do kraja godine, Tribunalu bio produžen rok trajanja, što znači da bi i posao podizanja optužnica (ima ih još sedam-osam) bio produžen i posle kraja decembra 2004, dok bi možda i sam Sud nastavio da radi i posle 2008. godine za kada je najavljeno njegovo gašenje. Upravo tako nešto je vest koju mnogi u Tribunalu silno žele da čuju i od koje se domaćim političarima, i bez onog čupanja, diže kosa na glavi.

JOŠ DESETAK IMENA: Na onih sedam-osam preostalih optužnica koje bi trebalo da pokriju čitavu bivšu SFRJ ostalo je izgleda još desetak imena onih koji će biti optuženi u Hagu do kraja ove godine. Prema nekim ranijim najavama, gospođa Del Ponte čuva samo još jednu novu optužnicu za Beograd. Kao mogući kandidati za Ševeningen odavno se pominju generali Momčilo Perišić i Blagoje Adžić. Upućeni tvrde da bi posebno general Perišić imao razloga da se nada kako bi njegov nekadašnji klasni drug i saborac Ratko Mladić mogao pasti u nekoj poteri. Haška sudbina generala Perišića, koji je tamo izgleda ponovo traženiji kao optuženi nego kao potencijalni svedok (zimus je dugo boravio u Hagu kada se iščekivalo njegovo svedočenje u slučaju koji se vodi protiv Slobodana Miloševića), mogla bi u nekim kombinacijama takođe da zavisi od uspešnosti potrage za Ratkom Mladićem. Usred rata Mladić mu je jednom pomogao da izađe iz Zadra, mogao bi i ovog puta ako su mu bar malo utrnuli hajdučki refleksi i ako ga se dočepaju na nekoj pokazanoj vežbi.

Neubičajeni optimizam Karle del Ponte teško bi bilo povezati i sa činjencom da je neposredno pred njen dolazak Nacionalni savet za saradnju sa Hagom završio gotovo sav posao oko skidanja obaveze čuvanja državnih i ostalih tajni sa potencijalnih haških svedoka. Predsednik ovog saveta Rasim Ljajić, koji i sam priznaje da su razgovori sa gospođom Del Ponte ovog puta proticali bez uobičajenih pretnji i oštre retorike, tvrdi da je posao skidanja obaveze čuvanja tajni gotovo završen i da je ostalo još samo nekoliko potencijalnih svedoka koji čekaju na takvo odobrenje. Gotovo da je manje svedoka kojima je potrebno skinuti obavezu čuvanja raznih tajni nego onih koje Haški sud traži kao optužene.

OBEĆANjE – RADOVANjE: Posle mnogo vremena Karla del Ponte se u Beogradu ponovo srela i sa Vojislavom Koštunicom i sasvim je moguće da i u tom susretu leži razlog za njeno zadovoljstvo. Bio je to drugi susret srpskog premijera i glavne haške tužiteljice. Prvi put sreli su se u januaru 2001. i razgovarali svega desetak minuta. Koštunica je tada kao predsednik SRJ insistirao na utvrđivanju zakonskih okvira za saradnju sa Hagom, a gospođa Del Ponte je odgovorila da nema vremena da čeka njegove zakone. Tada je ljutito napustila razgovore i njegov kabinet (u koji je i ušla ljutito zbog izjave da mu je „Hag deveta rupa na svirali“) i nikada kasnije prilikom čestih poseta Beogradu Karle del Ponte do njihovog novog susreta nije došlo. Jedno drugo su prosto izbrisali sa spiska poželjnih sagovornika. Oboje su kasnije isterali svoje – tužiteljica je dobila Miloševića i bez onih Koštuničinih zakonskih preduslova, a i on je uspeo da izgura donošenje Zakona o saradnji sa Hagom. Kada je Koštunica napustio funkciju predsednika SRJ, gospođa Del Ponte je prilično trijumfalno poručila da će general Ratko Mladić sasvim sigurno do kraja 2003. stići u Hag. U mnogim intervjuima je tvrdila da je Mladić izgubio glavnog zaštitnika jer Koštunica više nije u prilici da ga štiti u svojstvu komandanta Vojske Jugoslavije.

Drugi susret haške tužiteljice i Vojislava Koštunice prošlog ponedeljka potrajao je više od sat vremena i okončan je njenom izjavom da je premijer dao obećanje i preuzeo obavezu da sarađuje sa Tribunalom, uz podsećanje da se od njegove vlade na tom poslu najviše i očekuje. Čak i da ne veruje sasvim u iskrenost premijerovih obećanja, gospođa Del Ponte je od svih ostalih beogradskih sagovornika dobila mnogo više od običnih obećanja – predsednik državne zajednice Svetozar Marović izjavio je pred njom da je spreman i da se povuče sa funkcije ukoliko ponovo izostane saradnja sa Hagom. I ostali njeni sagovornici poručivali su nešto slično, nagoveštavajući indirektno da bi Koštunica, ukoliko ne ispuni data obećanja, na domaćem terenu mogao da ostane potpuno sam ako se bude opirao saradnji sa Hagom koja podrazumeva i izručenje optuženih. Na taj način sav teret odgovornosti za status države koja nema nikakvog respekta za preuzete obaveze pao bi isključivo na premijera i možda je upravo ta moguća „izolovanost“ Koštunice (na jednoj strani su svi ostali kao njeni saveznici, iako sede u njegovoj vladi, na drugoj on ako ne želi da sarađuje i da im se pridruži oko Haga), razlog što je gospođa Del Ponte iz Beograda otišla onako zadovoljna i bez nekog na prvi pogled prepoznatljivog razloga.

A na prvi pogled zaista izgleda da se oko Haga, kao i oko mnogo čega drugog, ponovo utrošila ogromna energija da bi se stajalo na nuli. Generala Mladića nastavljaju da traže, generala Sretena Lukića da hvale jer ne želi da država bude njegov talac i jer je dobrovoljno otišao da podigne svoju hašku optužnicu. U međuvremenu, stiglo se i dotle da neki pravni eksperti javno poručuju ostalim generalima preko TV ekrana da se predaju i odu u Hag ako misle da su nevini, ili se jednostavno ubiju ako posumnjaju u sopstvenu nevinost.