Tajkuni, teror i provizije

Ili će onaj ko je uzeo pare da ide u zatvor, ili će onaj ko je to objavio da odgovara, zapretio je u utorak Mlađan Dinkić, ministar finansija i glavni junak najnovije prozivke tabloida „Kurir“, specijalizovanog za lansiranje političko-finansijskih afera u Srbiji i jednog od glavnih pomagača stranaka aktuelnog režima u vreme forsiranja afera koje su srušile prethodnu vlast.

„Ćao, Mlađane. Ćao, nema više“, poručio je, s druge strane, ministru za koga tvrdi da „broji svoje poslednje dane“, „Kurirov“ kolumnista Dragan Vučićević.

Za razliku od brojnih prethodnih situacija kada su mediji objavljivali sve i svašta, kako o vladajućim strankama tako i o njenim oponentima, osim prozvanog političara, pisanje „Kurira“ o navodnim korupcionaškim aferama vrha G17 plus ovoga puta izazavalo je i brzopoteznu reakciju nadležnih institucija. Paradoksalno, međutim, u aferi koja je još za stepenik spustila granicu pristojnosti u ionako zablaćenoj zemlji, sve zainteresovane strane uspele su, u iščekivanju raspleta koji bi nedvosmisleno dokazao ko je u pravu (ako ga, za promenu, bude), da izvuku poneku korist.

Vladajuća stranka koja ozbiljno pati od pada rejtinga, G17 plus, dobila je priliku da govori o svojim naporima na uvođenju finansijskog reda u postmiloševićevskoj Srbiji i ponovi optužbe na račun neimenovanih „tajkuna“ koji pokušavaju da sruše vladu i tako zaštite svoje interese i pobegnu od ruke pravde (i to baš u trenutku kada je u Beogradu održavan međunarodni skup bankara, sa koga je upućena pozitivna ocena o stanju u zemlji).

Osim što je reakcija prozvanih dala na značaju njegovom pisanju, „Kuriru“ se iznenada posrećio argument za tvrdnju da nije policijsko glasilo (demantovali ga i BIA i MUP), a njegovom vlasniku (i vlasniku „Glasa javnosti“) Radisavu Rodiću ukazala se šansa da dramatičnom ocenom o „državnom teroru prema medijima“ opravda neizmirivanje obaveza prema državi, ali i zaposlenima u sopstvenoj firmi, na ime doprinosa za penziono osiguranje za poslednje tri-četiri godine.

„Neimenovanim tajkunima“, ali i ostalim protivnicima G17 plus svakako je godilo objavljivanje gomile teških optužbi na račun ambicioznog ministra, a oni građani koji više nikom ne veruju, uprkos tvrdnjama obeju strana u sporu da samo rade svoj posao, mogli su da nađu razlog za uverenje da ovde, zapravo, niko ne radi svoj posao.

SLOŽNE SLUŽBE: Sve je počelo u petak 20. maja, kada je, pod obeležjem „Top secret“, „Kurir“ objavio materijal pod nazivom „Informacija o bezbednosno interesantnim aktivnostima i kontaktima guvernera NBJ-a Mlađana Dinkića“, koji su, prema prvobitnoj tvrdnji, zajednički sačinili Vojna bezbednost i Resor državne bezbednosti tokom 2002. godine (u vreme kada su u RDB-u šefovi bili Andrija Savić i Milorad Bracanović, ministar policije je bio Dušan Mihajlović, a na čelu Vojne bezbednosti Aco Tomić). Uz podsećanje da je većina izveštaja službi bezbednosti pravljena po principu „malo neistina, malo poluistina i dovoljno istine“, preko cele pete strane lista plasiran je tekst u kome se iznosi mnoštvo teških optužbi za korupciju na Dinkićev račun (Miroljub Labus je došao na red u kasnijim nastavcima). U okviru teksta objavljena je i fotografija navodnog poverljivog materijala, na kome nema nikakvog pečata ili posebne oznake. Istovremeno, u donjem uglu prethodne, četvrte strane štampan je demanti BIA, u kome se navodi da ni ta agencija ni njena prethodnica, RDB, nikada nisu pravile nijedan izveštaj o Dinkiću, kao i da „obelodanjivanje izmišljenih izveštaja predstavlja tešku povredu zakona na koju će morati da reaguju nadležni organi“.

Kancelarija Vlade za saradnju s medijima odmah je objavila saopštenje u kome su sadržani demantiji BIA, ali i samog Dinkića, a demanti je stigao i iz Ministarstva odbrane. Ipak, „Kurir“ je nastavio da objavljuje feljton i u subotu, a uz nastavak od ponedeljka plasirano je i, prema rečima zamenika glavnog urednika Dragana Vučićevića, „naknadno saznanje“, prema kome su Informaciju zapravo sačinili operativci Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala srpske policije (UBPOK). Pozivajući se na neimenovanog funkcionera bivše vlasti, list u broju od ponedeljka tvrdi da je izveštaj urađen po nalogu pokojnog premijera Zorana Đinđića i uz asistenciju Vojne bezbednosti i RDB-a.

Istog dana po podne oglasio se i MUP, tvrdnjom da poseduje „čvrste dokaze da se radi o anonimnoj dojavi koja je sačinjena 10. januara 2002, a ne o bilo kakvim izveštajima obaveštajnih službi“, kao i da je, u redovnoj proceduri, obavestio Okružno javno tužilaštvo u Beogradu. Beogradska čaršija, istovremeno, zabavljala se nagađanjem o poreklu anonimne dojave: najčešće je pominjano ime Bogoljuba Karića, ali nisu zaboravljeni ni drugi „tajkuni“ – Miodrag Kostić i Zoran Drakulić. Tvrdilo se da je isti materijal dostavljen i nekim drugim redakcijama, ali se „upecao“samo „Kurir“.

POZADINA: Iz G17 plus, ali od nekih prozvanih učesnika navodnih korupcionaških afera stigli su demantiji pojedinačnih navoda iz feljtona. Ipak, pitanje šta (ko) stoji u pozadini najnovijeg medijsko-političkog sukoba zapretilo je da u potpunosti u drugi plan potisne optužbe kojima se lideri G17 plus terete za uzimanje provizija i razne druge nepodopštine. Sam Vučićević, tako, tvrdi da ima dokaze da je „dokument postojao u Vladi Srbije“ i da ga „novinari ‘Kurira’ nisu izmislili“ te da ne smatra da je potrebno da „Kurir“ dokazuje tačnost navoda iz „Dosijea Dinkić“. Pompezni naslovi tipa „Dinkić uzeo pare“, međutim, ostavili su utisak da „Kurir“ stoji iza navoda u iznenada pronađenom tekstu starom tri godine, pa je ministar na konferenciji za štampu zakazanoj zbog pisanja tog lista saopštio da će „nevoljno“ na sudu zatražiti zaštitu svoje časti. „Meni je bitno da li je informacija istinita, bez obzira ko ju je napravio“, rekao je Dinkić, potvrdivši istovremeno da je dotični tekst postojao još 2002. (kao anonimna dojava) te da su njegovi delovi već objavljivani u pojedinim medijima u poslednjoj predizbotnoj kampanji. Uveren da će sudskim putem dobiti ono što je već tražio od uredništva „Kurira“ – veliko izvinjenje na naslovnoj strani, Dinkić je pozvao i profesionalna udruženja novinara da „pokrenu sud časti u vezi sa tekstovima ‘Kurira’“.

Šef poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije Miloljub Albijanić za „Vreme“ kaže da se taj stari materijal nije slučajno pojavio u trenutku kada je pred Skupštinom iznet zahtev za raspravu o poverenju vladi: „Tajkuni kreću bočno da pomažu toj inicijativi“, kaže Albijanić. Odbijajući da navede imena tajkuna na koje misli, on pominje još jedan „bočni pokušaj“ obaranja vlade – „grubu kupovinu jednog nesrećnika od strane jednog moćnika“, odnosno ulazak stranke Bogoljuba Karića u Skupštinu Srbije (slično kao što je to u prethodnom sazivu učinio baš G17 plus). Karić, prema njegovoj oceni, u strahu od arbitraže u Cirihu koja bi mogla da pokaže da BK Trejd nema ni 15 odsto udela u Mobtelu, i čiji bi završetak stvorio uslove za postavljanje pitanja njegove krivične odgovornosti za neisplaćene dividende državi, pokazuje veliku nervozu i želju da se zaštiti „uletanjem u vlast“. Na direktno pitanje da li misli da je Karić tajkun koji navodno stoji iza pisanja „Kurira“, Albijanić, ipak, odbija da odgovori.

Radisav Rodić, vlasnik „Kurira“ i „Glasa javnosti“, na tvrdnju o tajkunima koji naručuju tekstove u njegovim novinama, odgovara pitanjem: „Ima li većih tajkuna od Dinkića?!“ On kaže da se on ni na jedan način ne meša u uređivačku politiku svojih listova, ne smatra da je njegov problem ako stigne tužba kojom je Dinkić zapretio („novinari nek odgovaraju za ono što rade“) i ne slaže se sa ocenom da postoji rat između njega i vrha G17 plus. Ali zato tvrdi da svaki dan doživljava prinude, ucene i pretnje i da je „teror Dinkića i Labusa“ nad njegovom firmom počeo nakon objavljivanja knjige Demokratska pljačka Srbije.

ONO i DSZ: Samo dan nakon početka objavljivanja delova iz te knjige u „Glasu javnosti“, kažu Rodić i urednici „Kurira“ Đoko Kesić i Dragan Vučićević, u firmu je došla prva od ukupno 26 ekipa poreskih i finansijskih policajaca, koje su do ponedeljka pokušavale ukupno 103 dana, čak i subotom, da otkriju nepravilnosti u radu. Otkrivene su, kažu, samo neke sitne nepravilnosti, koje Vučićević ilustruje pričom o kazni od 30.000 dinara koju je razrezao inspektor za ONO i DSZ, zbog toga što u zgradi nema tabli sa natpisom „put za evakuaciju“. Neki od zaposlenih ne čude se neuspehu inspekcija, tvrdeći da je Rodić pravi ekspert za hodanje po krivinama: zaposleni u „Glasu javnosti“ uglavnom imaju u radnim knjižicama više pečata Rodićevih firmi nego godina provedenih u njegovoj medijskoj kući.

Rodićevu ocenu da „Dinkić i Labus zloupotrebljavaju funkciju vlasti koju im je narod dao“ terorišući njegovu firmu, Albijanić opovrgava tvrdnjom da je reč samo o pokušaju da se uvede finansijski red u zemlji, zbog čega inspektori odlaze kako u Rodićevu tako i u druge firme koje s njim nemaju nikakve veze. Prema njegovim rečima, i iznenadni poziv kojim je od 20 novinara „Kurira“ zatraženo da se u ponedeljak pojave u Poreskoj upravi samo je deo istog „pravljenja reda“ od koga bi dotični novinari, koji rade na crno, trebalo da imaju samo koristi. Prema rečima Đoke Kesića, glavnog urednika „Kurira“, međutim, na spisku novinara pozvanih u Poresku upravu nisu bili samo honorarci već i stalno zaposleni, čija se imena nalaze u impresumu lista.

Prema rečima Rodića i urednika „Kurira“, posle početka objavljivanja feljtona „Demokratska pljačka Srbije“ o sudbini državnih para sklonjenih na Kipar („Glas javnosti“, februar), pao je u vodu prošlogodišnji dogovor sa Dinkićem o neplaćanju poreza dok njegova firma od države ne dobije kompenzaciju štete nastale zaplenom imovine po Šešeljevom zakonu o informisanju. U međuvremenu, kako tvrde zaposleni, „štetu“ iz Miloševićevog vremena Rodić je nadoknađivao proređenom isplatom plata zaposlenima i neuplaćivanjem doprinosa za penziono osiguranje, zbog čega su ga (kao i zbog nelegalno uručenih otkaza) neki novinari i tužili.

Rodić, naime, tvrdi da je sa Dinkićem postigao usmeni dogovor prošlog leta, nakon čega je u septembru podneo Poreskoj upravi zvaničan zahtev za reprogram duga. U oktobru je, tvrdi, dobio usmenu garanciju Vladimira Ilića, direktora Poreske uprave, da će reprogram biti odobren, da bi 28. februara ove godine (nakon objavljivanja feljtona o kiparskim parama) stiglo zvanično odbijanje zahteva.

PREBIJANjE DUGA: U G17 plus tvrde da nikakav dogovor sa Dinkićem o reprogramu nije postojao. A nije da se Rodić nije trudio: prema rečima Maje Vojinović, koja je tokom prošlog leta i jeseni bila glavni urednik „Glasa javnosti“, Rodić je od Labusa, sa kojim je, u njenom prisustvu, prvo pokušao da se dogovori, došao sa tri predloga: da mu prvo država nadoknadi štetu, pa da onda od tog novca plati poreske obaveze, da jednostavno „prebiju“ dugove ili da, kad bude u procesu privatizacije kupovao firme po Srbiji, ne mora ništa da plati, nego da mu se to odbije od duga. Maja Vojinović kaže da je Labus rekao da ne može da trguje na takav način, te da će se upoznati sa predmetom i potom javiti.

Za razliku od neuspelog dogovora sa čelnicima G17 plus, Rodić je, prema svedočenju novinara koji rade u njegovoj firmi, bio (i ostao?) znatno uspešniji u negovanju nekih drugih političkih veza i prijateljstava, prvenstveno sa radikalima. Za razliku od nekoliko zaposlenih u „Glasu javnosti“ koji su to anonimno rekli, Maja Vojinović otvoreno tvrdi da je, tokom pisanja feljtona o kiparskim parama, u redakciji tog lista gotovo neprekidno boravila Borka Vučić, Miloševićeva desna bankarska ruka, a nešto ređe i Zlatan Peručić, deo istog finansijsko-političkog paketa. Takođe, zaposleni svedoče o čestim Karićevim posetama vlasniku firme, ali on sve te tvrdnje pobija: prema Rodićevim rečima, naime, Borka Vučić (koja je prošlog leta objavila u „Glasu javnosti“ nekoliko priloga o tome kako je Dinkić navodno uništio bankarski sistem) bila je šokirana sadržinom knjige Demokratska pljačka Srbije čiju su autorizaciju zatražili njen autor Dragan Vlahović i on lično. „Bila je rezignirana i nije htela da sarađuje na tu temu“, kaže Rodić, dodajuću da „Peručić nije ni znao za to“. A kad je o Kariću reč, Rodić kaže da je s ljudima iz njegove stranke trenutno u sukobu. „Njegov odbornik mi stavlja katanac na fabrike, umesto da ih, kao što je Karić obećao, skida“, kaže vlasnik „Glasa“ i „Kurira“, objašnjavajući da je odbornik Karićeve stranke iz Kragujevca isključio struju nekoj njegovoj firmi u Stragarima „i sve čini da joj omete rad“. Vučićević dodaje da su trenutno u toku četiri sudska procesa koje je Karić pokrenuo protiv te firme. Za sada je nepoznato kako će na te, i druge sudske procese protiv „Kurira“, delovati Dinkićeva tvrdnja od utorka o „potrebi da se naš pravosudni sistem unapredi“.