Sve nas je više

Ovogodišnje ravnogorsko saborovanje očekivalo se s posebnim zanimanjem, neka bude i interesovanjem. Znalo se da će toga da bude, i to u veeelikim količinama, ali se nije znalo ko će podrazumevajućem Vuku Draškoviću praviti društvo, da li Koštunica Vojo, da li Dinkić Mlađo, ili čak Ivica i Baki. Međutim, što ti je to međutim, iako je najavljeno da će ove godine biti naplaćivano parkiranje, da će biti pauk i da će govoriti Vuče, od svega toga bilo jok. I što se tiče koalicionih partnera bilo isto, jok. Iako je Vuk, svojim nedolaskom, teško zabrlj’o kod svojih pristaša, sve bilo ko po loju i još podmazanije. Jednostavno, Ravna gora ne može da omane.

A počelo još za Đurđevdan, kada je Otadžbinski pokret Ravna gora gore organizovao svoju slavu. Bili poslanici Vuka i Velje, bio predsednički kandidat Mirko Jović, bili Veljini direktori Republičke direkcije za puteve, bili Veljini direktori za železnicu, za struju, i bio slavski ručak. Negde kod svadbarskog kupusa sekretar Pokreta Gojko Rabrenović podelio četničke činove, od poručnika do potpukovnika, najviši čin dobio neki Veljin za puteve. Nastavilo se na Markovdan 8. maja, kada je Ravnogorski pokret iz Kragujevca proslavio svoju slavu, ali dole u Ba. Gore se popeli da se postroje, odaju počast Đeneralu.

KO DA NISU SVOJI: Onda došla subota 15. maj, sabor SPO-a. Jutro vlažno, kaljuga, al’ kako baneš mora da staneš, svuda prizor, samo štekće, arli i zavija. I tu pored tebe, i dokle se vidi. Šatori, šatre, kamioni, prikolice, haube, zastave, transparenti, ornamenti. Ispadaju iz šume, iza krivine, smandrljavaju se sa padine, nerasanjeni, a orni, pa kad to vikne, kad se poraduje. Ima bradati, ima što nisu bradati, ima sa zulufi, sa čizme, maskirani, u civilu, ‘vaki i ‘naki, sa šubarom, šajkačom, gologlavo. Ima utegli se, ima raspasali se, pogrlili se pa se samo slikavaju, samo škljoca, samo seva. I novopristigli nadiru, ko da nisu svoji, na džadu, ‘armonika napred, zastave napred, flaša napred, pa udri nizbrdo.

Nizbrdo naiđemo na Mirka Jovića, baš okrupnj’o, skuplja potpise za kandidaturu, crna zastava „sloboda ili smrt“ zabodena u plavi kontejner, a on doš’o da bude tu. Jeste ovde SPO dosta uradio, podigao spomenik, ali nije Ravna gora njihova, kad podigneš javnu česmu svi piju vodu. A i većina nije ovde stranački, već zbog ravnogorstva i opuštanja. On je jedini opozicija, sve ovo važnih kandidata za predsednika učestvovalo u vlasti, javno ili tajno. Brine ga što je u prvi plan izaš’o Legija, ima utisak, pazi figure, i da se više igra da se protivniku polomi noga nego da se završi utakmica. Toliko.

Šatori i prikolice , „Četnici sa Majevice“, plavi trensparent „Sve do smrti i sudnjega dana branićemo komandanta Mladića i brata Radovana“, „Srpski korpus Nikšić“. Sve ozbiljno, vojnički, nema improvizacije, crne uniforme, stas, ponašanje. A ima i kako ko stigne, šatorčić, hauba, pobodeš zastavu, založiš, istakneš neki natpis, uramljenu sliku Vuka, Čičin portret, pa počneš da čvariš i da zalivaš, pa se popneš na haubu, pa vikneš, Od Topole, Od Topole… Pa ideš džadom, ide i džada, vidiš na tezgama ikone, brojanice, krstove, krstiće, burad, buriće, buklije, fišeklije, kame i noževe, razne majice, razni natpise, sve heroj Draža, heroj Radovan, heroj Mladić, ima i „Bože hvala ti što sam Srbin“. Ima i kasete, uživo, „Radovane na planini sjedi, pravda mora jednom da pobedi“… Pa te udari od puta, Ravna gora pobediti mora, pa se to prihvati, pa sastavi i nastavi, Ravna gora pobediti mora, tri puta, šesnaest puta, do baldisanja, Zbijajte se u redove…

NEBO I VAZDUH: Ali ajmo na standardan postupak, na treće lice. Čelo kolone pravo u šatru do puta, nož u astal, veeelika flaša na astal, svi na astal, pa to đipi, pa to uzme da se diže i savija, Na planini na Jelici… Eto i kapije, ulaza u kompleks gde su crkva, Spomen-dom i spomenik. Ispred Šumska kuća, a do kuće neka formacija u teget uniformama, šubare, šajkače, kokarde, redenici, noževi ko sekire. Stali, pa se uspravili, veliki a sve na njima veliko, čudo. Koje su to uniforme, kako koje, da slikamo, ajde, primakoše se, ozbiljni, prihvatiše se redenika. Kad obavismo, trojica da pitaju, što ih slikamo, šta ćemo s tim, pa ne može to tako, da se slika nebo i vazduh, to je Ravna gora, a ne da se stvar izvrće. Pa kad saznadoše za koga radimo, naoštreno pripitaše da li i pišemo, priznadosmo da samo slikamo.

Ajd’ u centar, opšti glib, crkva, oko crkve šatre, bije razglas sa bine, izmešale se muzike, nadjačava, Idem putem oka bistra, važniji sam od ministra… Vidimo stig’o Voja Mihailović, ode u Spomen-dom, od upućenih saznajemo da Vuk neće doći, čulo se da prekodrinski Srbi nešto spremaju, ljuti na Vuka, ali nije zbog toga, ravnogorski ambijent, sa ‘vakom ikonografijom ne odgovara ministru inostranih poslova. Nije valjda dotle došlo, jeste. Ajd’ vidimo šta ima još, poizdalje, a sve poizdalje, zastave po šumama, odasvud dimi i larmi, kolektivno i individualno sve se utroprstilo, brateee, to samo turira. Pod jednom šatrom onaj što peva u gunju, sa šubarom, razvalio, Siđi Rašo, siđi sa planine/ nisi sišo četiri godineee…

Pred podne se izlepša, odasvud poče da izlazi i da gmiže, idu, pa stanu, pa se rasporede, pa se nameste, ruke u džepove, pa se zagledaju, ša će jedan, pa navažnu temu, „Eto“, pa će drugi, „Eto“… Fotoreporteri izgiboše, jedan uprtio kutiju od, biće, minobacača, neke rakete, naročito, i još, interesantni eksponati, utegli se, pripasali, kama, čutura, šubara, kokarda, puše. Ide tako, sve ‘oda, pa stane, pa to uzmu da mu prilaze, a on povuče dim, izgovori važno, „Eto“… Onda uzmu da se pozdravljaju, razmenjuju, tapšu, kad se oslobode jedni drugih vade beležnice, traže olovku, razmenjuju adrese. Jedan čičica, baš se uteg’o po propisu, prvo da čuje pitanje, da razmisli, Komunisti buše, a i narod se izopačio, sluša ovo o Draškoviću, kažu otiš’o sa komunistima, brani da nije, ali ako ne dođe zabrlj’o je, mnogo. Sa razglasa udari „Istruli mi dunja u fioci“, u onoj šatri pevača u gunju oblio znoj, sve se diže i posrće, konobari sa šajkačama na poslužavnicima nose flaše piva pološke, „Šta se ovo događa sve nas redom pogađa“…

NAGNEŠ I ZAŽMIRIŠ: Podne, bliži se početak što ga zovu program, oni iz šuma se primiču, kompletne posade, marševskim korakom, u toku discipline prilaženja i penjanja na spomenik. Ima ih i u parovima, idu pa se sudaraju, to sposobno, svako će blato pregaziti. Gazi, lomata i napreduje, desi se, posrnu, pa se podupru, pa se dignu, pa se oslone, pa namaknu šubaru, pa zadignu šajkaču, pa se promumlaju, „Eto“…A ima stojiš, kibicuješ, levom nagneš pivo, zažmiriš na levo oko, i teraš dok ga ne iskapiš. Pa kad ščepaš zastavu, pa kad je digneš, kol’ko moš’, pa kad staneš da vitlaš, pa kad usitniš, vikneš, joooj…

Ali, eto, krenu neki recital sa bine, poučni, pustiše i Đurđevdan, beše li Tifa, opazismo onog velikog i glavatog šofera Velje Ilića, jedan nam poverava da nešto smrdi, nema Vuka, a što ga nema, što je narod doš’o… Sa bine obaveštavaju da za nekoliko trenutaka počinje program, u masu pred spomenikom krenuo crveni traktor sa tročlanom, i oduzetom, posadom, uz pozdrav „Odi ‘vamo“, priključili sirenu na zvučnike, pa to samo čini tuuu.

Na bini Voja Mihailović, Veroljub Stevanović, Bojan Dimitrijević, Čotrić, niđe Vuka, povremeni zvižduci, skandiranje, Vuče, Vuče… Oduži se tišina, voditelj objavi da neće da veruje da je struje namerno nestalo (ispostavilo se nestalo nafte u agregatu), reče da je bila himna i pomen svim žrtvama, što se nije čulo, sve pozdravi u ime SPO-a, reče da je prisutno sto hiljada ljudi iz Srbije i dijaspore, sa svih pet kontinenata. Pa se reče tradicionalni protođakon Ljuba Ranković, pa sa, Pomoz’ bog junaci, pa prisutni uzeše da skandiraju Vuku, pa Čotrić, kao predsednik IO-a i zamenik ministra za dijasporu, kako nego poneseno, uze da čita poruku NjKV Aleksandra. Međutim, prekidoše ga, ali se Čotriću ne dade, iščita, U potpisu Aleksandar II Karađorđević. Onda bi poruka još, i to iz dijaspore, pa jedan muzičar i pevač, pa bi veliki srpski umetnik Dragan Mlađenović, sa pesmom Nad Kraljevom živa vatra seva, pa srpski pesnik Ljuba Pjevčević, sa svojim zvonkim, glasnim i lepršavim stihovima, pa jedan Miodrag Božović iz srpske Crne Gore, koji obeća spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću, i to bez odlaganja, pa braćo i sestre iz RS, pa iz Švajcarske, samoga Beča.

Pa u desnicu mikrofon uze potpredsednik Veroljub Stevanović, Sve nas je više, i tek će nas biti, vrlo brzo, i tek ćemo tada postati moderna evropska država… očekujem da uskoro kompletnu vlast dobiju ljudi potpuno okrenuti ravnogorskoj priči, tek tada će narod biti zadovoljan, naš predsednik, šef diplomatije, u svakom trenutku kontaktira s najvišim nivoima svih velikih država, i manjih država, u svetu, i pokuša da ovaj narod dovede gde mu je mesto… Kad to viknu, Hoćemo Vuka, mikrofon dobi unuk srpskog Čiče, besmrtnog đenerala, g. Vojislav Mihailović, potpredsednik SPO-a, potpredsednik Skupštine. Voja mahnu desnom, uglavi mikrofon, stavi naočare, izvadi ‘artije. Pre nego što se obrati mora da prenese informaciju da g. Drašković, zbog diplomatskih obaveza, kad nastadoše zvižduci, kad krenu, Izdaja, kad se nastavi, Lopovi, i pored najbolje želje nije mogao da dođe na Ravnu goru, nasta opšte negodovanje, zastave uzeše da se povlače, ljudi da napuštaju prostor ispred spomenika. Međutim, Voja čita, Tačno pre 63 godine… besmrtni general, moj deda, nasta opšti razlaz, samo čuješ, Idemo kući, Ajmo, vidiš da nas foliraju… Kad je unuk Voja bio kod Trumana, dva veka ustanka, reka ljudi je odlazila, blamaža, sramota, koga zajebavaju, ovo nam je hvala, vidiš kol’ko se ljudi vraća, nema opravdanja, da mi je neko prič’o ne bi verov’o… Valjda se unuk Vojo iščit’o kad se pojavi i Velja Ilić, u beloj trenerci, sa momačkom frizurom, doš’o neobavezno, novinarima odbio da se izjavljuje, dav’o se samo uniformisanim.