Struja na rafu

Elektroprivreda Srbije je saopštila da je na tenderu za izvoz viškova struje, koju će ova firma proizvesti između 1. aprila i 30. juna ove godine, u agregatima ukupne snage od 200 megavata, najpovoljniju ponudu dala londonska firma Energy Financing Team i da je s njom zaključen ugovor o prodaji 436,8 miliona kWH za oko 10,5 miliona evra (dakle, postići će se prosečna cena od 2,4 centa po kWH). Ovim saopštenjem indirektno su otklonjene najave da će zbog navodnog protesta visokog predstavnika za Bosnu Pedija Ešdauna poslovanje EFT-a sa EPS-om biti preispitano, što je upućivalo na zaključak da će i samo učešće EFT-a na srpskom tenderu za izvoz struje možda biti pod izvesnim znakom pitanja.

Uostalom, u međuvremenu se i nepovoljan izveštaj Ešdaunovog specijalnog revizora gđe Dejl Elen Ralf o navodnim nepravilnostima u poslovanju Elektroprivrede Republike Srpske sa EFT-om, što je i pokrenulo celu priču, pokazao kao prilično površan, pa se možda i zbog toga ova iznenadna afera pretvorila u jedan od mnogih balkanskih poslovnih tračeva. Tugaljivost te priče potiče od okolnosti da je član upravnog odbora i suvlasnik londonskog EFT-a koji je ugovorio većinu eksportnih poslova sa Elektroprivredom Republike Srpske nekadašnji Beograđanin Vuk Hamović i da je EFT u veoma kratkom vremenu, tokom poslednje dve godine, postao trgovac koji je pokrio oko 80 odsto prometa viškova struje na Balkanu, te da je uspeo da dobije i velik deo poslova uvoza struje u Srbiju i Crnu Goru od oktobra 2000. godine do danas.

Ima, dakle, više povoda za razgovor sa Vukom Hamovićem, poslovnim čovekom koji se godinama nije oglašavao u novinama. Intervju počinjemo pitanjem: kako je EFT pobedio na prvom izvoznom tenderu EPS-a posle mnogo godina, koji je u početku bio raspisan za izvoz oko 728 miliona kWH, a zatim je procenjeno da je mogući višak za trećinu manji?

VUK HAMOVIĆ: EPS je u uslovima tendera sebi obezbedio odstupnicu u pogledu ponuđene količine struje za izvoz, pa konkurenti na tom tenderu ne mogu da kažu da su zatečeni izmenom viškova ponuđenih na prodaju. Mi u EFT-u zadovoljni smo i sa 426,8 miliona kWH, mada smo bili spremni i na plasman većih količina.

Mislim da je EPS smanjio ponudu količina za izvoz zbog nešto duže zime ove godine, a čini mi se i da se rekonstrukcija proizvodnih kapaciteta odvija nešto sporijim tempom od onog koji je planiran, pa verovatno nisu hteli da rizikuju iznenadnu nestašicu.

Na ovom tenderu našli smo se u konkurenciji sa KAP-om iz Podgorice (Kombinatom aluminijuma) i jednom rumunskom firmom koja sve ofanzivnije nastupa na balkanskom tržištu viškova elektro-energije, a dominira u Rumuniji (gde više nema monopola jedne kompanije u prodaji struje). KAP-ova ponuda ne samo da je sadržala najnižu, dakle za prodavca najnepovoljniju cenu, nego nije ispunila ni neke druge zahteve tendera, pa formalno i nije mogla biti razmatrana. Mi smo na kraju pobedili Rumune jer smo ponudili bolju cenu.

Ipak, vredi istaći kao veoma značajno to što je posle 12 godina isključivog uvoza nedostajućih količina struje EPS napokon ugrabio i jedno razdoblje kada može da izveze određene viškove, što sigurno ukazuje na to da budžetska ulaganja u EPS i velike spoljne donacije koje su usmeravane u revitalizaciju njegovog sistema nisu ostali bez efekta. To, međutim, ne znači da već krajem ove godine EPS neće uvoziti izvesne količine struje, kada dođe sezona velike potrošnje. Jednostavno, mogućnosti prikupljanja električne energije u sezoni manje potrošnje i mogućnosti višemesečnog čuvanja za špiceve potrošnje veoma su ograničene, pa je zbog toga logično što sve svetske elektroprivrede pokušavaju da što povoljnije prodaju svoju struju kada je imaju više od tekuće domicilne potrošnje (da im elektrane ne bi stajale). Takođe je logično što je struja mnogo skuplja u (zimskoj) sezoni velike potrošnje.

Dakle, svi elektroprivredni sistemi koji nemaju kapacitete za pokrivanje špiceva potrošnje, a takav je i EPS-ov, prinuđeni su da jeftinije izvoze struju (jer je prodaju van sezone glavne potrošnje) nego što je kupuju (jer je uvoze zimi). Na tu jednostavnu činjenicu mnogi ljudi ne obraćaju dovoljno pažnje, mada mi se čini da ju je lako razumeti, pa su trgovci navodno krivi što kupuju jeftinije nego što prodaju.

Naravno, cene su različite ne samo zimi i leti nego i danju i noću, i kad imate kontinuirane ili sporadične isporuke itd. Sve ovo napominjem zbog toga što neki čak i ekonomski pismeni kontrolori finansijskog poslovanja u elektroprivredi ne znaju da ni u trgovini strujom kruške i jabuke nisu isto voće, pa se ni njihove cene ne mogu jednostavno izjednačavati i upoređivati. Struja i njene cene nisu baš tako jednostavni fenomeni.

„VREME„: Kakve je uslove plaćanja EFT ponudio EPS–u za ponuđenu struju za izvoz?

EPS u tenderu nije tražio avansno plaćanje, ali je tražio prvoklasne bankarske garancije, koje smo mi mogli da mu damo. Uslovi plaćanja su unapred obnarodovani svim učesnicima na tenderu.

Kakva iskustva EPS ima s vašom firmom, jer vi ste mu i u protekle dve godine prodavali struju iz uvoza. I koji je uopšte udeo u uvozu struje u Srbiju i Crnu Goru imala dosad vaša kompanija?

Mi smo bili najveći isporučioci struje iz uvoza u SRJ, a počeli smo isporuke još u septembru 2000. godine, dakle još pri kraju Miloševićeve vladavine. Uzgred da kažem, zbog tračeva koje su širili neki ovdašnji političari sa desnice, uvozili smo znatne količine struje u Srbiju i pre nego što je Goran Novaković (inače moj dobar prijatelj) postao republički ministar za energetiku i za vreme dok je obavljao tu funkciju, a (još mnogo više) i posle njegovog odlaska sa tog ministarskog posla, jer smo nudili najbolje aranžmane za Srbiju. Goranova firma ima kancelariju blizu jedne naše kancelarije u Geneks apartmanima, pa je, hajde da pokažem neko razumevanje za širenje neistina, možda i to izazvalo neke montirane zabune.

Aludirate na Šešeljevu javno iznetu tvrdnju da je Novaković zaposlen u EFT–u?

Da. A to je čista izmišljotina.

Možete li da objasnite s kim sve trgujete u ovom regionu i na koga računate da će kupiti struju koju sada Srbija namerava da izveze?

Kad pogledate prostor od Austrije do Grčke, mi sada na tom prostoru držimo oko 80 odsto ukupne trgovine elektro-energijom na veliko.

Pri tom treba imati u vidu da u većini zemalja na ovom potezu i dalje postoji monopol domicilnih sistema na isporuke struje krajnjim potrošačima, što objektivno sužava to tržište. Ipak, deregulacija je počela, pa, na primer, Grčka od prošle godine ima već niz takozvanih kvalifikovanih potrošača koji mogu kupovati struju mimo državnog sistema, ako im se to isplati. Tako, mi već prodajemo struju i grčkoj elektroprivredi, ali i direktno jednom tamošnjem aluminijumskom kombinatu. Interesentno je da je i Rumunija već daleko odmakla u deregulaciji (kao što sam već pomenuo), pa tamo možete kupovati struju od ponuđača koga izaberete. U Engleskoj je konkurencija između prodavaca struje sišla do individualnih potrošača i verujem da će u tom pravcu ići sve zemlje jer to je u interesu kupaca elektro-energije.

No, da se direktnije vratim na vaše pitanje koje uključuje i potpitanje – kome mi možemo prodati struju van sezone. S tim u vezi skrećem pažnju na okolnost da mnoge zemlje u ovom regionu nemaju dovoljno kapaciteta za proizvodnju struje. Crna Gora mora da uveze više od trećine godišnje potrošnje, Albanija 50 odsto, Grčka oko 20 odsto, a sada i Kosovo uvozi elektro-energiju. U tom kontekstu, Srbija, sa uvozom oko pet odsto godišnje potrošnje, ima relativno mali udeo spoljnog prometa elektro-energije. Na drugoj strani, među sistemima koji imaju viškove izdvajaju se Republika Srpska, Federacija BiH i Bugarska.

U tim debalansima je naš prostor za poslovanje. Naravno da postoji problem kada struja mora da se prenosi na duže relacije jer se povećavaju gubici energije. I tu je uloga specijalizovanih trgovaca gotovo nezamenljiva.

Elektroprivreda Republike Srpske (ERS) vaš je značajan partner. Kako komentarišete nedavno objavljen izveštaj revizora, gđe Ralf, da EFT ima privilegovan položaj u RS, da je ona monopolisala prenosne sisteme prema Srbiji i Crnoj Gori, da obavlja direktno velike gotovinske isplate elektrani pored Trebinja (Gacko), da utiče na izbor dobavljača ERS sa Pala, da su poslovi između EFT–a i ERS–a stalno na štetu ERS itd., kao i činjenicu da je Pedi Ešdaun, visoki predstavnik EU–a u Sarajevu, poručio izradu tog izveštaja?

Kancelarija lorda Ešdauna nažalost nije angažovala neku revizorsku kuću koja ima iskustva u praćenju elektroprivrede, nego pojedinca to jest jednu Amerikanku, koja je sačinila izveštaj koji spominjete (ona je sačinila i izveštaj o elektroprivredi Federacije BiH), a koji jasno upućuje na zaključak da je reč o revizoru nestručnom za poslove u elektroprivredi. Na primer, EFT Crnoj Gori isporučuje 70 odsto elektro-energije koju ova uvozi, a preostalih 30 odsto ispuručuju jedna hrvatska i jedna američka firma, što očigledno znači da mi nemamo monopol na isporuku struje Crnoj Gori. Ta američka firma, naravno, ne prodaje Crnoj Gori struju iz Amerike (Tesla nije stigao da dovrši tu svoju zamisao), nego je kupuje od Bugarske i prodaje Crnoj Gori, pa opet niko ne postavlja pitanje zašto Crnogorci ne kupuju tu struju direktno od Bugara i šta tu traže Amerikanci. Hrvatska kompanija Montmontaža, opet, kupuje struju iz dubrovačke elektrane od Elektroprivrede Hrvatske, pa je prodaje u komšiluk, i opet niko ne postavlja pitanje zašto to ne rade sami Crnogorci sa Hrvatskom, kad im je ta elektrana pred nosom. Samo smo mi, međutim, kvalifikovani kao „posrednici“, valjda nepotrebni (po onoj staroj levoj floskuli).

U celini uzevši, taj izveštaj tretira EFT u doista negativnom kontekstu, a pre svega nam se zamera da zarađujemo neprimereno velike profite u poslovima sa ERS-om, pa se čak govori o nekakvih 40 odsto profita po vrednosti posla. To jednostavno nije tačno, zarađujemo mnogo manje, oko pet odsto na ukupan promet.

Pre nego što se osvrnem na ostale primedbe, odmah da kažem da se u tom izveštaju ne objašnjava da je ERS takođe raspisivao javne tendere za prodaju struje i da smo pobeđivali na tim tenderima. Prema tome, dozvolite da se našalim, pre bi nam se moglo „zameriti“ da smo šampioni, nego da smo monopolisti. Mančester junajted već mnogo godina pobeđuje u fudbalu na mnogim takmičenjima, ali se ne može reći da je monopolista, jer pobeđuje pred publikom i po pravilima igre. Svake godine ERS raspisuje tendere (ponekad i više njih) i svako može da trči tu trku.

Mi te trke dobijamo, kao što sam već napomenuo, u 80 odsto slučajeva, pa nam sada već i to pomaže da nadalje pobeđujemo jer imamo veliki portfolio poslova i lakše od drugih možemo da manevrišemo robom, da budemo fleksibilniji.

Nijedna država nije, naravno, oduševljena kada vidi da neko uvek pobeđuje na elektro-tenderima, jer se plaši situacije da će drugi dići ruke od njenog tržišta, pa će previše zavisiti od jednog partnera. Mi to razumemo. Ali ni to u RS nije slučaj, pa optužbe za nekakav monopolizam EFT-a ne stoje.

Mi odlučno odbacujemo optužbe prema EFT-u koje su iznete u spomenutom izveštaju i već smo kontaktirali s kancelarijom OHR u Sarajevu, zajedno sa predstavnicima britanske ambasade. Dobili smo uveravanja te kancelarije da izveštaj nije bio usmeren prema nama, nego da je reč o kritici poslovanja i rukovođenja u ERS-u, a mi smo tu ispali nekakva kolateralna žrtva. Ni tu poziciju ne prihvatamo i spremni smo da o svakom i najmanjem poslovnom kontaktu sa ERS-om ponudimo preciznu i autentičnu dokumentaciju svim nadležnim organima, svakoj finansijskoj policiji, da se vidi da nijednog trenutka nismo prekršili pravila.

Inače, lord Ešdaun je utvrdio da je u poslovanju ERS-a bilo nepravilnosti i naložio je vladi da smeni i ministra energetike i poslovodstvo te firme, i to je već učinjeno. On je pokrenuo i istragu finansijske policije o tim nepravilnostima i uvereni smo da će ta istraga pokazati da nijedna optužba koja se upućuje prema EFT-u nije zasnovana na činjenicama. Problem je što je za istragu potrebno vreme, a mi već trpimo izvesne štete zbog toga što smo neopravdano stavljeni pod sumnju. Na primer, pre desetak dana pred sam potpis ugovora EFT sa Albanijom u tamošnjim novinama osvanuo je natpis pod naslovom: „Albanskim parama se finansira Karadžić“.

Bilo je nešto manje drastičnih, ali takođe negativnih napisa o EFT–u i u nekim novinama u Crnoj Gori. Kako to ocenjujete?

Ove godine se na tenderima za uvoz struje u Crnu Goru pojavilo, mislim, sedam firmi. Pored prošlogodišnjih partnera (koje sam već spominjao), na primer, pojavila se i elektroprivreda Bugarske, direktno, mimo trgovaca specijalista. Uzgred da kažem da je na zapadu Evrope elektroprivrednim sistemima za proizvodnju struje čak zabranjeno da se direktno pojavljuju kao trgovci strujom, a u većini zemalja to nije običaj, nego ti sistemi formiraju posebne trgovačke firme za taj posao. Dakle, bugarska elektroprivreda je izuzetak od tog pravila i ona je mimo navodno skupih trgovaca i posrednika ponudila struju Crnoj Gori, ali po višoj ceni od cene koju su ponudili trgovci.

Sada će se možda neko upitati kako to američka trgovačka firma (SEMPRA) može od bugarske elektroprivrede da kupi struju i ponudi je Crnoj Gori jeftinije nego sama ta bugarska elektroprivreda? Pa zato što se trgovinom bave trgovci.

Nama je zamereno da mnogo energije iz RS preprodajemo Crnoj Gori i da smo samo prošle godine na tom „posredovanju“ zaradili blizu 11 miliona dolara. To nije tačno. Prvo, nije sva struja koju smo isporučili Crnoj Gori bila iz RS niti smo sve što je tamo stiglo iz RS isporučili mi iz EFT-a. Zatim, nije shvaćeno pitanje „kvaliteta“ te struje, a Crnoj Gori su potrebne velike količine dnevne (najskuplje) struje (zbog KAP-a i grejanja), a nije joj potrebna kontinuirana isporuka, dok elektrane iz RS ne mogu svaki čas da se gase i potrebno im je kontinuirano preuzimanje. Nije dakle to onako jednostavno kao kad uključite utikač u elektroprivredu susedne zemlje. Ponuda i potrošnja se ne poklapaju po mnogo elemenata, pa su i zbog toga potrebni specijalisti koji će sve to tehnički „sinhronizovati“ i finansijski osigurati.

Koliko sam shvatio, jedno od vaših uspešnih oružja za pobede na tenderima su dobre bankarske garancije, to jest dobre finansijske konstrukcije. Kako se usuđujete da poslujete sa ovdašnjim partnerima koji su u velikim gubicima, koje ne krasi urednost u plaćanju i koji često padaju u nelikvidnost?

To je doista jedna od naših najjačih karata – da preuzimamo dosta krupan rizik na relativno dug rok. Ovaj obim posla koji sada imamo u trgovini strujom zahteva stalno angažovanje oko 30-40 miliona dolara obrtnog kapitala, jer smo još novi i relativno mali – da bi nam neko dao struju „na otvoreno“. Mi, naime, energiju obično moramo da platimo unapred (pa smo, da opet spomenem RS, kod ERS-a stalno u preplati), a kada je prodajemo možemo da je naplatimo tek nakon potrošnje. Između trenutka plaćanja kupovine struje i trenutka naplate te struje posle prodaje prođe najmanje 60 dana. Zbog toga nam je stalno „na banderama“ spomenutih 30-40 miliona. Čak i mnogo jače zapadne kompanije od EFT-a nemaju petlje da u ovom regionu prihvate takav rizik. Mi, u stvari, mislimo da je taj rizik manji nego što se njima čini. Banke koje nas prate (a reč je o bankama van Srbije) i konzorcijum partnera koji s nama deli taj rizik očigledno dele i naše mišljenje. (Uostalom, EFT je u Srbiji strana firma, pa ovdašnje banke nama i ne mogu davati garancije).

To je, međutim, samo kapital za obrt, a mi smo počeli i značajne investicije, pa stalno angažujemo ukupno oko 50 miliona dolara.

Gde ulažete?

Odlučili smo da uložimo 26 miliona evra u dovršenje tunela za vodu Fatničko polje – Bilećko jezero u okviru nekada započetog hidrosistema Trebišnjice (HE Trebišnjica, HE Dubrovnik). Ovaj tunel će spuštati vodu sa Fatničkog polja u Bilećko jezero, a više vode znači i više struje iz postojećih elektrana. Dve trećine tog tunela dugog 15 kilometara završeno je još pre desetak godina, a za preostale poslove ERS je bio raspisao tender. Pobedili smo i na tom tenderu i angažovali Hidrogradnju da dovrši radove. Naša ponuda je bila najpovoljnija jer smo ERS-u ponudili najbolju cenu, plus mogućnost da nam se investiciono ulaganje otplati strujom koja će se dobiti putem tog tunela, u roku od sedam godina. Iz njihovog ugla posmatrano to je neka vrsta sedmogodišnje koncesije, a na našoj strani reč je o obezbeđivanju sigurnog izvora robe kojom trgujemo. Uzgred, to je danas najveći projekat u RS i on zapošljava oko 500 ljudi. No, nama je cilj da zaradimo i ne ulažemo pare iz nekih altruističkih, humanitarnih razloga.

Osmatrate li neki projekat ulaganja i na teritoriji Zajednice Srbija i Crna Gora?

Da. Nama je sada veoma interesentan projekat „Buk Bjela“. I to je odavno usvojen projekat koji je u svoj program uvrstila i Svetska banka, a koji je trebalo da se realizuje zajedničkom investicijom Crne Gore, BiH i Srbije. No, posao je zaustavio rat. I u pogledu ovog projekta naše polazište je slično onom kod sistema Trebišnjice – znači da na tom zajedničkom tenderu RS i SCG, koji je već u toku, posao dobije onaj ko nudi najkraću koncesiju i ne traži ništa drugo osim energije koju će sam proizvoditi tokom koncesionog perioda, a nudi ozbiljne garancije da je u stanju da posao izvede.

Na ovom tenderu mi smo u konzorcijumu koji je jedini podneo svoje predloge (u tom konzorcijumu je i Energoprojekt, a i jedna velika ruska firma, Tehnoprom eksport). Reč je, inače, o projektu vrednom oko 400 miliona dolara, projektu koji bi angažovao oko 5000 ljudi i velike građevinske potencijale. Smatramo da sa odlukom o „Buku Bjela“ ne treba oklevati, što se pre krene u posao, pre će doći njegovi efekti.